Strip: Rio Negro

“...are the stars out tonight,
I don`t know
If it is cloudy
Or bright
Because I only
Have eyes for you..”

Prigušeno svetlo u baru, Mister No za stolom uz piće uživa u zvucima klavira I predivnom glasu Dane Winter… Ne, ne radi se priči “Mr.No u New Yorku”, već o početku “Rio Negro”, po mom mišljenju epizode prekretnice u Mr.No opusu. Bar se nalazi u Manausu, Dana Winter nije neka zanosna crnka ili plavuša, već pevač sa telom lučkog radnika, a I publika nisu fina njujorkška gospoda, već lokalne pijanice koji su takodje očekivali gorepomenute crnke/plavuše… Strip sam prvi put pročitao sa nekih 7-8 godina, oduševio se sa njime I on je jedan od glavnih razloga da mi je Mr.No postao (I ostao) jedan od omiljenih junaka.

Priča počinje netipično za dotadašnji Mister No serijal, vidimo Mr.Noa u novom, drugačijem svetlu. Od pijanice,grubijana I čoveka koji živi od danas do sutra, srećemo romantičara koji uživa u bluesu u jednom od svojih omiljenih lokala( romantičar koji doduše voli da se potuče ako mu se ukaže prilika :). Tek pri poslednjem čitanju mi je postalo jasno kako su Nolitta I Diso u ovom delu savršeno osetili jedan drugog. Odličan Disoov crtež (kažem Mr.No, mislim Diso) I solidna priča se odlično nadopunjuju. Diso nas kroz ovu epizodu vodi zrelo, filmski, sa kadrovima I sekvencama koji bi lako mogli da potiču sa nekog storyboarda iz Hollywooda. Možda I zato ne mogu da se otmem utisku da je čitava priča radjena kao omaž nekim filmovima iz 40-50-ih godina prošlog veka( Mr.No I Dana su mi poput H. Bogarta I pevača u njegovom lokalu “play it again” Sama iz “Casablanke”, samo na specifičan Bonellijevski način).

mn15_1

“Udariće me kap! Lepša je nego što sam očekivao!!” , pomišlja Mr.No kada je ugleda, i par kadrova kasnije dobija šamarčinu-prvo pojavljivanje Patricije Rowland, žene koja će igrati važnu ulogu u životu Mister Noa. Igrom slučaja, (kao što to obično biva), njih dvoje se upoznaju i njihova veza se polako,studiozno, razvija i nadogradjuje tokom čitave avanture, uprkos početnim,khmm, poteškoćama( tu me već čitava situacija podseća na “Snegove Kilimandžara”, ali možda već preterujem sa ovim filmskim paralelama).

O samoj avanturi:u potrazi za piramidom Maja,koja bi potvrdila pretpostavke profesora Warrena da su Maje došle u svojim selidbama i do Amazonije,Mister No nas polako upoznaje sa Amazonijom,njenim lepotama,opasnostima i običajima ljudi koji u njoj žive. sećam se kako sam kao klinac upijao i gutao svaku reč koju su avanturisti izgovarali, a za koje nisam pojma i mao šta znače-kurara, Hivarosi, tukan, tapaja, Maje…Zajedno sa njima sam se probijao kroz džunglu i jedva čekao da ugledamo piramidu. I stvarno: odjednom se ukazala: netaknuta i u svoj svojoj lepoti i grandioznosti. Opet igrom slučaja (da li?), u isto vreme se pojavio i Marti Misterija sa svojim epizodama “Osveta božanstva Ra l & ll”, sa sličnim sadržajem (civilizacija Maja), tako da je čika Bonelli i ne znajući označio jedan od aspekata mog života i buduće interesovanje za starim kulturama. Kada se još tu umešao i Indiana Jones (opet nekako u to vreme), stvar je bila zaključena.

372_001

Bez velikih preokreta i turbulencija pratimo grupicu ljudi na njihovom putu tokom Rio Negra. Priča u stripu se razvija veoma polako, ali nijedne sekunde nije dosadna,mnoštvo sitnih, odlično osmišljenih detalja, vam zadržavaju pažnju tokom čitanja. Tek poslednja trećina priče se pretvara u pravu akciju: zli student koji bogatstvo stavlja ispred nauke, upada u piramidu sa svojim pomoćnicima, ruši vrata od grobnice u nameri da je opljačka, i naravno, staro proročanstvo se ispunjava : piramida se ruši i povlači za sobom zle bledolike koji nisu smeli da kroče na to sveto mesto… Scenario sa kojim ćemo se još dosta sretati (ne samo kod Mr.Noa), ali koji ipak ne krvari u tolikoj meri opšti utisak o čitavoj epizodi. Jedina zamerka Disu u ovom delu stripa-strudent koji namerava da opljačka grobnicu me neodoljivo podseća na Ratsa, Mister Noovog prijatelja/neprijatelja kojeg ćemo docnije upoznati.. “Dnevnik” je naravno i ovde odradio svoj posao i izbacio gomilu strana, da bi nas, neiskvarenu mladež, sačuvao od nepotrebnog propagiranja nasilja i dosadnih dijaloga u stripu. Ja sam na svu sreću, imao prilike da priču pročitam u originalu, što bih i vama preporučio, čitava atmosfera je neuporedivo bolja u italijanskom izdanju.

Priču stavljam u “top 5” svih Mr.No priča, smatram da je baš ova epizoda pravi početak onog Mister Noa kojeg poznajemo i volimo..

“…are the stars out tonight,
I don*t know
If it is cloudy
Or bright
Because I only
Have eyes for you..”

Blago koje je preživelo džihad još uvek putuje

Kulturno blago podsaharskog islama, na stotine neprocenjivih pergamenata iz Timbuktua smešteno je na metalnim policama u glavnom gradu Malija – Bamaku gde arhivari mukotrpno rade na njihovoj klasifikaciji i digitalizaciji.

Rukopisi iz Timbuktua su preživeli protok vremena i bes džihadista ali bi sada mogli da nestanu daleko od svog doma u nestalnom pesku severne pustinje Malija.

Njihov tajanstven put do Bamaka ostaće jedna od najupečatljivijih epizoda tihog otpora džihadistima na severnom Maliju, što je dokumentovano u Oskarom nominovanom filmu “Timbuktu”, piše AFP.

Najveći deo rukopisa prenet je kada su islamisti spalili deo Islamskog istraživačkog instituta Ahmed Baba u januaru 2013. bežeći pred francuskom ofanzivom.

Ekstremisti su već uništili brojna drevna svetilišta grada, baštinu zlatnog doga intelektualnog i duhovnog razvoja Timbuktua.

Grad je zauzet u aprilu 2012. i ekstremisti su odmah uveli svoju verziju islamskog zakona koji primorava žene da nose veo a bičevanje i kamenovanje se primenjuju kao kazna za prestupnike.

Islamski ekstremisti smatraju tekst i hramove – koji su se sa gradom našli na Uneskovoj listi kulturnog nasledja – za idolopoklonstvo.

“Ja sam doneo rukopise ovde”, kaže Mohamed al Kadi Maiha iz Instituta Ahmed Baba.

Ovaj bibliotekar organizovao je tajnu operaciju krijumčarenja rukopisa u tri faze i uspeo da u Bamako prebaci traktate o astronomiji, fizici, hemiji i književna dela sakrivene u vreće sa pirinčom, rančeve ili gepeke.

L08222-3-lr-1

“Videli smo kako su irački tekstovi i kulturni artefakti opljačkani”, rekao je on audirajući na invaziju SAD na Itak 2003. kada su zaposleni u ustanovama kulture i pojedinci počeli da kriju svoje nasledje.

“Da su nas zaustavili odsekli bi nam ruke”, kaže Maiga koji je ponosan što sa kolegama može da razgovara na klasičnom arapskom, jeziku koji su silom uvele nove “gazde” Timbuktua kako bi pokazali svoj autoritet.

Šef Uneska u Maliju Lazarus Elundu procenjuje da je najmanje 370.000 rukopisa prokrijumčareno iz Timbuktua i okoline ali žali za “neprocenjivim gubitkom” oko 4.200 rukopisa koji su ili spaljeni ili na drugi način uništeni.

“Oni uništavaju rukopise kako bi zajednicama na teritorijama koje su okupirali nametnuli svoj koncept života, kulture, religije. Kada žele da izbrišu istoriju, žele da im pokažud a nikada nisu postojali”, rekao je Elundu.

Rukopisi iz Timbuktua stari su 800 godina. Mahom su pisani na arapskom i fula jeziku koji se govori širom zapadne Afrike i pokruvaju različite teme od astronomije i botanike preko muzike do prava, istorije i politike.

U “privremenom” Institutu Ahmed Baba u Bamaku, biografija proroka Muhameda iz 12 veka deli policu sa Kuranom napisanom u 18. veku na hausa jeziku a primerak sporazuma iz Madrida iz 1880 koji garantuje konzularnu zaštitu zapadnim zemljama u Maroku nalazi se u blizini.

Stručnjaci upozoravaju da je za preživljavanje ovih rukopisa važno da budu vraćeni u Timbuktu što je opasan poduhvat.

“Od suštinske je važnosti sačuvati ove drevne rukopise, koji se trenutno nalaze u Bamaku, od propadanja kome su izloženi”, zaključili su učesnici medjunarodne konferencije o ovom pitanju u Bamaku krajem januara i pozvali na smišljanje “kriznog plana”.

“Vratiti rukopise u Timbuktu je dužnost, obaveza. Nemamo izbora nego da ih jednog dana vratimo u Timbuktu. Ali kada? To je pitanje”, rekao je Abdul Kadri Idrisa Maiga, direktor Instituta Ahmed Baba.

“Prvo moramo da restaurišemo Institut kako bi rukopisi tamo bili pohranjeni. I potrebno nam je maksimalno obezbeđenje”, rekao je on aludirajući na nestabilnu situaciju na severu Malija.

http://www.bookvar.rs

Irački nacionalni muzej otvoren posle 12 godina

BAGDAD, 28. februara 2015. (Beta-AFP) – Irački nacionalni muzej otvoren je u subotu u Bagdadu posle 12 godina tokom kojih je pronadjena jedna trećina od 15.000 ukradenih umetničkih dela.
Irački zvaničnici naveli su da su ubrzali ponovno otvaranje muzeja reagujući na nedavno uništavanje drevnih kipova u Mosulu.

Passing_lion_Babylon_AO21118
Islamska država objavila je pre dva dana video-snimak svojih pripadnika dok u Mosulu na severu Iraka maljevima razbijaju drevne predmete, uz objašnjenje da su to “simboli idolopoklonstva koje treba uništiti”.

“Dogadjaji u Mosulu su nas naveli da ubrzamo otvaranje muzeja jer smo želeli da na svoj način reagujemo na kriminal islamista”, izjavio je predstavnik Ministarstva turizma Kais Husein Rašid.

Kriminalne mreže, koje su iskoristile američku vojnu intervenciju i haos u zemlji 2003. godine, opljačkale su iračke muzeje a i iz glavnog, nacionalnog muzeja u Bagdadu, ukradeno je 15.00 umetničkih dela, od kojih je 4.300 pronadjeno.

Nacionalni muzej poseduje jednu od najznačajnijih arheoloških zbirki na svetu zbog bogate kolekcije umetničkih dela Mesopotamije.

Knjige i pusto ostrvo

Svi nešto stavljaju svoje top liste njima omiljenih knjiga, pa rekoh, da ne budem izuzetak.

Nije top-lista, knjige su navedene bez nekog određenog reda i radi se o knjigama koje su mene u nekom trenutku pokrenule, promenile i usmerile. Ovo je neka trenutna lista, pre godinu dana bi verovatno bila nešto drugačija, za godinu dana će isto tako biti izmenjena.

Kako god, možda neko vidi neki naslov koji je čitao pre mnogo vremena, pa ponovo krene sa čitanjem, a neko možda nije čuo za neku od ovih knjiga, pa se odluči da joj da šansu.

{C830FBFF-26D9-4FD3-A729-2BF4062990B4}Img100

sto_godina_samoce_sb

amin-maalouf-pochette-samarcande-neerlandais-643x1024

peta-gora-paulo-koeljo~21881

81+OTBQT42L

Ostrvo-dana-predjasnjeg-57257

demian2

deset-malih-crnaca-agata-kristi~471517

FileItem-53804-motrd

Pobednik ostaje sam? Dilema: Coelho ili Paolo?

Kad čitam rekacije na romane Paola Coelha, polako se pitam šta nije u redu sa mnom…

Dont-waste-your-time-with-explanations-people-only-hear-what-they-want-to-hear

Najozbiljnije. Nije mi jasna ta fama koja se stvorila oko imena ovog pisca. Dugo vremena nisam je ni bio svestan. Alhemičara sam čitao pre nego što je uopšte bio objavljen u Srbiji, a tako je bilo i sa par njegovih drugih knjiga. I onda, malo po malo, sam primetio da ljudi koji “drže do sebe” i čitaju samo “prave i ozbiljne” autore, sa prezirom govore o Coelhu, nazivajući ga “piscem za starlete i manekenke”. E sad, ja za starletu imam premalo sisa, a za manekenku previše kilograma, da ne zaboravimo činjenicu da imam i neke delove tela koje dotične ne poseduju…Pa mi nije baš jasno u koju grupu da se svrstam? Ili sam toliko dotakao tu svoju “feminine side” , da mi se sviđa pisac za žene?

Da se razumemo: ne smatram da je to neka previsoka literatura. Ali je sasvim dovoljna da čoveka potakne na razmišljanje. Pogotovo o nekim malim, nama možda beznačajnim stvarima, koje ne primećujemo od silne svakodnevne jurnjave (za čim? ). Ne mislim da je lošiji od Maaloufa ili Louisa de Bernieresa, pisaca za koje još niko nije rekao da su “estradni”. A volim svu trojicu nabrojanih (između ostalih), nekako su na mojoj talasnoj dužini.

Zato mi je potrebna pomoć: zašto i kako je Coelho loš pisac? Zato što ga naše silikonke navode kao omiljenog, pa je “elita” iz toga izvela zaključak da mora da je bezveze, ili zato što njegove knjige nemaju nikakvu vrednost, bez obzira ko ih čita?

Hvala.

1525256_10152058749021211_239129932_n

Pride of Baghdad

2003. godine, za vreme američkog bombardovanja Bagdada, grupa lavova se oslobađa iz zoološkog vrta i nađe se u središtu ratnih zbivanja…

cover

Sećate se Bambija? Ili, ako ste nešto mlađi, Kralja Lavova? Možda sličnih pričica sa govorećim životinjama i manje-više prikrivenim moralnim/obrazovnim porukama? Pa, ako se toga samo sećate trebalo bi da polako otvorite oči i obnovite gradivo. Novo vreme donosi i nove priče. A ovo je baš jedna od njih. Ne znam da li ste ljubitelji sličnih priča o životinjama sa ljudskim osobinama, ali ovu ćete morati da pročitate. Čekajte, jesam rekao „ljudskim osobinama“? Upps, greška u koracima.. Životinje u ovom stripu imaju sve one osobine koje bi ljudi voleli da imaju, dok, na nesreću, ispoljavaju neke koje oni vole da nazivaju “životinjskim”.

pr2

Freedom cannot be given, only earned…

Sasvim jednostavna rečenica koju izgovara lavica, stojeći ispred srušenog zida koji je predstavljao prepreku između nje i slobode. Kao čitaoci, bivamo katapultirani pravo u središte zbivanja: početak bombardovanja Bagdada, za vreme američke invazije na Irak, 2003. godine. Iz ruševina zoološkog vrta se spašava čopor lavova, koji se tako iznenada nađe na dugo priželjkivanoj slobodi. Iako su metafore u stripu veoma jednostavne i očigledne, ni najmanje ne gube na jačini, naprotiv. Ionako su one male i jednostavne istine i najvrednije.Ono što mi se dopalo je lukav potez scenariste da gledamo razaranje i uništavanje očima nevinih bića, kojima nije u prirodi da čine slične stvari. Sasvim dovoljno da nas podsete na neispravnost takvih postupaka.

Crtež je maestralan. Onako „diznijevski“, nije mogao da predstavlja veću suprotnost priči koju prati. Želite da vidite već spomenutog Bambija pod kišom metaka? Miki Mausa okrvavljenog na tlu? Pa izvolite, pročitajte ovaj strip. Ne baš takve, ali slične stvari ćete naći ovde. Jezivo i morbidno na neki način, ali savim primereno poruci koju ovaj strip šalje. Izvanredna metafora na uništeno nevino destinjstvo, a samim time i takvu budućnost. Strip je nastao posle otrežnjenja nakon „patriotskog“ talasa u Americi 2002-2003. godine, kao jedna od mnogih poruka za prestankom ludila koje može samo čovek da pokrene a koje se zove rat. Koliko god to suvoparno zvučalo. Scenarista, i sam rođeni Amerikanac, ne zauzima poziciju i ne opravdava postupke nijedne strane u sukobu. Tu i tamo nas tek podseti zbog čega je sve i započelo(kornjače koje se dave u reci punoj nafte), ali nam ostavlja prostora da sami iskoristimo mozak i iznesemo zaključke.

prideofbaghdad-122-123

Na kraju, poruka priče je sažeta u jednoj jedinoj reči, koju izgovara majka-lavica dok američki vojnici pucaju na njih: Animals!!!!!! Šta treba čovek da učini da bi ga životinja nazvala tako? Iako sam jednom rekao da ne opravdavam aktuelne ratno-političke teme u stripu, nisam mogao da se ne osvrnem na ovo remek-delo, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog jednostavnosti i jačine pripovedanja, kao i zbog univerzalne poruke koju sa sobom nosi.Jedino otvoreno pitenje posle čitanja stripa mi je bilo: na koga se misli pod “Čopor iz Bagdada”? Kako god okrenemo, glavni junaci ove priče su životinje. Na ovaj ili onaj način.

Babylon`s a town downriver. Their lion`s a statue of one of your kind trying to eat a man… but the man`s fightning off the big stone cat. Legend says that as that statue`s still standing, this land`ll never fall to outsiders.
-I don`t follow.
They`re just, what do you call`em… symbols. You know walkers, never say what they mean.
Yes, but this is our land now, too. Who are we supposed to be in the statue…the lion, or the man?
Maybe you`re both. Or maybe you`re neither. What`s the matter?

Pride-of-Baghdad-Arch

FILM: Takva su pravila

takva-su-pravila-poster

Takva su pravila, r. Ognjen Sviličić, Hrvatska / Francuska / Srbija / Republika Makedonija, 2014.

Socijalna drama s elementima melodrame “Takva su pravila” scenarista i redatelja Ognjena Sviličića prvi je hrvatski film nakon punih petnaest godina prikazan u sklopu venecijanskog festivala, na kojem je prethodno u sekciji Filmovi današnjice 1999. prikazana “Crvena prašina” Zrinka Ogreste. Film je na Mostri uvršten u sekciju Horizonti, koja služi kao svojevrsni poligon za predstavljanje zanimljivih novih redatelja i trendova, te u kojoj je glumac Emir Hadžihafizbegović nagrađen za najbolje glumačko ostvarenje. Naslov za koji je Ognjen Sviličić na festivalu u Varšavi osvojio nagradu za najboljeg redatelja u nekim je segmentima njegovo najzrelije odnosno najmanje problematično djelo. U njemu se autor bavi jednom od svojih omiljenih tema, sudbinama jednostavnih i pomalo grubih, ali poštenih i plemenitih ljudi iz provincije u Zagrebu, pri čemu imenica “provincija” ima i doslovno i metaforičko značenje. Riječ je o supružnicima podrijetlom iz Bosne i Hercegovine, čiju mirnu svakodnevicu sa sinom tinejdžerom u sugeriranom novozagrebačkom naselju Utrina poremeti a ubrzo i posve razori suočenje s okrutnim, iracionalnim i bezrazložnim noćnim premlaćivanjem mladića koje će dovesti do tragedije.

Takva_su_pravila_04
U uvodnoj sekvenci, koja započinje kadrom totala u kojem promatramo sivu novozagrebačku aveniju koju dijeli tramvajska pruga i na kojoj u rano jutro iz prvih tramvaja izlaze malobrojni putnici, kadrom koji će autor varirati i pred sam kraj, tinejdžera za kojeg ćemo nešto kasnije doznati da se zove Tomica Jozić pratimo u povratku s naizgled još jednog običnog izlaska u grad. Dok mladić kojeg glumi Hrvoje Vladisavljević pazi da se što tiše i neprimjetnije uvuče u svoju sobu, njegovi brižni roditelji, otac Ivo kojeg tumači Emir Hadžihafizbegović i majka Maja koju utjelovljuje Jasna Žalica, upravo ustaju i pripremaju se za odlazak na posao. Ivo je pritom vozač ZET-ova autobusa koji na poslu s mješavinom čuđenja, razočaranosti i rezigniranosti promatra obijesne sinove vršnjake koje često prevozi, te koji zajedno s Majom gunđanjem o sinovu kasnom povratku iz grada započinje još jedan dan, dan koji će završiti sjedenjem roditelja pred televizorom s neizbježnim grickalicama na stolu.

Iz svakog kadra u kojima ih promatramo jasno je da su Ivo i Maja obični, svakodnevni te opet i s navodnicima i bez njih “mirni ljudi”, kako je glasio i radni naslov filma, odnosno osobe koje se stoički nose sa životnom rutinom u trošnom stanu. S određenom iznimkom nešto modernije uređene Tomičine sobe, njihov stan interijerom i općenito scenografski jasno asocira na 80-e godine, a u filmskom smislu na rumunjski “novi val”, u njemu je mnogo toga dotrajalo i disfunkcionalno, od štednjaka koji se često kvari do kvake na vratima dnevnog boravka koja ispadne u najnezgodnijem trenutku, dok se Ivo trudi ne probuditi od brige i umora usnulu Maju. Ti mirni ljudi su oni koje inače ne primjećujemo, kao što netko drugi sličan njima ne primjećuje ni nas, a koji se sa svakodnevnim nevoljama nose najbolje što znaju i umiju, dobrano fatalistički i s povjerenjem u sustav, znajući da osobno ne mogu ništa promijeniti jer su jednostavno takva pravila. Naslov filma je replika koju će Ivo hinjeno utješnim a zapravo očajnim i beznadnim glasom uputiti Maji u bolnici, nakon nekoliko gotovo isključivo kratkih i vrlo službenih, suhih i administrativnih razgovora s liječnikom i sestrama koji će zbrinuti Tomicu, a koji je u bolnicu dospio nakon što se iz roditeljima nepoznatih razloga onesvijestio u svojoj sobi.

pravilaS1_685010S1
Mladića je tijekom noćnog izlaska žestoko premlatio njegov vršnjak, agresivan momak za kojeg ćemo naknadno saznati da mu je prezime Matić, a koji je Tomici u konačnici kobne ozljede nanio jer mu ovaj nije želio dati nekoliko kuna za kupnju bureka. Razlozi za nasilne ispade su banalni, neracionalni i impulzivni, i svatko od nas u svakom trenutku može postati njihovom metom. Kad uskoro stupe u kontakt sa sinovom djevojkom Teom koju tumači Veronika Mach, a koja nažalost kasnije, nakon Tomičine smrti, biva posve zaboravljena, Ivo i Maja će doznati da je netko iz mladićeva društva mobitelom snimio sam čin premlaćivanja. Dok na Teinu mobitelu gledaju snimak koji im ona odluči poslati, u razgovoru djevojke i Ive opet su zamjetne problematične naznake nekovrsnog civilizacijskog jaza koji Sviličić čini se konstantno vidi i eksploatira u oslikavanju odnosa klišeiziranih “Bosanaca” i Zagreba. Naime, u redateljevu filmu “Armin” također Emir Hadžihafizbegović čudi se i divi atlasu svijeta kojeg je sinu za 30-ak kuna kupio u jednom zagrebačkom kiosku, sugerirajući da takvo nešto – što se ovdje na svakom uglu prodaje za sitan novac – u Bosni nikad nije vidio, a isti se glumac u Sviličićevu scenariju za Schmidtove “Metastaze” s oduševljenjem ali i karikaturalnim odmakom divio Zagrebu kao simbolu modernosti, razvijenosti, urbanosti te stvarnog ili navodnog europejstva. Hadžihafizbegović tako u liku Ive baš i ne razumije funkcioniranje mobitela, pa kad mu Tea pošalje snimak Tomičina premlaćivanja on ju upita “to će mi stići?”, na što mu ona objasni da snimak “najprije odlazi gore do satelita, a onda se vraća na Zemlju”. Čini se da Sviličić ne samo da ne uspijeva izbjeći takva banalna oslikvanja kulturoloških pa i civilizacijskih razlika među dvjema susjednim zemljama, nego on konstantno i uporno na njima inzistira u nizu filmova.

U dramaturški, narativno i izvedbeno minimalističkom, od bilo kakvih suvišaka očišćenom te isključivo na najbitnije svedenom filmu koji traje svega 74 minute, autor se dotiče mnogih stvari, od spomenutog iracionalnog i patološkog nasilja među tinejdžerima, preko Ivina i Majina čuđenja i nerazumijevanja zašto je netko snimio premlaćivanje njihova sina i zašto bi netko to uopće želio snimiti, a u čemu se ogleda ne samo mladenačka fascinacija nasiljem nego i potrebom njegova bilježenja, do pokušaja nošenja “običnih” i “malih” ljudi s tragedijom koja im se događa te s tim povezanom moralističkom dimenzijom. Ti ljudi vjeruju u sustav i njegove institucije poput policije i zdravstva, oni su se sustavu prilagodili i kao da izvan njegovih granica ne znaju ni razmišljati, makar podsvjesno drže da je sustav uvijek tu i da im pruža zaštitu, a kad ih on iznevjeri i nanese im nepojmljivu bol s tim se suočavaju zatečeni, nespremni, nijemi i u nevjerici da je ono što im se zbiva stvarno i da je njihova nesreća tako birokratizirana. Odlična je scena u kojoj medicinski brat ili bolnički patolog kojeg tumači Nikša Butijer Ivu i Maju suho, brzim i odsječnim rečenicama i s namjerom da sve što prije bude obavljeno, obavijesti da je Tomica umro i da moraju uz potpisanu potvrdu preuzeti njegovo tijelo. Par minuta ranije oni su sina posjetili u sobi, bio je spojen na aparate i izgledao živim, pa ne mogu prihvatiti da su ga zapravo već vidjeli mrtvog jer aparati prema pravilima moraju raditi sat vremena nakon pacijentove smrti.


Činjenica da im je sin preminuo kao da uopće ne dopire do njih, Ivo sa zakašnjenjem pita “naš sin je što?”, da bi kasnije na svaki način pokušavao ostati staložen i biti oslonac Maji. No u filmu okvirno nadahnutom slučajem Luke Ritza, 18-godišnjeg Zagrepčanina koji je u lipnju 2008. godine preminuo od posljedica premlaćivanja od strane četvorice huligana, mirni čovjek Ivo će makar privremeni i kratkotrajni ventil za neposredno abreagiranje tragedije pronaći u osveti Matiću, mladiću koji je skrivio Tomičinu smrt. U toj će osveti Ivo doznati Matićev identitet i koju školu pohađa, da bi ga nakon slijeđenja na putu kući premlatio i nanio mu teške ozljede slične onima njegova sina, ali se ipak u ključnom trenutku zaustavio u nakani da momka batinama ubije. I kad to škrtim riječima i kao da o tome ne želi pričati po povratku u stan govori Maji, kod oboje je zamjetno određeno olakšanje, i zbog samog čina osvete ali i zbog Ivina suzdržavanja od oduzimanja života. Sviličićeva režija je mirna, sigurna i vrlo atmosferična s razvidnim osloncem na rumunjski novi val, socijalni kontekst i ekspandirajuća drama uvjerljivi su i stvarnosni, a izvedbenom minimalizmu i realističnosti kao i tjeskobnom ugođaju cjeline sjajno pridonosi i rad snimateljice Crystel Fournier, stalne suradnice darovite francuske redateljice Céline Sciamma. Valja se nadati da će na valu međunarodnog uspjeha film “Takva su pravila”, koji vraća povjerenje u glumačke sposobnosti Emira Hadžihafizbegovića, i u domaćoj distribuciji ostvariti pristojnu gledanost.

Autor teksta je Josip Grozdanić, filmski kritičar iz Zagreba.

Petak za sve od 6 do 106 godina: Politikin Zabavnik

Politikin_Zabavn_529886c8c8029

Sećam se kao da je juče bilo, iako tome ima već 33 godine.

Zimske večeri na selu mogu da ponovo definišu pojam dosade, pogotovo kada ste šestogodišnji dečak i kada toliko godina imate početkom osamdesetih, u vreme kada restrikcije struje bile sasvim normalna pojava. Mrkli mrak, metar snega oko kuće i jedna sveća u sobi (moja baba nikada nije palila više od jedne sveće „pošto to priziva nesreću“). Dosadno.

Te sudbonosne večeri sam valjda toliko puta ponovio da mi je dosadno, da sam babi dosadio, obukli smo se i krenuli u nenajavljenu (a i kakvu drugu?) posetu komšijama. E sad, imali smo toliko komšija koji su dolazili kod nas, ili smo mi išli kod njih, nije mi jasno zašto smo otišli kod tih ljudi, komšija sa kojima smo bili sasvim dobri, ali se iz nekog razloga nikada nismo posećivali.

Elem, babe su sedele i pričale, a meni nije bilo ništa manje dosadno. Devojčica Dana, koja je tu živela, je već imala nekih 12 godina i ni na kraj pameti joj nije bilo da zabavlja šestogodišnjeg klinca, a još manje da sluša babe koje tračare. Rekla je da ide u svoju sobu, a onda mi je, valjda videvši očaj u mom pogledu, tutnula u krilo hrpu nekih novina. U komšiluku se valjda pročulo da sam „vunderkind“ koji čita i ćirilicu i latinicu od svoje pete godine, pa je izgleda htela da poveže lepo sa korisnim.

POLITIKIN ZABAVNIK je stajalo na koricama. Nikada do sada nisam naišao na taj časopis, pa sam odlučio da okrenem stranu. I od tog trenutka kreće jedna priča, koja me prati čitavog mog života. Od tada sam uronio u jedan svet prepun čudesa, avantura, inovacija, zanimljivosti. Verovali ili ne, Jeste li već čuli da? Gutao sam svaku reč, svako slovo sa tih stranica. Šestogodišnji balavac sa raširenim časopisom koje je skoro veći od njega (ti Zabavnici koje sam dobio su još bili u starom formatu).

Ne znam kada je prošlo vreme, baba je rekla „Idemo kući“, Dana je dolepršala i rekla da Zabavnike mogu da ponesem kući, a da će mi ona naći još njih („Tu su negde u mojoj sobi, ne mogu sad po mraku da tražim“).

I sećam se i Džepne armije, Fantoma, Iznoguda i Bima i Buma. I kasnije Hi-Mena i sakupljanja karata sa likovima iz tog crtanog filma. I moje nastavnice geografije, koja me je jednog petka uhvatila kako čitam Zabavnik, na prvom času. I kako mi je upisala u dnevnik peticu kada je videla šta čitam. I sećam se i priča Artura Klarka i pisama čitalaca, iz čijih odgovora se moglo toliko toga naučiti. I kako život piše drame.

politikin-zabavnik-1751_slika_O_194848

Koliko god da sam voleo školu i koliko god da sam tamo toliko stvari naučio, rekao bih, sada sa ove distance, da sam polovinu svog znanja stekao iz Zabavnika. I stičem ga još uvek. I dan danas, daleko od sela u kojem sam odrastao, daleko od države u kojoj sam se rodio, kupuje svoj omiljeni časopis. Prodavačice na obližnjem kiosku su veoma ljubazne. Svake subote (pošto tada stižeovde) mi ostavljaju po jedan primerak na stranu, pa ja svratim kad stignem. I smešni su mi njihovi izrazi lica, dok pokušavaju da otkriju šta piše na tim šarenim koricama. I onda odem kući, i počnem da čitam novi broj…i vratim se u tu zimsko veče od pre 33 godine i opet sam šestogodišnji dečak, željan znanja i avanture. A onda me moji klinci podsete, da ipak postoji neko mlađi i traže mi da i oni zavire unutra.

 I zato hvala Zabavniku na svim ovim predivnim godinama. A pošto sam krenuo sa šest, a ne sa sedam kako piše na naslovnici, moraću da istrajem do 106. A i Zabavnik takođe.

Srećan rođendan!

Јесте ли већ чули да…

… пре 76 година, 28. фебруара 1939, изишао је први број „Политикиног ”Забавника, штампан на 12 црно-белих страница, од којих четири с додатком црвене боје и њених тонова; до априла 1941. године, кад је изишао последњи предратни број, излазио два пута недељно, уторком и суботом

… главу – лого новог листа осмислио је и анацртао Никола Гутје, Немац из Баната, запослен у агенцији „Седма сила”, и досетио се да за то искористи лик Паје Патка који је и данас на нашој насловници

… први поратни број појавио се 5. јануара 1952. године

… од 6. јануара 1968. године „Политикин Забавник” излази као магазин

… 1971. године појављује се и латинично издање (ијекавско источнохерцеговачко наречје српскохрватског језика) а два лета доцније и на словеначком језику

… 1979. године установљена је „Забавникова” Књижевна награда за најбољу књигу намењену младима

… 1. маја 1999. године на насловној страни листа, у време Нато бомбардовања наше земље, појавио се лик Микија Мауса који је шакама прекрио очи

… јуна 2003. године седамдесетседмогодишњи пензионер Предраг Педа Поповић тестаментом је матичној библиотеци у Пироту завештао све комплете „Забавника” које је сакупљао и коричио од првог броја

… у априлу 2004. године „Политикин Забавник” је први пут у свету објавио стрип на ромском језику; реч је о епизоди Тин-Тина а поводом Свете Бибије, најзначајнијег празника Рома

… 2006. године „Забавник”, који и данас ужива култни статус у поп култури Србије и бивше Југославије проглашен је супербрендом, најбољом робном марком у мноштву наших штампаних медија

… од 24. августа до 30. септембра 2007. године у Музеју примењене уметности у Београду приређена је највећа изложба илустрација код нас под називом „Илустратори ‘Политикиног Забавника’” на којој су 104 уметника приказала 367 оригиналних радова и дигиталних копија објављених у нашем листу

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Devojkakojačeka's Blog

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj
(kao odgovor na http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:535581-Dr-Andrej-Fajgelj-Uce-decake-da-ljube-drugare)

 

Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.

Crveni krst Srbije je dobrovoljna, nezavisna i nacionalna organizacija, koja za misiju ima da pruži pomoć ugroćenim licima u slučaju nepogoda i nesreća, bilo da su izazvane ratom ili prirodom,  da širi znanje o međunarodnom humanitarnom pravu, prosvećuje građane u oblasti zdravstvene i humanitarne zaštite, i da ukoliko je to potrebno pruža socijalnu zaštitu i zbrinjavanje. Imajući na umu sve prethodno navedeno ovo društvo deluje u skladu sa nekim osnovnim principima, (humanost, nezavisnost, neutralnost i tako dalje), zatim opšteprihvaćenim pravilima iz oblasti humanitarnog prava. Želela bih da se fokusiram…

View original post 870 more words

PISANJE ZA BLOG: ZANATSKI TRIKOVI

blogging

DA LI TI JE PISANJE ČITLJIVO?

Može biti da si ti još  jedan Hemingvej ili Andrić u pokušaju pisanja na blogu, ali iz nekog nedokučivog razloga blog ti beleži slabe posete, bez obzira na (po tvom mišljenju) briljantne produkte tvog uma i pera. Lupanja po tastauri. Narod je lenj, neće da čita, ne razume, više voli Grand od knjige i sl. Može biti. Šta više, verovatno je tako. Ali, kako da se izboriš sa opštom lenjošću čitanja nečega što je duže od naslova u Blicu ili računa u kafani? Pogotovo u Internetu, gde jednim klikom skačeš sa bloga na blog kao daljincem po televizoru?

Rešenje je da praviš tekstove koje će biti laki za čitanje i…OČNO SKENIRANJE!

Šta je sad pa to? Vrlo prosto, a nije naučna fantastika. Naime, većina ljudi ne čita nego SKENIRA očima razne tekstove, a naročito one u dnevnoj štampi ili na BLOGU. I to skenira kako pojedinčane reči tako i razne fraze, naslove i ostale vizuelne ključeve. Mnoge studije su pokazale da je čitanje sa ekrana 25% sporije nego čitanje sa papira, plus mrza da se uključi mozak za nešto više od prostih instrukcija za ovo ili ono (uz ključne reči kao šti su SEX, KUVANJE, CIPELE, AUTO….i sl).

DA LI TI JE BLOG DOBAR ZA SKENIRANJE?

Prilično je jednostavno da to proveriš. Zamoli prijatelje koji nisu upoznati sa tvojim blogom da pogledaju na brzaka nekoliko tvojih poslednjih postova. Daj im 15-30 sekundi za svaki post, i na kraju ih pitaj o čemu se radu u tekstovima. Vrlo brzo ćeš da ukapiraš kako oni doživljavaju i učestvuju u tvom blogu i tvom pisanju.

11

TEHNIKE KOJE ĆE TI POMOĆI U PISANJU ZA BLOG

Dobro pisanje za blog podrazumeva da naučiš i držiš u glavi kako da upotrebiš neke važne tehnike kako bi tvoji blogovi bili lakši za čitanje i ostvarili dublji utisak na čitaoce. Evo nekih najvažnijih:

Pravi liste. Označavanje delova teksta i njegovo slaganje u LISTE (sa onim tačkicama, strelicama i sl), se lakše čita i bolje pamti nego njihovo pisanje u pasusima, ili u esejističkom stilu.

Pravilno formatiranje. Koristi bold, VELIKA SLOVA, kosa slova, podvlačenje, kako bi naglasio delove teksta. U tome nemoj da preteruješ kako ne bi frustrirao čitaoca, ali upotrebljavaj kad je nešto zaista važno za rauzmevanje poente.

Naslovi i podnaslovi. Ovo je od grdno velike važnosti imajući vidu tabloidnu kulturu čitanja i pisanja u kojoj živimo. Dobar naslov je 50% kvaliteta teksta za čitaoca. Podeli tekst u više pasusa i opremi ga podnaslovima. Na taj način se lakše čita i ostvaruje brzo razumevanje suštine onoga što si napisao.

Stavi slike. Ovo je od izuzetne važnosti, jer će dobra slika ili ilustracija znatno pojačati smisao i poentu onoga što si hteo da kažeš. Razumi da mi danas živimo u vremenu slika a ne pojmova poređanih u klasični narativni niz. Ovo naročito važi za mlađu publiku koja je od detinjstva naučena da misli u slikama a ne rečima/pojmovima. Tako ćeš ostvariti najbolju komunikaciju sa svojom publikom.

Kreativne tehnike. Koristi i upotrebljavaj odgovarajuće opise u slikama, metafore, analogije, primere. Ovo će ti pomoći da izbegneš klasičnu narativnu formu, koja nije baš prava tehnika pisanja za blog (ostavi to za knjige i druge štampane stvari). Blog je brz, informativan, oskudan, i traži odmah pravu poentu. Ne gnjavi druge, već piši jasno. čitko i razumljivo u skladu sa medijem za koji pišeš.

Dakle, uz ovih nekoliko saveta i sugestija, imaš priliku da proveriš i prilagodiš svoje pisanje za BLOG kao specifičan medij za koji pišeš. Na obostrano zadovoljstvo tebe i tvoje publike.

Probaj, ništa ne košta!

Čitamo se i pišemo.

http://www.kreativnopisanje.org/pisanje-za-blog-zanatski-trikovi/