8. mart – dan licemera

Čestitao sam svojoj supruzi današnji praznik.

I poljubio je, uz zagrljaj. I spremio joj doručak. Omlet sa dimljenom šunkom, tostirani crni hleb, čaj od kamilice. Otvorio prozor i razgrnuo zavese, da pustim sunce unutra. Ali joj nisam ništa poklonio. Baš sam bezobziran. A i ovo sve što sam jutros uradio, radim inače svakog vikenda, a ponekad, kad nam vreme dozvoli, i radnim danom.

Spremim i deci doručak, odvedem ih u školu. Napravi i ručak ponekad. Trenutno, kao freelancer i čovek koji je pod „stare dane“ rešio da de preškoluje i započne nešto novo, imam vremena za te „trivijalnosti“. Usisam kuću, obrišem prašinu ponekad. Idem u kupovinu. A onda i nekad nešto napišem, uradim, pa čak i odmaram.

I svakog dana kažem svojoj supruzi da je volim i koliko mi znači. Sve u svemu, savršen muž i otac, reklo bi se. Što je daleko od istine, da se razumemo odmah. Daleko sam ja od savršenstva, umem da dovedem do ludila sve oko sebe. I da me ponekad nešto mrzi da uradim. I da radije želim da odgledam neku dobru utakmicu, nego da odem na roditeljski sastanak ili pomažem deci sa domaćim zadacima, ili…

Drugi bi rekli da sam „papučar“ i da nisam „pravo muško“. Ja skromno mislim da je i to daleko od istine. U stvari, kad pomislim ko bi to za mene rekao, malkice mi je i drago što ne spadam u tu kategoriju.

Daleko sam od savršenstva, kao što su i svi drugi ljudi. Samo se trudim da ne budem licemeran i da se ne setim svoje supruge i svoje porodice samo na Dan Žena, rođendane ili godišnjice.

Ne želim da mi supruga bude kuvarica u kuhinji, mama u kući i kurva u spavaćoj sobi. Hoću da budem tu i sada, da uživam u svakom trenutku sa njima, a nadam se, i oni sa mnom.

love-does-not-need-to-be-perfect-it-just-needs-to-be-true-facebook-status

Otrov naš nasušni

Kafa i cigarete.

Zanimljivo kako dve stvari koje ubijaju (za jednu se sigurno zna, ova druga, kažu, ima čak i neke pozitivne strane) pomažu ljudima da „ostanu u životu“.

coffee-cigarettes_00387047

Jedno vreme sam čak i bio ostavio duvan. A onda, kao posledica, sam i skoro prestao da pijem kafu. Nekako mi ne ide jedno bez drugog. Naravno, sve je to bilo kratkog daha, pa sam ponovo počeo da se smišljeno trujem.

I tako godinama. Koliko god meni bilo jasno da samog sebe polako ubijam, nema pomoći. Kažu, to je manjak volje, sve se može kad se hoće. E pa onda ja neću!

Da li je kriva ranija pop kultura, koja nam je predstavljala da su svi „cool“ ljudi koristili jednu od ove dve droge, da ljudi slobodnog duha ne dopuštaju da ih sputavaju tako neke „prizemne“ stvari, ne znam.

Znam samo da se nikada više tračeva nije izmenilo, nikada više poslovnih dogovora nije zaključilo, nikada više ljubavi nije započelo i okončalo, nego uz pratnju ova dva otrova.  I meni je nekako žena u baru sa cigaretom u ruci i kafom na stolu mnogo senzualnija i privlačnija, nego neko koja cepa pivo ili neku žestinu. Ali dobro, sve ću ja naći da opravdam svoju slabost…

I prestaću sa ovim, naravno. Ali do tada, a i sada dok pišem ovo, pored mene je sa jedne strane pepeljara sa cigaretom koja polako dogoreva, a sa druge velika šolja kafe. Sa malo šećera i puno mleka.

A vi, koji niste sa ovim počeli, nemojte ni da počinjete.