Markes: Dani u nedelji

U svetu je pomama petka sve raširenija. Reč je o stanju neprestanog ushićenja od trenutka kada se čovek ujutru probudi i seti se da je veliki dan konačno došao. Noć između petka i subote čini se pogodnom za sva preterivanja: neočekivane ljubavi, iluzije koje više nego drugih dana liče na stvarnost, snove bez budućnosti, sve ono, dakle, što je cele nedelje odlagano u očekivanju noći u kojoj se sve odlučuje i sve razrešava.

Lanzan-premio-de-periodismo-en-honor-a-Garcia-Marquez_34963

Mnogo godina subota je bila suđeni dan. Hrišćanski svet je taj dan doživljavao sa osećajem vatrometa u duši, priređujući upravo u subotu balove, venčanja, različite proslave. Sve to je bilo predodređeno za noć u kojoj se život preobražavao u džinovski talas okeana na čijem smo se vrhu srećno ljuljuškali sve dok nas ne bi kao brodolomnike izbacio na široku plažu nedelje. U školskim danima prelazak iz subote u nedelju bio je ravan promeni geoloških razdoblja. Poslednji dan u nedelji bio je kazna, pogoršana osećanjem na još toplu prethodnu noć, na udare muzike sačuvane u srcu, na miris koji se gubi, na trag nečijeg glasa, na sve ono što je bilo jednoga trenutka i što se možda nikada više neće vratiti. Sve do iduće subote.

U međuvremenu, drama se sastojala u traženju odgovora kako da se podnese nedelja. Neženje toga dana spopadala želja da se venčaju samo da se ne bi u nepodnošljivoj tišini probudili sami u krevetu. Svoja nedeljna popodneva provincijskog studenta u Bogoti, koja je takođe bila provincijska prestonica, provodio sam u redu za bioskop. Ako bi kojom nesrećom ostao bez karte, čekao sam da se završi predstava kako bi među onima koji izlaze iz sale srećom našao poznanika. U gorim slučajevima makar da uživam u neshvatljivom zadovoljstvu da sa lica gledalaca čitam koliko im se film svideo. Bio je to efemeran način da se utešim, ali ipak nešto što je u tom trenutku bilo najbliže ljudskoj solidarnosti.

Odbojnost prema nedelji je bila razlog što mnogi među nama nisu shvatili odbojnost prema ponedeljku. Dok su oni kojoi su imali uspešnu nedelju počinjali novu sedmicu sa nepodnošljivim osećanjem na već protekle prijatne događaje, usamljenici su počinjali novih sedam dana sa radosnim osećanjem da je svet ponovo naseljen, da život iznova počinje, da budućnost obećava, jer ima toliko dana do subote u kojima se može nadoknaditi izgubljeno, ma kakve bile greške prošlosti.

Lično sam najviše strahovao od utorka, zbog toga što su me od malih nogu učili kako je taj dan loš za venčanje i za putovanje. Više od toga utorak koji pada u trinaesti dan u mesecu je zlokoban dan, posvećen bogu rata Marsu. Sreda je mnogo ugodnija, jer se u narodu veruje da je pogodna i za kupovinu i za prodaju i za ljubav i za odmor, za sve, dakle ugodne dokolice.

O četvrtku neću da govorim – jednostavno zbog toga što prethodi petku. Da se ne bi pomislilo kako me je petak sasvim zaslepeo, podsetiću da u automobilskoj industriji postoji pojam automobila-baksuza proizvedenog u petak. Šta je u tom vozilu izuzetno? To što se u prodaji pojavljuje obično sa takvim manama, da pošteni proizvođači često nude kupcima zamenu za vozilo proizvedeno u drugim danima. Objašnjenje za tako nešto je jednostavno. Radnici su krajem nedelje ne samo umorni, već i nestrpljivi da se što pre prepuste pomami noći između petka i subote. Sve što toga dana urade je zbog toga polovično, jer za razliku od noći koja se više neće ponoviti, šraf koji nije dobro zavrnut može da pričeka do ponedeljka.

Autor: G.G.Markes

Preuzeto sa bloga Ključne kosti

Advertisements

2. дан захвалности – породица и пријатељи

Kao i uvek, odlično.

cy3a

Кажу да породицу не можемо да бирамо, и да су зато пријатељи важнији.
Кажу да кад се жена уда и мушкарац ожени они добијају још једну породицу, и јако је важно направити склад, равнотежу између те две породице. Најбоље би било доживљавати и ту другу породицу као своју, доживети целу ситуацију као проширење своје породице. Углавном није тако, а врло често се те две породице доживљавају малтене као смртни непријатељи.

View original post 397 more words

Kako je lepo..

…setiti se nekog davno prošlog vremena.

Pre mnogo, mnogo vremena, moj brat je želeo da postane hip-hop zvezda. I najiskrenije, mogao je to da postane, ali nije imao ni dovoljno vere u sebe, niti je imao neku podršku sa strane. Meni su u to vreme u glavi bili Nirvana, Staind, Metallica i slične spodobe.

Kako god, sa još jednim prijateljem smo osnovali „bend“ i čak uradili desetak pesama u studiju.

Koliko god da je kvalitet upitan, još uvek se rado setim tih dana.

Opet on

Opet on je knjiga za čije pisanje je potrebna je doza specifične hrabrosti i pomalo ludačkog optimizma. Od starta šanse za uspeh ove knjige Timura Vermesa nisu bile velike, šta više predviđan joj je fijasko, ali desilo se upravo suprotno.

Po izlasku iz štamparija knjiga Opet on beleži neverovatan uspeh. Za kratko vreme zauzima prvo mesta na svim relevantnijim listama bestselera i prodaje se u 1,5 miliona primeraka, a uskoro bi trebalo da bude i ekranizovana. Sigurno se pitate kako je moguće da knjiga kojoj, najblaže rečeno, nije bila predviđena svetla budućnost, zabeleži ovakav uspeh. Pa, prva stvar koju treba da znate je da knjiga Opet on zapravo i nije o Hitleru. Uprkos tome što je on centralni lik, to je zapravo knjiga o nemačkom društvu i načinu na koji je promenjeno od Drugog svetskog rata.

maxresdefault

Radnja knjige počine u leto 2011. godine, kada se Adolf Hitler budi na jednoj poljani u Berlinu. Iako potpuno dezorijentisan,on je živ i zdrav. Zatiče jednu potpuno drugačiju Nemačku. Nema Eve Braun , nema nacističke partije , nema rata. Ljudi koji sa kojima se sreće vide ga kao imitatora Firera. On ubrzo postaje YouTube senzacija, a potom dobija i svoj šou. Za to vreme Hitler uopšte nije srećan sa onim što ga okružuje . I pored tehnološkog napretka koji je zemlja ostvarila, on današnju Nemačku vidi kao znatno slabiju od njegove Nemačke. Nemačka je danas ispunjena imigrantima, uhvaćena u koštac sa globalnom ekonomskom krizom  i vođena od strane žene. Ubrzo njegove uobičajene ideje se vraćaju, a ono što sledi će vas slatko nasmejati.

Pored toga što nudi pregršt smeha, ova knjiga je važna i sa jednog drugog aspekta. U Opet on, Timur Verner je uspeo da priča o najvećem tabuu u Nemačkoj, i da na simpatičan i humorističan način sruši decenija stare barijere. Nemačka je prikazana kao moderno društvo , koje je ostavilo okove strašne prošlosti iza sebe i koje je učilo iz svojih grešaka i uspelo da krene. Opet on je zanimljiva i duhovita satira o savremenoj Nemačkoj. Ovo je jedna od najboljih knjiga godine i jednostavno ne bi trebalo da je propustite.

PS Moramo da se osvrnemo i na dizajn korica knjige. Mislim da niko od čitalaca neće imati sumnju o kome se radi kada na polici ugleda ove korice. Kakva je knjiga, takav je i dizajn korica – jedinstven i genijalan.

http://www.knjiganol.com

A da skočimo svi?

U Svilajncu, čovek se popeo na zgradu u nameri da skoči i okonča život. Kao i u svakom delu sveta u takvim situacijama, ljudi se okupljaju i gledaju šta se dešava. A onda, kako javljaju mediji, masa kreće da dovikuje ovom jadniku da skoči. Ljudi sa decom, sasvim običan narod koji se u tom trenutku tu našao.

Ohrabrivati nekog da okonča svoj život ? Koliko smo mi kao narod stvarno sjebani u stvari ? I kada ćemo to već jednom primetiti ? Kakav je mentalni sklop ljudi koji su našli tu, ispred te zgrade ? Ljudi koji čine ovo društvo, imaju pravo glasa i odlučuju o sudbini ove zemlje ? I ne, ne bih rekao da se radi o izolovanim slučajevima. Štaviše, ova vest oslikava stanje našeg društva, društva u kojem život nema nikakvu vrednost. Ljudi su željni krvi i okončanja svih muka koje ih okružuju. Dok su njemu to vikali, valjda su zamišljali sebe tamo gore i ohrabrivali se da najzad učine taj korak.

 jump

Došli smo do tačke kada je kolektivna katarza dostigla maksimum. Ne treba nama vlada koja će nas izvući iz ekonomske krize, pregovarati sa Arapima i EU, graditi mostove i gradove na vodi. Treba nam neko ko će nas spasiti, ali moralno i duhovno. Između rijaliti programa, pevačkih takmičenja i jadnih serija, ljudi su izgubili vezu sa stvarnim životom i pravim vrednostima.

Svi čekaju neku « državu » da im pomogne, da ih izbavi iz bede, da im nađe smisao postojanja, umesto da počnu da žive i da počiste ispred svoje kuće, a onda krenu dalje. Tu negde, između beznađa i očaja, ljudima se taj skok čini valjda kao najbolje moguće rešenje.

Dotle smo stigli da izgleda da je najpametnije da svi skočimo. Možemo da biramo: sa neke litice, pa da završimo sve ovo, ili da skočimo u rad, red i moral, koliko god to patetično zvučalo.  Ali ovako više ne ide.