Čestitao sam svojoj supruzi današnji praznik.

I poljubio je, uz zagrljaj. I spremio joj doručak. Omlet sa dimljenom šunkom, tostirani crni hleb, čaj od kamilice. Otvorio prozor i razgrnuo zavese, da pustim sunce unutra. Ali joj nisam ništa poklonio. Baš sam bezobziran. A i ovo sve što sam jutros uradio, radim inače svakog vikenda, a ponekad, kad nam vreme dozvoli, i radnim danom.

Spremim i deci doručak, odvedem ih u školu. Napravi i ručak ponekad. Trenutno, kao freelancer i čovek koji je pod „stare dane“ rešio da de preškoluje i započne nešto novo, imam vremena za te „trivijalnosti“. Usisam kuću, obrišem prašinu ponekad. Idem u kupovinu. A onda i nekad nešto napišem, uradim, pa čak i odmaram.

I svakog dana kažem svojoj supruzi da je volim i koliko mi znači. Sve u svemu, savršen muž i otac, reklo bi se. Što je daleko od istine, da se razumemo odmah. Daleko sam ja od savršenstva, umem da dovedem do ludila sve oko sebe. I da me ponekad nešto mrzi da uradim. I da radije želim da odgledam neku dobru utakmicu, nego da odem na roditeljski sastanak ili pomažem deci sa domaćim zadacima, ili…

Drugi bi rekli da sam „papučar“ i da nisam „pravo muško“. Ja skromno mislim da je i to daleko od istine. U stvari, kad pomislim ko bi to za mene rekao, malkice mi je i drago što ne spadam u tu kategoriju.

Daleko sam od savršenstva, kao što su i svi drugi ljudi. Samo se trudim da ne budem licemeran i da se ne setim svoje supruge i svoje porodice samo na Dan Žena, rođendane ili godišnjice.

Ne želim da mi supruga bude kuvarica u kuhinji, mama u kući i kurva u spavaćoj sobi. Hoću da budem tu i sada, da uživam u svakom trenutku sa njima, a nadam se, i oni sa mnom.