Homo Sapiens ili Homo Intellectus? Obična priča (jedna od)

Supruga mog rođaka je psihijatrijski slučaj. To nije moje mišljenje, žena ima potvrdu crno na belo. Svejedno se ne leči. Imaju sina, klinca od 5 godina, ona iz prvog braka ima sina od nekih 10-ak godina, koji živi kod njenih roditelja. Ovaj mali, od 5 godina, nazovimo ga David, oduvek ima zdravstvenih problema. Bolešljiv je, imuni sistem mu je veoma slab, a na intelektualnom nivou je više u nekom uzrastu od tri, a ne pet godina.

heTablet

I eto, juče čujem da je ponovo morao da ode do lekara, ovoga puta kod pneumologa. Ima problema sa disanjem, pluća mu rade smanjenim kapacitetom. Mišljenje lekara: naznaci astme, David mora da se inhalira svakodnevno, da radi vežbe disanja, tako da bi se vremenom pluća dovoljno razvila i izbeglo konkretno oboljenje astme.

Sve ok, ali tu nastaje zanimljiv obrt: majka odbija da joj se sin inhalira i da se bilo šta preuzme da se problem reši. Njeno objašnjenje, posle svađe sa mužem: „U prirodi postoji prirodna selekcija. Ako je dovoljno jak i zaslužio je da pobedi bolest, onda će se to i dogoditi, inače, nikom ništa“.

Isprva nisam mogao da poverujem, ali sam se nešto kasnije setio da veliki broj megaintelektualaca podržava tu i takvu teoriju, ili barem neku njenu verziju. Isto tako i veliki broj organskih hipika. I veliki broj vernika. I…ima ih dosta. I sad i ona: žena kojoj je dokazan poremećaj ličnosti, labilnost i nemogućnost zdravog rasuđivanja stvari.

Tako da ne mogu a da se ne zapitam, gde je ta granica? Kada je čovek za psihijatriju, a kada je intelektualac? (Pitanje je naravno retoričko, ali ipak…) Da li smo svi mi samo lažni moralisti, samozaljubljene individue, koje gledaju samo na sopstveno dobro, a zbog nekih društvenih pravila izražavamo brigu i prema svojim bližnjima? Da li se borimo protiv Sudbine, Boga, Prirode, dok naglas pričamo kako upravo te stvari poštujemo?

Homo-Sapien

Svi ćemo rado reći kako se Homo Sapiens razlikuje od životinja, ponajviše zbog svog intelekta. U životinjskom svetu je briga o porodu veoma izražena, kada se podvuče crta, to je i jedini razlog postojanja jedinki određene životinjske vrste. Da li smo onda mi onda dostigli taj nivo evolucije da nam produžetak vrste nije više bitan? Da li smo spremni da žrtvujemo porod zarad intelekta (ubeđenja, životne filozofije, nazovite to kako želite)? I da li je to upravo ono što nas razlikuje od životinja?

I nismo li onda svi pomalo psihijatrijski slučajevi?

Dva dana, jedna noć (Deux jours, une nuit)

Dva dana, jedna noć (Deux jours, une nuit), r. Jean-Pierre i Luc Dardenne, Belgija / Francuska / Italija, 2014.

490001
Još od sjajne egzistencijalne socijalne drame Rosetta, 19999. godine realizirane priče o temperamentnoj mladoj djevojci iz naslova koja živi s majkom alkoholičarkom te koja je za zadržavanje posla u lokalnoj pekari spremna poduzeti i radikalne korake, braća Jean-Pierre i Luc Dardenne uživaju status miljenika festivala u Cannesu i Europske filmske akademije. Premda su i svojim prethodnim, tri godine starijim filmom Obećanje, žanrovski srodnom storijom o ocu i sinu koji žive od iznajmljivanja stanova ilegalnim imigrantima i njihova povremenog zapošljavanja „na crno“, da bi se, nakon što inspekcija u neočekivanom nadzoru otkrije jednog imigranta, u odnosu prema njemu i njegovoj supruzi počele otkrivati karakterne i ine razlike između oca i sina, privukli pozornost kritike ali i socijalno senzibiliziranije publike te kao Belgijanci osvojili nominaciju za prestižnu francusku nagradu César u kategoriji najboljeg stranog filma, braća Dardenne su spomenutom Rosettom stekli izrazitu i, obzirom na brojnost i redovitost nagrada koje osvajaju, čini se trajnu naklonost žirija u Cannesu i članova Europske filmske akademije. Iako im redateljska karijera traje nepuna četiri desetljeća, još od nezapaženog dokumentarnog filma Le chant du rossignol iz 1978., braća Dardenne su nakon niza podjednako nezamijećenih dokumentaraca i kratkih filmova realiziranih krajem 70-ih i u prvoj polovini 80-ih godina prvo ambicioznije ostvarenje, ratnu dramu Falsch, snimila 1987. godine.

Uslijedila je drama Mislim na vas (Je pense à vous) iz 1992., a onda spomenuto Obećanje u kojem su Jean-Pierre i Luc, koji su s iznimkom naslova Mislim na vas uvijek i jedini scenaristi svojih filmova, jasno naznačili svoje danas već itekako prepoznatljive tematske, stilske i općenito izvedbene preokupacije i smjernice. Njihova su djela u dokumentaristički vjerodostojan i dojmljivo oslikani realizam, u jasno zadan realistični društveni kontekst duboko usidrene egzistencijalne socijalne drame s uravnoteženim omjerom egzistencijalnih i socijalnih tema i motiva koji su čvrsto isprepleteni, neraskidivo povezani i snažno međusobno uvjetovani, te ponekad obogaćeni romantičnim (Dijete), trilerskim (Lornina šutnja) ili krimi-podzapletima (Dječak). U ishodištima njihovih filmova uvijek su intimne ljudske sudbine koje zadane mikro-društvene okolnosti (kroz koje se pak logično i neizbježno oslikavaju širi socijalni uvjeti i problemi) okreću u određenim smjerovima te oblikuju na određene načine, pri čemu su razvidni svjetonazorski pesimizam i generalno nepovjerenje u ljudski rod braće Dardenne. Točnije, oni kao da vjeruju u pojedinca, u njegovu snagu, sposobnost i moć da opstane ipak i unatoč svemu, unatoč pa i u inat vlastitim slabostima i nedostacima, širim društvenim otegotnim okolnostima i nevoljama te opresiji i ugrozama kojima je izložen u mikro-sredini, a u tim se rasponima kreću i izraženi humanizam te emotivne skale njihovih filmova. No u konačnici, unatoč drugačijim signalima koje šalju i optimističnijim mogućnostima koje naznačuju, nemaju povjerenja u ljudsku zajednicu i čovječanstvo kao takvo, jer ti pojedinci naposljetku ipak, na ovaj ili onaj način, blaže ili intenzivnije, s manje traumatičnim ili tragičnijim posljedicama, bivaju iznevjereni i izdani od zajednice.

3e95vvvosyq4_full

Taj se raspad ogleda u egoizmu i materijalizmu većine njezinih sugovornika i kolega, redom obiteljskih ljudi kojima bonus treba iz različitih razloga, jednima za otplatu nekoliko rata kredita, drugima za školovanje djece a trećima za uređenje dvorišta, pri čemu su neki bez previše ili imalo grizodušja spremni svojim odgodivim ili na drugi način rješivim privatnim i obiteljskim potrebama dati apsolutni prioritet pred ugroženom egzistencijom jedne žene i njezine obitelji. U razgovorima sa Sandrom i mijenjanjima svojih odluka humanijima se i sućutnijima pokazuju imigranti odnosno podrijetlom ne-Belgijanci, ljudi koji su prema braći Dardenne očito svjesniji i svog i njezina marginalnog te suštinski obespravljenog statusa, oni koji imaju više razumijevanja za probleme slične svojima, unatoč identičnoj klasnoj pripadnosti svih radnika i neizbježnoj spoznaji da bi već sutra i netko od njih mogao doživjeti sudbinu sličnu Sandrinoj. U tom bi se smislu moglo reći da braća Dardenne prikazuju raspad marksističke „klasne svijesti“ i ostvarenje društva po zamisli Margaret Thatcher, društva kao skupine pojedinačnih vlasnika domova koje nije briga ni za što drugo osim za navodnu sigurnost njihovih malih obiteljskih posjeda i zajednica, pri čemu je ta sigurnost vrlo varljiva i u svakom trenutku izložena ugrozi.

Ono pozitivno do čega će tijekom filma Sandra doći i što će dijelom u završnici i jasno verbalizirati, jest njezino postupno vraćanje samopouzdanja, samosvijesti i osobnog digniteta, kao i dardenneovska vjera u pojedinca ali ne i u društvo. Unatoč formalnom porazu, njezina pobjeda na kraju nije samo moralna nego i duboko osobna, a skalu Sandrinih mijena i osjećaja od krajnje ranjivosti i fragilnosti do čvrstine i borbenosti, Marion Cotillard dočarava na uistinu impresivan način.

Autor teksta je Josip Grozdanić, filmski kritičar iz Zagreba.

Koje vrste inteligencija posedujete?

Kada čujete reč ’inteligencija’, verovatno odmah pomislite na testiranje nivoa IQa. Inteligencija se uglavnom opisuje kao intelektualni potencijal, nešto sa čime ste rođeni, što može biti merljivo i ne može biti promenljivo. Ipak, počev od psihologa Howarda Gardnera, koji je u modernu psihologiju uveo koncept Teorije višestruke inteligencije, sve više njegovih kolega se slaže sa stavom da treba prevazići tradicionalna shvatanja da postoji samo jedna inteligencija i jedan nivo IQa, te da je ovaj način razmišljanja previše ograničavajuć.

Ovu teoriju, Gardner je prvi put izložio u svojoj knjizi Frames od Mind: The Theory of Multiple Intelligences (1983), gde je ukazao na to da svi ljudi imaju različite vrste inteligencija. Ne postoji jedna, opšta. Američki psiholog ih je izdvojio osam, i predložio je devetu kao moguću, a inteligenciju definiše kao sposobnost za rešavanje problema i stvaranje proizvoda koji se cene u jednom ili više kulturnih okvira.

emotional intelligence

Vrste inteligencija prema Gardneru:

1. Vizualno-prostorna inteligencija

Ovde je jasno da je naglašena moć vizualizacije, i pojedinci koji je imaju, ističu se u proučavanju mapa, grafikona, video snimaka i fotografija. Uživaju u čitanju, pisanju, slikanju, crtanju, sklapanju puzli i sličnim zadacima. Vole posmatrati svet oko sebe i pronalaziti zanimljivosti u njemu, i obično poseduju izraženu maštu. Idealna zanimanja za njih su: arhitekta, umetnik, koreograf.

2. Verbalno-lingvistička inteligencija

Ljudi koji poseduju ovu vrstu inteligencije, dobri su u korišćenju i artikulaciji reči, pisanju, usmenom izražavanju, i krasi ih dobra memorija. Vole da pišu priče, čitaju, vode debate, koriste humor, detaljno objašnjavaju stvari… Sve ove vrline su glavna snaga, pre svega, novinara i pisaca, advokata i učitelja, profesora.

3. Logičko-matematička inteligencija

Odlične veštine rešavanja problema i kompleksnih računica, uživanje u razmišljanju o apstraktnim idejama, proučavanje naučnih eksperimenata – ovim odlikama se ponose naučnici, matematičari, programeri, inžinjeri, računovođe, ekonomisti, lekari. Omiljena zabava su im zagonetke, rebusi, mozgalice. Umesto rečima, oni razmišljaju brojevima.

4. Telesno-kinestetička inteligencija

Ova vrsta je izražena kod osoba koje se skladno kreću, osećaju se ugodno u svom telu i koriste ga kako bi se izrazili na različite načine. Najčešće je poseduju plesači, atletičari i glumci, kao i oni koji vole da rade rukama i bave se aktivnostima poput modelarstva, konstruisanja, popravljanja. Imaju odličnu fizičku koordinaciju i skloni su pamćenju stvari prilikom rada.

5. Muzička inteligencija

Jasno je da je poseduju muzičari, pevači, kompozitori, nastavnici muzičkog, svi oni koji dobro osećaju ritam i zvuk. Uživaju u pevanju i sviranju, lako prepoznaju tonove i muzičke obrasce, lako pamte pesme i melodije, imaju izražen nivo shvatanja muzičkih struktura, ritmova i nota.

6. Interpersonalna inteligenecija

Odlike vezane za ovu vrstu su: dobro razumevanje drugih i interakcija sa njima, procena emocija, motiva, želja i namera ljudi iz okoline. Pojedinci kod kojih je naglašen ovaj tip intelekta, uglavnom su psiholozi, filozofi, savetnici, političari. Imaju odlične komunikativne i neverbalne veštine, posmatraju situacije iz različitih uglova, kreiraju pozitivne odnose sa ljudima, dobri su u rešavnju grupnih konflikata.

7. Intrapersonalna inteligencija

Osobe koje su intrapersonalno inteligentne, uglavnom su svesne sebe, svojih vrlina i mana – povezane su sa introspekcijom i autorefleksijom. Često znaju biti povučeni i provoditi vreme u samoći, kada analiziraju sebe, okolinu, teorije, ideje. To su, pre svega, filozofi, pisci, teoretičari, naučnici.

8. Naturalistička inteligencija

Ova vrsta je najnoviji dodatak Gardnerovoj teoriji, i dočekana je sa više otpora nego prethodnih sedam. Prema Gardneru, pojedinci koji se ovde ističu su više u skladu sa prirodom od ostalih i često su zainteresovani za očuvanje i istraživanje okoline, i učenje o drugim vrstama. Veoma su svesni suptilnih promena u svom okruženju. Vole boraviti u prirodi, posmatrati je, analizirati biljke, životinje, minerale, a najčešće su to biolozi, ekolozi, baštovani, farmeri, kuvari, poljoprivrednici.

9. Egzistencijalna inteligencija

Deveta, i prema samom Gardneru, moguća, ali ne i zagarantovana vrsta inteligencije. Poseduju je osobe koje vole razmišljati o filozofskim pitanjima, o smislu života i postojanja, i uopšte o svemu što čini život. To su često oni iz filozofskim i verskih krugova.

http://www.bizlife.rs

Druuna: Morbus Gravis

Po predanju, gradovi Sodoma i Gomora su bili ogrezli u bludu i razvratu, a njihovi žitelji nisu se držali nijedne Božije zapovesti. Da bi se uverio u te priče, Bog je poslao jednog od svojih anđela na Zemlju da poseti te gradove i ubedi njihove stanovnike da se vrate na pravi put. Međutim, videvši prelepog anđela, stanovnici grada Gomore su počeli da ga dodiruju i vuku, želeći da opšte sa njim. Saznavši šta se dogodilo, Bog je uništio oba grada zajedno sa njihovim stanovnicima.

Par hiljada godina kasnije, Sodoma i Gomora ponovo žive, u glavi P. E. Serpierija, i u svetu mlade i izazovne devojke po imenu Druuna.

U svetu stripa je bilo nemalo iznenađenje kada je Serpieri objavio svoj novi rad, Druuna: Morbus gravis. Naviknuti da od njega čitaju stripove sa, gotovo isključivo, temom Divljeg Zapada, čitaoci, a i poznavaoci njegovog rada su se našli pred nečim sasvim, sasvim, drugačijem…

Serpieri nas bez upozorenja uvodi u jedan drugačiji svet, već posle par stranica stripa imate osećaj da vas je neko udario pesnicom u lice, mada, uprkos takvom osećaju, Serpierijev crtež vas tera i vuče da pogledate šta se dešava na sledećoj strani.

druuna
Svet u kojem Druuna živi je postapokaliptičan, bizaran, prljav, i ponajviše, grešan. Većina stanovnika je zaražena virusom koji ih lagano udaljava od stanja civilizovanog ljudskog bića i sve više pretvara u krvožedne i pohotne kreature. Autor na odličan način dočarava svoju zamisao tog sveta, skoro pa možete da osetite miris memle, mašinskog ulja, bolesti i fekalija. Kao i nekad u Sodomi i Gomori, i ovde nema nikavih pravila, moralna i osnovna civilizacijska merila se ruše bez izuzetka. Sve što ostaje su goli primarni nagoni/gresi – ishrana i razmnožavanje.

U sred ovog haosa se pojavljuje ona – Druuna, podatna i savršena, požuda koja hoda. Iskušenje na dve noge. Kao stvorena da kreature navede na još jedan greh više, koji, ruku na srce, i neće baš osiromašiti njihove ionako izgubljene duše.

Serpieri je uspeo da sve što je naučio na proučavanju ženske anatomije do savršenstva pretoči na hartiju. Njegova junakinja predstavlja fenomenalan kontrast svetu u kojem se nalazi. Igrajući se sa različitim stilovima crtanja/bojenja, scenama nabijenim eroptikom na koje se nadovezuju scene najbrutalnijeg nasilja, Serpieri nas na perfidan, ali odličan način podseća na dualnost ljudskog bića, na Jin i Jang koji se nalazi u svakom od nas.

Čak, štaviše, drznuo se da se zapita da li je i Onaj Najveći možda jedan poput nas. Druuna se nalazi oči u oči sa samim Tvorcem, bićem koje je stvorilo svet iz kog Druuna očajnički traži izlaz, i koje je izgubilo kontrolu nad svojim podanicima. Čak i taj Tvorac mora da shvati da je njegova Tamna Strana bila ta koja je dovela do raspada sistema vrednosti, i da više nije u njegovoj moći da ispravi svoje greške. Ljudi su ti koji su prepušteni sami sebi, i koji sami moraju da pobede bolest koja se nalazi u njima.

Ovo nije strip koji ćete čitati u autobusu, kafiću ili sličnom javnom mestu. Biće isuviše „čuvara morala“ kojima se tako nešto uopšte neće svideti. Nećete ga pokloniti ni svom petnaestogodišnjem rođaku, pošto dalje od Druuninog poprsja neće ništa videti 😉

Ovo je strip koji ćete čitati sa uživanjem, i vraćati se njemu više puta, tek da biste shvatili kako su i vas na početku zavela ona primarna, najjednostavnija razmišljanja, kako je i vas autor prevario i poigrao se sa vama, i da niste odmah dokučili pravu poruku koje ove stranice kriju.. Or maybe its just me??;-)

Ovo je jednostavno odličan strip, koji na žalost, sa daljim nastavcima gubi na težini.

I za kraj, nisam mogao da propustim priliku, stihovi koji će odlično ići uz čitanje ovog dela:

I see faith in your eyes
Never you hear the discouraging lies
I hear faith in your cries
Broken is the promise, betrayal
The healing hand held back by the deepened nail

Follow the god that failed*

*Metallica – The god that failed – Black album

Too many friends

Već je počelo da zvuči kao kliše: svi vise po internetu, smartfonima, prijateljstva su virtualna, i tako dalje.

A opet, svi su i dalje sakriveni ispod te neke predivne IP maske.

Sve naše davnašnje želje se ostvaruju, čine nam život lepšim. I onda, kad pogledamo napolje, u stvarni svet, vidimo kako nam je lepše ispred nekog ekrana.

Voynichev rukopis

Vojničev rukopis je tajanstveni spis, oslikan biljkama i znacima zodijaka, napisan nepoznatim pismom. Neke stranice nedostaju, a sadašnja verzija se sastoji od oko 240 listova pergamenta, od kojih je većina ilustrovana.

Dugo je vladalo uverenje da je nastao između 1450. i 1520. godine. Međutim, uzorci pergamenta na kome je dokument napisan su početkom 2011. ispitani u laboratoriji Univerziteta Arizone uz pomoć metode radioaktivnog izotopa ugljenika. Utvrđeno je da su sve stranice nastale u relativno kratkom vremenskom periodu i da potiču s početka ili iz prve polovine XV veka, što je skoro čitav vek ranije nego što se prethodno verovalo. Pisac, pismo i jezik su i dalje nepoznati.

Tokom svoje zabeležene istorije, Vojnićev rukopis je bio predmet izučavanja mnogih amatera i profesionalnih kriptografa (uključujući i mnoge vrhunske razbijače šifri iz Drugog svetskog rata), ali niko od njih nije uspeo da dešifruje ni jednu jedinu reč.

Knjiga je nazvana po poljsko-američkom prodavcu knjiga Vilfridu Vojniću, koji ju je nabavio 1912. godine sa neutvrđene lokacije u Evropi. Veruje se da je pre toga, tokom stotina godina bila u posedu raznih vladara i alhemičara. Danas se čuva u biblioteci retkih knjiga Univerziteta u Jejlu. Prvo celovito fototipsko izdanje je objavljeno 2005. godine.

Bila jednom “Plava ptica”

Igrom slučaja, pre nekih mesec dana mi je pala na pamet ova edicija koja me je pratila u mladosti. A danas sam naleteo na ovaj tekst. Neverovatno koliko su se vremena promenila, nekada su klincima moje generacije bili pojam Plava Ptica, Stripoteka, Zlatna Serija, Lun Kralj ponoći, Agata Kristi i ostali, danas svi znaju da nabroje barem deset pop i folk zvezda, ali ne i toliko knjiga.

Ko želi da se podseti, ovde može da pogleda par izdanja:

http://www.stripotekaforum.com/index.php?topic=12768.msg66886#new

0000

U potrazi za Blagom u srebrnom jezeru prepešačili smo Breg svetlosti, prošli Kroz pustinju i prašumu, usput izbegavajući sve zamke koje su pred nas stavljali Lovci vukova, Sin lovca na medvede, Sibirski lovac, Osvetnik prašume. Nije bilo preporučljivo predugo zadržavanje U dolini smrti, a posebno brzo kroz nju je prolazio Karavan za Oregon, putujući Tamo daleko, preko reke.

Na putovanju nas nisu smeli uplašiti Baskervilski pas, Džinovski lav, Uhoda, Drakula, Frankenštajn, protivnici od kojih su nas na čudesan način sačuvali junaci našeg detinjstva – držeći u rukama samo Mač od Šanare, Ekskalibur, mač Olujnik, ili gromoviti karabin Old Šeterhenda za koji su sva plemena Utaha Indijanaca mislila da su ga napravili sami zli duhovi.

Dok sam čitao knjigu „Blago u srebrnom jezeru“ nije mi bilo čudno što je lord Kastel Pul plaćao Ujka Motki i Bilu Grbavku čak 50 dolara za svaku avanturu kroz koju prođe na putu do San Franciska. Nije bilo mesta čuđenju jer ova avantura, jedna od više stotina malih, podjednako uzbudljivih, sastavljenih u jednu veliku, mogla se doživeti samo na krilima Plave ptice. Ovu ediciju za decu nekada je pokrenuo Geca Kon a nakon rata nastavili Izdavačka kuća Jugoslavija (kako snažno zvuči) i Prosveta.

Za razliku od lorda Kastel Pula, mi smo avanture doživljavali besplatno ili za nešto malo novca u SFRJ dinarima, izdvojenog za godišnje članstvo u gradskoj biblioteci. Avantura je trajala nekoliko nezaboravnih godina, sve dok za sobom nisam bukvalno mogao da sklopim korice knjige „Zbogom, mojih petnaest godina“, i pod uticajem blesavijeg dela puberteta prestao da se hvalim čitanjem literature za decu, čitanjem knjiga o Indijancima i kaubojcima, požurivši da se uhvatim u koštac sa literaurom za odrasle. I sada, kad nosim težak utisak iz baš tih knjiga za odrasle, ponovo pokušavam da na rame ili na dlan dozovem Plavu pticu i sakupim mrvice sećanja, kako bi se zajedno nahranili.

Da je samo osmislio i pokrenuo ediciju Plava ptica, u mnoštvu stvari koje je učinio za srpsko izdavaštvo, knjižar i izdavač Geca Kon zaslužio je da mu kuća i knjižara u centru Beograda budu proglašene za spomenik kulture. Izgleda da je bilo potrebno da se uzburka čitava domaća kulturna javnost da bi se tako nešto dogodilo. Razlog je bio tender koji je budućem vlasniku Prosvete (i vlasniku knjižare Gece Kona), verovatno nemerljivom ljubitelju književnosti, omogućavao da od nje napravi, ako treba, i prodavnicu španske keramike. “Pločice umesto knjiga, veći izbor dezena, trajnost i tvrdoća na strani prvih”, moglo je uskoro da stoji na izlogu nekadašnje knjižare, uz najavu jesenjeg sniženja od 10 odsto. Trebalo je da mu omoguće (nesuđenom vlasniku) i da preuzete knjige spali, pa da se ravnodušnom neznanju o mestu gde je Geca Kon sahranjen, doda i blagodet o zatiranju uspomene na mesto na kojem je dao pun doprinos prosvećivanju Beograđana. Srećom, prenamena je zaustavljena u poslednji čas, tender je jasno prešao na stranu literature, a pojedini ministri su se čak i hvalili kako su zaustavili ovaj kulturocid. Kao da ga nisu osmislili neki pametnjakovići iz njihovih službi.

Kažu da je, najverovatnije, za ime serije fantastičnih romana koju je spremao da štampa, Geca Kon dobio inspiraciju kroz naslov priče Plava ptica. Ta priča delo je belgijskog nobelovca Morisa Meterlinka i govori o plemenitosti i prijateljstvu dvoje siromašne dece. Pre II svetskog rata iz štampe su izašla III kola, a nakon rata, kada je Izdavačka kuća Jugoslavija, zajedno sa Prosvetom, odlučila da oživi poduhvat velikog izdavača, do nas je stiglo još desetak kola. Urednik Žika Bogdanović pred nas je doveo dela Karla Maja, Artura Konana Dojla, Radjarda Kiplinga, Džeka Londona, Zejna Greja, Alekseja Tolstoja, Henrija Gilberta, Meri Šeli, Teri Bruksa, Voltera Skota i desetine drugih pisaca. Najradije bih sada pobrojao sve naslove, prosto da se podsetite, ali ću izabrati samo neke, ni po jednom kriterijumu, već onako … Ajvanho, Hadži Murat, Zvezdani ratovi, Elrik od Melnibonea, Faraon, Rudnici cara Solomona, Crna strela, Crni gusar, Amfibija, Knjiga o džungli… Nešto kasnije Prosveta je samostalno pokušala da ponovo oživi ediciju, za vreme direktovanja Čede Mirkovića i Milisava Savića a jedna od urednica bila je i Mirjana Milosavljević.

Ipak, interesovanja dece kasnijih generacija u međuvremenu su se promenila i edicija se lagano ugasila. A nekada je svako kolo štampano u 10.000 primeraka. Knjige su išle iz ruke u ruku, uz kratka prepričavanja, kupovali su nam ih roditelji, poklanjali smo ih jedni drugima za rođendane. Bile su važne kao sličice fudbalera, bolida i vozača formule 1, jer smo u to vreme bili samo deca, ne nikakvi veliki čitaoci koje nastavnici obožavaju. Ove knjige nisu bile privilegija dobrih đaka, one su bile dobro celog dečjeg sveta i čitali su ih i oni koji lektire očima nisu mogli da vide! Kad bi mene pitalo, spisak sadašnje obavezne lektire svakako bih proširio naslovima iz Plave ptice!

Kao udice za nova čitanja služile su kratke najave naslova iz sledećih kola Plave ptice. Najave su štampane na kraju jedne ili dve knjige u svakom kolu i sastavljane su sa namerom da zaintrigiraju, obično milozvučne kao stihovi. Kada sam, nedavno, po drugi put pročitao Blago u srebrnom jezeru, ponovo sam se upecao na istu udicu. Ako se ponovo pojave pred očima moje generacije, ove najave „budućih“ naslova možda ponovo okupe našu malu čitalačku komunu. Ponovo me mame i ne znam da li ću izdržati da ne uzmem još neki naslov: „Šesto kolo Plava ptica – Kraljica Kariba – Nove pustolovine Crnog gusara. Ljubav, mržnja, osveta, u romantičnom dekoru Karipskog mora“. Ili: „Zbogom, mojih petnaest godina – Nežna priča o jednoj tragičnoj mladosti, zahvaćenoj ratnim požarom. Himna veri u nepresušnu veličinu ljubavi“. Koji radoznao dečak sa trinaest ili četrnaest godina je mogao da ne zaviri u knjigu kada pročita da se u četvrtom kolu, iza naslova Gaučov sin Franca Trelera, krije „priča o sudbonosnim danima argentinskih građanskih ratova i dirljiva povest o ljubavi i odanosti“.

Pošto smo, manje ili više, dolazili iz sveta stripova, slika na omotu knjige je bila prilično važna za biranje naslova. Na beloj površini, sa malim znakom Plave ptice, neoivičeni prizor iz knjige; ljudska figura u dugom kaputu sa dignutim okovratnikom i sa šeširom ispod čijeg se oboda jedva vide dva oka. Ili na drugoj knjizi – iz guste prašume iskače tigar i ustremljuje se na lovca sa puškom u rukama. On jeste iznenađen ali ne i uplašen, a kako se snašao u tom trenutku, e to se može saznati samo ako se prihvatite Brega svetlosti Emilia Salgaria. Ko je onaj tip u dugom kaputu otkrićete na stranicama Uhode Džejmsa Fenimor Kupera. Čovek kojem su, u najvećoj meri, pripadale zasluge za snažan vizuelni karakter knjiga, za njihove naslovnice i odlične crteže umetnute na svakih pedesetak listova, zvao se Božidar Veselinović (1921–1999), ilustrator realističkog usmerenja. Četiri decenije bio je saradnik Politikog zabavnika, još jednog totema čitalaca početnika ali i profesionalaca, a saradnju sa Prosvetom ostvario je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Crno-belim tuš ilustracijama uz pomoć pera ili četkice, ili kolor ilustracijama na zaštitnom omotu, obogatio je, između ostalih, naslove Pčelica Maja, Breg svetlosti, Riđi lisac, Amfibija, Džinovski lav, Ivan Grozni …

Po ovim delima snimani su i filmovi u kojima su mesta nalazili i naši glumci. Koreditelj Blaga u srebrnom jezeru, rađenog u produkciji Jadran fima, bio je Radenko Ostojić, direktor fotografije Branko Ivatović a glumili su Sima Janićijević i Milan Srdoč. Film je sniman u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i, iako ne smem tvrditi sa sigurnošću, čini mi se da na jednom plakatu za ovaj film, Vinetu – poglavica Apača, čuva blago stojeći nad Crnim jezerom kraj Žabljaka.

Danas posedujem jedno kolo Plave ptice ali ne kompletno. Tačnije, imam devet knjiga jer sam desetu poklonio drugu za rođendan. Sećam se da sam odlazeći kod njega na poslepodnevnu tortu i sok znao da nosim pravi dar, kao da mu poklanjam mogućnost da uzjaše konja i krene prerijom, sve do rudnika ili farme na kojoj ga čekaju rafteri… Kasnije se moj krnji komplet brojčano popravio. Za rođendan sam dobio knjigu iz Plave ptice, pa danas onih mojih devet crno ukoričenih knjiga, jer su mi se omoti uništili, krasi i jedna zelena knjiga, štampana u nekom drugom kolu ali isto vredna. Završiću naglo, poput mojih junaka. Hadži Murat je govorio – Uže je dobro kad je dugo, a govor kad je kratak, a Veliki Vuk, poglavica Utaha, nakon obraćanja bledolikim – Ja sam rekao! Haug!

Autor: Goran Dobrilović

Preuzeto sa bloga Ključne Kosti

Top 7 aplikacija koje čine svijet boljim

Kada govorimo o mobilnim aplikacijama, nekako uvijek mislimo na one koje nas zabavljaju, informiraju ili nam pomažu u organizaciji poslovnih i privatnih obveza. Međutim postoje i one čiji je glavni cilj promoviranje društvene odgovornosti, humanitarnih akcija i općenito altruističnog načina razmišljanja. Izdvajamo sedam aplikacija koje čine svijet boljim mjestom za život!

7 aplikacija koje čine svijet boljim

Acts of Kindness
Želite svijet učiniti boljim mjestom, ali niste sigurni kako? U pomoć uskače aplikacija Act of Kindness koja će vam predložiti brojna dobra djela koja možete učiniti, uključujući i donacije u humanitarne svrhe diljem svijeta. Aplikacija nudi više od 300 sugestija, a svoje inspirativne poteze možete podijeliti s prijateljima na društvenim mrežama te tako i njih potaknuti na akciju.
iOS

HTC Power To Give
Tajvanski proizvođač pametnih telefona HTC lansirao je altruističnu aplikaciju u sklopu globalne inicijative kojoj je cilj kombinirati računalnu snagu velikog broja mobitela za boljitak čovječanstva. Naime, aplikacija Power to Give koristi neiskorištenu procesnu snagu vašeg uređaja i preusmjerava je u znanstveni projekt po odabiru. Vaš pametni telefon pritom postaje dio velike mreže koja daje podršku obradi podataka za brojna medicinska i znanstvena istraživanja diljem svijeta. Aplikacija se pokreće kada se uređaj puni i priključen je na Wi-Fi. Drugim riječima, možete mnogo toga učiniti i dok spavate!
Android

Waze
Navigacijska aplikacija Waze povezuje vozače na određenom području i omogućava im da međusobno dijele informacije o stanju u prometu, eventualnim zastojima, preprekama, nesrećama, kraćim rutama putovanja, benzinskim crpkama s jeftinijim gorivom i slično. Waze tako omogućava bolju kvalitetu lokalnoga prometa, uštedu vremena i novca vozačima te smanjuje njihove svakodnevne frustracije u vožnji. Aplikacija ima i malu zajednicu korisnika u Hrvatskoj, kao i u zemljama regije.
iOS
Android

AuThink
Evo jedne hvalevrijedne domaće inovacije! AuThink je mobilna i desktop aplikacija koja pomaže djeci s autizmom da putem igre nauče i razviju osnovne vještine poput prepoznavanja predmeta i boja. AuThink je zapaženi i nagrađivani projekt skupine hrvatskih studenata, a svi zadaci i testovi u sklopu aplikacije (kojih ima više od 70) nastali su u suradnji s Centrom za autizam u Splitu.
Windows Store

Get Rich or Die Smoking
Ne treba posebno naglašavati da je pušenje iznimno loša i štetna navika. Ako ste pušač i želite prestati, vrijeme je da instalirate aplikaciju Get Rich or Die Smoking te spasite svoje zdravlje i uštedite novac. Aplikacija vam među ostalim pokazuje koliko novca štedite prestankom pušenja te sustavno prati statistike vašeg napretka, a ujedno vam omogućuje chatanje s ostalim korisnicima koji su krenuli putem odvikavanja.
Android

My Life As a Refugee
My Life As a Refugee interaktivna je mobilna igra koju je razvio UNHCR, a čija je svrha podizanje svjesnosti o životu ljudi u ratom ugroženim i nesigurnim područjima svijeta. Igra prati troje likova čije se prognaničke priče temelje na životnim iskustvima iz stvarnosti, pri čemu se igrač suočava s nizom teških odluka u nastojanju da im osigura preživljavanje i sigurnost. Aplikacija će malo koga ostaviti ravnodušnim, a u tome je i cilj.
Android
iOS

Liana
Liana je još jedna aplikacija koju su razvili hrvatski programeri, a njezina je osnovna svrha povezivanje iseljenika i osoba koje govore isti jezik u stranim državama. Drugim riječima, putujete li u inozemstvo, Liana će vam pomoći da pronađete sunarodnjake i osobe koje razumiju vaš jezik te sklopite nova poznanstva i prijateljstva. Aplikaciju koja slovi kao svojevrsni ”WhatsApp za iseljenike” razvila je zagrebačka tvrtka Effectus Media.
iOS

Музиколошке приче

Блог Тијане Читаковић о музици, образовању, уметности и животу

NARUPISAKSIJA

Dajte mi par reči, napisaću vam ceo svet!

Pisanje niz vjetar

Blog Aleksandra Perovića, direktora Ekološkog pokreta ,,OZON"

Futurizam

O društvu, umjetnosti... i još nekim stvarima

Kutak za svaštaru

Dobro proveden život je dugačak.

Višnjin blog

Erotika sa pričom

KNJIGE

znanje ucenje uspeh

Kristina Plavšić

Čajanka pod kestenom

ONLINE BIBLIOTEKA

Online knjige dostupne svim citaocima

Nevena Jeremić

Autor duologije "Pad Elemenata"

kknnjjiiggee

Omiljene knjige

Mirela Pavlović

make a difference...

anja.

dozvoljavam sve ono što žuri da se čuje i misli da je to zaslužilo

Biljana Stanojčić

blog za roditelje poštovane dece

%d bloggers like this: