A planine odjeknuše

Deset godina posle debitantskog romana Lovac na zmajeve (The Kite Runner), koji ga je lansirao među velikane pisane reči, Haled Hoseini nam donosi svoj treći roman, dramu A planine odjeknuše (And the Mountains Echoed). U međuvremenu Hoseini je objavio još jedan roman Hiljadu čudesnih sunaca (A Thousand Splendid Suns)  koji je takođe postao bestseler.

maxresdefaultU jesen 1952. godine u siromašnom selu u Avganistanu otac, zajedno sa svoje dvoje dece i novom suprugom, očekuje prinovu. Posle smrti majke desetgododišnji Abdulah je zaštitnik trogodišnje Pari, spreman na sve vrste žrtvovanja zbog svoje “vile”. Više joj je roditelj nego brat.

Dok jedne večeri leže u hladnoj sobi , Abdulah i Pari, po njihovom ustaljenom ritualu, očekuju očevu priču pred spavanje. Ne slute da otac pričom, o džinovima  i žrtvovanju voljenog najmlađeg deteta, te večeri  želi da im nešto poruči. Već ujutru Abdulah i Pari, zajedno sa ocem, kreću na težak put preko pustinje. Destinacija je Kabul, a cilj puta susret sa bogatim parom bez dece. Događaj koji će uslediti će im nepovratno promeniti živote.  U godinama koje slede upoznaćemo prijatelje, doktore, šofere i druge na čije je živote, posredno ili neposredno, ovaj događaj uticao.

Svako poglavlje je napisano iz ugla nekog od likova. Svako poglavlje je posvećeno delu životne priče jednog lika, ali se prožima sa drugima.

U knjizi A planine odjeknuše Hoseini nam delikatan način pripoveda priču o surovim životnim putevima i pokazuje nam kako se snovi i nadanja lako rasprše u stvarnosti. Svojim načinom pisanja Hoseini će učiniti da se poistovetite sa junacima ove srceparajuće priče i da osetite njihovu bol, tugu i strahovanje i njihova nadanja i želje. Knjiga drži pažnju, brzo se čita i ne dozvoljava vam da se odvojite od nje pre kraja zadnje strane.

Iako je Haled Hoseini priču počeo rečima : “Znači tako. Hoćete priču, pa jednu ću i da vam ispričam. Ali samo jednu. “, mi ipak, posle pročitene knjige, moramo da kažemo :”Hoćemo još!“.

http://www.knjiganol.com/recenzije-knjiga/a-planine-odjeknuse/

Strip: Dugo putovanje

Ah, to odrastanje. Može da bude sasvim komplikovana stvar. Na početku smo okruženi svom pažnjom ovog sveta. Roditelji, bake, deke, rođaci, dobijamo poklone koje poželimo, radimo (uglavnom) stvari ono što poželimo, i ne znamo za dobro i loše. I tako, tih prvih par godina prolete za tren i u jednom trenutku se sretnemo sa prvom prekretnicom u našem životu: sa pisanom reči. Slovima. Otvaraju nam se nova prostranstva. Bajke, basne, pesmice. Stripovi?? Oh, da, i oni dođu pre ili kasnije. Neki ih samo nezainteresovano prelistaju i posmatraju ich više kao slikovnice ili bojanke, drugi ih intezivno čitaju par godina dok ne naiđu na zanimljivije stvari, a treći.. Treći ostaju vezani za stripove čitavog života, i neretko se razviju u jednu posebnu vrstu, stručno nazvanu kolekcionari, malo manje stručno- sakupljači stripova. I na neki svoj, osobeni način, odbijaju da odrastu.
L7aQbkFvWy4=--
Bilo kako bilo, gotovo svi ljubitelji stripa se jednom sretnu sa junakom ove naše priče. Nepobedivim gospodarom Darkwooda, borcem za pravdu i velikim i nepopravljivim idealistom. Duhom sa sekirom ili Za-Gor-Te-Nay- om, od milošte zvanim Zagor. “Plitko štivo za uzrast od prvog do četvrtog razreda osnovne škole” rekli bi neki. Sasvim moguće. Tako da se naš čitalac-kolekcionar nadje izmedju dve vatre. “Daj odrasti” kažu mu ljudi iz njegovog okruženja, koji ne mogu da veruju čovek sa 20- 30 (40?) godina još uvek čita stripove. “Daj odrasti” kažu mu ljudi koji čitaju stripove i ne veruju da neko sa 20-30(40?) godina čita Zagora. Od jednih uzdizan u nebesa i obožavan poput neke muzičke ili filmske zvezde, od drugih blaćen i osporavan u svakom pogledu. Baš neka kontroverzna ličnost taj Zagor, reklo bi se. Na neki način i jeste. Belac je a živi indijanskim životom, borac za pravdu i istinu, a ipak se služi prevarama da bi održao svoj status nepobedivog duha kod indijanskih plemena. Ali dobro, kao što je neko već rekao: “Cilj opravdava sredstvo”..

A u ovoj priči ne bi uopšte smeo da se pojavi, a kamoli da bude jedan od glavnih likova. Nije ovo priča za “onog” Zagora kojeg poznajemo od ranije, nema fantastike, žanra u kojem on odlično pliva. Nema krijumčara alkohola ili sličnih prevaranata, koji hoće da naruše mir u Darkwoodu. Pa ipak, stari dobri Patrick Wiliding se sasvim dobro snalazi u ovoj epizodi, istrgnutoj iz američke istorije. Burattini, jedan od scenarista Zagora, nazvan je “spasiocem” čitavog serijala, koji je devedesetih godina prošlog veka zapao u duboku krizu. Ova epizoda je, po meni, jedan od glavnih dokaza te tvrdnje (kontraverza, pošto je dosta „pravih“ ljubitelja Zagora koji u ovoj epizodi ne nalaze ništa). Moderan pristup temi, moderna naracija, moderan crtež. Znam, nije sve što je moderno i dobro, ali ionako se radi o “modernom” po Bonelli merilima.
Dugo+Putovanje+-+Zagor+-+LUDMX+02
Dobro, možda sam malo subjektivan, pošto su mi se uvek svidjale te romansirane istorijske pričice, kao i teme sa Divljeg Zapada, ali eto, iako po svim pravilima ova priča ne bi smela da se nadje u Zagorovom opusu, mišljenja sam da je ovo jedno od njegovih najboljih pojavljivanja. Jel sam već spomenuo kontraverzu?? Jedan od glavnih razloga je crtež. Sa Chiarollom sam se prvi put susreo u maxi 1 Dolina vjetra/Užasno prokletstvo i ne, nije mi se svideno ni najmanje. Nije me to podsećalo na onog starog Zagora, kojeg sam nekad voleo. A u ovoj priči?? Pun pogodak. Kroz Chiarollin crtež najbolje dolazi do izražaja beda i patnja Cherokee naroda, primoranih na napuštanje svojih domova. Primoranih na bol, mučenje i smrt. Pohlepni i bezobzirni belci, počevši od američke vlade i predsednika, pa dalje do onih okupljenih oko Nacionalne Garde, Chiarollinim crtežom postaju još zlobniji, ružniji i podliji. Za malo remek-delo nedostaje sasvim malo, da nije nekih klišea kojima Chiarolla nije uspeo da se otrgne. Glavna junakinja priče, Indijanka Anawa, ne uklapa se izgledom u pleme Cherokeeja iz tog doba. Dok su se oni odevali i ponašali poput belaca, Anawa je tradicionalno obučena poput prave indijanske žene, onih koje poznajemo iz drugih Zagorovih epizoda. I još da je kojim slučajem plavuša, bila bi slika i prilika jedne druge žene-junaka iz stripa, ratnice koja se odaziva na ime Sveja. Oficir Norman je, sa drige strane, predstavljen kao brat blizanac generala Custera, jednog od najčuvenijih imena američke vojske tog doba. Kažem, sitnice koje ne dopuštaju da se kaže da je epizoda, crtački, malo savršenstvo.

ZagorMAXI02-Dugoputovanje2005exYununcio-BDS-DCP217(1)

Scenaristički, Burattini je uspeo da dobro izbalansira istorijske činjenice, ubaci malo melodrame i ljubavnu priču, i u sve to uklopi Zagora, koji se, ponavljam, po svim pravilima serijala ne bi mogao uklopiti u ovakav zaplet.Ovde je Zagor demistifikovan, bespomoćan i sve drugo samo ne nepobediv. Ovde nije dovoljno isprebijati par razbojnika ili se teatralno pojaviti na nekom skupu poglavica. Upravo u ovoj epizodi on biva pobedjen, po prvi put u životu… Još jedan stepenik više u odrastanju našeg strip- čitaoca, jedna od najvećih legendi detinjstva je ovde razgolićena, i sa neobičnom lakoćom reklo bi se, srušena. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, ova epizoda staje rame uz rame sa nedodirljivim “Demonima ludila”, samo u jednoj drugoj, sopstvenoj dimenziji.

Ko ne voli Zagora, neka pročita priču, posle ovoga ga neće zavoleti, ali će pročitati jedan od najboljih Bonelli stripova u poslednjih par godina. Utisak jedino kvari naslovnica, stvorena iz pera, gle ironije, Zagorovog oca, Ferrija. Na žalost, on nije uspeo da oseti da se ovde radi o nečem drigačijem, pa nam je servirao crtež hiljadu puta vidjen kod Zagora. Kao da nije hteo da pusti svog sina da se promeni i odraste. A mogao je da posluša lik iz stripa, oficira Normana koji napušta oca rečima:

„Nećeš me izgubiti…
Samo me pusti da odem svojim putem,
Makar on bio drukčiji od onog koji si zamišljao za mene..”

Zagor, ipak, neće odrasti, zauvek će ostati onaj naš junak iz detinjstva, idealista i nepobedivi borac za pravdu, koji će i nas, jednim delom ostaviti da zauvek ostanemo deca. Ko zna zašto je to dobro.

Ja i Petar Pan

Moraću jednom da ozbiljno popričam sa nekim o ovome.

tumblr_mw0vg6RW8D1qcjicdo1_500

Pre neki dan čujem ponovo onu izreku „star si onoliko koliko se osećaš“, pa počnem da razmišljam koliko bih ja sebi godina dao. Komšija je moje godište, to jest, imamo po 39 godina. A ja njega vidim starijim barem nekih 10 godina (po izgledu). Inače, sebi bih dao nekih 25-28 najviše, i to ne po izgledu, već po onome kako razmišljam, kako se ponekad ponašam i sličnim stvarima.

Nekako svako malo pomislim „šta ću biti kad porastem“, ili se radujem kao mali dečak kad vidim da dolazi neki dobar film u bioskope. Smišljeno se branim od nekih društvenih dogmi, pokušavam da, kad god mogu, ne plivam sa strujom. Nekad sebi zaličim na Mikija Manojlovića (ne po izgledu) iz Mi nismo anđeli („Nikad kravata, nikad stalni posao“). I stvarno, kravatu sam jedini put nosio na svom venčanju, a posao koji sam najduže radio je bio 10 godina (dobro, tu sam malkice omanuo).

Volim da odem do knjižare i da onda satima listam knjige, još bolje ako naletim na neke pijace sa starim knjigama, antikvitetima, ukrasima i sličnim džidžabidžama. San mi je da nabavim onu kacigu iz filma Gladijator, a može i mač, zašto da ne? Imam kolekciju od neki h 4000 stripova, dosta njih su još oni koje sam kupio ili dobio kada sam bio klinac.

Svog sina vidim više kao mlađeg druga, a on mi kaže da sam baš cool tata. Pogotovu kad ponekad odigramo FIFU na PS-u. Mada se to retko dešava, nisam baš neki gejmer. Ali zato odemo na igralište i šutiramo loptu, ponekad i tenis odigramo. Ćerka mi kaže kako su joj neke drugarice iz škole rekle da sam baš cool i lep.

Supruga? Supruga se nervira samo zato što često nosim majice i džins. Naravno, majice moraju da imaju neku „poruku“ i, ruku na srce, stvarno više odgovaraju nekome od 25. Pa je jednom u dva-tri meseca obradujem i odvedem na večeru, ali se tada „skockam“ i obučem prikladno svojim godinama. Šta god to tačno značilo…

I znate šta? Sviđa mi se ovako. Stvarno je tačno da je čovek star onoliko koliko se oseća. Možda nisam onaj pravi Petar Pan, već više Petar koji je tek prekoračio adolescenciju, ali dok ide ovako, voleću svoju Zemlju Nedođiju i one koje sam pustio u nju.

Pa opet…

Biblioteke i knjižare na otvorenom

Predivna sekcija na otvorenom prodavnice knjiga u Bostonu.

9.1

Knjižara na otvorenom u Havani na Kubi.

11

Fantastična knjižara na otvorenom u Leidenu u Holandiji.

13.1

Naravno, tu su stalaže na kojima se prodaju knjige duž obale Sene u Parizu. Gotovo pet kilometara duga knjižara.

15.1

Jedna od knjižara na otvorenom u Madridu.

16

Negde u sredini Velsa nalazi se gradić Hay-on-Wye. On je poznat kao nezvanična prestonica polovnih knjiga. U njemu se nalazi preko trideset antikvarnica u kojima možete da kupite stare knjige (mada, ako ih prvi put čitate, za vas su nove). Ovaj mali grad na englesko-velškoj granici poznat je i po svom književnom festivalu koji je bivši američki predsednik Bil Klinton nazvao „Vudstokom uma“. Sve je počelo davne 1961. godine kada je ekscentrični prodavac knjiga Ričard But otvorio prvu antikvarnicu. Festival svake godine poseti preko 80 000 turista, pa kako da ovo mesto nema makar nekoliko otvorenih čitaonica?

7.1

Kao deo proslave tridesetog rođendana svoje najpoznatije police popularnog Billya proizvođač nameštaja IKEA je na najpoznatijoj australijskoj plaži Bondi postavila ove police sa preko hiljadu knjiga na njima. Korisnici ove biblioteke su mogli da biraju da li će da prilikom uzimanja neke knjige daju neku svoju u zamenu ili će da daju dobrovoljni novčani prilog koji je išao u poseban literarni državni fond.

2.1

http://www.bookvar.rs/?p=215