Biblioteka u Pragu

NEPRIHVATANJE

Neprihvatanje stvarnosti otežava život, unosi nemir koji može da se pretvori u otvorenu ili prikrivenu agresiju prema sebi i drugome. Taj nemir može i da bude dobar ukoliko ga iskoristimo kao pokretač za akciju, za promenu te stvarnosti ili nas samih. Promenimo sebe, jer svet ne možemo. Prihvatimo ga. Prihvatanje stvarnosti kakva jeste donosi mir, […]

NEPRIHVATANJE

Pravoslavna crkva pretvorena u knjižaru

Svaki ljubitelj poezije koji se nađe u Šangaju mora posetiti staru pravoslavnu crkvu Svetog Nikole. Crkvu su podigli takozvani „beli Rusi“ koji su došli u Šangaj 1917. godine nakon bekstva iz, revolucijom zahvaćene, Rusije. Crkva je napuštena nakon što su Evropljani napustili grad 1947. godine. Nakon toga zgrada je korišćena kao magacin, a zatim kao perionica veša.

Danas, zahvaljujući arhitektonskoj firmi Wutopia Lab, obnovljena zgrada služi da slavi stihove. Nazvana i Crkva u crkvi u ovoj građevine se danas nalazi Sinan Books Poetry Store na čijim policama se nalazi preko hiljadu naslova na mnogim jezicima. Ove knjige se nalaze poređane na čeličnim policama teškim četrdeset i pet tona koje su popunile prostor oko fasada, visokih lukova i plafona koji su i dalje ukrašeni starim freskama.

Za kupce koji su se umorili tokom kupovine postoje i dva kafića sa istočne i zapadne strane zgrade.

Pogledajte kako sve to danas izgleda:

Pravoslavna crkva pretvorena u knjižaru

Ploveća knjižara

Logos Hope je knjižara brod. Najpre je kao trajekt zaplovila 2004, a potom je 2009. ukrcana na tri puta veći brod, pa je knjižara na pučini dobila dodatni prostor pa tako i mogućnost da više članova posade organizuje razne aktivnosti kad pristane u neku daleku luku.

Logos Hope je najveći brod OM Ships International, a knjižaru vodi jedna neprofitna i humanitarna organizacija iz Nemačke.
Brod je dug više od 130 metara, a sa više od 5.000 knjiga predstavlja najveću ploveću knjižaru na svetu. I ima prelep zadatak – da prenese knjige i obrazovanje u svaki kutak i svaku luku sveta, do onih ljudi koji knjige mogu teško da nabave. A osim što se u njoj knjige prodaju po nižim cenama, posada otvara biblioteke u lokalnim školama, domovima za decu i podstiče osnivanje drugih dobrotvornih organizacija.

Zanimljivo je i to da nijedan član posade ne prima platu, već su svi volonteri. Za poslednjih osam godiina plovidbe Logos Hope posetio je 42 zemlje, a u svakoj luci bio je usidren po nekoliko nedelja, te posada može da se posveti društvenim i edukativnim programima u vezi sa zdravim životom, prevencijom bolesti, ali i da na brod, koji može da primi najviše 450 osoba, uđe što više posetilaca.


Logos Hope je do sada do najudaljenijih luka odneo više od tri miliona knjiga i primio preko 2,5 miliona ljudi.

Svetski dan knjige

Svetski dan knjige proslavlja se širom sveta 23. aprila još od 1995. godine, kada je ovaj praznik pisane reči ustanovljen na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu.

Ipak, ova tradicija vuče znatno duže korene u Španiji, gde se ovaj datum obeležava od 1923. godine, kao dan kada su preminuli velikani svetske književnosti Migel de Servantes i Vilijam Šekspir.


Na taj dan zaljubljenici u literaturu razmenjuju knjige i ruže, a samo u Kataloniji tokom dvadeset i četiri sata proda se oko 400.000 knjiga i čak četiri miliona ruža.

Ove godine praznik će biti obeležen simboličnim akcijama širom Španije, u skladu sa vanrednim stanjem.

Sedište Instituta Servantes u Madridu pokrenulo je akciju „Sloboda, to je knjižara“ kojoj su se pridružile brojne ličnosti iz sveta kulture i umetnosti sa željom da zajedničkim snagama skrenu pažnju na krizu koja je pogodila knjižare, izdavačke kuće, biblioteke i ostale aktere književne industrije.

https://www.rtv.rs/sr_lat/kultura/svetski-dan-knjige_1116903.html

Malleus Malifecarum

Malleus Malifecarum je zloglasna knjiga iz 15. veka koju je napisalo Heinrich Kramer (pod latinizovanim imenom Henricus Institoris), zloglasni inkvizitor Katoličke crkve. Napisana je godine 1486., a objavljena prvi put u nemačkom gradu Speyer (Speier) godine 1487. Od prvog izdanja iz 1487. pa do izdanja iz 1669. izašlo je oko 36 izdanja ove knjige. Opisana je kao zbir znanja o demonologiji u petnaestom veku.

Na osnovu podataka koje sam pronašao na internetu, o ovoj knjizi saznao sam sledeće:

“Veštičji čekić” se na osnovu tekstova iz Starog i Novog zaveta bavi opravdavanjem inkvizicije i lova na veštice, kao i pobijanjem argumenata da ne postoje vradžbine i diskreditovanjem onih koji su bili skeptični ili nisu verovali u postojanje veštica i vradžbina. Sama knjiga je autentični simbol jednog mračnog doba ljudske istorije poznatok kao “doba inkvizicije”. Pojedini istoričari smatraju da je Malleus Maleficarum bio jedan od nekoliko glavnih faktora koji su doprineli izbijanju „veštičjeg ludila“. Drugi savremeni istoričari smatraju da knjiga ipak nije bila toliko uticajna. Neki ovu knjigu smeštaju u TOP10 knjiga koje su “zavile svet u crno”. Na kraju knjige nalaze se ilustracije na kojima su prikazani različiti načini mučenja ljudi.

Inače, probao sam putem Google translate da prevedem naslov Malleus Malifecarum na različite jezike. Interesantan je prevod na engleski jezik, a to je Wishbone, ili na srpskom Jadac. Jadac je naziv za viljuškastu kost kod ptica i nekih izumrlih dinosaurusa, u našem narodu poznatija kao kost za “ispunjavanje želja”. Kost se koristi tako da dve osobe uzmu kost za jednu, odnosno drugu stranu, zamisle želju i povuku kost prema sebi. Kada kost pukne, osobi koja dobije veći deo kosti ispuniće se želja.

Zaključak: Našao sam PDF verziju ove knjige sa prevodom na hrvatski. Bacio sam pogled na par strana i ugasio prozor. Skoro uvek verujem svom unutrašnjem osećaju koji mi je govorio da zapravo ne želim da čitam i posedujem ovu knjigu. Setio sam se i reči Nikodima Agiorita u delu “Nevidljiva borba“, gde on kaže: kao što je neophodno čuvati um od neznanja, tako je potrebno čuvati ga i od mnogog praznog znanja. Tako je i bilo. Ova knjiga ni na koji način ne može da obogati moje znanje, niti mene kao osobu, već samo može da me optereti negativnim, mračnim i nepotrebnim informacijama. Birajte šta čitate, isto kao što birate šta jedete.

https://aknjige.com/blog/malleus-maleficarum-vesticji-cekic/2020/

Knjižara iz srednjeg veka

Kada jednom u nju zakoračite, naći ćete se u 13. stoleću.
Iza neupadljivih vrata u jednako neupadljivoj ulici srednjovekovnog grada Provinsa u Francuskoj, strmo kameno stubište odvodi posetioce u skrivenu zemlju čudesa: zasvođenu prostoriju iz 13. veka, krcatu knjigama koje otkrivaju sve o ovom periodu ljudske istorije.

Uglavljeni u ovu prelepu knjižaru, koja pomalo liči na kriptu, kriju se kopije originalnih srednjovekovnih tekstova, mapa, moderna fikcija smeštena u ovu eru, muzika, poezija, DVD-evi srednjovekovnih drama i dokumentaraca i, naravno, dečje knjige, igračke i kostimi inspirisani ovim periodom, piše atlasobscura.

U knjižari se krije oko 5.000 različitih naslova.

Zove se „Le Roy Lire“ što u prevodu znači „Kralj čita“, ali kada se izgovori i „Kralj Lir“ – poznata Šekspirova tragedija.

Provins, grad koji je pod UNESCKO zaštitom, poseduje predivnu srednjovekovnu arhitekturu, a ova knjižara se savršeno uklapa u njega i sveopštu posvećenost očivanju evropske istorije i kulture od pada Rimskog cartva, pa sve do renesanse.

Ukoliko imate sreće da se nađete u ovom graduću, koji nije toliko daleko od Pariza, knjižara radi od 14 do 19 sati od utorka do petka i vikednima rano ujutru.

Izvor: telegraf.rs/ Atlas Obscura

Roditeljstvo

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.
– Zašto sine?
– Zato.
– Pa nije valjda da se toliki momak plaši mraka?
– Tata.
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega?
– Ko, ja? Tata se ničega ne plaši, dušo.
Tata se ničega ne plaši…
Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje deca inače prebacuju očevima, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećan zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sav zadihan mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalji. Onako kako sam ja svojoj majci bivao, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neka pogrešna, koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sam, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 24:00, gledati u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, roditelji, pred bogom pretplaceni. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potreban i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo slicniji nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “isti otac”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadnog i napornog oca, pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim dete moje.

Eto, toga se tata plaši i to, onako, baš baš…i ničega više.

Izvor nepoznat