A onda nas je Vođa okupio i rekao: Gradićemo kulu u oblacima!

Mi smo se svi oduševili.

Kula u oblacima! To je divno zvučalo!

To će biti najveća i najlepša kula na svetu! – objašnjavao nam je Vođa.

Takvu kulu niko nema!

Našoj sreći nije bilo kraja.

Svi smo sa radošću klicali Vođi i njegovoj genijalnoj ideji.

Ali ima svakakvih ljudi.

Jedan među nama počeo je nešto da negoduje.

Kaže: Oblak je vidljiva masa kondenzovanih kapljica vode ili kristala leda, koja se nalazi u atmosferi, iznad površine Zemlje. Kako će se graditi na oblacima?

Mi se svi ućutali, ali ga slušamo.

Sluša i Vođa.

Mi smo demokratski narod.

Kula je vrlo visoka zgrada prikladna za stalno stanovanje – nastavio je onaj kad je shvatio da ga svi slušaju – Ko će da stanuje u oblacima?

Zavladala je mukla i napeta tišina.

To se onome baš svidelo pa je nastavio:

A ako bi se i napravila ta kula u oblacima i ako bi neko u njoj i želeo da stanuje, kako će se do oblaka popeti? Trebaće svakome po jedan helikopter!

To nam je bilo sasvim dovoljno.

Odmah smo govornika prokleli, ismejali, osudili i proterali.

Svakakvih ljudi ima.

I sada sa Vođom gledamo u nebo i čekamo oblake.

Pa da krenemo sa gradnjom…

Autor: Slobodan Simić