About

Lost in translation between german, english, french, serbian and other laguages. Swiss based writer and photographer.

Alhemičar- čarobnjak ili naučnik?

Alhemija je uvek bila prekrivena velom tajne i misterije. Za alhemičare se danas misli da su čarobnjaci, zanesenjaci iz srednjeg veka kojima je bio cilj da naprave Veliko delo tj. Magnum opus. Veliko delo podrazumeva da alhemičar stvori kamen mudrosti, čudesan eliksir koji leči sve bolesti i čini vas besmrtnim (da, baš onaj kamen mudrosti iz priče o Hariju Poteru) i kojim se bazični metali mogu pretvoriti u plemenite (najćešće olovo u zlato).

Iako ovakvo shvatanje alhemije, koje je postalo još popularnije posle bestselera Paula Koelja Alhemičar, zvuči izuzetno zanimljivo i privlačno, istina je, kao i uvek, negde između.

Naime, tačno je da su mnogi plemići plaćali alhemičare koji su im obećavali da će im napraviti kamen mudrosti, pretvoriti metale u zlato i učiniti ih bogatim. Nekim alhemičarima je bila namera da samo lako steknu novac pružajući lažna obećanja. Neki drugi su stvarno bili uvereni u to da će uspeti čudnim bajanjem da stvore zlato od olova, ili nekih drugih elemenata.

Međutim, pojedini alhemičari nisu bili pseudonaučnici, nego pravi znalci i istraživači, koji su bitno odredili nauku koju mi danas nazivamo hemijom.

Šta je, zapravo, alhemija?

Kako izvori tvrde, alhemija se izučavala u Kini, Indiji i Egiptu. Struja koja nas zanima i koja je najviše uticala na nastanak savremene hemije je grčka, tačnije Aristotelova filozofija. Naravno, Aristotel nije bio alhemičar, nego je njegovo shvatanje prirode bilo preuzeto od Arapa.

Upravo iz tog razloga imamo taj arapski nastavak AL, pomešan sa grčkim chēmía (χημία). Grci su taj izraz pozajmili od egipatskog kēme, što bi u prevodu značilo „crna zemlja“. Dakle, grčki uticaj, prožet arapskim došao je do srednjovekovnog shvatanja i latinskog izraza alchymia.

Odakle uopšte alhemičarima ideja da mogu pretvarati jedne metale u druge?

Alhemičari su verovali u jednu ideju koja je svoj vrhunac doživela u renesansi. Naime, smatrali su da sve oko nas ima neku dušu, duh. Isto tako se verovalo i za metale. Za njih se nije samo mislilo da su živi, nego i da rastu unutar zemlje. Za običan metal kao što je olovo vladalo je uverenje da ne poseduje duhovnu i materijalnu zrelost kao plemeniti metali. Svaki metal je, dakle, u nekom stadijumu razvoja do plemenitog.

Alhemija, pretvaranje olova u zlato

Ako tako posmatramo prirodu, potrebno je samo promeniti odnose među sastavnim elementima (za alhemičare su to bili sumpor, živa i kuhinjska so) i dobili smo zlato. Prilično, prosto, zar ne?

Prve hemijske laboratorije i eksperimenti

Verovatno su vam iz filmova poznate tamne dvorske prostorije osvetljene svećama sa gomilom kotlića, teglica sa raznim sastojcima poređanim po policama. Tako nekako su izgledale prve laboratorije. Nije ni čudo što je bavljenje alhemijom bilo zabranjeno zakonom, moramo priznati da to prilično podseća na veštičarenje.

Pravi razlog zabrani upražnjavanja alhemije, zapravo, nije bila tvrdnja da su alhemičari magovi i čarobnjaci, nego strah da će oni uspeti u svojoj nameri i napraviti gomile zlata. Ekonomija tog toba to nije mogla dozvoliti. Funta je morala ostati najjača valuta.

Alhemičar Robert Bojl

Kasnije se jedan alhemičar iz XVII veka, Robert Bojl, izborio da taj zakon bude ukinut. Kraljevstvo Velike Britanije je uvelo drugi zakon za alhemičare: ako bi se ikada desilo da alhemičari dobiju zlato od drugih metala ono bi se moralo predati državi. Plemićima na taj način nije više bilo isplativo da plaćaju alhemičare. Taj zakon, za svaki slučaj, nije ukinut ni do današnjeg dana.

Alhemičarske laboratorije su dosta podsećale na kovačnice. Biti alhemičar značilo je da znate osobine metala, na kojoj temperaturi se topi, kada menja boju.Alhemičari su polako počeli praviti instrumente koji bi im olakšali manipulisanje metalima. Vatra je tu bila od centralne važnosti, omogućavala je brzo zagrevanje metala i lakše ispitivanje njihovih svojstava.

Alhemičari su sve više bili zavisni od svojih laboratorija, da bi danas hemija bila potpuno neodvojiva od njih.

Sa alhemičarima su počeli i prvi hemijski eksperimenti.Polako su nastajale i bivale unapređivane epruvete, laboratorijske čaše, razne teglice, pincete, stakleni štapići i drugi alhemičarski instrumenti koji su im omogućavali da rastapaju, sjedinjuju elemente i analiziraju pojave koje su se dešavale tokom njihovih ogleda.

Alhemičar u laboratoriji

Polako su alhemičari uvideli važnost preciznosti u eksperimentima. Robert Bojl je na njoj insistirao. Nema bajanja i čaranja, simbolisanja i dodavanja sastojaka bez mere. On je tražio da se uvek u bilo kom eksperimentu, uspelom ili neuspelom, zapiše tačna gramaža, litraža i redosled kojim se eksperiment odigrao. Opažanje, zapisivanje, analiziranje postale su glavne radnje alhemičara.

(Ne)dostižan cilj alhemije

Naravno, alhemičari nikad nisu uspeli da ostvare gore pomenuto Veliko delo. Kamen mudrosti kojim se dobija zlato ostao je nedostižan cilj i ono po čemu su alhemičari ostali zapamćeni. Istorija se fokusira na fantazije i prazna verovanja alhemičara, a ne na njihov značaj u oblikovanju savremenog pojma hemije. Veliki broj neuspelih eksperimenata alhemičara kao i onih uspelih, njihovo sve veće insistiranje na preciznosti i velika promena u shvatanju pojma elementa, doprineli su hemiji koju danas imamo.

Najpoznatiji alhemičari su Nikolas Flamel (da, onaj iz Harija Potera), ParacelzusIsak NjutnRobert Bojl… Paracelzus, kao doktor, bavio se alhemijom da bi pronašao lekove, tako da se kod njega može videti začetak farmacije. Jednom prilikom je rekao:

Mnogi su o alhemiji govorili da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.

Njutn se takođe bavio alhemijom, ta činjenica je manje poznata i ostala je u senci njegovih doprinosa u fizici. Naime, Njutn je bio opsednut time da napravi kamen mudrosti i veliki broj „bačenih sati“ je tome posvetio.

Robert Bojl je živeo i stvarao kada je alhemija bila na svom vrhuncu, tome je i on bio dosta zaslužan. Sebe je smatrao alhemičarem, a mnogi ga smatraju i prvim hemičarem. On je, zapravo, baš i omogućio taj prelaz alhemije u hemiju. Njegova namera je bila da se hemija shvati kao ozbiljna nauka, vredna izučavanja. Svoje tvrdnje je napisao u deluSkeptični hemičar.

Sumpor, živa, so - alhemijski elementi

Napokon, ne može se reći da alhemičari nisu bili u pravu. Glen Siborg je uspeo 1980. godine da pretvori bizmut u zlato. Međutim, novac koji je uložen da bi ovaj eksperiment uspeo bio je mnogo veći od količine zlata koja je dobijena.

Kamen mudrosti za sad nije napravljen, to se ostavlja narednim generacijama.

https://kultivisise.rs/alhemija-carobnjastvo-ili-nauka/

 111 RECIPES FOR AN EXTREMELY HAPPY LIFE

And Now for Something Completely Different… iduće nedelje, za Salon, izlazi naše prvo izdanje na engleskom jeziku (nije i prvo na stranom jeziku, beše već jedno na ruskom ali je rrrrrrrrretko…)

O knjizi:
Napokon! Ne verujem očima na više načina! Odavno sam prestao da se nadam da ću pred očima imati umetnički artefakt koji u mom sistemu funkcioniše na svim bitnim poljima. Da je moćan po formi, lud po sadržini, da je i art i pop, a da nije ni art ni pop, niti išta između, da odbija da se svrsta, da sebe ne shvata ozbiljno, da me ničemu ne uči i nema nikakvu poruku, da mi čačka čakre za koje ni ne znam da postoje (nikakve čakre, inače, ne postoje)… da dolazi ni iz čega i nikud ne ide! Ključna reč: blesavost, visoka doza, dostojna divljenja Grete Fahrenheit.

Klanjam se Miletinoj ctračkoj virtuoznosti, hranim se njegovom blesavošću! Ispraznite mozak i učinite sebi uslugu: postupite po ovim receptima i tražite ih još.

Treba vam ova knjiga.
Zoran Janjetov

Tehnički podaci:
Mileta Poštić: 111 Recipes for an Extremely Happy Life

Strana: 108

Format: B5

Štampa: u boji

Povez: tvrdi

Tiraž: 500 primeraka

www.komiko.rs
www.zlatnodoba.com
info@komiko.rs

Kako je jedna srpska porodica 250 godina skupljala najvrednije knjige sveta

U naselju Banjica, u porodičnoj trospratnoj kući, Viktor Lazić (32) otvorio je Muzej knjige i putovanja. Među pedesetak osnivača su Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, između ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković. Muzej sada ima milion knjiga iz 90 zemalja sveta a zbirka se uvećava maltene iz dana u dan.

Knjiga od bambusovih štapića

Najmanja knjiga na svetu, budistički molitvenici u obliku “zvečke” (sa Tibeta) i na štapićima od bambusa (iz Kine), oni koji se čitaju 48 sati bez prekida, pravoslavne knjige iz Etiopije od placente ovce, knjiga od svile, knjiga na pirinču koja može da se pretvori u jestivu kašu, knjiga-lepeza iz Šri Lanke, knjiga sa Tajlanda od slonovog izmeta sa ilustracijama slona, knjige sa Sumatre od ljudskih kostiju, “strip” od pre 1200 godina, najmanja knjiga na svetu… Ove i nebrojene druge zanimljive eksponate čuva Muzej knjige i putovanja u Beogradu.

Direktor muzeja i pokretač čitavog projekta, svetski putnik Viktor Lazić (32), priča nam bez daha o eksponatima iz celog sveta i nekim od najznačajnijih predmeta srpske baštine. Muzej, između ostalog, čuva legate Pere Zupca, Darka Tanaskovića, Pavla Zorića, Asima Peca, Mihajla Desančića, Srbe Ignjatovića, Milovana Danojlića, profesorke Ileane Čure, porodica Bešević i Leko, arhivu Uroša Predića, deo arhiva Milutina Garašanina, legat Darka Tanaskovića.

– Tanasković je bio naš najznačajniji orijentalista i jedan od najznačajnijih diplomata. Nedavno smo potpisali ugovor o dobijanju njegove cele biblioteke, a prva knjiga koja je stigla je izuzetno redak arapsko-francuski rečnik iz Alžira (1871). Posedujemo i nameštaj Mihajla Desančića iz kuće u kojoj je gostovao Rabindranat Tagore.

Prva srpska Biblija

Lazić ponosno ističe kako, u okviru kolekcije od preko 400 primeraka Biblija (najstarija je iz 1756), čuvaju prvu srpsku štampanu Bibliju, koja je počela da se štampa u Beču a završena dvadeset godina kasnije, 1804, u Budimpešti, potom Andrićevu “Na Drini ćuprija” na kineskom, prvi udžbenik za vožnju na tlu Jugoslavije iz 1898. (za lokomobil), Titovu biografiju na tajlandskom prevedenu na zahtev tamošnjeg kralja koja nikada nije bila u prodaji već ju je monarh lično delio, beleške iz Narodne skupštine iz 1903. (lični primerak Nikole Pašića), prvi broj “Politikinog zabavnika”, prvo izdanje Nušićeve “Autobiografije” koje su njegovi prijatelji tajno štampali da mu poklone za rođendan, sa Nušićevim potpisom. Ukupno se više od 20.000 knjiga sa potpisima nalazi u muzeju.

– Imamo “Knjigu o Zmaju” Laze Kostića sa potpisom, značajnu književnu kritiku zbog koje Jova Jovanović Zmaj i Laza nisu govorili veoma dugo. Kostić je smatrao da mnogo Zmajevih pesama nije kvalitetno, što je izazvalo veliki književni skandal. Sama knjiga je veoma retka a Lazin potpis još ređi – ističe naš sagovornik.

Desno je knjiga od slonovog izmeta

Tu je i “Lirika”, najređa knjiga Jovana Dučića, štampana 1943. u Pitsburgu.

– Štampana je u veoma malom tiražu, da mu se rukopis ne izgubi. Izašla je na dan njegove smrti, a sa jednim primerkom je i sahranjen. Ova “Lirika” jedna je od najređih, kultnih knjiga srpske književnosti 20. veka – ističe Lazić.

Muzej ima najveći fond ratne literature iz I i II svetskog rata u regionu.

Posebno vrednu kolekciju čine udžbenici štampani za Srbe u Bizerti u Tunisu, 1918, kada su naši vojnici povučeni sa Krfa.

Viktor Lazić pokazuje “strip” – knjigu za nepismene staru 1200 godina

– Tamo je otvorena štamparija srpskih invalida koja je štampala naše knjige, u veoma malim tiražima. Ti udžbenici bili su namenjeni mladićima koji zbog rata nisu išli u školu i tamo su je završavali. To su izuzetno retke knjige, zakonom zaštićene kao kulturno dobro. Imamo ih više hiljada. One nisu samo od značaja za našu već i za svetsku istoriju i zato digitalizaciju 50.000 stranica radi Britanska biblioteka (British Library) – ponosno veli Lazić.

U okviru muzeja možete ući u sobu Miodraga Mije Pavlovića, jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, koji je sa Vaskom Popom pokrenuo novi talas srpske književnosti. U njegovom fondu su sva prva izdanja Milorada Pavića sa posvetama, originalni rukopis “Sporedno nebo” Vaska Pope, “Jesen dijalektike” Zorana Đinđića sa posvetom bivšeg premijera iz 1980. u kojoj piše da mu je Mija bio prvi patron i dodaje: “Proleće je iluzija”.

– Cilj nam je da napravimo desetak soba srpskih intelektualaca i da ih sačuvamo u originalnom stanju – otkriva nam Lazić i dodaje da je osnivač muzeja udruženje “Adligat” za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. Među pedesetak osnivača su i Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, pored ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković…

– Petnaestak osnivača je celom dušom i životom ušlo u ovu priču, u smislu da je dalo i imovine i nekretnine, sve što su mogli. Mirjana Vuisić nam je dala stan u kojem je živela sa Pavlom. U budućnosti ćemo tu napraviti muzej ili ogranak – priča direktor Muzeja, institucije koji već čuva neke lične predmete Pavla Vuisića: fotografije, pesme u rukopisu, originalne ključeve, uključujući i one od kamiona koje je vozio u “Kamiondžijama” kao i original čuvenog, rukom pisanog testamenta, koji je bio nedavno u centru pažnje zbog cenzurisane verzije iz vremena socijalizma.

U Muzeju se nalazi posebna kolekcija pisaćih mašina Gvida Tartalje od pre 1. svetskog rata, sa ćiriličnom i latiničnom tastaturom, potom Bore Ćosića, Filipa Davida, Milovana Danojlića i nedavno preminulog pesnika Petra Pajića.

Viktor Lazić je deveta generacija u svojoj familiji koja se bavi skupljanjem i čuvanjem knjiga.

– Sveštenik Mihajlo Lazić, otprilike mog čukundedinog čukundede čukundeda, pa još malo unazad, u mestu Kumane u Vojvodini započeo je kolekciju knjiga. Bila je to nevelika kolekcija od pet-šest knjiga ali one su u to vreme bile toliko vredne i važne da su navođene kao posebna stavka u testamentima – počinje Lazić da priča svoju istoriju.

Kolekcija je sredinom 19. veka postala daleko značajnija, kada je Laza Telečki, prvi srpski profesionalni glumac, rođak porodice Lazić, ostavio veliki deo svoje biblioteke njima u amanet. Od tada su malobrojni intelektualci širom Vojvodine dolazili u kuću Lazića da pozajme knjigu.

– Moja porodica shvata da kolekcija prevazilazi porodične okvire, da je značajna za srpsku kulturu, za obrazovanje i društvo, ali joj je, sa druge strane, dojadilo da ljudi dolaze kad im odgovara. Tako je moj čukundeda 1882. registrovao čitalište – nastavlja Viktor.

Njegov pradeda Luka Lazić je 1910. preuzeo staranje o biblioteci. Budući da je bio austrijski rezervista, odlučuje da pobegne preko Save među srpske dobrovoljce. Mislio je da će knjige biti ugrožene i odlučuje da ponese makar nešto sa sobom.

Čuvar hrama iz Pendžaba čuva ovaj hram znanja na Banjici

– U svoj gunj ušiva nekih 6-7 najdražih i najvrednijih knjiga, ni ne pretpostavivši da će s tim morati da prepešači hiljadu kilometara preko gudura i vlage usred zime i boreći se sve vreme. U Draču se ukrcao na brod koji je torpedovan. Njegov najbolji prijatelj je počeo da se davi, nije znao da pliva, i pradeda je skočio da ga spasi. Knjige su završile u moru ali on je i njih pokupio. Meni je ta unutrašnja snaga potpuno fascinantna – objašnjava Viktor Lazić kako je, između ostalog, nastala gorepomenuta ratna kolekcija. Knjige koje je Luka ostavio u Vojvodini su sačuvane, ali kasnije su se dogodile neke tragedije pa je biblioteka, kako Viktor kaže, bivala poput feniksa: “jedna genercija uništava, druga stvara i obnavlja i sve ukrug”.

Između dva rata Luka Lazić je napravio mali kulturni centar sa pozorišnom trupom i izdavanjem novina. Od kralja Aleksandra je 1929. dobio zlatnu medalju za građanske zasluge na polju kulture, a pre toga zemlju za zasluge u I svetskom ratu.

Pošto je shvatio da centar postaje veliki teret za porodicu, hteo je da napravi sistem da se institucija sama izdržava pa je osmislio mrežu za raznošenje knjiga i novina u većem delu Vojvodine. Kada je iznajmljivao knjige, ljudi su često cepali stranice. Ako nije imao dupli primerak ili više nije bio u prodaji, pradeda je, pri odlascima u Beograd ili Peštu, prepisivao stranice koje je neko iscepao. Od delića od nekoliko slova do delova od 70 stranica, priča Viktor sa divljenjem.

Najmanja knjiga na svetu

Od svega što je prodavao, primerak je ostavljao sebi. Taj metod je dobio sasvim drugi značaj po izbijanju II svetskog rata.

– Dolazi nemačka okupacija, a sa njom i karantin tj. policijski čas. Niko nije smeo da napusti mesto u kome živi bez ausvisa – dozvole Rajha. Nemcima je trebala mreža za raznošenje knjiga, kvinsliških novina i pamfleta, jer je u tom delu Banata živelo mnogo Nemaca. Bilo im je isplativije da koriste već razrađenu mrežu i naređuju mojoj porodici da to radi. Nisu verovali mom dedi Miloradu, jer bi mu to omogućilo neograničeno kretanje, već su posao ponudili baki Danici.

Ona je bila dekina druga žena, pre toga je radila kao njegova služavka. Bila je nepismena i imala sitnu decu pa su je Nemci smatrali za manju pretnju – objašnjava Viktor. Međutim, već prvog dana na zadatku, Ličanka Danica, dete solunskih dobrovoljaca, odlazi kod partizana da se prijavi u špijune. Radila je i za Nemce i za partizane a po primerak od svakog materijala čuvan je u kući.

– Raznosila je “Našu borbu”, ratne proglase, jako retke materijale danas i tako je formiran fond koji je zaista donekle nenormalan, gotovo ludački, jer niko nije imao pristup i partizanskoj i fašističkoj štampi u neograničenim količinama – napominje Viktor.

Iako je svakog dana nosila glavu u torbi, suočavala se sa nenajavljenim pretresima kuće, baka Danica dočekala je kraj rata, zajedno sa Miloradom.

– Kasnije mi je pričala kako je vladala tolika glad da je za svoju decu brala korov i pravila supu od trave. U toj situaciji jedan nemački bogati trgovac nudio je tri džaka brašna za jednu češku knjigu iz 1685. Deda nije hteo nipošto da je proda, vilama ga je jurio po dvorištu – veli Viktor.

Iz njegove priče vidi se da je ljubav prema knjigama iz generacije u generaciju bivala sve jača i jača i “sve veće ludilo”.

Dolaskom komunista na vlast, biblioteka im je bila trn u oku a Lazići sumnjivi zbog “saradnje” sa okupatorom. Hteli su da je nacionalizuju. Porodica nije prihvatila. Pradeda je odmah posle toga umro.

– Ja sam nasledio biblioteku formalno kad sam imao devet godina ali kada me pitaju koliko se bavim knjigom, ja kažem 250 godina, jer je doživljavam kao da sam rođen sa tim i da je to bio deo mene i pre mene. Sa 6-7 sam počeo da pišem pesme, ne znajući ništa o porodičnoj tradiciji. Nije se o tome pričalo mnogo jer je deda umro 1977. Ja sam rođen 1985. i kad sam stasao, to više nije bila tema razgovora u porodici. No, pošto sam se zainteresovao da pišem poeziju, moja baka je prepoznala da može da me zarazi. Poklanjala mi je knjigu-dve tri iz porodične biblioteke, pa kesu, pa džakove. Žalila mi se jednom kako je imala užasno težak život ali da joj je najveća tragedija što je ostala nepismena. Ja sam uzeo bukvar i za sedam dana je naučio da čita. Imala je 80 godina i bila je oduševljena.

Kad sam imao devet godina, onako bolesna, istrošena, pogurena, posetila me je i iz kecelje izvadila pradedine medalje i rekla da želi da ja budem naslednik, da vodim dedinu biblioteku – otkriva Viktor.

Od tada je maštao da će stvoriti instituciju značajnu za zemlju.

– Shvatio sam da nisam jedini, da ima dosta porodica sa dugim tradicijama i važnim kolekcijama, pa sam krenuo da ih okupljam. Tako je nastao “Adligat” Danas imamo više od milion knjiga i, osim ove kuće, još dve zgrade u Kumodražu i jedan magacin – kaže Viktor.

U muzeju na Banjici možete videti i više od 3000 minijaturnih knjiga, među kojima je i najmanja štampana knjiga na svetu, veličine svega 3,5 milimetara.

– Ima i manjih knjiga od ove, ali su rađene na drugima metrijalima ili nisu cele. Ova je najmanja kompletna štampana. Reč je o Bibliji koju je porizveo Muzej Gutenberg iz Majnca – objašnjava Lazić.

Knjige i sam skuplja, spojivši ovu ljubav sa drugom – putovanjima. Do sada je obišao 90 zemalja i iz svake ima barem jednu knjigu.

– To su čitave epske priče kako su dolazile do Srbije. Sad brodom stiže pošiljka iz Argentine, avionom je nedavno stiglo iz Brazila, 18.000 knjiga došlo je iz Engleske, 7-8 tona poslato je iz Nemačke, iz Vladivostoka su dolazile vozom do Moskve, iz Moskve kamionom ovamo. Sve su to avanture svoje vrste – priča Viktor, koji je i sam napisao nekoliko knjiga i putopisa.

Teološki fakultet iz Ljubljane poklonio je muzeju 25.000 knjiga za budući Teološko-filozofski centar u Kumodražu, najveći u regionu.

Kroz virtuelni put oko sveta odvešće vas i neknjiževni eksponati: slika na svili, originalne lutke za balinežansko pozorište, čuvari hramova iz Pendžaba, muzički instrumenti iz Afrike, luk i strela iz Nigerije, posudice od vulkanskog kamena, originalna maska iz Amazonije sa zubima pirane i mačeta sa glavom pirane, prvi radio napravljen u Jugoslaviji, originalni orman kraljice Natalije Obrenović, štap Milana Obrenovića, slike kralja i kraljice oko 1870. i epska fotografija nasmejane Drage Mašin i kralja Aleksandra koji su se slikali sa oficirima, svojim ubicama, nekoliko meseci pre atentata.

– Pravimo kompleks biblioteka i muzeja koji treba da bude najznačajniji kulturni centar između Beča i Istanbula. To je neka naša ambicija, da stvorimo Kongresnu biblioteku Balkana – otkriva Viktor.

Iako “Adligat” sarađuje sa SANU, Narodnom bibliotekom, Maticom srpskom… pomoć od države nemaju (sem značajne podrške Opštine Voždovac) a nisu je ni tražili.

– Bio bih srećan da sarađujemo sa državom ali kada vidim kako se ophodi prema institucijama koje je osnovala, šta mi da očekujemo? Ako država želi da pomogne, treba da pomogne. Mi imamo potencijal da napravimo svetsku priču – poručuje Viktor Lazić. Osim toga, muzej je za dve godine poklonio skoro pola milona knjiga u 300 biblioteka širom Srbije i regiona.Muzej knjige i putovanja nalazi se u Ulici Josipa Slavenskog 19a, uz stručne obilaske četvrtkom i petkom 10-18h, uz obaveznu najavu i donaciju od 300 dinara.

Izvor: Blic

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.

Vergebung

Teil des Projekts https://www.100-days.net/de/projekt/intermezzo noch nicht lektoriert.

 

Ich interessiere mich nicht
an das, was du sagen willst
mir ist es egal
wie du leben willst
ich lege meine Hände
auf deinen Kopf
hier
du kannst gehen

Roter Umhang
und silberne Krone
mir ist es egal
was du willst
um glücklich zu sein
ein Kuss auf die Stirn
für eine sichere Fahrt
hier
gehe in Frieden

Du trägst die Sünden
deinen frühen Tagen
wusstest du nicht,
dass man alles zahlt
ein Zeichen in der Luft
für einen guten Tag
hier
du bist frei

 

 

Izbori

Predsednički izbori u Francuskoj. Le Figaro, nešto poput Politike u Srbiji, donosi profile predsedničkih kandidata, kao i njihove odgovore na glavna pitanja: stanje u društvu, imigracija, ekonomija. Na naslovnoj strani svi predsednički kandidati, iznad njih piše: porez, funkcioneri, familija, integracija…
 
Kako se vodi kampanja u Srbiji? Šta vam je ljudi važno kod izbora kandidata? Vi ne birate ime, već čoveka koji će odlučivati o vašim životima. 
Meni kažu da ne smem da komentarišem situaciju u Srbiji pošto ne živim u istoj. A ja sam proživeo sve vlasti od Zlobe pa do danas. I jedino vreme kada se narod u Srbiji smejao, gledao u budućnost i nadao nečemu je bilo doba 2000.-2004. Sve posle toga je čemer i jad. A najgore je poslednjih godina.
Tako depresivnu atmosferu možete naći jedino u nekoj klinici za psihički obolele. Da li ljudi toga nisu svesni, da li vam stavljaju nešto u vodu i hranu da vas otupe, ne znam. 

Pa za vreme Miloševića je postojala veća nada u bolje sutra. Postojali su nezavisni mediji, koji su kritikovali predsednika i njegove poteze. Ovo danas- mrtvo more. 
Ko i kako vas je ubio u pojam, ne znam. Šta je vlast u posednjih pet godina dobro učinila, ne znam. Zašto nešto ne menjate, ne znam. 
Kako će se sve ovo završiti, čini mi se da znam. Na žalost.
#Izbori2017 #Srbija

Schweigen

Teil des Projekts https://www.100-days.net/de/projekt/intermezzo noch nicht lektoriert.

 

Einmal
wann auch du möchtest,
komm vorbei
jederzeit
wann du das Gefühl hast,
es wird schwierig für mich,
wann ich auf der Suche bin

Wann du merkst,
dass die Kälte stärker wird
dass ich einen Rat brauche
und dass jemand mir den Weg zeigt

Wann du siehst, dass ich im Dunkeln wandere
und dass ich nachgebe
komm
der Platz wartet auf dich
damit wir
zusammen alles
abschweigen können.

srbijadanas3

© 2017 Srbija Danas

Ana Traveller

Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni. (Tolkin)

gojkov

snovnici

Дневник возача црвеног Фиће

Згоде и незгоде из животa кормилара једног Фиће

Odjek Tišine

priče, poezija i razmišljanja

Dakraljic

književnost i srodne teme

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Kutija ljubavi

"Čovek samo srcem dobro vidi "

keithgarrettpoetry

Smile! You’re at the best WordPress.com site ever

aus.gelesen

Buchvorstellungen: Leseeindrücke, Gedanken und Reflektionen

Die Literatouristin

Auf einer Reise durch die Seiten

Meine literarische Visitenkarte

Aus der Feder geflossen und vor die Linse gesprungen

Tintenhain

Bücher, Rezensionen, Lesungen, Reviews

richard k. breuer

Schriftsteller & Verleger

BOOKAHOLICS: till the End of Times

- the Days and Life of book-obsessed Girls

Meine Kritiken

Filme, Serien, Bücher und Gesellschaftsspiele

Das Debüt

~ Mehr als nur ein Literaturblog ~

%d bloggers like this: