About

Lost in translation between german, english, french, serbian and other laguages. Swiss based writer and photographer.

Umetnost kao lek?

U Kanadi će uskoro biti pokrenut pilot-projekat, kada će lekari, kao dodatnu terapiju, pacijentima prepisivati odlazak u muzej.

Projekat je pokrenut od strane Udruženja frankofonih lekara Kanade i Muzeja primenjenih umetnosti u Montrealu.

Blagotovorno dejstvo umetnosti

Projekat je namenjen onim pacijentima koji boluju od raznih mentalnih i fizičkih bolesti. Terapija će omogućiti osećaj blagotvornog dejstva umetnosti besplatnom posetom muzeju.

To znači, da će lekari, u slučaju da smatraju potrebnim, prepisivati recept za odlazak u muzej.

Prema rečima predstavnice montrealskog muzeja, Nikol Paran, umetnost itekako može uticati na zdravlje. Naime, stručnjaci objašnjavaju da posmatranje umetničkog dela može pozitivno uticati na kognitivne sposobnosti pacijenta i moglo bi imati smirujuće efekte u lečenju depresije, stresa i anksioznosti.

Pročitajte više: http://edukacija.rs/zanimljivosti/umetnost-kao-lek

10 gradova koje bi svaki ljubitelj knjiga trebalo da poseti

Preporuke jedne američke autorke

Da li vam je životna želja da spakujete kofere i krenete na put oko sveta? Neke ljude ne drži mesto i jedva čekaju da uskoče u voz, autobus ili avion i nestanu na neko vreme. Jedan od najboljih saveta koje vam mogu dati je da putujete van sezone. Nikad se ne zna kakvu ponudu možete naći, a možda to bude baš za neki od sledećih gradova.Ja sam pisac i obožavam da čitam, tako da svaki put kada posetim neki grad prvo tražim ove četiri stvari: knjižare, kafiće, biblioteke i pokušam da saznam da li je neki pisac živeo i umro u blizini. Tokom jednog devojačkog putovanja u Ki Vest nabasala sam na jednu od Hemingvejevih kuća koja je sada muzej i dom za mačke koje imaju polidaktiliju.

Ako ste knjigoljubac koji traži svoju sledeću destinaciju za odmor, onda je ovaj spisak baš za vas. Od dablinskih ulica popločanih književnom istorijom preko neverovatnih evropskih biblioteka, do grada koji je inspirisao fenomenalna dela Gabrijela Garsije Markesa – za svakoga ponešto!

1. Njujork, Njujork

Njujork je više od grada; Njujork je stanje uma. Posetite knjižare „Books of Wonder“, „McNally Jackson“ i „The Strand“ , ili pronađite neki niskobudžetni bar koji će u vama probuditi osećaj da ste lik iz romana koji je tek stigao u grad. Postoji mnogo mesta koja „mirišu“ na književnost u ovoj betonskoj džungli gde se snovi ostvaruju.

2. San Huan – stari grad, Portoriko

Ovo ostrvo je malo ali moćno, i promoviše neke od najcenjenijih svetskih pisaca kao što su Esmeralda Santjago i Migel Pinjer, osnivač svetski poznatog kafića „Nuyorican Poets Café“. Obavezno posetite „The Poet’s Passage“ (Prolaz pesnika), kafić koji čuva mala čivava po imenu Federiko Garsija Lorka.

3. Kopenhagen, Danska

Za ljubitelje bajki Kopenhagen vam nudi jedinstvenu priliku da posetite kuću i muzej Hansa Kristijana Andersena, i vidite skulpturu Male sirene. Ljubitelji knjiga bi takođe trebalo da posete Kraljevsku biblioteku, koja je dobila nadimak Crni dijamant.

4. Kartahena, Kolumbija

Za najvernije fanove Gabrijela Garsije Markesa, autora svetskih bestselera „Sto godina samoće“ i „Ljubav u doba kolere“. Ovaj grad je inspirisao mnoga njegova dela, i ovde je pobegao kada su počeli nemiri u Bogoti. Markesov pepeo je premešten iz njegovog doma u Meksiku u univerzitet u Kartaheni.

5. Nju Orleans, Luizijana

En Rajs, Dženifer Armentraut, Elis Arden su samo neki od autora koji su svoje romane smestili u ovaj istorijski grad zabave. Nju Orleans vrvi od priča o duhovima i čudnim zvukovima koje odzvanaju duboko u noć. Popijte piće u Francuskoj četvrti , pridružite se grupi turista i prošetajte do hotela Monteleone, u kojem se rodio Truman Kapote, barem je tako on tvrdio.

6. Pariz, Francuska

Pariz, kao i Njujork, ima mnogo da ponudi knjigoljupcima. Pročitajte omiljeni roman u dekadentnom kafiću ili napravite piknik pod Ajfelovom kulom i nazdravite čašom šampanjca. I ne zaboravite da posetite najstariju javnu biblioteku, Mazarenovu biblioteku, kao i kuću Viktora Igoa.

7. Sejlem, Masačusets

Mesto koje je poznato po romanima o suđenju vešticama, sada je nju ejdž epicentar za sajmove fizike, prodavnice sa opremom za veštice, i čak postoji radnja „Wynott’s Wands“ inspisirana Harijem Poterom koja prodaje čarobne štapiće. Posetite Kuću sa sedam zabata, koja je inspirisala Natanijela Hotorna da napiše istoimeni roman. Možete se opustiti i popiti koktel u lobiju hotela Hotorn.

8. Edinburg, Škotska

Šta prvo videti? „The Elephant House“ i „Spoon“ su dva restorana koja tvrde da Dž. K. Rouling kod njih često dolazi da piše. Svratite do škotskog pripovedačkog centra (Scottish Storytelling Centre) i do škotske biblioteke poezije (Scottish Poetry Library), prošetajte hodnicima sa turističkim vodičem i upijte informacije o petsto godina dugoj istoriji knjiga.

9. Dablin, Irska

Dablin je dom Džejmsa Džojsa, Šejmusa Hinija, Oskara Vajlda i mnogih drugih. Za ljubitelje folklora Muzej leprikona je pun pogodak. Tura po Dablinu pešice će vas odvesti do Triniti koledža i lokalnih pabova, a istovremeno ćete od lokalnih vodiča saznati manje poznate zanimljivosti o pomenutim autorima.

10. Tokio, Japan

Ovo je lokacija iz snova, posebno kada je hrana u pitanju. Uronite u romane Harukija Murakamija i osmislite sami obilazak grada. Posetite Kamakura muzej književnosti, i obavezno zavirite u osmospratnu knjižaru „Kinokunija“. Za vas koji volite prirodu, izdvojte vremena da planinarite putanjom „Basho trail“ koja vodi od Tokija do Kanazave.

Autor: Zoraida Kordova
Izvor: bustle.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-10-gradova-koje-bi-svaki-ljubitelj-knjiga-trebalo-da-poseti-unos-6748.html

Ljermontov

“Možda ću sutra umrijeti!… A na zemlji neće ostati nijedno stvorenje koje bi me bilo potpuno shvatilo. Jedni me drže gorim, a drugi boljim nego što sam zaista… Jedni će reći: bio je dobar dečko, a drugi – gadan čovjek. A i jedno i drugo bit će lažno. Kad je tako, je li vrijedno živjeti? A ipak živiš – zbog radoznalosti: čekaš nešto novo … smiješno i dosadno!”
Reče Pečorin, junak jednog od najpoznatijih i za rusku književnost, najutjecajnijih ruskih romana – “Junak našeg doba”, a čiji je autor Mihail Ljermontov rođen na današnji dan, prije točno 204 godine.

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=720501641636284&id=498948247124959

Ulična umetnost: čitanje

Mantra je ulični umetnik francuske scene koji kroz slikanje oživljava detalje iz svog detinjstva, poput sova, paukova, knjiga i prirode koju neretko ne čujemo. Ovaj mural je nastao u Luksemburgu, u oviru ” Urban Art Esch” festivala i nosi naziv “Curiosity feeds Imagination”.

15 zanimljivih činjenica o knjigama

1. Od jednog drveta je moguće napraviti i do 50 knjiga.

2. Latinski prevod romana „Vini Pu“, s naslovom „Winnie ille Pu“, jedina je knjiga na latinskom koja je ikad dospela na listu najprodavanijih knjiga po Njujork Tajmsu.

3. Prava „Alisa u Zemlji Čuda“ se zvala Alis Lindel. Njena porodica je bila u prijateljstvu sa autorom i on je ovu priču napisao za nju kada je imala deset godina.

4. Smatra se da je prvi roman napisan na pisaćoj mašini „Avanture Toma Sojera“ Marka Tvena.

5. Prva knjiga ikada nazvana „bestseler“ je bila „Fools of Nature“ američke spisateljice Alis Braun davne 1889. godine.

6. Rekord postavljen za najveći broj ljudi koji balansiraju sa knjigama na glavi i na istom mestu je 998, a postavljen je u Sidneju, u Australiji 2012. godine.

7. Prve štampane knjige nisu imale ni ime autora ni naslov na samim koricama, već su korice bile prava umetnička dela, prekrivena crtežima, uvezane kožom ili čak ukrašene zlatom.

8. Bivši američki predsednik Teodor Ruzvelt je čitao u proseku jednu knjigu dnevno.

9. Potrebno je oko 475 sati da se napiše roman.

10. Termin „knjiški moljac“ je u upotrebi zbog malih insekata koji se hrani knjiškim povezom.

11. Termin „yahoo“ zapravo potiče iz knjige „Guliverova putovanja“ objavljene 1726. godine.

12. Svakoga dana se u svetu objavi oko 125 novih naslova.

13. Prva knjiga prodata u preko million primeraka je „Čiča Tomina koliba“.

14. Kuća Čarlsa Dikensa je imala tajna vrata sakrivena iza lažne police sa knjigama, a lažne knjige su uključivale naslove kao što je „Life of a Cat“ u 9 tomova.

15. Najskuplja knjiga ikad kupljena je „Codex Leicester“ koju je napisao Leonardo da Vinči, a kupio ju je Bil Gejts za 30.8 miliona dolara.

Izvor: phillytrib.com
Prevod: Dušica Novaković

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-da-li-znate-za-ovih-15-zanimljivih-cinjenica-o-knjigama-unos-10393.html

Kako čitati više?

Iako bi knjigoljupci voleli da imaju ceo dan za čitanje, to zbog studiranja, posla ili ostalih obaveza odraslih – to jednostavno nije moguće. Ali isto tako nije moguće čekati savršen trenutak za čitanje – jer on ne postoji.

Neki od najzauzetijih ljudi na svetu uspevaju da ostanu verni čitaoci. Kako njima polazi za rukom da svakog dana nađu vremena za knjigu? Sledi par saveta koji će vas možda motivisati da organizujete svoj dan drugačije – uvek je vreme za čitanje.

1. Nabavite više knjiga nego što možete da pročitate

Bilo da pozajmljujete knjige iz biblioteke, od prijatelja, ili ih kupujete – nabavite ih što više. Ukoliko imate mnogo „fizičkih“ knjiga u kući koje ste sami izabrali i jedva čekate da pročitate, ostaje vam samo da uradite još jedan korak – da stvarno krenete sa čitanjem.

U isto vreme, možete birati između nekoliko knjiga, pa ukoliko vam se u određenom trenutku u stvari ne čita neki klasik, možete se opredeliti za savremenu književnost. Ionako ćete imati sve opcije u kući, pa neće biti potrebe za izlaskom iz zone udobnosti.

Takođe, kad već imate toliko knjiga u kući, možda pročitate i više od onoga što ste planirali i mislili da možete.

2. Idealni uslovi za čitanje ne postoje

Možda ne možete da imate nekoliko sati dnevno za bavljenje svojom omiljenom aktivnošću, ali čak iako možete da ugrabite samo pola sata dnevno za čitanje kući, učinite ih što idealnijim. Stručnjaci iz firme Status Frigo savetuju da dom učinite što udobnijim. Nađite svoju novu omiljenu fotelju za čitanje, idealnu temperaturu na rashladnom uređaju, omiljeni napitak – to je najbliže što možemo doći idealnom trenutku za čitanje.

3. Čitajte više knjiga paralelno

Većina ljudi ne voli paralelno čitanje više knjiga, pa se pre odlučuje za opciju čitanja jedne po jedne. Međutim, razmislite i o ovoj opciji jer ona sa sobom nosi gomilu prednosti. Na primer, neke knjige je lakše čitati noću ili pred spavanje, dok su druge savršene za jutarnje ili dnevno čitanje.

Knjige koje čitate u određenom vremenskom periodu možete držati na svom noćnom stočiću, ili na posebnom staklu na kom će biti jasno izdvojene i vidljive.

4. Postavite čitalački cilj – koliko stranica dnevno?

Izazovite sebe – odlučite da svakog dana treba da pročitate najmanje 30 stranica knjige (ili koliko god mislite da je moguće). Taj cilj mogu da budu poglavlja ili pasusi, takođe. Bitno je samo da imate okvirnu brojku u glavi i da tog dana ne odustajete od čitanja dok ne pređete bar preko nekoliko stranica.

Možete postaviti i godišnji čitalački cilj – na primer, „sledeće godinu ću pročitati 70 knjiga“. I ne odustajte dok to ne ispunite.

5. Ignorišite liste knjiga koje „morate“ pročitati

Istraživanja su pokazala da ovakve top liste knjiga loše utiču na našu motivaciju za čitanje. Ne samo da su neke top liste ogromne (250 knjiga i više) nego ih i ima previše. Ukoliko se odlučite da pratite jednu top listu, onda imate utisak da sebi uskraćujete zadovoljstvo čitanja drugih knjiga, a istovremeno imate osećaj „obaveze čitanja“ po staroj top listi.

Nije loše pogledati koje knjige se nalaze na raznoraznim top listama, ali uvek imajte svoju listu za čitanje koja će biti fleksibilna i dinamična, nikad striktno određena tako da nema mogućnosti menjanja.

6. Probajte brzo čitanje

Ideja iza ovog saveta je jednostavna – ako želite da čitate više za manje vremena, onda tehnike brzog čitanja vredi probati. Postoje različite vrste brzog čitanja o kojima možete da se informišete na internetu – od YouTube tutorijala do pohađanja pravog kursa.

Ove tehnike uključuju čitanje „grupe reči“ umesto svake reči posebno, treniranje očiju da se kreću brže po stranici korišćenjem lenjira ili olovke prilikom čitanja, zadržavanje daha do završetka pasusa (ovom tehnikom smanjujemo našu tendenciju „da čujemo“ ono što čitamoi tako ubrzavamo čitalački proces).

7. Koristite modernu tehnologiju za čitanje

Telefoni, tableti i lap-topovi ne moraju da služe samo u poslovne svrhe ili za surfovanje internetom i društvenim mrežama. Iskoristite svoje pametne uređaje da biste vi postali pametniji – čitajte dok se vozite u prevozu, čekate u redu, tokom pauze na poslu ili između predavanja.

Prednost je to što ne morate da nosite fizičku knjigu sa sobom gde god da krenete nego možete knjigu koju trenutno čitate imati čak i na svom telefonu. Tako ćete uspeti da „ukradete“ malo vremena u svakom danu za svoju omiljenu aktivnost – čitanje.

Ukoliko vam se svidi čitanje preko telefona, tableta ili lap-topa možete razmisliti i o kupovini Kindle-a, uređaja koji ima samo jednu funkciju – čitanje elektronskih knjiga. Njegov ekran je napravljen specijalno da prija svakom čitalačkom oku, a količina knjiga koje možete imati na ovom uređaju je gotovo beskonačna.

8. Čitajte pre spavanja

Ovo je proverena metoda za opuštanje i pripremanje za san. Ukoliko već imate naviku čitanja pre spavanja, možete probati da se naviknete i na čitanje knjige odmah nakon što se probudite, dok haotičnost dana još nije počela.

9. Nađite čitalačko društvo

Čitanje bi bilo mnogo zanimljije ako biste uspeli da nađete osobe koje čitaju istu knjigu koju vi čitate. Razgovor o knjizi bio bi dodatna motivacija. To ne moraju da budu ljudi iz vašeg okruženja. Na Goodreads-u možete pronaći ljude koje interesuju iste knjige kao i vas – sa njima možete razmenjivati utiske i ocene knjiga. Tu su i mnogobrojne Facebook i Instagram stranice knjigoljubaca širom sveta.

10. Pratite kako napredujete sa čitanjem

Na malopre pomenutom Goodreads-u možete koristiti brojač stranica i knjiga koje ste pročitali. Na isti način možete pratiti kretanje kroz vašu listu odabranih knjiga za čitanje – šta je sledeće na redu, dokle ste stigli sa fikcijom, npr.

11. Ne čitajte sve

Vi birate šta ćete čitati u toku dana. Zato se zapitajte da li su vesti koje svakodnevno čitate, portali, blogovi, Facebook statusi ono što zaista želite da čitate ili su to ipak knjige? Imajte na umu da vam ove aktivnosti oduzimaju vreme koje možete provesti uz novu.

https://kultivisise.rs/kako-da-citamo-vise/

Pacijent iz sobe 19

Gradski dečko koji je dan ranije u riječkom klubu Palach ispijao pivo i mahao DJ-u da pusti Sisters of Mercy, na svoj devetnaesti rođendan poslan je u rat. Dvadeset pet godina kasnije doveli su ga pred psihijatra kojemu će objasniti zašto je sebi učinio nešto nezamislivo.

Vanja Kovačević, pacijent iz sobe 19, monolog pred psihijatrom započinje svojim devetnaestim rođendanom, danom kad je na dar dobio pušku u ruke, a onda progovara o mnogim ključnim točkama svog djetinjstva, odrastanja, ratovanja, očinstva, preživljavanja i ubijanja. U kontrastu između zastrašujućih ispovijedi Vanje vojnika i nježnih sjećanja Vanje iz vremena prije rata cijeli je svemir oduzetih mogućnosti, cijeli vremeplov potencijalnog života koji se više nikad ne može dogoditi. Ta fantomska bol oduzete mladosti u literarnoj interpretaciji Zorana Žmirića mogla bi se upisati među najpotresnije stranice suvremene hrvatske književnosti.

Jedina veza između prijašnjeg života Vanje Kovačevića, života koji se mogao dogoditi i onoga kojeg upravo živi jest njegov omiljeni bend – Sisters of Mercy – čije mu pjesme služe i kao anestezija i kao dokaz da u njemu još negdje živi onaj mladić kojemu su na devetnaesti rođendan tutnuli pušku u ruke i poslali ga u rat.

Kraj monologa pred psihijatrom – koji možda baš i nije psihijatar nego jedina moguća adresa Vanjine ispovijedi – opet iznova dokazuje da je Zoran Žmirić majstor neočekivanih završnih romanesknih obrata i istančane psihološke karakterizacije, pogotovo kad su u pitanju ratne priče koje u njegovoj interpretaciji uvijek zadiru duboko u istinu koju nije uvijek lako podnijeti, baveći se nuspojavama kolektivnog i onim neizrecivim što dobra književnost ipak zna nepogrešivo formulirati.

Veštačka inteligencija i pisanje

Mislila sam da u mom poslu nema opasnosti od automatizacije – računar nikako ne može da nadomesti kompleksnu kreativnost karakterističnu za ljudski jezik u pisanim delima, niti je u stanju da sastavi smislenu priču. Moguće je da sam pogrešila. Pisci, čuvajte se, jer je roman, čiji je autor japanska veštačka inteligencija, upravo ušao u uži krug za nacionalnu književnu nagradu Japana.

Roman, čiji je koautor ovaj program, nosi naziv „The Day A Computer Writes A Novel“ („Dan kada je računar napisao roman“). Delo je ušlo u izbor za književnu nagradu Hoši Šinići. Konkurs je i prethodnih godina bio otvoren za dela koja nije napisao čovek, međutim, ove godine je po prvi put komisija dobila radove veštačke inteligencije. Od 1450 prijavljenih radova, 11 dela, je barem delimično, napisao program.

Pred vama je odlomak iz jednog takvog romana kako biste stekli utisak sa čime su suočeni ljudski kandidati:

„Uzdrhtao od radosti, koju sam osetio po prvi put, uzbuđeno sam nastavio da pišem.“

„Dan kada je računar napisao roman. Računar, rešen da na prvo mesto stavi sopstveno zadovoljstvo, prestaje da radi za ljude.“

Ekipu, koja je stvorila ovu književnu veštačku inteligenciju, vodio je Hitoši Macubara, profesor na Državnom univerzitetu u Hakodateu (Future University Hakodate). Njegov tim je usmeravao veštačku inteligenciju, odlučujući o zapletu i rodu likova. Takođe su pomagali u izboru pripremljenih rečenica, koje je veštačka inteligencija zatim upotrebljavala kako bi samostalno „napisala“ knjigu.

„Do sad su programi veštačke inteligencije korišćeni za rešavanje problema za koje postoje odgovori. U budućnosti želim da proširim potencijal veštačke inteligencije kako bi se što više približila ljudskoj kreativnosti“, izjavio je nedavno Macubara za jedan japanski časopis („Yomiuri Shimbun“).

Autor naučne fantastike na konferenciji za novinare povodom dodele nagrada, dao je svoj komentar ovog dela: „Bio sam iznenađen, jer je reč o dobro struktuiranom romanu. Ali ipak postoje određeni problemi koje je potrebno prevazići da bi se osvojila nagrada, kao što su opisi likova.“ Iako knjiga na kraju nije dobila nagradu, svojim nastupom je pokazala potencijal za dalji napredak.

Mnogi smatraju da ovi programi za veštačku inteligenciju, iako mogu biti odlični za igranje društvenih igara („Go and shogi), imaju mnogo bolji učinak kada rade sa ljudima. Na šahovskim turnirima, na primer, timovi sastavljeni od vrhunskih šahista i veštačke inteligencije imaju neuporedivo bolje rezultate od timova koje čine isključivo ljudi, ili isključivo veštačka inteligencija. Možda budućnost književnosti znači da ćemo imati ljude na čelu i računare kao koautore.

Izvor: bigthink.com
Prevod: Maja Horvat

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-u-japanu-je-roman-koji-je-napisala-vestacka-inteligencija-unos-10283.html

Znate li šta je „Aberdinski bestijarijum“?

Ljudi su pre više hiljada godina pripitomili domaće životinje, ali posmatrali su i divlju faunu oko sebe da bi naučili kako da se kreću kroz prirodu i izbore sa njom. Bliskost ljudi i životinja je u ljudima stvorila posebno poštovanje za životinjsko ponašanje koje je pustilo korena u narodnim pričama širom sveta i u popularnim tekstovima svake religije. Naše oduševljenje pričama o životinjama nastavlja da živi u knjigama za decu, ali u jeziku odraslih, životinje se neretko ponižavaju i imaju auru svega neljudskog. Pejorativni pridev „bestijalni“ odražava tipičan stav ne samo prema ljudima koji nam se ne dopadaju, već i prema životinjskom svetu. Orvelova „Životinjska farma“ i Kafkin „Preobražaj“ su postale standardne reference za moderne alegorije sa životinjama.


Rana književnost pokazuje lepezu različitih stavova. U nekima se prema životinjama odnosi kao prema bićima jednakim ljudima, sa likovima koji imaju i dobre i loše osobine, ili kao prema svetim glasnicima boga ili bogova više nego kao stoci, pokretnom kulisom ili upotrebljivim resursima.
Što se tiče istočnjačkog odnosa prema životinjama, možemo se osvrnuti na Jataka priče, basne o Budinim mnogim reinkarnacijama u ljudskom i životinjskom svetu, koje imaju moralnu pouku za čitaoca. Na hrišćanskom Zapadu, postoje srednjovekovni bestijarijumi ‒ sažeti pregledi životinja, stvarnih i mitoloških – koji kroz „čitanje“ upoznaju čitaoce sa moralnom tipologijom toga šta su rani hrišćani smatrali „knjigom o prirodi“
Najraskošnija od takvih knjiga, „Aberdinski bestijarijum“, potiče iz otprilike 1200. godine i jednom je bila u vlasništvu Henrija VIII. Sada je Aberdinski univerzitet digitalizovao tekst te knjige i omogućio njeno besplatno čitanje korisnicima interneta.


Ova knjiga počinje ključnim pričama o postanju iz Knjige postanja, zatim zalazi u opise životinja: prvo lava, zatim parda (pantera) i slona. Primetićete da su takve životinje bile gotovo nepoznate srednjovekovnom evropskom čitaocu koji uglavnom nije imao prilike da ih sretne. Važna razlika između bestijarijuma i basne je ta što bestijarijumi sadrže i stvorenja iz priča, pretpostavki ili puke mašte. Ali svrha im je ista. Ovo su bila „didaktička sredstva“, beleži Kler Vun za Hyperallergic, kao i da „Aberdinski bestijarijum“ sadrži ilustrovane „podugačke priče o moralnom ponašanju“.
Poput Ezopovih basni, bestijarijum nas uči važnim lekcijama, mešajući nestvarno sa prirodnim. Ovako Vunova opisuje „Aberdinski bestijarijum“:
„Ilustracije su očaravajuće raznolike i prikazuju ne samo obične životinje od sitnih mrava do slonova, već i neverovatne zveri, od leokrote do feniksa. Čak su i moralne osobine skromnog malog morskog ježa dobile pasuse diskusije. Sem mnoštva stvorenja, bestijarijum detaljno opisuje izgled i osobine različitih drveća, dragulja i ljudi. Neki od ovih mogu biti zabavni čitaocu iz 21. veka: roj pčela u obliku koji podseća na lopticu za badminton, kako ulaze u svoje košnice. Druge slike su takođe zadivljujuće zbog svoje preciznosti, kao slika slepog miša koja pokazuje kako su njihova opnasta krila povezana sa njihovim prstima, nogama i repom. Svi ovi bogati detalji treba da pomognu čitaocu da bolje razumeju svet, na način na koji je on definisan u vreme nastanka ove knjige.“


Izuzetno bogata slikama i noseći znakove različitih rukopisa, knjiga je, kako istoričari veruju, pravljena prvo za široku publiku, ali zatim su je iz napuštenog manastira uzeli Henrijevi bibliotekari. Nikada nije u potpunosti dovršena. Ostala je u Kraljevskoj biblioteci 100 godina posle vladavine Henrija. „Sumnjam da su je monasi iz perioda dinastije Tjudor previše čitali“, kaže Džejn Gedes, profesor sa Aberdinskog univerziteta. Ovaj dokument je sada otvoren za javnost, čime mu se vraća „originalna svrha, koja je bila obrazovna“, piše Vunova, „mada ona za nas osvetljuje više prošlost nego sadašnjost“. Pogledajte skenirane slike visoke rezolucije ovde.
Autor: Džoš Džouns
Izvor: openculture.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-znate-li-sta-je-aberdinski-bestijarijum-unos-9904.html

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović