Proleće

Dođe mi i proleće.

Na šta ću sada da se žalim, dok sedim na terasi restorana i uživam u suncu?
A i ova zima mi nekako nije teško pala, valjda nisam ni stigao da je primetim, zbog silnih događaja koji su se desili, od oktobra na ovamo. A ja, veliko gunđalo, baš volim da nalazim izgovore i razloge da budem takav. Hladno je, sivo je, ima mnogo snega, nema snega…I sada, u stvari ima tome već nekoliko dana, vidim da sam razoružan.

Koliko god se trudio, moram sebi da priznam da mi prija sve ovo. I sunce, i raspoloženi ljudi, i zimska jakna koja je ponovo spakovana. I to što nemam zbog čega da gunđam. Pobedila me je priroda. Kao što mi je pre nekoliko meseci uzela jednu od najvažnijih osoba u mom životu i bacila me u neviđeni ponor, tako mi valjda sada daje znak da je vreme gunđanja i tuge prošlo. I mada se borim da ne priznam to, izgleda da su Priroda i Vreme jači od nas. Koliko god se trudili da se ponašamo kako smo jedinstveni, nezamenljivi i vanvremenski, tu su naša dva drugara da nas podsete da smo ipak samo ljudi.

I kao takvi, nekim stvarima ne gospodarimo mi,niti imamo odgovarajuće oružje da se od njih odbranimo. Ko zna zašto je to dobro.