Glava prva

Nasmov

ODLOMAK IZ KNJIGE U NAJSTAJANJU

Dva meseca je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

Okrenuo sam se i otišao. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zažmurio i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući seo na balkon i zapalio cigaretu.

Dva meseca je prošlo od tog dana kada sam pozvao psihologa i rekao mu da mi je potrebna pomoć. I pomogao mi je, ko bi rekao. Herr Gottlieb, simpatični čičica koga sam već jednom posetio (a o čemu će isto biti reči kasnije) mi je kao i svaki klasični psihijatar dao kutijicu sa antidepresivima, rekao da se opustim i da ih pijem redovno. Jednu ujutru i uveče, pre jela. I sve je super. I da ni u kom slučaju ne idem na posao. I stvarno, lenčarenje me je polako ali sigurno opustilo, počeo sam da nalazim volje, snage i vremena za neke obične stvari, poput gledanja televizije ili čitanja.

Dva meseca posle prve tablete, ili poslednjeg dana na poslu, sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, dan je bio kao i većina dana tog leta- siv, praćen laganom kišicom. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, iako sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[1]“ dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt… [2]

Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

[1] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[2] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s