Mrzim kada se probudim dobro raspoložen. Nekako sam se navikao da mi je jutro iste nijanse kao i prethodno veče, da pri buđenju pomislim kako će i ovo biti još jedan bezvezan dan, kao i svi ostali.

Valjda mi ta rutina mrzovolje daje sigurnost i ušuškanost koja mi je potrebna. Sve je bezveze, ali hej, barem se ništa ne menja, znam šta me očekuje! Ovako, kada se probudim sa nekim elanom, pogledam napolje i vidim sunčan zimski dan i osetim to, ničim izazvano dobro raspoloženje, budi se i nemir u meni.

Zašto sam dobro raspoložen? Šta uraditi sa tim? Da li će tako i ostati, ili ću se sutradan vratiti u dobro znanu kolotečinu? Što više pitanja postavljam, toliko novih se javlja. I onda se setim one već toliko korištene fraze: Carpe diem.

Nije ni to loše.