Thorgal: Sin zvezda

Njih sto dvadeset je isplovilo, vođeni tradicijom jednog osvajačkog naroda…
A sada ih je samo petnaest, prepuštenih na milost bogova…
Nikakvog kopna nije bilo na vidiku, a nemilosrdne struje su ih nosile u nepoznate predele. Prošlo je toliko vremena da su izgubili račun o danima i poginulima… Ostali su samo glad i gorčina njihovih snova…I gnev koji je stalno rastao…

PlancheA_404

Neverovatno je teško pisati recenziju za najomiljeniji strip. To sam primetio tek kada sam krenuo sa ovim škrabanjem ovde. A kad kažem najomiljeniji, onda upravo to i mislim: naj, naj, najomiljeniji. Priča koju sam prvi put pročitao sa deset-dvanaest godina, i od tada joj se nebrojeno puta vraćao. Skoro pa je napamet znam, a nije mi dosadila. Valjda to nešto govori??

Van Hamme i Rosinski su stvorili lik Thorgala 1977. godine, iz albuma u album nadograđivali i razvijali radnju, da bi upravo ovim, sedmim po redu albumom, rešili da radnju podignu na malo drugačiji nivo, i da nam otkriju par tajni koje su nam ranije nagovestili.

Posle praćenja Thorgalovih dogodovština, susretanja sa nordijskim božanstvima i borbi vikinga, ovde se vraćamo na sam izvor, stižemo do onog Velikog Praska koje je sve to i izazvao.

Iako bi ova priča trebalo da hronološki stoji na broju jedan, veoma mi je drago što se scenarista odlučio na ovu drugu varijantu. Posle nje, pri ponovnom čitanju serijala, drugim očima gledamo na već pročitane epizode, a priče koje slede su samo logički sled događaja u njoj spominju. Oni koji su već čitali ovu epizodu će verovatno znati o čemu pričam, za one druge, idemo malo u detalj.

Podeljena u tri celine, priča “Sin zvezda“ nam objašnjava poreklo i nastanak legende o Thorgalu, mladiću koji odrasta sa Vikinzima.
TH1_image005
U prvom, najkraćem delu, pod imenom Izgubljeni drakar, Van Hamme se na samo nekoliko stranica ograničava da okrzne rivalstvo vikinških vođa i da nam otkrije poreklo Thorgalovog imena. Budući da su ga našli posle oluje na moru, malog nepoznatog dečaka imenuju Thorgal Egirsson (izaslanik Thora, sin Egirov). Inače, ovih par stranica su mi možda i nešto najupečatljivije kad govorimo o odličnom Rosinskijevom crtežu, koji ovde svoj talenat koristi do maksimuma.

„Kako pronaći nešto što ne postoji?“. Ta rečenica mi je pri prvom čitanju izazvala onaj „vau!“ osećaj, za klinca od nekih desetak godina je to bila veeelika filozofija. U drugom delu priče,

TH1_image007Metal koji ne postoji, Van Hamme nas odvodi u sam centar nordijske mitologije, i priča jednu od najlepše ispričanih bajki u svetu stripa.

Naracija u ovom delu je perfektna, gotovo hipnotička, a Rosinski nas na samom početku časti sa jednim pravim pravcijatim Bergmannovskim kadrom. U suštini, ovo je jedina prava „filozofska“ priča u čitavom serijalu, ponovno ispričana borba između dobra i zla, upakovana u šarenu ambalažu Rosinskijevog crteža. Predivno ispripovedana bajka za odrasle viđena dečijim očima. Svaki kadar, svaka rečenica su promišljeni i odmereni, u savršenom skladu, i predstavljaju, po meni, neke od najboljih stranica FRA/BEL stripa uopšte.

I konačno se, u trećem delu, Dvoboj u svemiru, nalazimo na sasvim novom poprištu događaja. Najzad otkrivamo tajnu svemirskog broda, razloge zbog kojih se Thorgal uopšte i obreo na Zemlji među Vikinzima. Ovde nam se konačno otkriva Thorgalova prošlost i poreklo, i započinje ona tanka crvena nit koja se provlači kroz kasnije epizode.
Zanimljivo mi je da posmatram kako Rosinskijev crtež poprima, shodno priči, jednu sasvim novu dimenziju. Stereotipski, već viđen u drugim SF serijalima, ali mu to uopšte ne smeta da ostane dobar.
TH1_image009
Iako je ovo možda i najvažnija priča o Thorgalu, ovaj album bi, uz nešto veći broj stranica, isto tako mogao da bude i odlična one-shot epizoda, ne nužno vezana za ostatak serijala. Neko predznanje za razumevanje ovog albuma vam nije potrebno, ali smatram da će vam njegovo čitanje makar malo probuditi znatiželju i za ostalim pričama o Thorgalu.

Preporuke.

P.S. Nisam vam otkrio suviše detalja u ovoj recenziji, pošto je ionako smatram više jednim kratkim osvrtom, a manje detaljnom analizom jedne od najznačajnijih albuma iz sveta francuskog stripa. Mišljenja sam da bi svako sam trebalo da čitanjem uroni u ovaj predivni svet bajki za odrasle. Uživajte.

Advertisements

Postovanje- sa kvačicom ili bez?

Znam da se mnogima ovo neće svideti, ili će barem misliti da preterujem.

Gledam utakmicu, igra Chelsea*.  Fàbregas dodaje loptu Ivanovicu. Ovaj je prosleđuje do Césara Azpilicuete, on dribla, dodaje Maticu, koji je šalje ka Andréu Schürrleu i – gol. Sve ok, rekli biste. I jeste, ali ja imam onaj blagi poremećaj da tražim greške u pisanju, kucanju i sl. Nije da sam ja imun na tako nešto, ali tuđe greške se bolje primećuju…

Elem, ono što meni smeta je da su nam usta puna Srbije, cara Dušana, pribora za jelo na njegovom dvoru dok su ovi jeli rukama, manastirima i kulturnom zaostavštinom, Vukom i ćirilicom; pa opet, ježim se na nebrigu prema našem jeziku, bez obzira koje pismo da koristimo. Pogledajte gore još jednom imena igrača koje sam naveo: sva imena sam napisao onako kao su ispisana na dresovima/ zvaničnim stranicama spomenutog kluba. Primećujete nešto? Ne? Imena naših igrača nisu napisana u izvornom obliku, sva ostala jesu. Zašto? Ponestalo Englezima materijala za još jednu crticu na „Ivanović„, pošto su morali da napišu „Fàbregas“? Ili će bez te crtice ime španskog igrača biti do te mere promenjeno, dok ime našeg kapitena isto zvuči sa ili bez nje?

na-tribinama-bane-ivanovic-1335960177-156694A onda pogledam komentare na društvenim mrežama, pa čak i na nekim (polu)zvaničnim dokumentima, oglasnim tablama i sl. i vidim da ljudi uopšte ne koriste slova u njihovom pravom obliku. „Idem na sisanje“, „Problemi sa suvom kozom“, „Srecan rodjendan“ i slične stvari. Živimo i služimo se SMS pravopisom, na žalost.

Da tuga bude veća, naš avioprevoznik naziva jedan od svojih aviona „Novak Djoković“. Srbija, brale! Još jednom: „dj“ u srpskom ne zamenjujeđ„. Nikada. Dj se čita upravo tako: d-j.

bxco3cpiiaasbwoIli: da li stvarno mislite da će stranci stvarno umeti da pročitaju „đ“, ako im olakšate i napišete „dj“?  Zašto se onda nova fudbalska zvezda predstavlja kao Martin Ødegaard? Mislite da iko izvan norveškog/švedskog govornog područja zna kako se tačno Ø izgovara?

Ne poštujemo svoju kulturu, ne radimo na nekom našem duhovnom uzdizanju, dodvoravamo se „tamo nekima“ i uvek mislimo da je na Zapadu sve bolje i sjajnije. Umesto da pometemo po svom dvorištu i kući. A počinje se od malih stvari, naizgled beznačajnim.

Zato, molim vas malo više poštovanja, a malo manje postovanja, hvala.

*eto, da napravim izuzetak: strana imena iz navike i principa uvek pišem u izvornom obliku, a ne po Vuku. Mea culpa.

8. mart – dan licemera

Čestitao sam svojoj supruzi današnji praznik.

I poljubio je, uz zagrljaj. I spremio joj doručak. Omlet sa dimljenom šunkom, tostirani crni hleb, čaj od kamilice. Otvorio prozor i razgrnuo zavese, da pustim sunce unutra. Ali joj nisam ništa poklonio. Baš sam bezobziran. A i ovo sve što sam jutros uradio, radim inače svakog vikenda, a ponekad, kad nam vreme dozvoli, i radnim danom.

Spremim i deci doručak, odvedem ih u školu. Napravi i ručak ponekad. Trenutno, kao freelancer i čovek koji je pod „stare dane“ rešio da de preškoluje i započne nešto novo, imam vremena za te „trivijalnosti“. Usisam kuću, obrišem prašinu ponekad. Idem u kupovinu. A onda i nekad nešto napišem, uradim, pa čak i odmaram.

I svakog dana kažem svojoj supruzi da je volim i koliko mi znači. Sve u svemu, savršen muž i otac, reklo bi se. Što je daleko od istine, da se razumemo odmah. Daleko sam ja od savršenstva, umem da dovedem do ludila sve oko sebe. I da me ponekad nešto mrzi da uradim. I da radije želim da odgledam neku dobru utakmicu, nego da odem na roditeljski sastanak ili pomažem deci sa domaćim zadacima, ili…

Drugi bi rekli da sam „papučar“ i da nisam „pravo muško“. Ja skromno mislim da je i to daleko od istine. U stvari, kad pomislim ko bi to za mene rekao, malkice mi je i drago što ne spadam u tu kategoriju.

Daleko sam od savršenstva, kao što su i svi drugi ljudi. Samo se trudim da ne budem licemeran i da se ne setim svoje supruge i svoje porodice samo na Dan Žena, rođendane ili godišnjice.

Ne želim da mi supruga bude kuvarica u kuhinji, mama u kući i kurva u spavaćoj sobi. Hoću da budem tu i sada, da uživam u svakom trenutku sa njima, a nadam se, i oni sa mnom.

love-does-not-need-to-be-perfect-it-just-needs-to-be-true-facebook-status

Otrov naš nasušni

Kafa i cigarete.

Zanimljivo kako dve stvari koje ubijaju (za jednu se sigurno zna, ova druga, kažu, ima čak i neke pozitivne strane) pomažu ljudima da „ostanu u životu“.

coffee-cigarettes_00387047

Jedno vreme sam čak i bio ostavio duvan. A onda, kao posledica, sam i skoro prestao da pijem kafu. Nekako mi ne ide jedno bez drugog. Naravno, sve je to bilo kratkog daha, pa sam ponovo počeo da se smišljeno trujem.

I tako godinama. Koliko god meni bilo jasno da samog sebe polako ubijam, nema pomoći. Kažu, to je manjak volje, sve se može kad se hoće. E pa onda ja neću!

Da li je kriva ranija pop kultura, koja nam je predstavljala da su svi „cool“ ljudi koristili jednu od ove dve droge, da ljudi slobodnog duha ne dopuštaju da ih sputavaju tako neke „prizemne“ stvari, ne znam.

Znam samo da se nikada više tračeva nije izmenilo, nikada više poslovnih dogovora nije zaključilo, nikada više ljubavi nije započelo i okončalo, nego uz pratnju ova dva otrova.  I meni je nekako žena u baru sa cigaretom u ruci i kafom na stolu mnogo senzualnija i privlačnija, nego neko koja cepa pivo ili neku žestinu. Ali dobro, sve ću ja naći da opravdam svoju slabost…

I prestaću sa ovim, naravno. Ali do tada, a i sada dok pišem ovo, pored mene je sa jedne strane pepeljara sa cigaretom koja polako dogoreva, a sa druge velika šolja kafe. Sa malo šećera i puno mleka.

A vi, koji niste sa ovim počeli, nemojte ni da počinjete.

Otvorena vrata

Ja bih ovu Vladu oborila samo za još jednu epizodu Otvorenih vrata.

Odrastala sam uz epizode Otvorenih vrata. Kao klinki, omiljeni lik mi je bila Milica, naravno. Kada sam malo porasla, to je postala Ana. Verujem da će za koju godinu to biti Cakana. Mada kada ih ovako sada gradiram, nije mi pravo jer bih sve likove stavila na prvo mesto da mogu. Svi su mi omiljeni. Preko razbijačice Ane, buntovne Milice, bolešljivog Voje, prevaranta Dragoslava, zbunjenog Bate, ekstremne Cakane, dosadnjikave tetka Angeline, pa sve do zabavne komšinice Lete, estradne umetnice Anke Crnotravke, urnebesnog Žuče i preslatke unuke Keti. Dakle, složićemo se da su nam svima omiljeni likovi iz serije Otvorena vrata – SVI.

Kada sam prvi put gledala seriju, nisam baš u potpunosti razumela jer u vreme u koje je premijerno bila emitovana jedva da sam hodala i govorila. Gledala sam je malo kasnije, neku od repriza. Čim je počela Internet manija, skinula sam sve epizode i pregledavala ih bezbroj puta. Zbog čega? Zato što ću se svaki put jednako smejati kada Cakana izusti svoje: „Uđiteeeuu!“ u epizodi Kristijan Zu protiv Tanaska Rajića, kada u Psiho-drami Milica preuzima ulogu Cakane i odsečno kaže: „Uđi, Dragoslave. Poznajem te po koraku, zastao si da obrišeš cipele, zar ne, đubre švalersko?“, a onda kada u Amneziji Cakana pokušavajući da spasi Milicu kaže Vojkanu: „Sestra ti se ubila, a ti pržiš jaja!?“, a zatim postane Turbo-Caki i počne da kuva, sprema, čisti i peva čuvenu: „Koka-kola, Marlboro, Suzuki, diskoteke, gitare, Buzuki, to je život, to nije reklama! Nikom nije lepše nego nama!“ Ovo je samo delić replika koje me dovode do suza.

Još tada, devedesetih, serija je imala vrlo jasnu poruku. Narod je bio ugnjetavan, a serija se bavila onim što je narod želeo da vidi i da čuje. Glas razuma u medijskoj blokadi. Sada su nam i taj glas razuma ukinuli. Naime, kada je 2013. godine bilo reči o novim epizodama omiljene nam serije, svi su to posmatrali sa nekom dozom rezervisanosti i kasnije, kako to obično biva po SrBski, pljuvali po tim novim epizodama. E baš to je, ja mislim, produkt višegodišnje lobotomije vladajućih stranaka. Podsvesno ljudi negativno reaguju na ono na šta su pre dvadeset godina reagovali pozitivno. Ovo je moja pretpostavka, jer s obzirom na to da i sama imam dvadeset i jednu godinu ne mogu da znam kakvo je stanje bilo tada, ali prema mnogobrojnim člancima i komentarima ljudi izvodim zaključke.

Ovih dana se mnogo govori o medijskom mraku, prilično se digla prašina. Internetom kruži fotka sa grobovima emisija koje su zarad medijske tišine i kontrole skinute sa programa. Možemo da se nasmejemo svemu tome, jeste smešno, ali je i vrlo ozbiljno. Lobotomija poprima nove oblike, šire razmere i širi se poput gripa u januaru i februaru. Kao mete te medijske blokade svuda se navode prvenstveno informativne emisije, ali uporno se zaboravlja prvi televizijski produkt koji je sa tom namerom skinut sa programske šeme – Otvorena vrata.

Tuga za realnošću, ali i za tom zdravom, a jedino Otvorenim vratima svojstvenom dozom humora. RIP Otvorena vrata.

I na kraju teksta, stojim pri svojoj prvoj rečenici. Oborila bih Vladu zarad bar još jedne epizode Otvorenih vrata (a snimljene su, samo ih niko ne sme pustiti, jer je On zabranio). Koliko god negodovali, poslušajte me i pažljivo pogledajte epizode treće i četvrte (do pola) sezone i shvatićete da govore mnogo toga što u vreme njihovih prikazivanja niko nije želeo da čuje. A upozorili su nas, ne možemo reći da nisu. Ono što meni preostaje, a i mojim istomišljenicima, jeste da gledamo ove isečke na Jutjubu (staviću neke ispod teksta) iz tih novih epizoda koje, verovatno, u celosti nikada nećemo videti. I meni je žao zbog toga. Do neke bolje prilike, Svetislave, namesti se, SAD ĆU DA TE UBIJEM!

https://pricejednevestice.wordpress.com/2015/01/26/otvorena-vrata/

Želim da umrem mlad

Svet odraslih je jedno veliko sranje. Svet odraslih je bojno polje na kom rikošetiraju sujete, gde pucaju nesigurnosti, gde se repetiraju greške a geleri povređenih srca lete na sve strane. Svet odraslih je jedno ratiše na kom se od ega i zla gine, ratište na kom ni najspremniji nikada nisu dovoljno spremni. Svet odraslih je rat. Rat u kome je nažalost sve dozvoljno.

Prelomni trenutak kada iz dečjeg sveta prelazimo u svet odraslih je onaj kada prestanemo da se bojimo demona ispod naših kreveta i počnemo da se bojimo onih demona u ljudskim dušama. To je momenat kada naši vlastiti roditelji nesvesno postaju janjičari naše nevinosti uvodeći nas u svet odraslih. Majke nam govore da čuvamo čaše od zlih ljudi da nam ne bi sipali drogu u piće, a niko nam ne govori da ti zli ljudi češće žele da sipaju otrove u srca. Ne prezamo više od babaroga ispod…

View original post 397 more words

Igra oponašanja (The Imitation Game)

Priča o Enigmi, njemačkom stroju za šifriranje i dešifriranje tajnih poruka kojeg je pred kraj Prvog svjetskog rata konstruirao njemački inženjer Arthur Scherbius a čiji je sustav tijekom Drugog svjetskog rata uspjela probiti britanska tajna služba, točnije tim u kojem je ključnu ulogu odigrao matematičar, logičar i kriptograf Alan Turing, piscima i filmašima već dugo predstavlja očito prilično potentnu temu. Ugledni britanski dramatičar Hugh Whitemore tako se u kazališnom komadu Breaking the Code pozabavio likom i djelom Alana Turinga kojeg je na daskama odigrao Derek Jacobi, sjajan glumac koji je istu ulogu ponovio i u TV-adaptaciji Whitemoreova komada realiziranoj 1996. godine. Za popularnost čitave priče izuzetno je značajan roman Enigma Roberta Harrisa iz 1995. godine, ponešto slobodnija obrada storije o njemačkom stroju koju je u filmu Enigma 2001. godine ekranizirao Michael Apted, kojem se prigovaralo zbog proizvoljnosti i nepridržavanja povijesnih činjenica.

poster-imitation-game
No pričom o Enigmi pod naslovom Tajna Enigme još se 1979. godine pozabavio poljski filmaš Roman Wionczek, a Enigma je važan dio zapleta i kultnog filma Podmornica Wolfganga Petersena iz 1981. kao i filma U-571 Jonathana Mostowa iz 2000. godine. U romanu Cryptonomicon američki književnik Neal Stephenson dijelom koristi zaplet o Enigmi, no čini to vrlo površno i s također priličnim zanemarivanjem povijesnih fakata. U svim spomenutim djelima osim u komadu Hugha Whitemorea, lik i djelo Alana Turinga bili su posve zanemareni i izostavljeni. Razlozi tome leže u činjenici da je on sve do 2009. godine u britanskom društvu neslužbeno bio prešućivan, dijelom zbog posla kojim se bavio a koji je nužno bio obavijen velom tajne, a dijelom zbog njegove istospolne seksualne orijentacije koja je u britanskom društvu u ono vrijeme bila kriminalizirana te se držala sasvim neprihvatljivom i zazornom. Tek je 2009. godine tadašnji britanski premijer Gordon Brown pod pritiskom internetske kampanje u ime vlade izrazio službenu ispriku zbog načina na koji je Turing bio tretiran, da bi ga 2013. kraljica Elizabeta II i službeno rehabilitirala.

141201_r25834-1200

Režiju biografske triler-drame Igra oponašanja, temeljene na knjizi Alan Turing: The Enigma britanskog matematičara, pisca i gej-aktivista Andrewa Hodgesa, redateljski potpisuje Norvežanin Morten Tyldum, dominantno televizijski redatelj domaćim gledateljima najpoznatiji po vrlo dobrom trileru Lovci na glave, adaptaciji istoimenog romana Jøa Nesboa. Tyldum je redateljski pismen i vješt autor sposoban na ekran prenijeti najzanimljivije i najintrigantnije detalje proze koju ekranizira, te pritom ostati usredotočen na likove, njihove složene osobnosti i nerijetko još složenije međuodnose, zbog čega njegovi uspjeliji filmovi funkcioniraju i kao karakterne studije. Takav je slučaj i s adaptacijom Hodgesove knjige, biografije fokusirane na predočavanje kompleksnog Turingova karaktera, djela u kojem se, ako je suditi po Tyldumovu filmu, u cilju što učinkovitijeg oslikavanja njegove osobnosti ponešto i žrtvovalo, primjerice vjerodostojnost u prikazu sporednih likova kakav je onaj arogantnog i iracionalno destruktivnog zapovjednika Alastaira Dennistona (Charles Dance), u nedostatku konkretnijih antagonista – osim protoka vremena i rata kao takvog – pretvorenog u priručnog protagonistova protivnika.

the-imitation-game-the-machine
Kad 1951. godine u dom Alana Turinga (izvrsni i zasluženo za Oscara i Zlatni globus nominirani Benedict Cumberbatch) stigne policija, formalna istraga prijavljene provale dovest će do Turingova uhićenja zbog nemoralnog ponašanja, odnosno zbog krivičnog djela homoseksualnosti. Nepuna četvrt stoljeća ranije 15-godišnji Alan pohađao je školu u Buckingamshireu, a bio je plah i povučen tinejdžer izložen bullyingu, koji je u godinu dana starijem Christopheru Morcomu, također odličnom matematičaru, pronašao dobrog prijatelja s kojim je počeo otkrivati svijet kriptografije i pod nastavom komunicirati tajnim šiframa. Kad je 12 godina kasnije stigao na razgovor s Dennistonom, voditeljem Vladine škole za kodove i šifre u Bletchley Parku, Alan se već jako dobro snalazio u probijanju šifri i tajnih kodova, a nakon njihova razgovora i o Enigmi, koju prema Dennistonovim riječima nitko nije mogao probiti, stvorena je jezgra budućeg tima kojeg će proslaviti upravo Alanov rad. U tome će se timu naći i oštroumna Joan Clarke (odlična Keira Knightley, također nominirana za Oscara), s kojom će Alan postupno uspostaviti prisan odnos koji će dovesti i do lažnih zaruka, a u svom opsesivnom radu na konstruiranju uređaja za univerzalno probijanje šifri Turing će saveznika dobiti u šefu novoosnovane službe MI6 Stewartu Menziesu (Mark Strong).

Drugu adaptaciju Hodgesove knjige scenarist Graham Moore i redatelj Tyldum komponiraju kao dramaturški i režijski vrlo vješto i elegantno vođenu priču koja se odvija na tri vremenske razine, koje se skladno isprepleću. Istodobno genijalna i tragična osobnost neshvaćenog Alana Turinga predočena je u sugestivno režiranoj, izuzetno raspoloženo glumljenoj, dojmljivo ikonografski i scenografski rekonstruiranoj, vizualno estetiziranoj i dominantno pastelnim tonovima oslikanoj te očekivano intrigantnoj storiji čija dramaturgija otkucava poput preciznog sata, u kojoj je suspens povezan i s otkrivanjem izdajnika u vlastitim redovima, te koju nosi sjajan nastup Benedicta Cumberbatcha. On Turnigovu obilježenost i Aspergerovim sindromom ne koristi za preglumljivanja i samodopadne ekshibicije, nego za stvaranje slojevitog karaktera koji je u svojoj genijalnosti dojmljiv kao i u emotivnosti, ranjivosti i tragičnosti.

Autor teksta je Josip Grozdanić, filmski kritičar iz Zagreba.

Ko je kriv što se Edip zaljubio u svoju majku?

Jeste li se ikada zapitali šta bi se desilo sa Edipom da mu je proročica u Delfima rekla da će se zaljubiti u svoju sestru umesto u majku? Da li bi to promenilo tok istorije, ostavilo više ljudi u životu. I šta bi Frojdu poslužilo kao inspiracija za čitavu teoriju razvoja i formulaciju čuvenog Edipovog kompleksa? Postavlja se pitanje, u kojoj meri su ideje koje se prezentuju kao « proročanstva » ili sudbine, zapravo uticajne?

Giroust_Oedipus_at_ColonusMeđutim, ne moramo se služiti antičkim mitovima da bismo uvideli uticaj misli. Šta se dešava ako nekom komšinica gleda u šolju? Hoćete li poverovati ako vam kaže da će se vaš prvi brak raspasti pre druge godišnjice jer će, sada voljeni momak, postati šovinistička svinja koji će vas varati sa nekom plavušom? Priznajte sebi, da li biste mu malo zavirili u telefon to veče kad zaspi?

Mnogima će ovo verovatno zvučati neshvatljivo, nezrelo i smejaće se sa nevericom da postoje oni kojima se dan može oblikovati oko ovakvih formi predviđanja.
Iako danas postoje jasne naučne metode koje će svakog skeptika uveriti da je skoro nemoguće saznati budućnost i da su „proroci“ u stvari zreli za par roze pilulica od čika psihijatra, pitamo se šta se dešavalo u vremenima kada nauka nije bila razvijena kao danas? Kako su funkcionisali Stari Grci kada nije bilo mogućnosti naučne predikcije budućnosti, čak ni tako jednostavne kao što je vremenska prognoza? Neizvesnost i neznanje o tome šta će se dešavati u ljudima je uvek budila anksioznost, oćenjanje nelagode i treme. Ipak, potreba za izvesnošću i predvidljivošću je bila ista kao i sad.

Tada su glavne uloge preuzimale proročice. Vratimo se u Tebu, Stara Grčka. Naslednik čuvene dinastije, sada kralj Laj, oženjen po lepoti čuvenoj Jokastom, već dugo sa njom nema dece. Da bi dobio odgovor na pitanje hoće li ih imati, obraća se proročištu. Ono što je čuo potpuno ga je obeshrabrilo – dete će se roditi, ali će doneti velike nevolje. Ono će biti njegov ubica, nakon čega će oženiti sopstvenu majku.

Zabrinut, Laj poče izbegavati ženu. Međutim, Jokastina želja za detetom je bila prevelika. Ona ga je jedno veče napila, proveli su noć zajedno, nakon čega je kraljica ostala trudna. Kada se dete rodilo, Laj mu je probušio pete i naredio da ga bace. Međutim, sluga se sažalio i umesno da baci dete u šume divljim zverima dao ga je drugoj porodici. Dete su nazvali Edip. Iako je on kasnije izarastao u snažnog i mudrog mladića, njegovo poreklo je I dalje bilo nerazjašnjeno, što je veoma mučilo mladog Edipa. Uputio se u Delfe u potrazi za odgovorom. Kada mu je tamo saopštena njegova sudbina da će ubiti svog oca i oženiti majku, rešio je da ostavi sve i počne lutati svetom, ne bi li bio dalje od svih, smatrajući time da im neće predstavljati pretnju. Međutim na putu je naišao na grupu ljudi koje je napao jer je shvatio da su pljačkaši ubivši pritom jednog od njih, ne znajući ko je to. A bio je to njegov otac, Laj.

Lutajući tako stigao je u Tebu. Grad je tada zadesila strašna muka – grozno čudovište Sfinga sedela je na steni na izlasku iz grada tražeći od svakog prolaznika da reši njenu zagonetku. Ko kod nije uspevao, bio je ubijen. Nagrada za onog ko bude znao tačan odgovor bila je kraljičina ruka. Edip je prolazeći tuda sreo Sfingu, tačno odgovorio na njeno pitanje i automatski postao novi kralj – muž svoje majke.

aedipus_1

U ovom poznatom mitu, na više mesta se ogleda uticaj koji naša uverenja o tome sta će se desiti imaju na naše ponašanje i misli. Par reči proročice sa reputacijom bilo je dovoljno da jedan kralj počne izbegavati ženu, a kada dobije dete bude spreman da ga baci. Da li se Edip slučajno zaljubio u ženu koja po godinama odgovara njegovoj majci, a ne u neku mladu devojku i da li je ona pristala da se uda za njega samo zbog toga što mu je bila dodeljena kao nagrada ili se pritom zaljubila u njega i rodila sa nim četvoro dece jer je na nju nesvesno uticalo proročanstvo po kom će se udati za svog sina? Fenomen koji se ovde oslikava u psihologiji se naziva Samoispunjujućim proročanstvom.

Misli i uverenja koje imamo mogu da dovedu do toga da se drugi ljudi ponašaju upravo u skladu sa njima, što će rezultirati potvrdom naše polazne pretpostavke. Ipak, ovo nije samo obrazac za tumačenje antičkih mitova. Evo primera. Devojku prevari momak i oni raskinu. Ona tada “shvata” kako su svi muškarci neverni i prevrtljivi. Nakon određenog vremena, nalazi novog momka, koji se jako zaljubljuje u nju i nema nameru da vara. Nakon izvesnog vremena ona se ipak počinje prisećati kako je izigrana prošli put kad je bila zaljubljena i da bi sprečila da opet bude povređena, počinje ga proveravti, ispitivati gde je bio, sa kim… Vremenom, njeno ponašanje prevazilazi i granice njegovog strpljenja i on je ostavlja. Ona je tada ubeđena da ju je ostavio zbog neke druge sa kojom ju je varao i potvrđuje svoju početnu pretpostavku kako ni jedan muškarac nije sposoban da bude veran. Šta mislite, kako će teći njena sledeća veza uz takav obrazac mišljenja? Uviđate li slučnu cirkularnost i u mitu o Edipu – on napada i ubija potpuno nepoznatog čoveka iako mu je prorečeno da će ubiti oca, ne ženi mladu devojku, već prihvata kraljičinu ruku iako mu je rečeno da će oženiti svoju majku.

Oedipus

Samoostvarujuća proročanstva su vrlo zanimljiv fenomen koji može biti veoma uticajan na svakodnevni život ukoliko nismo upoznati sa njim. Kada sledeći put u horoskopu pročitate da će vam danas biti loš dan, pre nego što se potpuno obeshrabrite, setite se koliko snažan uticaj imaju vaša očekivanja.

Autorka: Darija Petrović

Izvor: Kultiviši se!

Dylan Dog: Necropolis

Zbog trovanja hranom, Dylana hitna pomoć vozi u bolnicu na ispiranje želuca. Sutradan se budi u futurističkom zatvoru, kao deo tajnog eksperimenta protiv svoje volje. Do koje granice čovek može da ide u potčinjavanju drugima?

dylan_by_MaskiOneObožavaoci DD su oduvek znali: jedini pravi scenarista istraživača natprirodnih pojava se zove Tiziano Sclavi. Samo on i niko više, a kamoli nekakva studentkinja. Tim više je Paola Barbato imala težak zadatak kada se drznula da krene da osmišlja avanture Dylana i Groucha. Svoj debi u redovnoj seriji je imala sa epizodom San razuma, sasvim prosečnom, usledilo je nekoliko boljih, ali i dan-danas su čitaoci podeljeni oko toga da li je ona podigla ili snizila kvalitet omiljenog im junaka.

Kako bilo, Sclavi je svojevoljno otišao u penziju, i zadovoljava se nadzorom i kontrolom dolazećih scenarija, a Paola je postala u međuvremenu jedan od glavnih scenarista Dylana Doga, i ovom epizodom je barem na momenat uspela da reinkarniše Sclavijev duh, pa je navodno i veliki majstor izjavio: „Žao mi je što se ove priče nisam ja setio“… Kao što (na žalost) nepotpisani autor u predgovoru ovog izdanja kaže, Sclavi i Barbatova imaju drugačiji pristup i viđenje lika Dylana Doga. Dok je Sclavijev Dylan i pored svih užasa, monstruma i ubica, ipak sačuvao zrnce optimizma, i to i poručuje, Barbatova, ponajviše ovom epizodom, šalje više nego pesimističko viđenje sveta u kojem živimo. Ako je Sclavijeva filozofija bila „užas svakodnevice“, Paola nam ovde nudi „svakodnevicu užasa“, dnevnik mučenja jednog sasvim običnog čoveka, gotovo jednog od nas.

DD_VEC_3Da ne bude zabune, Barbato nam ne nudi ništa novo, naprotiv. Uz žestok, neskriven flert sa Orwellovom „1984“, ili filmovima poput „Cube“ ili „Das Experiment“, ona ipak uspeva da nam predoči svoje viđenje borbe „pojedinac protiv sistema“, i da to tako prezentuje da ni jednog trenutka to ne izgleda kao plagijat, a ni kao hommage, već kao jedan, sasvim dobar, original falsifikata. Dylan se greškom(?) nalazi u zatvoru budućnosti, gde se potčinjavanje nevidljivim čuvarima i potiskivanje sopstvene volje i identiteta nalazi na dnevnom redu. Ništa nije prepušteno slučaju, svako dešavanje, pa i ono najbanalnije, poput lične higijene i obavljanja fizioloških potreba su jasno definisane, njihov početak, kao i vreme trajanja. Naredbe, zbog kojih, ako se bez pogovora ne izvrše, sledi kazna. Sledi sistematsko uništavanje lične volje, povinovanje zapovestima „onih“, poput nabezobzirnije dresure ljudskih bića, na koje nam Barbato ukazuje samim spominjanjem naslova knjige Taming of the shrew/ Ukroćena goropad.

Sa obzirom na dela od kojih uzima inspiraciju, i ova epizoda se kritički odnosi na društveno ustrojstvo razvijenih zemalja. Posmatrajući iz sadašnjice, u nekim metodama iz Nekropolisa može gotovo da se oseti duh nanokapitalizma, ili ako vam draže, globalizacije. Metoda „štapa i šargarepe“ naravno nije nova, samo su ovoga puta u igri novi automobil i Full HD televizor, koji uredno se uredno otplaćuju novom, sjajnom, fancy kreditnom karticom. Pusti se razmišljanja i logike, ima već ko će to za tebe da radi…. Branimo se od sistema?? Ne, ne, ne, sistem smo već odavno mi sami…

I dok Barbato nanovo pripoveda hiljadu puta ispričanu Borbu Dobra i Zla, izvanrednu podršku dobija od Giovannija Freghierija, crtača ove priče. Izvrsno izabran za ovu epizodu (rekao bih ne slučajno), Freghieri svojim crtežom fenomenalno prenosi atmosferu iz Nekropolisa. Belina ništavila iz prve polovine stripa nam gotovo fizički opipljivo prenosi beznadežnost i prve naznake ludila pred kojima se Dylan nalazi. Thumbs up.

Inače, ne mogu da se otmem utisku da se Barbato u ovoj epizodi oprobala i u, koliko je to moguće, ulozi muškog šoviniste. Najveći negativac u stripu, ubica kojeg svi zovu Arhanđel, je ni manje ni više – žena. Još jedna metafora na Evin praiskonski greh, ili je ovo ipak bio pokušaj dodvoravanja čitaocima DD koji je baš i ne mirišu??? I još jedan kuriozitet vezan za Paolu – ovo je PRVA epizoda koju je ona pisala, a u kojoj vidimo Dylana u ulozi neodoljivog zavodnika, if you know what i mean 😉

Ova priča je imala sve predispozicije da postane fenomenalna, ali je imala nesreću da izađe u redovnoj seriji, i tako ostane skučena na skromnih 98 stranica, koje joj ne dopuštaju da se razmahne. Samim time, i kraj je malo zbrzan, i to kvari opšti utisak, ali, sve u svemu, u periodu lošijih epizoda Dylana Doga, ova epizoda predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka. Preporuke.