Dylan Dog: Necropolis

Zbog trovanja hranom, Dylana hitna pomoć vozi u bolnicu na ispiranje želuca. Sutradan se budi u futurističkom zatvoru, kao deo tajnog eksperimenta protiv svoje volje. Do koje granice čovek može da ide u potčinjavanju drugima?

dylan_by_MaskiOneObožavaoci DD su oduvek znali: jedini pravi scenarista istraživača natprirodnih pojava se zove Tiziano Sclavi. Samo on i niko više, a kamoli nekakva studentkinja. Tim više je Paola Barbato imala težak zadatak kada se drznula da krene da osmišlja avanture Dylana i Groucha. Svoj debi u redovnoj seriji je imala sa epizodom San razuma, sasvim prosečnom, usledilo je nekoliko boljih, ali i dan-danas su čitaoci podeljeni oko toga da li je ona podigla ili snizila kvalitet omiljenog im junaka.

Kako bilo, Sclavi je svojevoljno otišao u penziju, i zadovoljava se nadzorom i kontrolom dolazećih scenarija, a Paola je postala u međuvremenu jedan od glavnih scenarista Dylana Doga, i ovom epizodom je barem na momenat uspela da reinkarniše Sclavijev duh, pa je navodno i veliki majstor izjavio: “Žao mi je što se ove priče nisam ja setio”… Kao što (na žalost) nepotpisani autor u predgovoru ovog izdanja kaže, Sclavi i Barbatova imaju drugačiji pristup i viđenje lika Dylana Doga. Dok je Sclavijev Dylan i pored svih užasa, monstruma i ubica, ipak sačuvao zrnce optimizma, i to i poručuje, Barbatova, ponajviše ovom epizodom, šalje više nego pesimističko viđenje sveta u kojem živimo. Ako je Sclavijeva filozofija bila “užas svakodnevice”, Paola nam ovde nudi “svakodnevicu užasa”, dnevnik mučenja jednog sasvim običnog čoveka, gotovo jednog od nas.

DD_VEC_3Da ne bude zabune, Barbato nam ne nudi ništa novo, naprotiv. Uz žestok, neskriven flert sa Orwellovom “1984”, ili filmovima poput “Cube” ili “Das Experiment”, ona ipak uspeva da nam predoči svoje viđenje borbe “pojedinac protiv sistema”, i da to tako prezentuje da ni jednog trenutka to ne izgleda kao plagijat, a ni kao hommage, već kao jedan, sasvim dobar, original falsifikata. Dylan se greškom(?) nalazi u zatvoru budućnosti, gde se potčinjavanje nevidljivim čuvarima i potiskivanje sopstvene volje i identiteta nalazi na dnevnom redu. Ništa nije prepušteno slučaju, svako dešavanje, pa i ono najbanalnije, poput lične higijene i obavljanja fizioloških potreba su jasno definisane, njihov početak, kao i vreme trajanja. Naredbe, zbog kojih, ako se bez pogovora ne izvrše, sledi kazna. Sledi sistematsko uništavanje lične volje, povinovanje zapovestima “onih”, poput nabezobzirnije dresure ljudskih bića, na koje nam Barbato ukazuje samim spominjanjem naslova knjige Taming of the shrew/ Ukroćena goropad.

Sa obzirom na dela od kojih uzima inspiraciju, i ova epizoda se kritički odnosi na društveno ustrojstvo razvijenih zemalja. Posmatrajući iz sadašnjice, u nekim metodama iz Nekropolisa može gotovo da se oseti duh nanokapitalizma, ili ako vam draže, globalizacije. Metoda „štapa i šargarepe“ naravno nije nova, samo su ovoga puta u igri novi automobil i Full HD televizor, koji uredno se uredno otplaćuju novom, sjajnom, fancy kreditnom karticom. Pusti se razmišljanja i logike, ima već ko će to za tebe da radi…. Branimo se od sistema?? Ne, ne, ne, sistem smo već odavno mi sami…

I dok Barbato nanovo pripoveda hiljadu puta ispričanu Borbu Dobra i Zla, izvanrednu podršku dobija od Giovannija Freghierija, crtača ove priče. Izvrsno izabran za ovu epizodu (rekao bih ne slučajno), Freghieri svojim crtežom fenomenalno prenosi atmosferu iz Nekropolisa. Belina ništavila iz prve polovine stripa nam gotovo fizički opipljivo prenosi beznadežnost i prve naznake ludila pred kojima se Dylan nalazi. Thumbs up.

Inače, ne mogu da se otmem utisku da se Barbato u ovoj epizodi oprobala i u, koliko je to moguće, ulozi muškog šoviniste. Najveći negativac u stripu, ubica kojeg svi zovu Arhanđel, je ni manje ni više – žena. Još jedna metafora na Evin praiskonski greh, ili je ovo ipak bio pokušaj dodvoravanja čitaocima DD koji je baš i ne mirišu??? I još jedan kuriozitet vezan za Paolu – ovo je PRVA epizoda koju je ona pisala, a u kojoj vidimo Dylana u ulozi neodoljivog zavodnika, if you know what i mean 😉

Ova priča je imala sve predispozicije da postane fenomenalna, ali je imala nesreću da izađe u redovnoj seriji, i tako ostane skučena na skromnih 98 stranica, koje joj ne dopuštaju da se razmahne. Samim time, i kraj je malo zbrzan, i to kvari opšti utisak, ali, sve u svemu, u periodu lošijih epizoda Dylana Doga, ova epizoda predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka. Preporuke.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s