Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Orhanovo nasleđe- mikrorecenzija

Da mi je znati zašto bi neko na naslovnici uporedio ovaj roman sa bilo kojim Hoseinijevim delom… Jeste da spisateljka pokušava da kopira pomenutog pisaca, ali joj ne izdaleka ne polazi za rukom da se približi njegovom nivou.
Knjiga je previdljiva, usiljena, preterano dramatična. Kada se uz to dodaju kitnjasti opisi, koji su često dosadni i, na momente, nebulozni, dobijemo delo koje je, filmskim žargonom rečeno, „snimano za Oskara“, ali je bez duše.
I da ne zaboravim kriminalan prevod. Ovo od Lagune nisam očekivao.13938426_10208884415821468_5899048597897644320_n

Vavilonska pesma, glava sedma

Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.

Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.

Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.

Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…

Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.

Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…

Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.

Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…

Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.

Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…

Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.

Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je.

10 junakinja ruske književnosti koje morate upoznati

Nedavna BBC-jeva ekranizacija romana Rat i mir je inspirisala mnoge TV gledaoce da obrišu prašinu sa svoje stare kopije Tolstojevog remek-djela i još jednom ga pročitaju. Oni koji se usuđuju, zavedeni sjajem Nataše Rostove, da kopaju dalje kroz ogromni svijet ruske literature u potrazi za drugim nezaboravnim ženskim likovima, možda ne znaju odakle početi.

Gdje početi? Ne tražite dalje. Ovo može biti vaš vodič za otkrivanje ruskih književnih junakinja. Znamo da su sve srećne junakinje jednake, ali svaka nesrećna je nesrećna na svoj način. Ali u ovome je stvar: U ruskoj književnosti, srećni likovi su rijetki. Zapravo, ruske junakinje dijele naklonost da stvari učine težim za sebe. I to je u redu, jer njihova ljepota kao književnih likova proističe, u velikoj mjeri, iz njihovih tragičnih sudbina.

Karakteristike junakinja ruske književnosti su ove:

Njihove priče nisu o pobjedi nad preprekama tako da mogu živjeti sretno do kraja života. Kao čuvari ruskih vrijednosti, ruske junakinje znaju bolje; znaju da je život više od sreće.

Tatjana Larina, Evgenije Onjegin

U početku, beše Tatjana. Ona je Eva ruske književnosti. Ne zato što je prva nego zato što Puškin zauzima jedinstveno božansko mjesto u ruskim srcima. Svaki Rus sposoban je da izrecituje cijele poeme oca ruske književnosti (i, nakon par votki, mnogi će to i učiniti). Puškinovo remek-djelo, Evgenije Onjegin, zapravo je mnogo više priča o Tatjani nego o Onjeginu. Za razliku od Onjegina, koji živi po modernim bajronističkim principima, Tatjana, mlada i nevina djevojka iz seoske sredine, prikazuje suštinu i čistoću zagonetne ruske duše.

Ana Karenjina, Ana Karenjina

Za razliku od Tatjane, koja odolijeva iskušenju zvanom Onjegin, Tolstojeva Ana odlučuje da napusti i muža i sina i pobjegne sa Vronskim. Mnogo se pisalo i govorilo o tome šta je Anin grijeh, odnosno izvor njene tragične sudbine, a jedan od mogućih odgovora je da ona strada zbog sebičnog pokušaja da zadovolji svoje romantične i seksualne želje.

Ana Karenjina

Sonja Marmeladova, Zločin i kazna

Sonja je jedna u nizu „svetih bludnica“ Dostojevskog. Ona ne ostavlja Raskoljnikova nakon što sazna za njegov zločin. Zajedno kreću na put spasenja, zajedno čitaju Bibliju i zajedno tumače priču o Lazarevom vaskrsenju. Mnogi književni kritičari okomili su se upravo na lik Sonje, tvrdeći da je ona previše idealizovana i nerealna, kao Aljoša u romanu Braća Karamazovi. Za lik Sonje vezani su i melodramski elementi Zločina i kazne.

Nataša Rostova, Rat i mir

Nataša je svačiji san. Pametna, vesela, spontana. Nataša je zabavna. Ako Puškinova Tatjana izgleda previše dobra da bi bila istinita, Tolstojeva Nataša izgleda stvarna, živa. Dijelom zato što pored njenih mnogih kvaliteta, ona ume da bude i hirovita, naivna, koketna, čak i da zadirkuje. U Ratu i miru, Nataša se prvi put pojavljuje kao šarmantna tinejdžerka, koja zrači radošću i vitalnošću. Sa novim uspjesima i godinama, uči lekcije koje joj život donosi, smiruje svoje promjenljivo srce i postaje mudrija. Neuobičajeno za ruske junakinje, ona je nasmijana i nakon više od hiljadu stranica.

Irina Prozorova, Tri sestre

Na početku Čehovljeve drame Tri sestre, Irina, najmlađa, zrači i puna je nade. Dok su njene starije sestre nezadovoljne životom u provinciji, plačljive i neraspoložene, Irina je naivna duša ispunjena beskrajnim optimizmom. Ona sanjari da se vrati u Moskvu, gdje će pronaći pravu ljubav i gdje će svi biti srećni.

Međutim, kako nema priliku za odlazak u Moskvu, Irina shvata da bi mogla zauvek da ostane u selu. Kroz Irinu i njene sestre, Čehov pokazuje kako je život dugo ređanje dosadnih trenutaka, koji su povremeno prekinuti kratkim mlazevima radosti. Irina provodi vrijeme rastrojena beznačajnim stvarima, sanjareći o boljoj budućnosti, ali postepeno prihvata beznačajnost svog postojanja.

Liza Kalitina, Plemićko gnijezdo

Liza je mlada, naivna i čistog srca. Nalazi se između dva udvarača: mladog, zgodnog i veselog oficira i starijeg oženjenog muškarca. Ona se jasno opredjeljuje za bijedu, odlazi u manastir, prihvata život požrtvovanosti i oskudice. Njene reči su: Sreća nije za mene.

Majstor i MargaritaMargarita, Majstor i Margarita

Bulgakovljeva Margarita je neobična junakinja. Ona je izvor energije za Majstora, postaje, kao Sonja za Raskoljnikova, njegov iscjelitelj, njegova ljubavnica, njegov spasilac. Margarita traži pomoć od Satane za Majstora, i nakon dogovora, ona je konačno sa svojim dragim, iako ne na ovom svijetu.

Olga Semjonova, Draga

U Dragoj, Čehov govori o Olgi Semjonovoj, zaljubljenoj i nježnoj duši, jedinstvenoj osobi koja živi da bi volela. Sirota Olga postaje udovica. Dva puta. Ostavši bez čovjeka kog voli i bez razloga da živi, osamljuje se, a jedino društvo joj je mačka.

Tolstoj je napisao da je u Dragoj Čehov slučajno stvorio najdraži ženski lik. Prema Tolstoju, Olga je oličenje mogućnosti ruskih žena da bezuslovno vole, a to je vrlina nepoznata muškarcima.

Madam Odincova, Očevi i djeca

U djelu Očevi i djeca Ivana Turgenjeva, Madam Odincova je usamljena žena, barem po standardima svog vremena. Iako je napravljena kao sporedan lik, Madam Odincova je to prerasla i postala je neka vrsta pionira među heroinama u književnosti. Suprotno od drugih ženskih likova, koji su potčinjeni obavezama nametnutim od strane društva, Madam Odincova je bez djece, bez muža i bez majke i tvrdoglavo ističe svoju nezavisnost. Njeno odbijanje podsjeća na Puškinovu Tatjanu.

Nastasija Filipovna, Idiot

Nastasja, junakinja djela Idiot, u pokušaju da se oslobodi svoje sudbine ne može da pobjegne od osjećaja krivice koji će baciti sjenku na sve njene odluke i zbog kog polako polazi ka svom tragičnom kraju. Ona se nalazi u nekoj vrsti nervnog rastrojstva. Doživela je mnogo uvreda, poniženja i bola. Nastasja skoro zaboravlja da ipak ume da voli.

10 junakinja ruske književnosti koje morate upoznati

Tekst prilagodila: Jelena Radmilović

Izvor: lithub.com/the-10-russian-literary-heroines-you-should-know

Aladin i arapske noći

Aladin je Kinez, najpoznatije priče Arapskih noći nisu iz Arapskih noći, jedan prevodilac je iz prevoda izbacivao delove sa seksualnom konotacijom, dok im je prevodilac Kama Sutre izmišljao i dodavao erotske delove i objašnjenja, a onda se u sve to umešao i Indijana Džons

3ce9c00b18bcde8798adf165e7c2e07c-d3fx5iv.jpg
Priča o Aladinu je jedna od najpoznatijih priča na svetu. To je priča o mladom junaku koji na putu od dna do vrha društvene lestvice mora da nauči neke važne životne lekcije. Smeštena je na egzotičnu lokaciju, sadrži primerenu dozu magije, lepu heroinu i zlog negativca.

 

Postoje još neke stvari o Aladinu koje su opštepoznate. Priča je deo Arapskih noći odnosno Hiljadu i jedne noći. U pitanju je čuvena zbirka priča i pripovedaka čije se autorstvo pripisuje misterioznoj Šeherezadi koja je izmislila roman u nastavcima.

Bila je jedna od sultanovih konkubina. Sultan je imao običaj da, nakon obavljenog posla, ubije konkubinu. Kada je Šeherezada došla na red ona je smislila način kako da produži svoj život. Pričala je sultanu priču, ali ju je prekidala kada postane najzanimljivija. Sultan je, makar do naredne večeri, morao da joj poštedi život kako bi čuo kraj priče. Kada bi sutradan završila jednu priču, Šeherezada bi započinjala drugu… I tako hiljadu i jednu noć.

Osim Aladina među najpoznatije Šeherezadine priče su i Sedam putovanja Sinbada Moreplovca i Ali Baba i četrdeset razbojnika.

 

Da li je sve baš tako?

Za početak, gde Aladin živi? On ne živi na Bliskom istoku. U najstarijoj priči o Aladinu koja nam je danas poznata on je siromašni mladić koji živi na ulicama Kine. Takođe nije Arapin koji se nekim slučajem zatekao u Kini. Aladin je Kinez. Oni koji su pročitali ovu priču znaju ovu činjenicu. Pometnju je uneo Diznijev crtani o Aladinu iz 1992. godine koji ne spominje kinesko poreillus029l.jpgklo glavnog junaka.

Odakle onda dolazi priča o Aladinu? Svakako ne iz Hiljadu i jedne noći. Ili ne sasvim iz nje.

Mi je danas znamo kao deo Arapskih noći zato što su je prevodioci naknadno dodali ovoj zbirci kao bonus priču. Aladina je u Arapske noći svrstao francuski prevodilac Antonio Galand na početku 19. veka. Galand je priču čuo od arapskog pripovedača koji je Aladina smestio u Kinu (dakle ne na Bliski već Daleki istok). Iako nema veze sa Arapskim noćima niti se pominje u bilo kom originalnom rukopisu priča o Aladinu je, zahvaljujući Galandu, postala najpoznatija priča ove zbirke.

QT_-_Antoine_Galland

Ovo nije jedina Galandova intervencija ovog tipa. Ali Baba i četrdeset razbojnika kao i Sedam putovanja Sinbada Moreplovca su priče koje je Galand dodao Arapskim noćima. Njih u originalnim rukopisima takođe nigde nema. Tako da tri najpoznatije priče Arapskih noći zapravo ne pripadaju Arapskim noćima.

Koje su onda priče deo Arapskih noći? Najznačajnija je Tri jabuke, poznata i kao prva detektivska (ili anti-detektivska) priča. Počinje pronalaskom leša devojke na čijem su telu vidljivi tragovi mučenja. Sultanov vezir mora da reši slučaj u roku od tri dana ili će on lično biti pogubljen. Vezir tokom ta tri dana radi veoma malo toga na otkrivanu zločinaca (zato se ovo i naziva anti-detektivska priča), ali mu život u poslednjem trenutku spase pravi krivac koji prizna svoj zločin.

Galand je Arapskim noćima dodavao nove priče, ali je postojećim pričama oduzimao određene delove, one sa erotskom konotacijom. Sasvim je suprotnu stvar uradio čovek koji je Arapske noći preveo na engleski jezik. U pitanju je kapetan Ser Ričard Frensis Barton britanski geograf, istraživač, prevodilac, pisac, mačevalac, vojnik, orijentalista, kartograf, etnolog, špijun, lingvista, pesnik i diplomata. Poslužio je i kao inspiracija za oca Indijane Džonsa u filmu Indijana Džons i poslednji krstaški pohod.

Ser Barton je priliRichard_Francis_Burton_by_Rischgitz_1864-222x300kom prevođena Arapskih noći, umesto da ublaži seksualnu sugestivnost priča i prilagodi ih konzervativnom viktorijanskom dobu, dodatno začinio priče dodavajući informacije i objašnjenja u fusnotama o orijentalnim seksualnim običajima. Zbog ovako slobodnog pristupa temi Arapske noći se nisu prodavale u knjižarama već je prevod privatno štampan samo za pretplatnike.

Šta drugo očekivati koji je na engleski jezik preveo i čuveni udžbenik Kama Sutra?

 

 

 

Zanimljive činjenice o Aladinu i Arapskim noćima

Pronalaženje sebe: Narcis i Zlatousti

„Činilo se da sav život počiva na dvojstvu, na suprotnostima; ili si žena ili čovek, ili lutalica ili ćifta, ili razuman ili osećajan – nikad ne možeš istovremeno doživeti uzdisanje i izdisanje, muškost i ženskost, slobodu i poredak, nagon i duh, uvek moraš jedno platiti gubitkom drugog, i jedno je vazda isto onako važno i poželjno kao ono drugo.“

Narcis i Zlatousti nije lako štivo – ne možete ga čitati u autobusu okruženi gomilom ljudi ili leti na plaži. U stvari možete, ali nema nikakvog smisla. Za sve Heseove knjige, pa tako i za ovu, potrebno je neprekidno razmišljanje, izvesna osamljenost, mir. I volja za introspekcijom, volja da se iskreno pogleda u sebe – ono što bi Englezi nazvali soul searching.

Narcis i Zlatousti

Heseova knjiga Narcis i Zlatousti (1930) govori o dvojici prijatelja, različitih i sličnih u isti mah. Na početku deluje kao da su oni dva suprotna kraja sveta, ali u stvari su slični senzibiliteti koji su se susreli sa istim dilemama – razrešili su ih na različite načine, ali su ostali u razmišljanjima bliski i putu koji je izabrao onaj drugi. Kao da ih dele ogromna čelična vrata, ali kako vreme prolazi, oni im se približavaju i na kraju završavaju priljubljeni uz vrata, svako sa svoje strane. Ciljevi su im isti, a sredstva različita.

Ova knjiga govori o kontradiktornosti ljudskog postojanja – o tome da samo život u krajnostima, intenzivno proživljavanje i nova iskustva mogu učiniti da se osećamo istinski živima, a da sa druge strane čeznemo za udobnošću i bezbrižnošću rutine i navike (to je tema koja se maestralno obrađuje i uStepskom vuku). A ta suprotnost, kao i sve druge, ume da razdire.

Salvador Dali: Metamorfoza Narcisa

Salvador Dali: Metamorfoza Narcisa

„Ne bi trebalo da mi zavidiš, Zlatousti. Mir kakav ti zamišljaš ne postoji. Ima mira, svakako, ali ne onog koji stalno boravi u nama i ne napušta nas više. Postoji samo jedan mir, koji se stiče stalno iznova i u koji se iz dana u dan ponovo mora izvojštiti.“

Knjiga Narcis i Zlatousti govori o borbi sa prolaznošću i o potrebi čoveka da iza sebe ostavi trag, nešto što smatra vrednim i svrhovitim – zato nas je, između ostalog, i oduševio film Birdman. Govori o pronalaženju sebe i o održavanju vere i smisla u često apsurdnom i besmislenom svetu. Govori o teškim životnim izborima koji su pred svakim od nas – između onoga što društvo nalaže i onoga što duša želi.

Govori o tome kako se otrgnuti iz kandži konvencije, a ipak ostati blizak svetu i ljudima. Ili obrnuto, u zavisnosti od prirode – kako doživeti nešto od čega će nam se zamutiti pogled i telo prostrujati, a opet živeti u skladu sa normama. Govori da je i onim najodlučnijima komplikovano da pronađu ravnotežu – uvek postoji neko ili nešto što vuče na drugu stranu.

Na kraju, koliko god vas okolnosti naterale da budete Narcis, ne dozvolite da izgubite trag Zlatoustog u sebi. Taj trag sijaće jako i održavaće vatru života.

http://kultivisise.rs/narcis-i-zlatousti/

Maline

Priča o osmogodišnjem Jovanu Gajiću s Manjače kod Banjaluke, koji prodaje maline pored puta da bi zaradio za školske knjige, odjeknula je regionom. Uz pomoć dobrih ljudi, to je i uspeo.

Mali Jovan, iako ima samo osam godina, jako dobro zna koliko je teško zaraditi novac. U poslu za njega cenkanja nema te tako kaže: “Nema popusta. Nikome ne popuštam”.

“Prodaja danas ide odlično. Moj jedan dan izgleda odlično. Jedan dan sam počeo da prodajem i krenulo mi je za rukom i od tad sam počeo. Od četvrte godine prodajem maline”, priča Jovan Gajić.

Dok većina njegovih vršnjaka letni raspust provodi u igri, za Jovana nema odmora. U ozbiljnom biznisu kojim se bavi, njegova desna ruka je pet godina starija sestra.

“Pomažem prvo majci da skloni po kući i da uradi sve kućne poslove. Onda idemo da beremo maline. Njih nije teško brati”, govori Jovana Gajić te dodaje da voli što doprinosi majci i ocu i pomaže im.

Čak i po najjačem suncu, Jovan strpljivo sedi pored puta i čeka kupce. Danas se isplatilo.

Usmeriti decu na pravi put, jedina je želja njihovih roditelja. Otac Miloš porodicu izdržava radeći za nadnicu. Jedina sigurna primanja koja imaju je 140 konvertibilnih maraka dečijeg dodatka.

“Moraju da rade. Moraju da budu dobri – dobri su učenici, vredni su radnici. Nadam se da će biti dobri ljudi, pošteni kad odrastu”, komentarisao je otac Miloš Gajić.

Iako je zahvaljujući dobrim ljudima knjige za novu školsku godinu obezbedio, Jovan zajedno sa braćom i sestrom nastavlja s berbom i prodajom malina. Odavno ima i redovne mušterije.

“Ne kažem im ništa ružno. Ne teram ih. Fino im kažem hvala, doviđenja, srećan put i opet nam dođite”.

Izvor: N1info