Pismeni zadatak

Pismeni zadatak jednog gimnazijalca zaslužuje da odvojite par minuta vremena i pažljivo ga pročitate.
Teme pismenog zadatka bile su “Koštana” i “Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim”. Učenik je izabrao drugu temu.

Na svoj originalan sastav dobio je zasluženu ocenu 5+.

“Gledam, al’ oči su mi sklopljene. Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.

Slušam popa koji nariče i decu koja se deru: “Kuku! Strikooo!” Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l’ mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.

Počeh da vičem: “Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim”, ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i pomislih: “E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti.”

Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: “E pa dodje vreme da se rastajemo”. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar.

Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispričamo”.

Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori:

“Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.”

Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: “Dobar dan, Bože!”. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.

Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: “Kaži Omoljice.”

Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:

“O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem…”

Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite – Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa reče:

– Jesi li ti Omoljice pročitao “Koštanu”?

– Nisam – velim ja.

– A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?

– Nisam – opet ću ja zbunjeno.

– Da li te tuga obli, Omoljice?

– Ne Gospode – rekoh – a zašto?

– Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.

Bog je moćan – pomislih u sebi…

4 thoughts on “Pismeni zadatak

  1. тема никако није машена, јер, ипак је “угледао светлост на крају тунела” и петицу ко врата добио 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s