Mudrost zauvek

To je to. Odavno nisam pročitao ništa lepše ni pametnije. Sve je stalo u ovih par rečenica. Ovo bi trebalo deci u školama da se čita barem jednom sedmično.

¨Šta je zajedničko svim ljudima na svetu?

“Što im je detinjstvo dosadno, žure da odrastu, a potom bi želeli ponovo da budu deca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli.”

Koje bi životne pouke dao deci?

“Da nauče, da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu.

Da nauče kako nije dobro da se upoređuju s drugima. Kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da shvate kako postoje osobe koje ih nežno vole ali to ne znaju da kažu, ni da pokažu.

Da nauče da se novcem može kupiti mnogo, osim sreće. Da dve osobe mogu da posmatraju istu stvar, a vide je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve tvoje mane a ipak te voli.

Jer, vidi sinko, ljudi će zaboraviti šta si rekao, ljudi će zaboraviti i šta si učinio ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio”

 Lazar Preljić, starac od 89 godina sa planine Golije

Kula u oblacima

A onda nas je Vođa okupio i rekao: Gradićemo kulu u oblacima!

Mi smo se svi oduševili.

Kula u oblacima! To je divno zvučalo!

To će biti najveća i najlepša kula na svetu! – objašnjavao nam je Vođa.

Takvu kulu niko nema!

Našoj sreći nije bilo kraja.

Svi smo sa radošću klicali Vođi i njegovoj genijalnoj ideji.

Ali ima svakakvih ljudi.

Jedan među nama počeo je nešto da negoduje.

Kaže: Oblak je vidljiva masa kondenzovanih kapljica vode ili kristala leda, koja se nalazi u atmosferi, iznad površine Zemlje. Kako će se graditi na oblacima?

Mi se svi ućutali, ali ga slušamo.

Sluša i Vođa.

Mi smo demokratski narod.

Kula je vrlo visoka zgrada prikladna za stalno stanovanje – nastavio je onaj kad je shvatio da ga svi slušaju – Ko će da stanuje u oblacima?

Zavladala je mukla i napeta tišina.

To se onome baš svidelo pa je nastavio:

A ako bi se i napravila ta kula u oblacima i ako bi neko u njoj i želeo da stanuje, kako će se do oblaka popeti? Trebaće svakome po jedan helikopter!

To nam je bilo sasvim dovoljno.

Odmah smo govornika prokleli, ismejali, osudili i proterali.

Svakakvih ljudi ima.

I sada sa Vođom gledamo u nebo i čekamo oblake.

Pa da krenemo sa gradnjom…

Izvor: danas.rs
Autor: Slobodan Simić

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

195_libreria-acqua-alta-copertina

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

Libreria-Acqua-Alta-Venezia

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje. Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

SONY DSC

SONY DSC

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.
Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

8684731576_c7ed1f30c7_z

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Izvor: Blic

NEWSWEEK – INTERVJU: BOJANA MALJEVIĆ

MALI UVOD, PRE TEKSTA

“Trgovina ljudima je organizovani kriminal, kršenje ljudskih prava i zločin protiv čovečnosti. Isto važi i za pisanje tabloida.” (Bojana Maljević)

U Ponedeljak 11.05. objavljen je moj intervju u časopisu NEWSWEEK. Zbog velikog interesovanja i brojnih poruka na koje, uz najbolju volju, ne mogu da odgovorim – odlučila sam da postavim ceo sadržaj intervjua, ovde na blogu. Razlog tome je što su drugi portali počeli da prenose moj intervju, jer je Newsweek online objavio veći deo intervjua, koji može izgledati kao celina, ali nije. Najpre, nije zbog mojih odgovora koji se tiču igranog filma SESTRE, čiji sam producent, a koji je realizovan u saradnji sa Vladom Republike Srbije, Delegacijom Evropske unije i međunarodnom nevladinom organizacijom IOM. Uz podršku i saradnju sa celokupnim NVO sektorom i 17 stručnih konsultanata, koji se bave borbom protiv ovog globalnog problema, a u čijem izboru je učestvovala i država Srbija. 

Napise u tabloidu o meni lično, i o filmu koji je jedan od najuspešnijih i najzdravijih projekata – kojim je višestruko ispunjen javni interes – neću da komentarišem. Jer su ti napisi sramotni i, štaviše, glupi. U intervjuu koji sledi dala sam odgovore i na neka pitanja. Uvek svima rado odgovaram na pitanja o ovom projektu. I novinarima. Problem je što u tabloidu ne rade novinari.  A sad izvolite intervju u Newsweek. Dole, posle intervjua ima još nekoliko mojih dodatih reči. 

bojana newsweek 2OVDE VIŠE NIŠTA NIJE SMEŠNO

Iako može da živi komotno i ne obazire se na stanje u zemlji, jedna od najpoznatijih glumica i Tviter dama rešila je da digne glas. Objasnila nam je zašto, po mišljenju Države, nije dobra devojčica i kako su “Otvorena vrata” navrat-nanos pritvorili

Piše: Aleksandar Đuričić @DzimiVarka               Foto: Dragana Udovičić     

Zapalila je društvene mreže kada je napisala tekst “Pretnje” povodom protesta ispred zgrade Pinka tokom emitovanja emisije o roditeljima pokojnog Predraga Gojkovića. Zbog toga je dobila ozbiljne pohvale i ozbiljne pretnje. Kad je pročitala tekst, mama joj je poslala poruku: “Odlično. Čuvaj se osvete. Ljubi te mama.” Tata ima običaj da joj o onima koji joj prete kaže: “Taman misliš dotakao si dno, kad čuješ neko ispod tebe zapomaže.” A mlađi, dvanaestogodišnji sin nedavno joj je rekao: “Kad je neko ološ duže, navikne se na to, pa prestane da ga bude briga. Jednostavno zaboravi kako je to ne biti ološ.” 

     Spada u oštrije i iskrenije tviteraše, što bi rekli – dlake na jeziku bez. Nikada nije bila član stranke, iako je bilo više takvih poziva. A kad ne tvituje i društveno se angažuje, onda radi doktorat na FDU iz oblasti medija i kulture.

     S velikim uspehom nedavno je prikazala dokumentarac “Gram, kilogram, tona”, a prošlog meseca je zablistala na pozorišnim daskama u predstavi “Murlin Munro”. Od četvrte godine je pred kamerama, sa nepunih 17 snimila je svoj prvi film” Bulevar revolucije” i odmah se vinula među zvezde. Kaže, kad sabere broj snimajućih dana, što kao glumica, što kao producent, bude joj muka. Našli smo se posle 22 sata, tek kad je završila sve obaveze oko sinova, u “Monks baru” i dugo sam posle razmišljao ko ima bolje živce – ona ili konobar Aleksa, koji nas je služio do četiri ujutro. 

     Pričala mi je, između ostalog, da smatra nenormalnim što njen mlađi sin nikada nije bio u Narodnom muzeju u Beogradu, a jeste u Luvru. Ona je i vlasnica 10 neemitovanih epizoda kultne serije “Otvorena vrata”. Nije sigurna da li je to što kritikuje vlast i neke njene besmislene postupke – hrabrost ili samo potreba da bude mirna. Baš te večeri je zbog nekih tvitova i zbog toga što je protestovala ispred zgrade Pinka završila na naslovnoj strani nekog tabloida. 

bojana newsweekMoja pokojna baka bi vam rekla: “Lepa si, pametna si, imaš porodicu, prijatelje, posao, šta će tebi, sine, sve ovo?”

  • A znate šta bi rekla moja pokojna baka: ”Zamisli da imaš 80 godina i zapitaj se šta bi volela da si uradila tada, u toj situaciji.” Kada se to zapitam, mislim da bih volela da sam sa 40 uradila upravo ovo što radim. To je najmanje što svako može da uradi – da kaže ili napiše šta misli. Meni lično sve ovo ne treba. Nemam nikakav akutni problem u životu, kao neki ljudi koji su izgubili posao, kojima su smanjene plate, penzije. Daleko od toga da sam obezbeđena materijalno do kraja života, ali nemam nijedan kredit, imam svoj stan… Moram da radim da bih živela, ali mene ne mogu da ucene. Nemam svakodnevni stres da neću imati za račune, kiriju za stan. Moj jedini problem je onaj koji se tiče svih građana i koji će se uvećavati ako se ništa ne promeni u ovoj zemlji, u kojoj moja deca treba da nastave da žive. Ja teško u šta više mogu da se razočaram, ali jedino više neću da se razočaram u sebe. Hoću da pokažem mojoj deci, to su sada dva mladića od 12 i 18 godina, da treba da misle svojom glavom. Hoću da budu svesni gde žive, a s druge strane, ako treba neka vide da možda od moje borbe, mojih reči, teksta, neće biti ništa, osim neke naslovne strane u koju će da me uvalja neki tabloid. Možda će baš to uticati na njihovu odluku da ne žive ovde, možda će to uticati da žive na drugačiji način. Kako god bude, hoću da ih naučim da misle. Mesecima unazad, u stvari godinu-dve, stalno se pitam da li da odem odavde. Najiskrenije razmišljam o tome. A to pitanje nisam postavljala sebi ni devedesetih. Tada je bilo drugačije, imali smo motiv za ostanak jer smo mislili ‘otići će Sloba, pa će da nam svane’. Sada je ovde mnogo strašna situacija u društvu, a osećam da je ovo neki prelomni trenutak: da vidimo da li ovde može nešto da se menja. Reći ću vam nešto što ne bih volela da objavite.

Objaviću sigurno.

  • Mislim da mi nikad nećemo ući u Evropsku uniju. To kad se izgovori može da se zloupotrebi, ali mislim da to znamo i mi i Evropska unija i Vučić. I on to maksimalno koristi. Znajući da nećemo stići tamo, postao je najveći evrofanatik.

Šta vas posebno uznemirava?

  • Osećam veliku apatiju ljudi oko sebe. I rešila sam da se branim tako što ću reći ili napisati reakciju na neki događaj. Nisam mogla mirno da gledam kako se ponašaju za vreme Feketića, poplava, lažnih diploma… Osetila sam se obaveznom da reagujem. Ovde se institucije neće izgraditi same od sebe. Mora se reagovati na ovu autokratiju koja nam se dogodila. Ovo je autokratija, tu nema nikakve dileme. Sad je to sasvim jasno i mi smo samo na korak od diktature. To pokazuje i ovaj linč Zaštitnika građana i slučaj helikoptera i još mnogo stvari… Osetila sam potrebu da napravim neki gest koji je veći od tvita, koji je veći od toga da se pojavim ispred B92 i usprotivim se ukidanju “Utiska nedelje”, da napravim nešto ličnije.

Kada se javila ta potreba, koja je to bila tačka ključanja?

  • Helikopter. Bila sam u Kikindi, radila sam predstavu, imala sam dve probe dnevno i između proba sam bila u sobi i čitala vesti. Šta drugo da radim u tom malom mestu, u kome malo šta može da se radi. Sećam se svih tih bahatih reakcija na jednu strašnu tragediju. Nikada nisam tako burno reagovala, potpuno sam bila očajna. Tada sam u sebi pomislila: “Sad je stvarno dosta, ovo je kraj.” Tad sam imala poriv da se odreknem državljanstva, da se nekako ogradim od onih koji predstavljaju mene i moju državu danas.

Kako ste se osećali dok ste stajali u tom mraku preko puta Pinka?

  • Sasvim dobro. Osećala sam se kao osoba koja ima princip i bilo mi je sasvim okej. Sad, to što nije bilo 300 ili tri hiljade ljudi, nema veze. Nije me to deprimiralo ni razočaralo. Bolje bi bilo da nas je bilo više, ali kad nije – i to je u redu. Ima kod Selindžera ta rečenica koju je govorio brojnim ljudima koje je poznavao, pa je rešio da ih više ne poznaje, pa kad bi mu došli na vrata, samo bi rekao: “Ja vas i ne poznajem.” E, ja pola zemlje više i ne poznajem.

bojana za blogNekada je bilo popularno zanimanje di-džej, pa su se onda namnožili PR-ovi, pa su stigli akaunt menadžeri, a sada je najezda botova. Ko su ti ljudi?

  • Postoje dve vrste botova: oni koji pomoću nekih kompjuterskih softvera daju lajkove i šalju te generisane poruke podrške svojim strankama, a druga je ova koja sedi u nekoj prostoriji za kompjuterima, pije sokiće, jede sendviče i tvituje i ostavlja komentare na društvenim mrežama. Napadaju protivnike i veličaju SNS. Na početku su bili, setite se, samo oni pozitivni: “Svaka čast Vučiću, za samo dva meseca je predanim radom i požrtvovanjem uspeo da uradi to i to.” Prvo su samo hvalili Vučića, onda su krenuli da vređaju druge, a sada je u toku najagresivnija faza. Do tog stadijuma su stigli jer više ne dobijaju pare da objave bilo šta, već samo ako imaju interakciju. Ako im ne odgovaramo i ako ih blokiramo – onda love nema, što bi ih plaćali kad nikog nisu isprovocirali. Onda izmišljaju kojekakve gluposti ne bi li izazvali reakciju. Pre neki dan su napisali da sam vlasnica kafane “Bled”, koja duguje 80.000 za struju. U životu nisam bila u toj kafani, a nisam vlasnica nijedne kafane. Ali to je perfidno izvedeno jer kad tako nešto napišu, imaš potrebu da pitaš: “S kim si me pomešao”, “Kakav dug za struju”… Tako se ljudi upecaju na te idiotske tvitove jer se na ove “Ti si žuta” niko više ne obazire. A na ove gluposti reaguješ jer ne ukapiraš odmah da je bot.

A kako se postaje bot?

  • Pretpostavljam da to kreće od te stranačke omladine, isto onako kako partijski zapošljavaju svoju decu i rođake. Ne znam, ali znam da imam blokiranih 250 botova. Nekad je moj ćale znao da kaže: “Živim ko pas, jedem jednom dnevno.” E sad se više ne govori pasji život, nego botski život. Botuju i jedu sendviče, više puta dnevno.

Stvarno verujete da oni jedu sendviče?

  • Jok, nego im daju kuvano. Mislila sam da napišem jedan tekst “Neki botovi nikad ne polete”. Ja bih im davala nešto na kašiku, da imaju i desert, tada se bolje misli. Moraju da se izbore za svoja botska prava. Nije u redu da za tako sitne dnevnice uništavaju živote ljudi. Ne mislim samo na botove na društvenim mrežama već i na ove koji uređuju neke novine.

Ima li nam spasa?

  • Ima, ali nam fali tačka okupljanja. Ima mnogo ljudi koji misle isto, zdravorazumski, ljudi koji i različito misle ali isto osećaju, ali nema tačke okupljanja. Mora da se pojavi neko nov, da se angažuje neko od tih premudrih belih listića kojima niko ne valja. Ne razumem taj stav “Niko ne valja”. I šta ćemo onda ako niko ne valja? Da čekamo da se rodi neko novo čeljade koje će biti ispravno i po našem ukusu. Ne možemo da čekamo, već treba da otvorimo prostor da se tako nešto desi. A prostor se otvara javnom rečju, pre svega izgovaranjem naglas. I po hiljaditi put treba postaviti pitanje: “A šta se dogodilo s tim helikopterom?” Važno je da se pomerimo s tih društvenih mreža, da izađemo negde, zato sam i bila na mitingu DS-a. Čisto da podržim okupljanje na ulicama. Dobro je i što se dešavaju ovi protesti u Kraljevu i u drugim gradovima, jer smo mi totalno uronili u apatiju iz koje se ne vidi izlaz. To je opasno stanje.

Ko je opozicija u Srbiji danas? Nabrojte mi.

  • Ne znam odgovor na to pitanje.

Koji vam je omiljeni rijaliti?

  • Ne gledam rijalitije. Nikada nisam videla nijedan minut rijalitija. Ne hvalim se time nego je prosto tako.

A vanredne sednice Vlade i premijerove konferencije za štampu?

  • To gledam, ali to nije rijaliti jer rijaliti mora da ima dozu spontanosti, a ovde nema spontanosti, sve je do detalja izrežirano. Rijaliti je jedino u smislu količine živog emitovanja i potom besomučnog repriziranja. Baš me zanima da li igde na svetu postoje reprize konferencija za štampu i to više puta na više medija, na nacionalnim frekvencijama i na gradskoj televiziji? Mnogo toga lošeg mogu da kažem o prethodnoj vlasti, o Tadiću naročito, ali on se dva puta vanredno pojavio pred kamerama kad je bilo hapšenje, čini mi se Mladića i Karadžića. Ne znam zašto smo mi dužni sada da pratimo Vučićeve konferencije za štampu i nije mi jasno kako postoji Gordana Suša, koja sedi u RRA i sve gleda i sluša i ne reaguje. Zbilja ne kapiram što po 170 puta gledamo njegovo obraćanje. Tom količinom apsurda koji oni proizvode prevazišli su Monti Pajtona, obesmislili su Njuz net… Kada sam prvi put videla onu sliku svečane sednice Vlade iz Kolubare, bila sam ubeđena da je Njuz net. I smejala sam se kao luda: “Jao kako su ‘njuzovci’ duhoviti.” Baš bih volela da znam čija je to ideja, jer taj niz glupih ideja je impresivan.

Šta je s “Otvorenim vratima”, zatvorila su se?

  • Pritvorila su se, samo. Nije to usmereno na seriju, već na mene lično. Sve je krenulo krajem avgusta prošle godine, kad sam se spremala da idem u Niš da se poklonim publici posle filma “Top je bio vreo.” Pre toga se nađem na kratkoj kafi s jednim poznanikom da se konsultujem u vezi s nekim naučnim radom koji sam spremala. Na rastanku on me pita: “Čekaj, šta ti to tvituješ? Čuo sam da tvituješ nešto protiv države.” Bila sam zblanuta, kažem da ne tvitujem protiv države, samo se protivim osionosti, bahatosti, gluposti, plagijatima. I tad od njega saznam da Vučića više ne zovu ni Aca, ni Alek, ni premijer, nego Država. Videćemo šta Država misli, šta Država kaže, šta Država smatra. Tada mi je ispričao da je bio na jednom sastanku i da ga je Država pitao da li me poznaje. Bila sam šokirana, ali sam mislila da se taj čovek preda mnom samo malo pravi važan, u fazonu, sedeo sam s Vučićem i pričao o tebi. Rastanemo se i ja odem s mlađim sinom u Niš. Sutradan izlazi “Danas” s čuvenim tekstom Ištvana Kaića, koji je napravio spisak nepodobnih tviteraša. To je samo dva dana kasnije otkako mi je čovek rekao da je bio na sastanku s Državom, na kojem se pričalo o nepodobnim tviterašima, pa i meni. Napisao je da mi pokazujemo na tviteru “najgori deo naših ličnosti”. Tad sam shvatila da se čovek nije pravio važan, već da je taj sastanak zaista postojao. Hej, neko je sedeo i bavio se time!? Možete li to da pojmite? Ja nisam mogla, tada. Ali tad sam shvatila da nisam dobra devojčica i dok ne postanem dobra devojčica, imaću malo problema. Beograd na vodi i Bojana na ledu. I u tabloidu. Zidanje tiraža na Bojani. Ali “Vrata” su snimljena, emitovaće se, nekad. Snimaćemo i nove serije. Radićemo šta možemo.

Kako se osećaš povodom toga što su krenuli da te čereče?

  • Na naslovnoj strani tog tabloida našla sam se zato što sam kritikovala različite postupke vlasti. Zato što sam uporno pitala ko je odgovoran za pad helikoptera u kom je poginulo sedam ljudi, i kako je mogućno da premijer pre tužilaštva vidi izveštaje komisija? Zatim, zato što sam otvoreno izražavala protest zbog linča Zaštitinka građana i zbog zloupotrebe bola porodice koja je doživela tragediju. I konačno, zato što sam o svemu tome napisala blog koji je pročitalo mnogo ljudi. Naravno da neću reagovati, na način na koji tabloidni urednik očekuje. Ne pada mi na pamet da njemu odgovaram na zlonamerne besmislice i laži, mogu samo da ga tužim. I to bez molbe za demanti, jer je poznato da demanti u ovakvim slučajevima nema apsolutno nikakvog efekta. Ići će na sud direktno, ako bude trebalo. Jer, naravno da nisam otela nikakve pare nikome, pa ni državi. Niti sam ikada bilo šta dobila na poklon, ne samo povodom filma “Sestre”. Oni prave nepostojeću aferu od javne i poznate stvari, u kojoj tajne nema, o kojoj sam već mnogo puta sa ponosom pričala i pisala.

U čemu je problem?

  • U tome što izvrću činjenice. Baš me briga da ispravljam tabloid, ali Vas mogu da podsetim: projekat koji je spomenut, “Moderno ropstvo”, trebalo je da bude tv serija o svim oblicima trgovine ljudima, uobličena u 13 epizoda. Trebalo je da se snima na teritoriji celog regiona (od Moldavije do Italije, jer to je bio put te trgovine). Taj projekat sam kao idejni tvorac i producent predložila Nacionalnom savetu za borbu protiv trgovine ljudima, oni su ga sa oduševljenjem prihvatili, naročito jer je Srbija kontinuirano dobijala negativne ocene iz ove oblasti u izveštajima Evropske unije i Stejt departmenta. Cela tadašnja Vlada je usvojila projekat, za koji sam još 2006. godine potpisala Ugovor sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike (jer ta problematika najpre pripada njima, oni su bili na čelu Nacionalnog Saveta, pa onda MUP, pa dalje redom). Dobili smo oko 6 miliona dinara za predpripreme, napravili obimna istraživanja, na osnovu njih napisali sve scenarije, izvršili obilazak objekata i predali kompletan Izveštaj svim institucijama o obavljenom poslu, kao i detaljan plan dalje realizacije, sve u skladu sa Ugovorom i onda je – pala Vlada. To je bilo onda kad je Dinkić srušio Vladu. Kako to kod nas obično biva – čeka se formiranje Vlade, pa je bila neka dupla Vlada, pa dođe novi ministar koji kaže: znam da možete da tužite državu zbog prekida projekta i da preko suda odmah naplatite svaki dinar po Ugovoru – ali mi sad nemamo para. Nisam htela da tužim državu.

Zašto? Kakav je vaš odnos sa Ivicom Dačićem?

  • Strpljivo sam čekala da se konsoliduju. Inače, taj ministar je Rasim Ljajić, kojeg sad ne spominju u novinama, nego samo Dačića. Ne znam zašto. Jer, obojica su kasnije potpisala Anex Ugovora, u martu 2010. godine. Pošto je reč o tematici organizovanog kriminala, novog ministra policije Dačića su saradnici posle nekog vremena upoznali sa projektom i on je imao sluha za njegovu važnost, sreli smo se prvi put na obeležavanju Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima. Pa se kasnije MUP kroz taj Anex Ugovora priključio projektu jer Ministarstvo rada, nije imalo dovoljna sredstva. Razumete, govorimo već o nekim narednim godinama, u kojima projekat nije ulazio u naredne budžete – greškom državne administracije – jer Ugovorna obaveza je već postojala. Sve se sporo odvijalo, novce nisu isplaćivali, i ja sam rešila da taj veliki rad mnogih ljudi ne propadne u celosti – odlučila sam da napravim film – docudramu, koju sam po jednoj od epizoda nazvala “Sestre”. Novi scenario, sada za film, ponovo je napisala predivna Milena Marković. Kad već projekat serije stoji, hajde film da nekako snimimo. Prijavili smo se na konkurs Evropske unije za medijske projekte i pobedili. To je bila velika podrška. Potom smo dobili donaciju IOM-a. To što tupavi urednik tabloida navodi da je MUP poklonio novac od IOM-a meni – to je laž. Ivica Dačić i ja smo zajedno bili u Ženevi kod generalnog direktora IOM-a, ambasadora Lejsija Svinga – koji je odmah pružio podršku projektu koji sam lično predstavila i pohvalio državu Srbiju što će učestvovati u realizaciji. Plaćanje te IOM donacije moralo je da ide preko državne institucije, u ovom slučaju preko MUP, ne znam zašto, neka tabloidni urednik pita IOM. U svakom slučaju to je novac koji je bio namenjen isključivo tom projektu, a ne poklon Ivice Dačića meni. Vlada Srbije je poslednja dala novac za film, uz velike muke, tek desetak dana pred premijeru. Dali su onoliko koliko se uobičajeno davalo za igrani film: 25 miliona dinara (iako su mnogi filmovi sa ili bez konkursa dobijali i znatno veće iznose) i iako su Ugovorne obaveze prema celom projektu “Moderno ropstvo” bile veće. Već smo znali da seriju nećemo raditi jer je ekonomska kriza trajala, ali svi smo bili zadovoljni što smo napravili makar jedan ozbiljan celovečernji film, za mnogo manje novca nego što je prosečna cena filma u Srbiji. I ja sam tadašnjem premijeru, ministru policije, ambasadoru Evropske unije i direktoru IOM uručila pismene zahvalnice za ceo doprinos filmu “Sestre”, javno, na premijeri filma početkom 2011 godine.

Kakve su bile reakcije na film?

  • Ispostavilo se da su Dačić i svi ostali imali dobar sluh za projekat – jer za taj film sada zna ceo svet, to je jedini srpski film prikazan u UN (više puta). Prikazan je i na otvaranju Međunarodne konferencije protiv nasilja nad ženama. Dobila sam zahvalnicu kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal (UNODC), dobila je i Vlada Republike Srbije – zbog uspeha ovog projekta i doprinosa svetskoj borbi protiv trgovine ljudima, uključujući i realizaciju cele kampanje “Blue Heart” (Plavo Srce). Film smo besplatno prikazivali širom Srbije i regiona, održali smo i više desetina tribina. Izradili smo “plava srca”, ni sama ne znam na koliko hiljada revera sam ih zakačila. Štampali smo DVD-jeve i besplatno ih podelili školama u Srbiji i svim nevladinim organizacijama koje se uporno bave borbom protiv ovog užasnog kršenja ljudskih prava. Takođe, konačno smo kao država dobili i pozitivne ocene u izveštajima Evropske unije i Stejt departmenta. Dakle, mnogo smo uradili. I ja treba da se nađem na naslovnoj strani nekog tabloida? Sram ih bilo.

Plašite li se?

  • Ne.

     To je taj intervju, sada ceo. Nekoliko informacija sam zaboravila da kažem novinaru Newsweek-a, te koristim ovu priliku: film SESTRE je pored tribina i besplatnih bioskopskih projekcija širom Srbije, takođe prikazan u Zagrebu, Skoplju, Novom Pazaru i u drugim gradovima u regionu i svetu. Takođe sam zaboravila da kažem da smo mnoge aktivnosti realizovali u saradnji sa Tužilaštvom za organizovani kriminal, zatim sa nevladinim organizacijama ASTRA, ATINA, Sigurna Kuća… IOM, OEBS kao i sa Crvenim krstom Srbije, a to je moj važan propust u intervjuu. Posebnoj projekciji filma i radionici u Crvenom krstu, prisustvovala je i Sesilija Malmstrom (Komesarka za unutrašnje poslove EU). Troje glavnih glumaca, a to smatram veoma bitnim, dobili su tri najveće glumačke filmske nagrade u Srbiji, na Festivalu u Nišu: Gran Prix festivala: Ljubomir Bandović za ulogu Tadije; Ivana Vuković – Caricu Teodoru za najbolju žensku ulogu (Marija, starija sestra) i Ana Mandić – za najbolju epizodnu žensku ulogu (Saška, mlađa sestra).

     I konačno film je, naravno, prikazan na televiziji. Što je i bio naš glavni zadatak. Emiter je bila TV PRVA, koja je premijerno prikazala SESTRE  04.06.2010. u 21.00. Rezultati gledanosti bili su izuzetni. Za našu primarnu ciljnu grupu “žene od 14-30 godina” udeo gledanosti (SHR) iznosio je 28,48%. Dok je rejting (AMR) na totalu populacije iznosio 7.30%. O repriznim emitovanjima, o televizijama u svetu koje su film prikazale, o svim pismima i reakcijama gledalaca (ali i stručnjaka) iz Srbije i iz celog sveta koje smo dobili, o broju pregleda na YouTube, o našim gostovanjima u emisijama drugih televizija, u novinama… o celoj kampanji koju smo realizovali u cilju borbe protiv trgovine ljudima i njenim rezultatima – nikada nije suvišno govoriti. Teško je pobrojati sve. Ponosni smo što je naš film, pored svega, postao i učilo koje koriste domaći i svetski eksperti u ovoj oblasti. I što se film prikazivao na časovima Građanskog vaspitanja. Ponosni smo i na to što je Srbija kampanjom PLAVO SRCE, postala prva država u Evropi koja se samostalno, na svoju inicijativu, svojim sredstvima – priključila ovoj UN kampanji. UN nisu imale čak ni značke da nam daju – sami smo ih pravili. Posle su priznali da su naše kvalitetnije 🙂 A inicijativa je, to moram da naglasim, potekla od jednog izuzetno posvećenog čoveka: Nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima: Mitra Đuraškovića, sa kojim sam godinama radila na ovom projektu i od kojeg sam mnogo naučila. Može biti i da je on od mene. Zvao me je u četiri ujutru da me pita da li mi se dopada ta ideja za Plavo Srce i da li mislim da možemo da je realizujemo – jer nemamo ništa. MOŽEMO!

     Šta ću, ja rado koristim čak i priliku koju mi je, u obliku kazne, dao tabloid – da iznova pohvalim projekat – na koji sam ponosna. Ako je to što pišu KAZNA koju dobijam zbog pisanja prvog posta na ovom blogu, uključujući i sve druge moje intervjue i celokupnu aktivnost na društvenim mrežama – ako je, dakle, TO kazna što kritikujem neke postupke ove vlasti – i ako je to CENA – do jaja je niska!

izvor: http://www.bojanamaljevic.wordpress.com/

Kafići i banke umesto knjižara

Prestoničke knjižare nastavljaju da odumiru, a poslednja u nizu je čuvena Prosvetina “Danilo Kiš” na Terazijama, objekat u kojem je često mogao da se sretne i nobelovac Ivo Andrić.
Kafići i banke umesto knjižara
Zbog zatvaranja ove kultne prodavnice knjiga, jedna od najstarijih izdavačkih kuća u zemlji je snizila cene svojih izdanja i onih koja je otkupila od drugih izdavača, a kako saznaju Novosti, u objekat će se uskoro useliti jedna banka.

Popusti su od 20 do 70 odsto, a na akciji koja će trajati sve do 1. juna, mogu se pazariti romani, poezija, dečje knjige, priča prodavac.

Mušterijama će nedostajati ova knjižara, koja nestaje posle skoro 60 godina sa mape glavnog grada zbog vraćanja zgrade prvobitnim vlasnicima.

U današnje vreme na 30 kafića ide jedna knjižara. Mislim da je problem i što se danas objavljuje sve i svašta, rezignirana je maturantkinja Magdalena Mitevska.

*Izvor: Novosti

Pismeni zadatak

Pismeni zadatak jednog gimnazijalca zaslužuje da odvojite par minuta vremena i pažljivo ga pročitate.
Teme pismenog zadatka bile su “Koštana” i “Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim”. Učenik je izabrao drugu temu.

Na svoj originalan sastav dobio je zasluženu ocenu 5+.

“Gledam, al’ oči su mi sklopljene. Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.

Slušam popa koji nariče i decu koja se deru: “Kuku! Strikooo!” Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l’ mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.

Počeh da vičem: “Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim”, ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i pomislih: “E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti.”

Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: “E pa dodje vreme da se rastajemo”. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar.

Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispričamo”.

Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori:

“Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.”

Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: “Dobar dan, Bože!”. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.

Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: “Kaži Omoljice.”

Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:

“O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem…”

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite – Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa reče:

– Jesi li ti Omoljice pročitao “Koštanu”?

– Nisam – velim ja.

– A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?

– Nisam – opet ću ja zbunjeno.

– Da li te tuga obli, Omoljice?

– Ne Gospode – rekoh – a zašto?

– Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.

Bog je moćan – pomislih u sebi…

Čitanje stripova i čitanje o stripovima

Koji je najbolji nacin za sticanje šire slike o nekom stripu, pre nego što ga procitate?

Osnovni (i tradicionalni) instrument za privlačenje pažnje čitalaca je naslovna strana nekog stripa. Međutim, ako se osvrnemo na situaciju u kojoj se naša strip-scena dugo već nalazi, naslovna strana u velikoj meri gubi svoj značaj. Ovdašnji ljubitelji stripa jednostavno nisu u poziciji da, kao recimo junaci aktuelne serije “The Big Bang Theory”, jednom nedeljno odu u (lokalnu)striparnicu i kupe sve što im privuče pažnju.

zlatna-serija-altNajpre, ovde takvih striparnica, u koje redovno pristižu nova izdanja, a da pored njih možete naći i klasiku – nema, niti ih je ikada bilo, a tu je i (poslovično nepovoljan) finansijski momenat. Uz to, na srpskoj i ex-ju stripskoj sceni uvek su bile prisutne još najmanje tri škole stripa, pored naših: italijanska, francusko-belgijska i američka. Ako bismo dodali i sve popularnije japanske mange, onda bi nekakva idealna striparnica – koja, ako bi nekim čudom ikada bila otvorena na ovim prostorima – trebalo da ima u ponudi kako naša, tako i inostrana izdanja. Zamislite samo koliko bi prostora bilo potrebno da se svi ti stripovi smeste na jedno mesto? (Nisam zaboravio naručivanje preko interneta, kao ni sveopštu digitalizaciju, ali to je neka druga priča.) Pošto opisana situacija zalazi u sci-fi domen – ulazite, puni para, u megastriparnicu koja sadrži sve što možete i ne možete da zamislite, a onda, pre svega na osnovu naslovnih strana, prelistate neke stripove, zatim pročitate sadržaj na poleđini i odaberete tako one koje ćete kupiti – sledi da naslovne strane pri kupovini danas nemaju veliki značaj. No, šta onda ima?

Tu je svakako reputacija nekog serijala ili pojedinačnog naslova, stečena tokom godina, baš kao i autora koji iza nekog dela stoje, ali tu je i mogućnost da na internetu pročitate štošta o gotovo svakom stripu koji je, ili će uskoro biti objavljen; jer će uvek biti novih autora, koji tek započinju svoju karijeru. Imate mogućnost da skinete sa interneta skeniran strip, način koji je, iako nelegalan, nažalost mnogima i jedina mogućnost da se upoznaju sa novim autorima i naslovima… No, opet – i do njih je potrebno nekako doći, zainteresovati se. Nekima je dovoljan tek letimičan pogled na crtež, preko privjua, koji sadrži od nekoliko početnih strana stripa do čak trećine sadržaja (u slučaju naših izdavača, privju često sadrži i više desetina strana, kada je reč o obimnijim albumima ili integralnim izdanjima), uz tek usputan osvrt na priču, odnosno radnju stripa, dok drugi ipak vole da pročitaju makar kraću informaciju o tome. Trećima je dovoljna preporuka onlajn poznanika na forumima ili društvenim mrežama, itd.

portfolio-thecomicsjournal-web1Međutim, ako ste temeljan čitalac, volite ne samo stripove, već i sve ono iza stripova, pročitaćete recimo intervju sa autorom (ili autorima), sačekaćete da se pojave prve reakcije, recenzije i sl. Jedan od vodećih sajtova, u pogledu informacija možda i najbolji je Comic Book Resources, na kome se – osim pomenutih reagovanja na stripske aktuelnosti – krije i jedno sjajno mesto
za one koji žele da saznaju nešto više i otkriju brojne tajne devete umetnosti, a to je Robot 6 strana! Sličnih sajtova ima nesagledivo mnogo (tu su i blogovi, što ljubitelja, što autora stripova), a izdvojimo makar nekoliko, kako ozbiljnijeg, tako i komercijalnijeg karaktera, kao što su The Comics Journal, Newsrama i The Beat, ili recimo ComicMix, među čijim kolumnistima su veterani Džon Ostrander i Deni O’Nil, a mnoštvo odličnih analiza i osvrta možete naći i na sajtovima/u magazinima popularne kulture, koji nisu primarno posvećeni stripovima, poput PopMatters ili The Hooded Utilitarian, dok je sjajno mesto za kolekcionare Comic Book Daily.

Ko, zapravo, voli da čita o stripovima onoliko koliko i sâme stripove? I ko se okreće čitanju stripa tek nakon dobre recenzije, sadržajne analize, pročitanog intervjua sa autorom, a ne samo na osnovu privjua ili nekog kraćeg osvrta (i pored “opasnosti” od spojlera)? Sad, možda će se neko zapitati zašto bi uopšte čitao sve to, kad je bolje da jednostavno pročita sâm strip, što je na mestu, jer nema bitne razlike i ako ide obrnutim redosledom, ali sam ovde prvenstveno želeo da kažem nešto o tome kako doći do novih naslova, a čitajući o stripovima. Jednostavno, čitajući o nastanku stripova, o njihovom razvoju, položaju koji su imali tokom decenija u svojoj jedan vek dugoj istoriji, te njihovom uticaju na čitaoce i društvo (ovde nema mesta preuveličavanju, doduše, ali još manje zanemarivanju), zatim o njihovom uticaju na druge umetnosti, te uticaju tih umetnosti na stripsku, o raznim autorima i njihovim nebrojenim raznovrsnim stilovima, kao i o svemu drugom vezanom za devetu umetnost, stičete znatno širu sliku o njoj i uviđate kolika je u stvari moć stripa kao načina umetničkog izražavanja, ali i moć stripa kao medija. Na taj način, razvijate poštovanje prema nečijem liku i delu, i uviđate kako da, na pravi način, (naučite da) cenite ono što čitate, a za šta ćete, u konačnici, možda (lakše) izdvojiti svoj novac.

Stoga, ono što je potrebno da bi vas neki strip privukao nesumnjivo može biti dobar tekst; tim pre jer tu leži mogućnost da otkrijete autore i stripove za koje ranije niste čuli, a oni možda vremenom postanu vaši favoriti (ovde ću skrenuti pažnju na Marka Kalesnika, čije radove objavljuje američki Fantagraphics). Čitanje o stripovima, s druge strane, definitivno nije najjednostavniji način za otkrivanje novih, privlačnih naslova, ali je, po mišljenju potpisnika ovih redova, svakako najbolji, uz “ogradu” da je ipak, sve dok ne pročitate i određeni strip, ne steknete utisak i donesete sopstveni sud, sve drugo u stvari sredstvo do tog cilja.Pratt-corto1

Konačno, istakao bih da postoji i jedan takav junak (serijal), o kome sam, baš kao i o autoru istog i njegovom specifičnom stilu, mnogo čitao, ali da mi je sâm strip relativno manje zanimljiv od tih tekstova, a to je “Korto Malteze”. U ostalom, uverite se i sâmi uz “Putovanje kroz stvarni svet snova” Vladimira Ćuka ili “Your Wednesday Sequence 45: Hugo Pratt” Meta Seneke. A za one koji vole “uvek malo dalje”, tu je knjiga “Hugo Pratt – Želja da se bude beskoristan”, koja me je naterala da se u prethodnom periodu ozbiljno posvetim i Pratovom magnum opusu. (Jer, zašto jednostavno, kad može komplikovano?)

Autor: Andrija Mihajlović

Izvor: stripovi.com

srbijadanas3

© 2017 Srbija Danas

Ana Traveller

Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni. (Tolkin)

gojkov

snovnici

Дневник возача црвеног Фиће

Згоде и незгоде из животa кормилара једног Фиће

Odjek Tišine

priče, poezija i razmišljanja

Dakraljic

književnost i srodne teme

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Kutija ljubavi

"Čovek samo srcem dobro vidi "

keithgarrettpoetry

Smile! You’re at the best WordPress.com site ever

aus.gelesen

Buchvorstellungen: Leseeindrücke, Gedanken und Reflektionen

Die Literatouristin

Auf einer Reise durch die Seiten

Meine literarische Visitenkarte

Aus der Feder geflossen und vor die Linse gesprungen

Tintenhain

Bücher, Rezensionen, Lesungen, Reviews

richard k. breuer

Schriftsteller & Verleger

BOOKAHOLICS: till the End of Times

- the Days and Life of book-obsessed Girls

Meine Kritiken

Filme, Serien, Bücher und Gesellschaftsspiele

Das Debüt

~ Mehr als nur ein Literaturblog ~

%d bloggers like this: