Misao #3

I svi žele, po svaku cijenu, da budu neobični, drugačiji, različiti.. A u stvari sve više liče jedni na druge, poput gomile istovjetnih, šarenih klovnova. Prave razlike su uvijek u duhu i životnom stavu, a ne u izboru partije, pića ili garderobe!

Ivo Andrić

Uzdah

Od toliko uzdaha,

baš je meni morao taj da se otme.

Lelujav i neprimetan skoro,

onaj koji ti kaže da su zalud boriš.

Između gutljaja kafe i dima cigarete,

ni dva stiha da sastaviš

a da ne primetiš

oči su ti teške, misli su ti umorne,

uzdah,

to je onaj koju snagu ti crpi.

Milorad Pavić – citati koji se pamte

• Mudrost ne koristi čoveku mnogo. Mudri ljudi ne odu dalje od glupih za onoliko koliko su pametniji, nego mnogo, mnogo manje. To je zato što u životu nema prostora da se ode daleko. Raširiš ruke i eto jedne šakena Suncu, a druge u magli. . .

• Ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače od posla nema ništa. . .

• Život nije lek od smrti kao što je smrt lek od života.

• Čovek ne stari ravnomerno uz časovnik, nego ponekad za tri dana više no za godinu.

• Vreme istini može da naškodi više nego laži.

• Svaka vrlina je samo stanica na jednakom odstojanju dve susedne mane.

• Što se u životu promaši u snu se ne ulovi.

• Velikoj ljubavi treba dugo da sazri, a mala je tu u tren oka.

• Čovek jednostavno nije stvoren tako da gleda samo napred.

• Do tajne se ne stiže drumom, nego stranputicom. Ona nije na kraju pravog , nego na kraju pogrešnog puta.

http://www.kutivisise.rs

Glava druga

15.06.2014. 15:00

Ordinacija doktora Blagojevića

           

            Da li je kiša baš morala da pada tog dana, ne znam. Meni je prijala. Već je desetak dana grejalo sunce, pa i mesec maj je bio više nego lep, ali juni je već najavio dugo leto. Sunce me je bolelo. Nanosilo mi je neku unutrašnju bol, nervozu, dok sam posmatrao ljude oko sebe kako su skinuli zimska namrgođena lica. Meni je ova kiša koja je krenula da sipi jutros donosila neko izjednačavanje sa onim kako sam se inače osećao. Jednom davno, dok sam još bio klinac, video sam neki film (ili je bila epizoda neke serije, ne sećam se) u kom je jedan čovek zatvoren u polumračnoj prostoriji. Ne zna kako je tu dospeo, ne zna ni gde se tačno nalazi. Prostorija je prazna, zidovi, pod, tavanica su obojeni u crno. Zatočen je u toj maloj prostoriji, ali ne vidi i ne čuje svoje otmičare. Ne zna šta žele od njega. Posle određenog vremena, zidovi počinju da se pomeraju ka centru prostorije. Malo po malo, prostorija postaje sve manja i zatočenik shvata da će uskoro biti živ zdrobljen. Tako je meni otprilike bilo unutra, u mom telu. Teskoba koja me je sve više obuhvatala, strah, nervoza, panika. Čekao sam da me zdrobi nešto, a da nisam znao ni šta, ni zbog čega.

Barem je vreme bilo sivo, pa mi je tu moju prostoriju u kojoj sam zarobljen proširilo na trenutak. Ali sam još uvek bio zatočen.

            Stigao sam do drvenih vrata pored kojih je sa desne strane bila pričvšcena velika metalna ploča na kojoj je zlatnim slovina stajalo: „Dr. Med. Rade Blagojević. Psychiatrie und psychologische Beratung“[1], zastao na trenutak i otvorio ih.

Čekaonica je bila ista kao i pre par godina, kada sam prvi put bio ovde. Opremljena stilskim nameštajem, nekoliko fotelja, poređanih uz zid, jedan dvosed u uglu i ogromni sto u sredini prostorije. Pored prozora je stajao sto za pisanje, na kome su bili nasumično razbacani časopisi o zdravlju, psihologiji i zdravoj ishrani. Nekoliko njih je bilo posvećeno putovanjima i avanaturama. „Zabava za bogate i dokone“, pomislih i bacih jedan od Travel magazina natrag na sto.

            Nameštaj je na prvi pogled izgledao pažljivo odabran i ne baš malo plaćen, ali dok sam lagano šetao po čekaonici i razgledao, video sam da je najverovatnije kupljen u nekoj od onih silnih second-hand prodavnica, gde su ljudi donosili stvari koje im više ne trebaju. Nijedan komad nameštaja nije bio napravljen u istom stilu, stolice su bile pohabane, sto izgeban na više mesta, a stočić za pisanje je na više mesta bio izbledeo. Tepih na podu nije bio pran sigurno više meseci. Koncentracija i moć zapažanja mi u poslednje vreme i nisu bili baš jača strana (drugim rečima, bili su na nekoj pozitivnoj nuli), pa sam se čak i iznenadio da sam uspeo ovako nešto da primetim. Uspeo sam da se osmehnem. Ne previše, samo uglovima usana, ali ipak. Vazduh je bio lepljiv, i nekako je mirisao na mešavinu badema i tamjana, ali ne prejako.

            Osetio sam blagu vrtoglavicu i poželeo sam da otvorim prozor. U stvari, ono što sam stvarno želeo je da istrčim napolje i odem kući. Da se probudim iz košmara. „Otvoriću prozor“, rekoh sam sebi, „moram, inače ću se ugušiti“.

            Stočić za pisanje je stajao tačno ispred tog jedinog prozora i bio je nešto širi od istog. Visini stočića je bila taman tolika da, čak i kada bih došao do kvake na prozoru i pokušao da ga otvorim, ne bih mnogo postigao, pošto bi ga glupi sto blokirao. Kapi hladnog znoja su počele da mi se skupljaju na vrhu čela.

-Dobar dan, gospodine, kako ste?

Nasmešio mi je poluprofesionalno, pružio ruku, a drugom pokazao da uđem iz čekaonice u sobu iza. Doktor psihijatar Rade Blagojević je bio u svojim pedesetim, razbarušene kose, u košulji za broj većoj, na kojoj je ostavio otvorena dva gornja dugmeta. I pre par godina, kada sam ga prvi put posetio, mi je izgledao rasejano i nezainteresovano, sada mi se činio da je još uvek tako, ako ne i gore. „Godine čine svoje, bez razlike. Ali će mi valjda pomoći? Ako je prvi put uspeo, zašto ne bi i sad?“

Prvi put kada sam mu zatražio pomoć je bilo posle onog nesrećnog otkaza. Posle jedanaest godina provedenih u jednoj firmi, najboljih mogućih kvalifikacija i besprekornog rada na odgovornom mestu pri švajcarskoj železnici, ona gnjida od mog pretpostavljenog mi je uručila otkaz. Usudio sam se da mu zatražim doškolovavanje i povišicu plate. Umesto toga, usledio je razgovor i odlika da predstavljam tehnološki višak.

            Pomogao mi je Rade tada. Posetio sam ga par puta, pričao o mobingu kroz koji sam prolazio, o povremenim napadima neobjašnjivog straha, znojenju i nesanici. Slušao me je, predložio tablete za smirenje i opuštanje (koje sam ja odmah i odbio) i, što je najvažnije, otvorio mi bolovanje. Tako da sam imao više meseci vremena da se odmorim od noćnih smena, planiranja sigurnosti na gradilištima, vožnje preko pola države, oslobodio sam se onog smrada pruge, vozova i prašine.

           -Kako ono beše ime, Milić?- pitao me je dok sam sedao u kožnu fotelju koja se nalazila pored prozora. Klimnuo sam glavom. Prozor je bio poluotvoren i osećao sam kako svež vazduh ulazi unutra. Kapi hladnog znoja su sad krenule da mi klize niz desnu slepoočnicu. Sedajući sam ih obrisao, a onda i ruku o naslon fotelje.

            -A, pa da, bili ste vi kod mene pre par godina, sad se sećam… Tačno, 2009. godine ste došli zbog otkaza. Kakvo je sad stanje?

Bilo je nešto što me je iritiralo kod ovog čoveka. Ne znam šta konkretno, ali me je nekako fizički odbijao. Osećao sam se nelagodno, a ova njegova pitanja su me samo još dodatno nervirala. „Kakvo je sad stanje? Ma super je, došao sam samo da se malo ispričamo i da mogu da ti platim 140 franaka za sat vremena“-rekoh u sebi. Taman sam hteo da mu odgovorim, kada me je prekinuo:

  • Kako vam je otac? Nisam ga video već dve tri nedelje?

Ah da, moj otac ga je, na moju preporuku, posećivao s vremena na vreme. Prošlo je osam godina od kako mu je dijagnostifikovan rak želuca, usledila je operacija i mučan oporavak od iste. I onda dugo privikavanje na novi režim ishrane, bez glavnog organa za varenje. Nekoliko godina posle operacije, otac je odlučio da se razvede od svoje supruge, moje maćehe. Posle trideset godina braka i jednog sina, on je odlučio da započne novi život. Divio sam mu se na hrabrosti i volji, a sa druge strane sam ga ohrabrivao da uzme život u svoje ruke. Valjda sam bio dobar u davanju saveta drugima, kada već sam nisam bio u stanju da ih ostvarim. Ipak, ocu psihički nije najbolje išlo u poslednje vreme, pa sam mu preporučio da poseti Blagojevića, da se malo ispriča i olakša dušu.

            -Otac je dobro, hvala. Verovatno će vam se javiti ako mu bude bila potrebna pomoć.

-Pozdravite ga od mene u svakom slučaju. Nego da vidimo ovde…-krenuo je da vršlja po listovima koji su ustali od mojih poslednjih poseta- anksioznost, razdražljivost, nesanica- pogledao me je i ostavio one papire- o čemu se sad radi?

– Isti simptomi kao i tada, samo mnogo jači. Mnogo jači. Imam teške poremećaje sna, zaboravljam i najbanalnije stvrai, ne mogu da se koncentrišem. Nisam u mogućnosti da idem na posao. Evo, već dve sedmice sam kući. Nisam…

Zazvonio je telefon. Doktor nije sačekao ni da zazvoni ni drugi put, a već ga je zgrabio da odgovori na poziv. Zvuk telefona me je sasekao. Taman sam skupio snage da nekome nešto kažem, da otvorim dušu. Gledao sam kroz prozor, u sivilo i slušao jednim uhom.

-E, ti si? Šta? Ne čujem te, pričaj u slušalicu!- vikao je kao da smo na livadi. – „Aha. Pa za kad si dobio poziv na kontrolu? Dobro. Jel uzimaš lekove? LEKOVE, da li ih uzimaš?“- sad je valjda pola ulice čulo razgovor- „Pa dobro bre, što me zajebavaš? Pa jel sam ti rekao da moraš da ih uzimaš ako hoćeš da uspemo…Slušaj, moraš da poneš sad da ih uzimaš, tamo će ti sigurno vaditi krv…Da, od večeras, jednu ujutru, jednu uveče… Dobro, ajd javi šta je bilo“

Prekinuo je vezu, nešto zapisao u rokovniku i onda pogledao na ekran računara. Čuo sam kako klikće sa mišem. Okrenuo sam se ponovo prema njemu.

-Pa hajde, pričajte dalje- reče i pokaza mi rukom da nastavim.

– To je to, manje-više. Imam velike psihosomatske poremećaje. Ujutru ne mogu ljudski zube da operem. Čim stavim četkicu u usta, dobijam nagon za povraćanjem. A onda moram da trčim na wc-šolju. Stalno se znojim ispod pazuha, bez obzira da li je toplo ili hladno.- dok sam to izgovarao sam postao svestan da mi je kosa mokra i da mi se znoj polako sliva niz vrat, ka leđima. Na znojenje ispod pazuha više nisam ni obraćao pažnju.

-Stalno sam umoran i bezvoljan. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo. Mislim da simptomi nisu prestajali još od moje prošle posete vama, ali da su se u poslednjih godinu dana samo pojačali. I izgleda mi da će postati još jači.

Nešto je škrabao po papiru ispred sebe.

-Mhhm..Dobro, mislim da nije ništa strašno toliko. Neki blagi burnout bih ja rekao ovako na prvi pogled. Kako vam je stanje u familiji, na poslu?

Da, familija i posao. Dve stvari koje nas označavaju kao jedinke. Pa dobro, kad sam već počeo da otvaram dušu, reći ću mu sve. I da mi supruga boluje od multiple skleroze, da radimo puno radno vreme i ona i ja, da imamo decu koja tek što su krenula u školu, ali da isto tako imamo gomilu dugova, koji su se nagomilali poslednjih godina. I da zbog toga ne možemo normalno da funkcionišemo. I da imamo familije u Srbiji, kojima šaljemo novac da bi mogli koliko toliko da funkcionišu. I to da se brinem za oca, koji već osam godina nije kao ranije. I to da sam tog oca tek pre tih osam godina i konačno dobio, upoznao ga kao osobu. Valjda je bila potrebna takva ozbiljna situacija da se zbližimo.

Otvorio sam usta da mu sve to ispričam, kada je opet zazvonio telefon. Opet je pojurio da se javi.

-Alo? A ti si opet? Šta?…Ne, one plave su ti za smirenje, njih uzmi baš ako su ti potrebne. A one…čekaj da ti kažem. One bele su ti važne kad izađeš pred invalidsku komisiju. Alo? Tu si, dobro…One bele uzimaj kao što sam ti rekao. Ok? Ajde!

Okrenuo se ka meni, bez ikakvog izvinjenja, bez ikakve reči.

-Znate šta, gospodine Miliću? Otvoriću vam bolovanje, na barem mesec dana, pa se malo odmorite. Mislim da će do tada biti bolje. Evo vam i ove tablete…- dok mi je to govorio je već krenuo da piše recept- na biljnoj su bazi, pomoćiće vam da se opustite. Ja sam sledeće tri nedelje na odmoru, pa mi se vi javite posle toga, da dogovorimo termin, može?

Toliko o familiji i poslu. Nije mi ostavio mogućnost da bilo šta kažem, odlučio je šta je najbolje za mene i to je to. Majica na leđima mi je bila mokra. Osetio sam to tek kada sam ustao iz fotelje da uzmem recept za lekove i uverenje o bolovanju za poslodavca. Otpratio me je do vrata, promrmljavši nešto da nije ništa strašno i da ću se sigurno oporaviti posle mesec dana.

            Izašao sam napolje, na ulicu.

Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

            Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.

Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.

            Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

            Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

            Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

            I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]

            Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

            Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“

Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.

            Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?

U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.

Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.

Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.

Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.

            Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.

            Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.

Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.

-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.

Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…

Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?

            Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.

-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.

[1] Psihijatrija i psihološko savetovanje

[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…

Prkos

Ponosan sam na svoje ožiljke,

oni me prate svuda,

poznaju me najbolje na svetu.

Peku me ponekad,

a ja ih pomilujem,

gledam,

kako su isti, godinama,

tu su uz mene,

verni kao psi,

da me podsete

kako je bilo vredno dobiti ih.

Greju me u tami,

podsećaju me kako

sam uprkos njima,

a možda baš upravo zbog njih,

uspeo,

svima u inat, svima u prkos,

dokazao sam sebi

da jači sam.

Misao #2

“Beleži. Pamti sve, svaku uvredu, svaku suzu.Istetoviraj sve na
unutrašnju stranu svog uma. U životu je suštinski važno
poznavati otrove. Rekla sam ti-niko ne postaje umetnik sem
ako ne mora.”

(Dženet Fič)

Nije mi žao

Zar vi,

koji ste me mrzeli i kinjili,

vi oprost da mi tražite?

Vi, čije sam pragove obijao, zatvorena vrata gledao,

vi zbog kojih sam sâm ostajao

da vama zaborav podarim?

Zar vi,

koji ste mi se u lice smejali

nadu ubijali i svetlost uzimali,

vi oprost da poželite?

Da vam san miran udelim,

smeh da vam dozvolim,

sve ono što meni ste krali?

Vama,

otrovnih očiju i prevrtljivog jezika,

čije sam drugarstvo želeo, da sâm ne bih bio?

Vi, koji ste me imenima nazivali,

snagu krali,

vi zbog kojih sam oguljenih kolena

na zemlji klečao,  krišom plakao,

a svima pričao da će jednom sve proći,

imate drskosti

da me za druga poželite,

u oči pogledate

i želje kažete?

Nije mi žao

što ću vas odbiti,

u oči pogledati, svoje želje vam reći

u lice vam se nasmejati

i u zaborav poslati.

priceless-view

TV i seksualno sazrevanje dece

Duhovna misao

tv-i-seksualno-sazrevanje1Televizija ima ogroman uticaj na razvoj seksualnosti kod mladih. Ona moćno utiče na oponašanje zamršenih “ljubavnih” veza kakvim obiluju TV-serije, i modela vanbračnih, površnih, nasilnih seksualnih odnosa bez imalo bliskosti i topline.

* * *

Na kongresu adolescentne ginekologije održanom u Italiji, sa zabrinutošću je naglašeno da prerana seksualnost dobija vrlo zabrinjavajuće razmere. Podsećajući da je do pre pedesetak godina pubertet u proseku nastupao oko 13. godine, profesor dr Đanbatista Masi kaže da se taj prosek sada spustio na osam ili devet godina. Jedna od posledica je niži rast devojčica jer, zbog prerane menstruacije, nastaju poremećaji u razvoju kostiju.

tv-i-seksualno-sazrevanje2 “Koliko trebam imati godina da bih se prvi put udala?”

Profesor Masi smatra da televizija, kao i film, novine i drugi mediji, prenose poruke pred kojima su deca bespomoćna, pa su tako i mališani od šest ili sedam godina bukvalno bombardovani slikama i podsticajima koji su u vezi sa seksom. Dovoljno…

View original post 572 more words

UNUK MEŠE SELIMOVIĆA: ” ZA MOG DEDU SU MUSLIMANI VERA A NE NACIJA..INSISTIRAO JE PRIPADNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI! “

Blog Vesne Mihajlović

„Bio je nenametljiv, miran i tih. Bio je komunista, levičar, ateista… Za njega su Muslimani vera, a ne nacija. On je insistirao na tome da piše srpskim jezikom, da je pripadnik srpske književnosti, iako mu ime nije srpsko…“, kaže unuk slavnog pisca Meše Selimovića

„Moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sjećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikada nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima“, Meša Selimović, „Sjećanja”.

Pa ipak, njegov život nije bio interesantan samo njemu. To odgovorno tvrdimo, jer sve što je za sobom ostavio nisu samo „otisci u snegu“, već duboki tragovi srpske književnosti. Za njime su ostale knjige, romani i zapisi koji danas jednako vrede kao i pre nekoliko desetina godina i koji će jednako vredeti budućim generacijama. Za sobom…

View original post 2,048 more words

Znam da niko ne čita do kraja, ali…

U stvari, ne znam, ali takav utisak stičem. 😉

Kako god, ako neko uspe da ovo pročita do kraja, molio bih za ISKRENO mišljenje, kritike, predloge, smernice, šta god. Meni bi mnogo značilo. Moguće je da ima grešaka, ali je tekst još neprerađen.

Hvala!

—————————————————————————————————————-

Selo u kojem sam odrastao se nekada zvalo Buk. Ne zna se gde se tačno nalazilo u odnosu na sadašnje selo, ne zna se koliko je bilo veliko, niti kakvi su ljudi u njemu živeli. Jedino što je ostalo je priča kako su jednom, u toku noći, Turci ( a ko bi drugo?) upali u selo, pokupili sve meštane, zatvorili ih u crkvu i onda je zapalili. Navodno su stajali oko crkve i gledali kako je plamen proždire, a sa njom i sve jadnike koji su se tu zadesili. Moj pradeda, nekadašnji službenik u Gardi kralja Aleksandra mi je pričao dok sam mu sedeo na krilu. U ustima mu je bila cigareta, koju je sam zavio od lista Politike i duvana koji je sâm uzgajao i sušio na spoljašnjem zidu kućice u kojoj su on i prababa spavali. Ja sam treptao i gledao u njegovu sedu bradu i iste takve brkove, koji su oko usta bili sasvim požuteli od duvanskog dima. Meni kao petogodišnjem detetu su priče bile veoma interesantne, samo što sam se od ove uvek plašio. Zamišljao sam te ljude, uhvaćene na spavanju, odvedene u crkvu i žive zapaljene. Sasvim jasno sam u svojim dečijim očima video plamenove koji gutaju zgradu i sve u njoj. Nekako mi je u mislima uvek mesto dešavanja bilo jedno te isto, na gornjem obodu današnjeg sela, iza pećine i velike formacije belih stena koje su se uzdizale nekih trideset-četrdeset metara u visinu, a koje smo mi nazivali Veliki kamen.

            Samo što mi, sadašnji meštani sela, nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa starim Bučanima. Par stotina godina kako je crkva progutala svoje vernike, stigli smo mi. Ponositi i kršni Hercegovci, koji su u svom ponosu i snazi jedino našli za shodno da pobegnu sa svojih ognjišta. Došli smo negde između Trebinja i Bileće. Odakle tačno, niko više ne zna. Nije bilo valjda ni važno da se zapamti. Kada jednom pobegneš sa dedovine, kada priznaš da je neko jači od tebe i da moraš da tražiš novo stanište, onda ti je valjda i lakše da sve zaboraviš i počneš iz početka. A možda je i ta grupa koja se jednog dana nasla pred ruševinama starog Buka jednostavno bila nepismena, bez navike da bilo šta ostavi pokoljenjima. Ko bi ga znao.

            Kako god, selo je niklo, uzeli smo staro ime Buk, a i sve okolne nazive. Valjda smo hteli da definitivno raskrstimo sa Hercegovinom. Krilaš je bilo brdo pod čijim obodima su sagradili prve kuće. Pored njega- Lisičji vrh, Koveljarac, Bela stena… Kao detetu su mi svi ti nazivi bili mistični, pozivali su na avanturu. I sam pogled na spomenuta brda mi je uzimao dah. Koliko puta sam, dok je deda sa kravama i plugom vukao brazde gledao u brdo koje se uzdizalo par kilometara od naše kolibe.

            “Zimi tamo ima kurjaka“- rekao bi mi deda- “kada je baš oštra zima, silaze i do sela“, a ja bih se tek onda pretvarao u malog avanturistu istraživača i zamišljao vukove koji su okružili kolibu, dok ih ja, zaključan u njoj, posmatram kroz maleni prozor sa rešetkama.

            “Ali ne brini, onaj tvoj drugi deda je lovac, pa sa svojom družinom redovno brani selo od njih“.

            Moj “drugi deda” je bio po očevoj liniji, čovek koga ja u životu nisam nikada video, kao uostalom ni babu, tetku, brata po ocu, a na kraju ni oca samog. Kada se brakovi rasture nije bilo pomirenja niti nekog razumnog razmišljanja. Ukoliko je mladoženja kriv, mladini roditelji bi se uvredili zato što im je “obeščastio ćerku”, koja će sad morati da se uda za bilo koga, pošto raspuštenice baš i nisu na ceni. Ukoliko je mlada kriva, mladoženjini roditelji bi krenuli da je blate kako nije nikakva domaćica, kako nije ni bila za njihovog sina junaka, a kako im i ne bi dala poroda, pošto, kako izgleda, nije ni plodna čim nije za ovo vreme zatrudnela. U mom konkretnom slučaju, niko nikoga nije optuživao. Krivac se nije znao, mada su i jedna i druga porodica imale svoju verziju događaja. Ali su optužbe izostale. Nastala je samo tišina. Od onog dana kada me je majka uzela i iz očeve kuce se vratila svojim roditeljima, moja porodica sa očeve strane mi nije više ni pogledala. A ni ja njih, ali valjda je to više bilo zbog toga što sam imao samo tri meseca kada se sve to ispodešavalo. Odrastao sam sa majkom, babom i dedom, prabababom i pradedom i to mi se činilo kao najnormalnija stvar na svetu. Tu i tamo bi došlo do spominjanja mog oca, ponajviše od moje babe, koja bi s vremena na vreme zaplakala i, stavljajući ruku na usta izgovorila “Ju Bože, kako li će ovo dete bez oca? Što li se ne seti jedanput da zapita za njega, da ga vidi?”, na šta bi se moja majka obično nadovezivala sa “Dok sam ja živa neće“.

            Mene sve te priče bas i nisu toliko zanimale. Gledao sam u brda sa leve strane sela, njihova tamnozelena boja, prošarana belom od stena mi je obećavala više od dvorišta u kojem sam se igrao. I tada je bilo prvi put da sam sebi nešto obećao i obavezao se da to obećanje i ispunim. “Jednog dana ćeš se popeti gore, na Krilaš, pa makar ti to bilo poslednje u životu.“, rekao sam sam sebi.

            Buk se tokom vremena širio, uzeo je obrise koje selo i danas ima. Ali, kako već kažu da se istorija uvek ponavlja, valjda i ovde nije htela da napravi izuzetak. Tako da su, kako legenda opet kaže, jednog dana ponovo naišli Turci. Tu priču mi nije ispričao pradeda, pošto ga je smrt iznenadila jednog dana u njivi, dok je srpom žnjeo travu za svinje, već moj deda Radivoje. On je bio sušta suprotnost svom ocu : uvek glatko izbrijan, nikada u životu nije okusio duvan, voleo je sport (nijedna utakmica seoskog fudbalskog tima nije prošla bez njega), ali je zato voleo da popije, dok je pradeda okušao alkohol samo za slavu, kada je trebalo preseći kolač Svetom Luki i popiti malo vina. Nije nešto preterano komunicirao sa mnom, ali je ponekad, dok smo sedeli na kolima koje su vukle krave i išli ka njivama, umeo da oponaša svog oca.

Turci su došli na Svetog Iliju, baš na dan kada je selo slavilo svoju slavu. Neradan je dan, iako u sred leta, svi u selu bi se okupali, obukli u najbolje odelo (iako bi se to odelo razlikovalo od onog koje su svakodnevno nosili samo po tome što je bilo čisto) i onda okupili u centru sela, na zajedničkoj trpezi. Svako bi doneo po malo od kuće, neko sira, mleka, kuvanih jaja. Svake godine bi se jedna familija javila dobrovoljno da ispeče svinju na ražnju, druga bi donela jagnje. Bilo bi i gibanice, sarme, luka, pogače, zelja i kopriva, kajmaka, a ako bi neko hteo da se zasladi, oni koji su imali voćnjake se donosili u korpama, jabuke, kruške, maline i šljive. Ako je preteklo od prošle godine, bilo je i oraha i lešnika. Deca bi otišla pored sela da naberu crnog duda, onog koji nije bio iskorišten za pečenje rakije dudovače, koja se takođe služila za stolom. Svi bi se zahvaljivali Bogu i Svetom Iliji što im je pokazao put iz hercegovačkog krša do ove zemlje, gde je samo trebalo posaditi ili posejati nešto, pa da im tlo podari izobilje.

Osmanlija je bilo mnogo, na konjima, naoružanih do zuba. Bilo je tu delibaša, janičara, ali ono što je sledilo sve Bučane je da su primetili i par Psetara, ili Šekbana, kako su ih Osmanlije nazivale. Bilo ih je desetak, na konjima, svakome je sa strane stajalo po tri hrta. Njihovo prisustvo je značilo da se u pratnji nalazi osoba veoma visokog položaja, da nije ne daj Bože neki paša ili vezir zalutao baš danas ovde, a možda je Sveti Ilija samog sultana iz Carigrada poslao? Na kraju krajeva, sve je moguće i osvajači nevernici veruju u Svetog proroka Iliju.

Samo su na proputovanju– kaže im vođa- nemaju čega da se plaše. Na kraju krajeva, ovde odavno nije bilo buna, a svi oni su štićenici Velikog Sultana i deca najveće carevine koju je Alah video. I oni su njihova vojska, a seljaci su njihovi podanici, isti poput onih u Kapadokiji ili Anadoliji.

-Slavite proroka Alija Srbi ?- nasmeši se i pogladi po brku. – Neka mu je slava što nam je podario ovakvu gozbu, umalo da krenemo poljskim putem, ali nam je Januz ovde– i pokaza na jednog od janičara- koji je iz ovih krajeva, rekao da ćemo pre stići do Resave ako presečemo preko brda. Neka mu Allah podari junačku smrt- i nasmeja se još srdačnije gledajući u Srbina Januza.

Bučanima je to bio dovoljan znak da što brže ustanu od stola i da vojsci ustupe mesto. Doduše, dosta njih je već pri samom dolasku grupe ustalo i pognutih glava stajalo na metar-dva od stola, ali sada su svi, čak i oni koji su od šoka zaboravili da se pomere, užurbano odlazili sa trpeze. Žene brže-bolje počeše da pospremaju sto, neka bi uzela bardake rakije, neka ćupove vina, a druga bi sklanjala ostatke pogače i mesa od stola. I ono malo prasetine koje je ostalo (na kraju krajeva, ručak je već bio pri kraju) je Najdan, domaćin koji ga je i doneo, inače glavešina sela, pokupio u drveno koritance i krenuo što dalje od Turaka.

-Čekaj malo, domaćine– reče mu vođa, za kojeg se i dan-danas ne zna kojeg je ranga bio- vidim da ste završili sa gozbom, a bilo bi šteta baciti hranu, pa makar to bilo i to prljavo pašče. Onure, –okrenu se ka jednom od Psetara koji mu je sedeo sa desne strane niže za sofrom-da li bi tvoji junaci smeli da zgreše jednom, mislim da njima neće prijati zelje i pita ?- i nasmeja se zaverenički.

Psetar mu nije odvratio osmeh, samo je klimnuo glavom. Najdan je znao šta mu je činiti. Udaljio se sa koritancetem i mesom nekih dvadesetak metara i odložio ga na zemlju. „Bolje ono nego ja“, pomisli i udalji se. Psetari dadoše znak svojim hrtovima, koji pojuriše da se ugoste, kad je i njih Ilija pogledao.

Veče se bližilo i Osmanlije su se zahvalile Bučanima što su im ponudili svoje kuće da prespavaju (naravno, ovi to nisu ni učinili) i polako su se spremali na počinak. Vođa će uzeti Najdanovu kuću, najprostranija je i najčistija, kako izgleda. Sedeo je ispred kuće na divanu, pušio lulu i posmatrao. Najdan je stajao nekoliko metara od njega, spreman da potrči da njegov znak. Naravno, bilo je tu i par janičara, raspoređenih oko kuće- Najdanu se učini da je i onaj Januz tu- ali se ipak on smatrao odgovornim da turskom vlastelinu ostanak bude što prijatniji i da što pre ode. Krajičkom oka ga je posmatrao kao uživa u duvanu. Zamišljen, skoro setan. „I ti si valjda nečije dete“, pomisli Najdan, „i tebe negde neko čeka. A opet, sudbina te je dovela do nas. Niti si ti hteo da dođeš, niti smo te zvali“. Skoro pa mu je bilo žao kako se sudbina igra sa ljudima. « Valjda smo svi mi isti, svakoga svoje boli ».

Turčin povuče još jedan dim i skoro istovremeno ispruži levu ruku, onu koja mu je bila slobodna, i kažiprstom pokaza na nešto. Najdan se trže, spreman da potrči da ispuni Turčinovu želju. Možda je gladan još, ili hoće vode? Pogleda u pravcu u kojem je ovaj pokazao i u istom trenutku oseti kako su mu se noge odsekle. U tom trenutku da je medved ispred njega stajao, ma sam đavo da se pojavi iz ognja, on ne bi mogao ni korak da napravi. Kuća i divan, koje su mu u amanet od njegovog oca ostali, počeše da se okreću i nekako smanjuju.

U pravcu u kom je gad pokazao, desetak metara od njih, stajala je njegova ćerka Smilja. Kum je rekao da treba takvo ime da nosi, da bude mirišljava i lekovita poput smilja onome ko je oženi. Već joj je bilo četrnaest godina, govorili su žena i on da li će se oroditi sa Todorom, domaćinom koji je u svakom pogledu bio bogat i napredan kao i oni. Njegov sin Stevan je već bio momak od petnaest leta, naočit, pametan i vredan, Smilja bi živela kao carica Milica kod njih.

Žena se još uvek snebivala, uzdahnula bi duboko, uvek kada bi Najdan započeo razgovor na tu temu i rekla bi „Neka je još jedno leto, molim te, da je gledam u avliji još malo“. Znala je ona dobro da je Najdan pita više iz poštovanja nego zato će njeno mišljenje nešto promeniti. Biće onako kako se Najdan i Todor dogovore, i nikako drugačije.

Turčin je gledao Najdana pravo u oči, video je njegov šok i preneraženost, ali nije pomerio nijedan mišić lica. Gledao ga je par sekundi, ugasio lulu i ušao u kuću. Nije bilo ni potrebno da nešto kaže, Najdan je znao šta mu je činiti. I dalje je stajao na svom divanu, nogu teških kao tuč, sam samcijat. Gledao je levo, desno, pa u nego koje je je već bilo tamno. Svuda je smeo da pogleda, ali ne prema Smilji, koja je u dvorištu pomagala majci da opere drvene čanke, kašike i ćupove, sve ono što su odneli na današnju gozbu. Majka je stajala i polivala vodom iz tikve, dok je Smilja trljala posuđe i onda ga odlagala na zemlju. Majka je malo jače sipala vodu, ona se odbila od dno drvenog čanka i poprskala Smilju po licu. Ova bi se nasmejala, sa onim svojim savršenim usnama i zubima, obrisala nadlanicom i nešto rekla majci. Obe su počele da se smeju. Najdan nije čuo o čemu su pričale, bile su tihe, a i da nisu, mislio je da ne bi čuo ni da zagrmi sa svih strana, kako je i bivalo često na Svetog Iliju. U glavi mu je tutnjalo, zujalo, mislio je da mu je mozak postao košnica. Uhvatio se za stub na divanu. Stegao ga je tako da su mu vrhovi prstiju pobeleli, počeo je da noktima grebe po njegovoj površini. Polako je krenuo da korača preko njima. Činilo mu se ga gazi po blatu i kaljuzi, iako nije bilo kiše već petnaest dana. Iako je koračao normalno, njemu je izgledalo da mu opanci klizaju po blatu kada bi spuštao stopalo na pod, a onda, kada bi pravio novi korak, činilo mu se da ne žele da se odlepe od zemlje, da ih blato vuče k sebi. Čitavu večnost je trajalo tih desetak koraka do njih. Upravo su završile sa pranjem, Smilja je u rukama nosila posuđe, stavila ich je jedno u drugo, manje u veće, a na kraju i onih par drvenih kašika.

-Tata, šta ti je?- upita ga Smilja- kojoj je osmeh od malopre još bio na licu, ali se polako povlačio kad je ugledala oca. Najdan samo pogleda svoju ženu, kojoj mračna senka pređe preko očiju. Nije ga ništa pitala.

– Idemo u štalu- reče im Najdan i pođe. Već su bili pripremili sve da prespavaju u štali, bilo je mesta u donjem delu, tamo gde su ostavljali seno za zimu. Štala nije bila velika, ispletena od pruća prvobitno, pa ju je Najdan pretprošlog proleća još i ulepio blatom, da bi ovcama i svinjama bilo malo toplije zimi, kada krenu košava i sneg.

Sedeli su jedan pored drugog, na senu i gledali se. Smilja nije još shvatala o čemu se radi, gledala je čas u oca, čas u majku. Osećala je da se nešto strašno desilo, ali kako? Kada? Svi su se plašili kako će Turci reagovati, da li će i oni završiti poubijani, kao i stari Bučani čije su ime nasledili. A opet, sve je prošlo u najboljem redu, bili su zadovoljni jelom i smeštajem, čak je videla par njih kako se igraju sa decom, jedan je i malom Živanu dozvolio da dodirne jatagan. Ujutru, zorom, uzjahaće svoje konje i otići ka Resavi.

-Ženo, ako im to ne dozvolim, sve će nas poubijati. Svima će nam glave visiti na kolcima ujutru. A on će, ovaj paša koji se pretvara da je milosrdan, uzeti to što je naumio. A možda i više od toga.- izusti Najdan i sam iznenađen kako ga je šok brzo prošao i kako je počeo trezveno, gotovo poslovno da razmišlja.

-Ubij me pre nego što to uradiš– reče mu žena, Mara po imenu, kršeći ruke i gledajući kroz mrak u seno pored Smiljinih nogu. Sama sebi je zvučala više nego ravnodušno. Znala je da nekog izlaza nema. Neće njena ćerka biti ni prva ni poslednja koja će zadovoljiti turskog agu u prolazu. – Kako ću ljudima u oči da pogledam sutra? Gde ću od sramote da se sakrijem? Ko će da je uzme posle svega za ženu?- glas je ipak počeo da joj podrhtava, nije izdržala.

– Neće biti nikoga u oči da mu pogledaš, a nekog bude, nećeš imati čime da ga vidiš, oči će ti iskopati.

– Radi kako moraš, čoveku moj. Tebi neka ide na dušu šta god da uradiš, i dobro i loše. – rekla je jedva čujno, plašeći se Najdanove reakcije i, još više, odluke koju će doneti.

Naravno, nije bilo mesta razmišljanju, odluka je bila doneta još onog trenutka kada je Turčin isružio ruku i kažiprstom pokazao na Smilju. Najdan se okrenu Smilji, udahnuo duboko i hteo da joj saopšti šta je čeka, kada ga je zaustavio šušanj na ulazu u štalu, a onda i senka koja se uvukla u nju. Svinje lagano zagroktaše, dok je senka prolazila pored njih.

Ja to neću dozvoliti– reče im prilika, sedajući pored njih na seno. Stevan, Todorov najstariji sin, isti onaj kome je Najdan hteo da poveri svoju ćerku.

– Čika Najdane, meni je obećana, a i da nije, ja bih je tražio.

            – Odakle ti ovde Stevane?- prošišta Najdan– I kako znaš o čemu se radi?

           – Posmatram vas iza štale već više od pola sata– reče Stevan– i znao sam šta će ovaj nagizdani Osmanlija poželeti posle večere. Ali sada nemamo vremena da pričamo o tome. Smilja ostaje ovde. U stvari, najbolje je da ode i sakrije se u pećinu. Mesečina će, pa će naći put. A ja ću otići umesto nje– za mladića od petnaest godina, glas mu je zvučao sigurno poput nekog od trideset.

-Stevane, čuo sam i ja priče da Osmanlije ponekad i dečake oskrnave, pas im mater bezbožničku, ali mislim da ovaj nije takav- koliko god da je situacija bila teška, Najdan je, nesvesno, uspeo da napravi i malu šalu.

            Stevan nije ni odgovorio na Najdanovu opasku, pogledao je ka Smilji i rekao : Smiljo, skini svoje haljine, večeras će meni trebati. Tetka Maro,- pogledao je ka svojoj budućoj tašti- maramu mi dajte.

            Sve ostalo se desilo relativno brzo, kako priča dalje kaže. Najdan je iz očaja prihvatio Stevanov plan, ovaj se obukao u Smiljine haljine i zavio je Marinu maramu i krenuo ka Najdanovoj kući, gde ga je čekao Turčin, umoran, ali željan milovanja. Kako je Stevan ušao u kuću, a da ga nisu pretresali i da nisu videli da se ispod marame ne krije lepa Smilja, već zaljubljeno i hrabro momče, priča ne otkriva. Neki kažu da je na ulazu stajao baš onaj Januz, verovatno poturčeni Jovan iz ovih krajeva, koji je ipak osetio miris rodnog kraja i rešio da zažmuri na jedno oko. Drugi opet tvrde da su i janičari bili umorni, da je bio mrak, pa je Stevan stvarno izgledao poput devojke. Kako god, selo se sledećeg jutra probudilo uz povike janičara i Psetara, koji su našli svog agu golog u krevetu prerezanog grla i odrezanog polnog organa.

            Turci su podivljali, sve žitelje su okupili na glavnom trgu, tamo gde su juče večerali i okružili ih. Niko nije znao o čemu se radi, pošto niko nije ni znao za Stevanovo nedelo prošle noći, zbunjeno su se gledali, pa onda i Turke, ne znajući kako su se oni prijatni vojnici u prolazu odjednom promenili. Činilo se da se istorija ponavlja, Buku je rešeno da i po drugi put nestane sa lica Zemlje i to od turske ruke.

            Naravno, hijerarhija se znala, odmah je agin zamenik preuzeo vođstvo. Terao je konja levo-desno i siktao nešto na turskom. Opasno se približavao okupljenim ljudima, besno gledao prvo ka njima, a onda ka svojim vojnicima. Isukanom sabljom je pokazivao na unakaženo golo truplo svog dojučeranjeg zapovednika, koje su polegli na jedan ćilim iz Najdanove kuće.

-Ko je ovo uradio? Ko?- grmeo je. Obično se u ovakvim situacijama znala procedura; svi bi bili poubijani, bez pitanja i objašnjenja. Novi turski zapovednik im je, iz nekog razloga dao jednu šansu.

– Recite mi ko je to bio i podariću vam život. Gledaćete kako tog bezbožnika nabijamo na kolac i kako mu silujemo majku, sestru, ili ženu ako je kopile ima, ali svi ostali će ostati živi! Ko je ovo uradio????- urliknuo je ponovo, žila na vratu mu je iskočila, a lice pomodrelo. Ruka sa sabljom je opet pokazivala na truplo.

Legenda dalje kaže da su svi Bučani sagnuli glave ka zemlji i niko od njih nije ni reč progovorio. Više minuta je trajala ta ćutnja, koju je zapovednik prekinuo :

-Kirli domuzlar! Hepiniz piçler demektir! Ben bir kez tüm öldürebilir. Bu benim için. Bu birlikte olmak budur!!! Ama bugün değil. Cennet beni bekliyor! Çokdin! Çokdin! –[1] dok je to vrištao, podbo je konja, zamahnuo sabljom i sebi najbližem seljaku jednim potezom odsekao glavu. Okrenuo je konja, pokazavši svojim vojnicima da ga prate i odgalopirao, pre nego što je odsečena glava pala na tlo.

            Nikome nije bilo jasno zbog čega su ih Turci poštedeli. Pričalo se da im je Sveti Ilija pomogao, isti onaj svetac kojeg su poštovali i pravoslavci i muslimani. Onaj u čiju su slavu juče i jedni i drugi obedovali. A zar postoji neko drugo objašnjenje? Sam Bog je u slavu svog proroka te zore obasjao svom milošću Buk i njegove seljane, ali i osmanlijske bezbožnike. Valjda nije mogao da dopusti da se i po drugi put desi ista stvar, da mu u jednom trenutku podanici poginu od Alahovih podanika.

            Ono što jeste bio dopustio je da se upravo onaj koji je i bio glavni krivac za sve ovo, Stevan Todorov, nađe najbliže osmanlijskom konju u trenutku dok je on vitlao sabljom. I da je upravo on taj čija je glava ležala u prašini, na par metara od njenog tela. Neki bi rekli da je ironija po sredi, ali Bučani nisu bili toliko pismeni da znaju šta je ironija. Na kraju krajeva, jedini koji su znali ubicu su bili Najdan, Mara i Smilja i niko drugi. Najdan i Mara su gledali i dalje u zemlju, pa onda jedan drugog, a Smilja je zabezeknuto posmatrala Stevanovu glavu, njegove obraze i usne pune prašine i kamenčića.

            U čast tog događaja, da bi ih zauvek podsećao na dan kada su volšebno izbegli smrt, Bučani rešiše da svoje selo nazovu po rečima koje je Turčin poslednje izgovorio. Valjda u strahu nisu najbolje razumeli, ili se vremenom ime malo promenilo, selo je dobilo ime Ćovdin. Oni koji su malo znali turski su znali da çok din znači « tvrda, čvrsta vera », pa se i značenje poklapalo. Valja verovati dovoljno čvrsto, da bi se desila čuda. Godinama kasnije sam pretraživao internet i ustanovio da im je znanje turskog bilo ipak više nego skromno. Da su ga malo više znali, znali bi da Çokdin ipak znači nešto drugo. Kako god, ime je ostalo, makar i u izmenjenom obliku, a Bučani, novi Ćovdinci generacijama pričaju kako su svojom verom oterali Turke.

Deda je umeo bolje da ukrašava svoje priče nego što je to pradeda radio, a i ja sam bio malkice stariji da bih sebi u glavi mogao ovu ili onu stvar da ulepšam ili malo izmenim, da bi više ličila ne neki od crno-belih filmova koje sam gledao na televiziji za vreme raspusta. Niko ne zna kako se baš sve tačno odigralo, tako da ćete morati da mi verujete na reč.

-Inače, od tog Todora mi potičemo, odatle nam i prezime Todorović.- reče mi deda.

– On je posle tih dešavanja postao najveći domaćin u selu, uzeo je Smilju za svog mlađeg sina. Sve što je pomislio mu se ostvarivalo. A Najdan i Mara, a i njihovo domaćinstvo je polako propadalo. Todorovići su generacijama bili najveća i najbogatija familija u Ćovdinu, više od trećine sela je pripadalo nama.

– A zašto mi više nismo bogati? Kako smo od najbogatije familije dospeli da budemo među najsiromašnijima? I da li ja ipak pripadam Todorovićima, iako nosim drugo prezime?- deca ponekad imaju svakakva pitanja, a mene je ovo stvarno zanimalo.