Petak za sve od 6 do 106 godina: Politikin Zabavnik

Politikin_Zabavn_529886c8c8029

Sećam se kao da je juče bilo, iako tome ima već 33 godine.

Zimske večeri na selu mogu da ponovo definišu pojam dosade, pogotovo kada ste šestogodišnji dečak i kada toliko godina imate početkom osamdesetih, u vreme kada restrikcije struje bile sasvim normalna pojava. Mrkli mrak, metar snega oko kuće i jedna sveća u sobi (moja baba nikada nije palila više od jedne sveće „pošto to priziva nesreću“). Dosadno.

Te sudbonosne večeri sam valjda toliko puta ponovio da mi je dosadno, da sam babi dosadio, obukli smo se i krenuli u nenajavljenu (a i kakvu drugu?) posetu komšijama. E sad, imali smo toliko komšija koji su dolazili kod nas, ili smo mi išli kod njih, nije mi jasno zašto smo otišli kod tih ljudi, komšija sa kojima smo bili sasvim dobri, ali se iz nekog razloga nikada nismo posećivali.

Elem, babe su sedele i pričale, a meni nije bilo ništa manje dosadno. Devojčica Dana, koja je tu živela, je već imala nekih 12 godina i ni na kraj pameti joj nije bilo da zabavlja šestogodišnjeg klinca, a još manje da sluša babe koje tračare. Rekla je da ide u svoju sobu, a onda mi je, valjda videvši očaj u mom pogledu, tutnula u krilo hrpu nekih novina. U komšiluku se valjda pročulo da sam „vunderkind“ koji čita i ćirilicu i latinicu od svoje pete godine, pa je izgleda htela da poveže lepo sa korisnim.

POLITIKIN ZABAVNIK je stajalo na koricama. Nikada do sada nisam naišao na taj časopis, pa sam odlučio da okrenem stranu. I od tog trenutka kreće jedna priča, koja me prati čitavog mog života. Od tada sam uronio u jedan svet prepun čudesa, avantura, inovacija, zanimljivosti. Verovali ili ne, Jeste li već čuli da? Gutao sam svaku reč, svako slovo sa tih stranica. Šestogodišnji balavac sa raširenim časopisom koje je skoro veći od njega (ti Zabavnici koje sam dobio su još bili u starom formatu).

Ne znam kada je prošlo vreme, baba je rekla „Idemo kući“, Dana je dolepršala i rekla da Zabavnike mogu da ponesem kući, a da će mi ona naći još njih („Tu su negde u mojoj sobi, ne mogu sad po mraku da tražim“).

I sećam se i Džepne armije, Fantoma, Iznoguda i Bima i Buma. I kasnije Hi-Mena i sakupljanja karata sa likovima iz tog crtanog filma. I moje nastavnice geografije, koja me je jednog petka uhvatila kako čitam Zabavnik, na prvom času. I kako mi je upisala u dnevnik peticu kada je videla šta čitam. I sećam se i priča Artura Klarka i pisama čitalaca, iz čijih odgovora se moglo toliko toga naučiti. I kako život piše drame.

politikin-zabavnik-1751_slika_O_194848

Koliko god da sam voleo školu i koliko god da sam tamo toliko stvari naučio, rekao bih, sada sa ove distance, da sam polovinu svog znanja stekao iz Zabavnika. I stičem ga još uvek. I dan danas, daleko od sela u kojem sam odrastao, daleko od države u kojoj sam se rodio, kupuje svoj omiljeni časopis. Prodavačice na obližnjem kiosku su veoma ljubazne. Svake subote (pošto tada stižeovde) mi ostavljaju po jedan primerak na stranu, pa ja svratim kad stignem. I smešni su mi njihovi izrazi lica, dok pokušavaju da otkriju šta piše na tim šarenim koricama. I onda odem kući, i počnem da čitam novi broj…i vratim se u tu zimsko veče od pre 33 godine i opet sam šestogodišnji dečak, željan znanja i avanture. A onda me moji klinci podsete, da ipak postoji neko mlađi i traže mi da i oni zavire unutra.

 I zato hvala Zabavniku na svim ovim predivnim godinama. A pošto sam krenuo sa šest, a ne sa sedam kako piše na naslovnici, moraću da istrajem do 106. A i Zabavnik takođe.

Srećan rođendan!

Јесте ли већ чули да…

… пре 76 година, 28. фебруара 1939, изишао је први број „Политикиног ”Забавника, штампан на 12 црно-белих страница, од којих четири с додатком црвене боје и њених тонова; до априла 1941. године, кад је изишао последњи предратни број, излазио два пута недељно, уторком и суботом

… главу – лого новог листа осмислио је и анацртао Никола Гутје, Немац из Баната, запослен у агенцији „Седма сила”, и досетио се да за то искористи лик Паје Патка који је и данас на нашој насловници

… први поратни број појавио се 5. јануара 1952. године

… од 6. јануара 1968. године „Политикин Забавник” излази као магазин

… 1971. године појављује се и латинично издање (ијекавско источнохерцеговачко наречје српскохрватског језика) а два лета доцније и на словеначком језику

… 1979. године установљена је „Забавникова” Књижевна награда за најбољу књигу намењену младима

… 1. маја 1999. године на насловној страни листа, у време Нато бомбардовања наше земље, појавио се лик Микија Мауса који је шакама прекрио очи

… јуна 2003. године седамдесетседмогодишњи пензионер Предраг Педа Поповић тестаментом је матичној библиотеци у Пироту завештао све комплете „Забавника” које је сакупљао и коричио од првог броја

… у априлу 2004. године „Политикин Забавник” је први пут у свету објавио стрип на ромском језику; реч је о епизоди Тин-Тина а поводом Свете Бибије, најзначајнијег празника Рома

… 2006. године „Забавник”, који и данас ужива култни статус у поп култури Србије и бивше Југославије проглашен је супербрендом, најбољом робном марком у мноштву наших штампаних медија

… од 24. августа до 30. септембра 2007. године у Музеју примењене уметности у Београду приређена је највећа изложба илустрација код нас под називом „Илустратори ‘Политикиног Забавника’” на којој су 104 уметника приказала 367 оригиналних радова и дигиталних копија објављених у нашем листу

Advertisements

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj

Devojkakojačeka's Blog

Otvoreno pismo Dr. Andreju Fajgelj
(kao odgovor na http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:535581-Dr-Andrej-Fajgelj-Uce-decake-da-ljube-drugare)

 

Želela sam da ovo pismo počnem sa nekom dozom poštovanja, međutim, kod mene se poštovanje mora zaslužiti, stoga ga počinjem kratkim uvodom u to šta je zapravo Crveni krst i čime se on bavi, s obzirom na to da je više nego evidentno da, Vi, gospodine Fajgelj niste upućeni.

Crveni krst Srbije je dobrovoljna, nezavisna i nacionalna organizacija, koja za misiju ima da pruži pomoć ugroćenim licima u slučaju nepogoda i nesreća, bilo da su izazvane ratom ili prirodom,  da širi znanje o međunarodnom humanitarnom pravu, prosvećuje građane u oblasti zdravstvene i humanitarne zaštite, i da ukoliko je to potrebno pruža socijalnu zaštitu i zbrinjavanje. Imajući na umu sve prethodno navedeno ovo društvo deluje u skladu sa nekim osnovnim principima, (humanost, nezavisnost, neutralnost i tako dalje), zatim opšteprihvaćenim pravilima iz oblasti humanitarnog prava. Želela bih da se fokusiram…

View original post 870 more words

PISANJE ZA BLOG: ZANATSKI TRIKOVI

blogging

DA LI TI JE PISANJE ČITLJIVO?

Može biti da si ti još  jedan Hemingvej ili Andrić u pokušaju pisanja na blogu, ali iz nekog nedokučivog razloga blog ti beleži slabe posete, bez obzira na (po tvom mišljenju) briljantne produkte tvog uma i pera. Lupanja po tastauri. Narod je lenj, neće da čita, ne razume, više voli Grand od knjige i sl. Može biti. Šta više, verovatno je tako. Ali, kako da se izboriš sa opštom lenjošću čitanja nečega što je duže od naslova u Blicu ili računa u kafani? Pogotovo u Internetu, gde jednim klikom skačeš sa bloga na blog kao daljincem po televizoru?

Rešenje je da praviš tekstove koje će biti laki za čitanje i…OČNO SKENIRANJE!

Šta je sad pa to? Vrlo prosto, a nije naučna fantastika. Naime, većina ljudi ne čita nego SKENIRA očima razne tekstove, a naročito one u dnevnoj štampi ili na BLOGU. I to skenira kako pojedinčane reči tako i razne fraze, naslove i ostale vizuelne ključeve. Mnoge studije su pokazale da je čitanje sa ekrana 25% sporije nego čitanje sa papira, plus mrza da se uključi mozak za nešto više od prostih instrukcija za ovo ili ono (uz ključne reči kao šti su SEX, KUVANJE, CIPELE, AUTO….i sl).

DA LI TI JE BLOG DOBAR ZA SKENIRANJE?

Prilično je jednostavno da to proveriš. Zamoli prijatelje koji nisu upoznati sa tvojim blogom da pogledaju na brzaka nekoliko tvojih poslednjih postova. Daj im 15-30 sekundi za svaki post, i na kraju ih pitaj o čemu se radu u tekstovima. Vrlo brzo ćeš da ukapiraš kako oni doživljavaju i učestvuju u tvom blogu i tvom pisanju.

11

TEHNIKE KOJE ĆE TI POMOĆI U PISANJU ZA BLOG

Dobro pisanje za blog podrazumeva da naučiš i držiš u glavi kako da upotrebiš neke važne tehnike kako bi tvoji blogovi bili lakši za čitanje i ostvarili dublji utisak na čitaoce. Evo nekih najvažnijih:

Pravi liste. Označavanje delova teksta i njegovo slaganje u LISTE (sa onim tačkicama, strelicama i sl), se lakše čita i bolje pamti nego njihovo pisanje u pasusima, ili u esejističkom stilu.

Pravilno formatiranje. Koristi bold, VELIKA SLOVA, kosa slova, podvlačenje, kako bi naglasio delove teksta. U tome nemoj da preteruješ kako ne bi frustrirao čitaoca, ali upotrebljavaj kad je nešto zaista važno za rauzmevanje poente.

Naslovi i podnaslovi. Ovo je od grdno velike važnosti imajući vidu tabloidnu kulturu čitanja i pisanja u kojoj živimo. Dobar naslov je 50% kvaliteta teksta za čitaoca. Podeli tekst u više pasusa i opremi ga podnaslovima. Na taj način se lakše čita i ostvaruje brzo razumevanje suštine onoga što si napisao.

Stavi slike. Ovo je od izuzetne važnosti, jer će dobra slika ili ilustracija znatno pojačati smisao i poentu onoga što si hteo da kažeš. Razumi da mi danas živimo u vremenu slika a ne pojmova poređanih u klasični narativni niz. Ovo naročito važi za mlađu publiku koja je od detinjstva naučena da misli u slikama a ne rečima/pojmovima. Tako ćeš ostvariti najbolju komunikaciju sa svojom publikom.

Kreativne tehnike. Koristi i upotrebljavaj odgovarajuće opise u slikama, metafore, analogije, primere. Ovo će ti pomoći da izbegneš klasičnu narativnu formu, koja nije baš prava tehnika pisanja za blog (ostavi to za knjige i druge štampane stvari). Blog je brz, informativan, oskudan, i traži odmah pravu poentu. Ne gnjavi druge, već piši jasno. čitko i razumljivo u skladu sa medijem za koji pišeš.

Dakle, uz ovih nekoliko saveta i sugestija, imaš priliku da proveriš i prilagodiš svoje pisanje za BLOG kao specifičan medij za koji pišeš. Na obostrano zadovoljstvo tebe i tvoje publike.

Probaj, ništa ne košta!

Čitamo se i pišemo.

http://www.kreativnopisanje.org/pisanje-za-blog-zanatski-trikovi/

Homo Sapiens ili Homo Intellectus? Obična priča (jedna od)

Supruga mog rođaka je psihijatrijski slučaj. To nije moje mišljenje, žena ima potvrdu crno na belo. Svejedno se ne leči. Imaju sina, klinca od 5 godina, ona iz prvog braka ima sina od nekih 10-ak godina, koji živi kod njenih roditelja. Ovaj mali, od 5 godina, nazovimo ga David, oduvek ima zdravstvenih problema. Bolešljiv je, imuni sistem mu je veoma slab, a na intelektualnom nivou je više u nekom uzrastu od tri, a ne pet godina.

heTablet

I eto, juče čujem da je ponovo morao da ode do lekara, ovoga puta kod pneumologa. Ima problema sa disanjem, pluća mu rade smanjenim kapacitetom. Mišljenje lekara: naznaci astme, David mora da se inhalira svakodnevno, da radi vežbe disanja, tako da bi se vremenom pluća dovoljno razvila i izbeglo konkretno oboljenje astme.

Sve ok, ali tu nastaje zanimljiv obrt: majka odbija da joj se sin inhalira i da se bilo šta preuzme da se problem reši. Njeno objašnjenje, posle svađe sa mužem: „U prirodi postoji prirodna selekcija. Ako je dovoljno jak i zaslužio je da pobedi bolest, onda će se to i dogoditi, inače, nikom ništa“.

Isprva nisam mogao da poverujem, ali sam se nešto kasnije setio da veliki broj megaintelektualaca podržava tu i takvu teoriju, ili barem neku njenu verziju. Isto tako i veliki broj organskih hipika. I veliki broj vernika. I…ima ih dosta. I sad i ona: žena kojoj je dokazan poremećaj ličnosti, labilnost i nemogućnost zdravog rasuđivanja stvari.

Tako da ne mogu a da se ne zapitam, gde je ta granica? Kada je čovek za psihijatriju, a kada je intelektualac? (Pitanje je naravno retoričko, ali ipak…) Da li smo svi mi samo lažni moralisti, samozaljubljene individue, koje gledaju samo na sopstveno dobro, a zbog nekih društvenih pravila izražavamo brigu i prema svojim bližnjima? Da li se borimo protiv Sudbine, Boga, Prirode, dok naglas pričamo kako upravo te stvari poštujemo?

Homo-Sapien

Svi ćemo rado reći kako se Homo Sapiens razlikuje od životinja, ponajviše zbog svog intelekta. U životinjskom svetu je briga o porodu veoma izražena, kada se podvuče crta, to je i jedini razlog postojanja jedinki određene životinjske vrste. Da li smo onda mi onda dostigli taj nivo evolucije da nam produžetak vrste nije više bitan? Da li smo spremni da žrtvujemo porod zarad intelekta (ubeđenja, životne filozofije, nazovite to kako želite)? I da li je to upravo ono što nas razlikuje od životinja?

I nismo li onda svi pomalo psihijatrijski slučajevi?

Dva dana, jedna noć (Deux jours, une nuit)

Dva dana, jedna noć (Deux jours, une nuit), r. Jean-Pierre i Luc Dardenne, Belgija / Francuska / Italija, 2014.

490001
Još od sjajne egzistencijalne socijalne drame Rosetta, 19999. godine realizirane priče o temperamentnoj mladoj djevojci iz naslova koja živi s majkom alkoholičarkom te koja je za zadržavanje posla u lokalnoj pekari spremna poduzeti i radikalne korake, braća Jean-Pierre i Luc Dardenne uživaju status miljenika festivala u Cannesu i Europske filmske akademije. Premda su i svojim prethodnim, tri godine starijim filmom Obećanje, žanrovski srodnom storijom o ocu i sinu koji žive od iznajmljivanja stanova ilegalnim imigrantima i njihova povremenog zapošljavanja „na crno“, da bi se, nakon što inspekcija u neočekivanom nadzoru otkrije jednog imigranta, u odnosu prema njemu i njegovoj supruzi počele otkrivati karakterne i ine razlike između oca i sina, privukli pozornost kritike ali i socijalno senzibiliziranije publike te kao Belgijanci osvojili nominaciju za prestižnu francusku nagradu César u kategoriji najboljeg stranog filma, braća Dardenne su spomenutom Rosettom stekli izrazitu i, obzirom na brojnost i redovitost nagrada koje osvajaju, čini se trajnu naklonost žirija u Cannesu i članova Europske filmske akademije. Iako im redateljska karijera traje nepuna četiri desetljeća, još od nezapaženog dokumentarnog filma Le chant du rossignol iz 1978., braća Dardenne su nakon niza podjednako nezamijećenih dokumentaraca i kratkih filmova realiziranih krajem 70-ih i u prvoj polovini 80-ih godina prvo ambicioznije ostvarenje, ratnu dramu Falsch, snimila 1987. godine.

Uslijedila je drama Mislim na vas (Je pense à vous) iz 1992., a onda spomenuto Obećanje u kojem su Jean-Pierre i Luc, koji su s iznimkom naslova Mislim na vas uvijek i jedini scenaristi svojih filmova, jasno naznačili svoje danas već itekako prepoznatljive tematske, stilske i općenito izvedbene preokupacije i smjernice. Njihova su djela u dokumentaristički vjerodostojan i dojmljivo oslikani realizam, u jasno zadan realistični društveni kontekst duboko usidrene egzistencijalne socijalne drame s uravnoteženim omjerom egzistencijalnih i socijalnih tema i motiva koji su čvrsto isprepleteni, neraskidivo povezani i snažno međusobno uvjetovani, te ponekad obogaćeni romantičnim (Dijete), trilerskim (Lornina šutnja) ili krimi-podzapletima (Dječak). U ishodištima njihovih filmova uvijek su intimne ljudske sudbine koje zadane mikro-društvene okolnosti (kroz koje se pak logično i neizbježno oslikavaju širi socijalni uvjeti i problemi) okreću u određenim smjerovima te oblikuju na određene načine, pri čemu su razvidni svjetonazorski pesimizam i generalno nepovjerenje u ljudski rod braće Dardenne. Točnije, oni kao da vjeruju u pojedinca, u njegovu snagu, sposobnost i moć da opstane ipak i unatoč svemu, unatoč pa i u inat vlastitim slabostima i nedostacima, širim društvenim otegotnim okolnostima i nevoljama te opresiji i ugrozama kojima je izložen u mikro-sredini, a u tim se rasponima kreću i izraženi humanizam te emotivne skale njihovih filmova. No u konačnici, unatoč drugačijim signalima koje šalju i optimističnijim mogućnostima koje naznačuju, nemaju povjerenja u ljudsku zajednicu i čovječanstvo kao takvo, jer ti pojedinci naposljetku ipak, na ovaj ili onaj način, blaže ili intenzivnije, s manje traumatičnim ili tragičnijim posljedicama, bivaju iznevjereni i izdani od zajednice.

3e95vvvosyq4_full

Taj se raspad ogleda u egoizmu i materijalizmu većine njezinih sugovornika i kolega, redom obiteljskih ljudi kojima bonus treba iz različitih razloga, jednima za otplatu nekoliko rata kredita, drugima za školovanje djece a trećima za uređenje dvorišta, pri čemu su neki bez previše ili imalo grizodušja spremni svojim odgodivim ili na drugi način rješivim privatnim i obiteljskim potrebama dati apsolutni prioritet pred ugroženom egzistencijom jedne žene i njezine obitelji. U razgovorima sa Sandrom i mijenjanjima svojih odluka humanijima se i sućutnijima pokazuju imigranti odnosno podrijetlom ne-Belgijanci, ljudi koji su prema braći Dardenne očito svjesniji i svog i njezina marginalnog te suštinski obespravljenog statusa, oni koji imaju više razumijevanja za probleme slične svojima, unatoč identičnoj klasnoj pripadnosti svih radnika i neizbježnoj spoznaji da bi već sutra i netko od njih mogao doživjeti sudbinu sličnu Sandrinoj. U tom bi se smislu moglo reći da braća Dardenne prikazuju raspad marksističke „klasne svijesti“ i ostvarenje društva po zamisli Margaret Thatcher, društva kao skupine pojedinačnih vlasnika domova koje nije briga ni za što drugo osim za navodnu sigurnost njihovih malih obiteljskih posjeda i zajednica, pri čemu je ta sigurnost vrlo varljiva i u svakom trenutku izložena ugrozi.

Ono pozitivno do čega će tijekom filma Sandra doći i što će dijelom u završnici i jasno verbalizirati, jest njezino postupno vraćanje samopouzdanja, samosvijesti i osobnog digniteta, kao i dardenneovska vjera u pojedinca ali ne i u društvo. Unatoč formalnom porazu, njezina pobjeda na kraju nije samo moralna nego i duboko osobna, a skalu Sandrinih mijena i osjećaja od krajnje ranjivosti i fragilnosti do čvrstine i borbenosti, Marion Cotillard dočarava na uistinu impresivan način.

Autor teksta je Josip Grozdanić, filmski kritičar iz Zagreba.