Mikrorecenzija: Orlovi ponovo lete

​Divna ideja, setiti se legendarnog Orlovi rano lete i angažovati više pisaca da se, kroz kratke priče, okušaju u pisanju o odrastanju. Ali je tužno je videti na šta se svelo odrastanje u Srbiji. A ako je sve što pišemo refleksija nečeg proživljenog ili podsvesnog, onda su Vojnov i Vidojković, po napisanom za ovo izdanje, za kliničko lečenje.

Hobi ili ima li života posle posla?

Kada vas je neko poslednji put pitao da li imate i šta je vaš hobi? Negde na putu od posla do kuće i obrnuto, vremena posvećenog za porodicu i prijatelje, svih tih dodatnih obaveza i obavezica, vremena da se zdravo naspavamo, zagubio se hobi. Izgubilo se vreme samo za nas kada možemo da se ’igramo’, stvaramo, vežbamo, i to samo zato što to želimo.

S druge strane, hobiji su nam preko potrebni, i to kažu… pa skoro svi. Psiholozi jer smatraju da nas čini i održava psihički zdravima, društvo koje nas smatra interesantnijima kada imamo hobi, i poslodavci koji baš hobi mogu da uzmu kao presudnu tačku da li da vas zaposle.

Kako je to neko lepo definisao: Hobiji su ugao našeg postojanja nad kojim imamo utisak kontrole, oblast u kojoj osećamo da možemo da postignemo neku vrstu majstorstva, a za koju smo uskraćeni u privatnoj ili poslovnoj sferi života.
hobi-pecanjeISTORIJA HOBIJA
Norveško-američki teoretičar društva Torsten Veblen je u knjizi „Teorija dokoličarske klase“, skovao frazu ’upadljiva potrošnja’, ali i skrenuo pažnju na razvoj koncepta slobodnog vremena, odnosno dokolice. Ta dokolica proizilazi, kako Veblen tvrdi, iz modela ustanovljenih u pre-industrijskim društvima, gde je aristokratija birala ekonomski neproduktivna zanimanja – lov, religiju, umetnost, a niža klasa je obavljala produktivne zadatke – zemljoradnju i stočarstvo. Sa rastom srednje klase u Viktorijansko doba, upadljiva dokolica postala je još jedan oblik društvenog raslojavanja, i tako je imati hobi – odnosno biti namerno neproduktivan – označeno kao viši status.
hobi-knjige
Ideja da su ljudi oblikovani svojim hobijima potiče i pre XIX veka, kada Aleksandar Poup u svojim „Moralnim esejima“ 1731. godine, kaže da ako zaista želiš da upoznaš nekoga, moraš da otkriješ šta je njegova ’glavna strast’. Kako bira da provede slobodno vreme, smatra Poup, govori dublju istinu o nečijem pripadanju višoj klasi, više i od rođenja.

POSAO I HOBI
Mnogi poslodavci postaviće vam pitanje koji je vaš hobi. Ovo je paradoksalna situacija – s jedne strane žele da ste potpuno posvećeni poslu, i da ste u tome dobri, ali i da imate široka interesovanja, da ste strastveni, i da aktivno radite na unapređenju veština. Kako psiholozi kažu, hobi pokazuje da ste sposobni da postavite i ostvarite ciljeve, usredsređeni, a iz toga se može videti posvećenost, doslednost, da li ste timski igrač pa čak i da li ste dobar vođa.
hobi-padobranLin Tejlor (Lynn Taylor), autorka knjige „Tame Your Terrible Office Tyrant : How to Manage Childish Boss Behavior and Thrive in Your Job“ kaže : „Saznajući nešto više o vašim interesovanjima van radnog mesta, poslodavci imaju bolji uvid u vašu ličnost, pa čak mogu da izvuku i neke zaključke o tome kako biste se uklopili i funkcionisali u njihovom timu.“ Dakle, pre nego što bilo šta kažete, dobro razmislite na koji način želite da se predstavite.

Čak i večito zauzeti milijarderi imaju hobije – Voren Bafet svira ukulele, Vinston Čerčil je slikao, ko-osnivač PayPala Piter Til igra virtuelni šah, direktor Tvitera Dik Kostolo bavi se pčelarstvom, ko-osnivač Googlea vežba na letećem trapezu…
hobi-fotoGugl (Google) je otkrio da njegovo pravilo od 20 odsto (dopuštaju zaposlenima da 20 odsto svog vremena rade na projektima koje sami biraju), vodi do fokusiranijih i produktivnijih zaposlenih.

Psiholozi kažu da lično ispunjenje ne treba da tražimo samo u poslu, ili u vezi sa partnerom, već u stvarima koje volimo da radimo. Takođe, sigurno ste čuli da su mnogi svoje hobije pretvorili u poslove. Takav je posao i najbolji, jer kako kažu: „Pretvori hobi u posao, i nikada više nećeš morati da radiš.“ Pored toga, naši hobiji treba da budu i oblik neslaganja, radikalni izraz naše individualnosti, slavlje rada i poslova koje nismo u obavezi da uradimo.


Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nada Veljković

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Orhanovo nasleđe- mikrorecenzija

Da mi je znati zašto bi neko na naslovnici uporedio ovaj roman sa bilo kojim Hoseinijevim delom… Jeste da spisateljka pokušava da kopira pomenutog pisaca, ali joj ne izdaleka ne polazi za rukom da se približi njegovom nivou.
Knjiga je previdljiva, usiljena, preterano dramatična. Kada se uz to dodaju kitnjasti opisi, koji su često dosadni i, na momente, nebulozni, dobijemo delo koje je, filmskim žargonom rečeno, „snimano za Oskara“, ali je bez duše.
I da ne zaboravim kriminalan prevod. Ovo od Lagune nisam očekivao.13938426_10208884415821468_5899048597897644320_n

Vavilonska pesma, glava sedma

Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.

Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.

Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.

Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…

Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.

Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…

Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.

Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…

Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.

Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…

Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.

Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je.