Znam da niko ne čita do kraja, ali…

U stvari, ne znam, ali takav utisak stičem. 😉

Kako god, ako neko uspe da ovo pročita do kraja, molio bih za ISKRENO mišljenje, kritike, predloge, smernice, šta god. Meni bi mnogo značilo. Moguće je da ima grešaka, ali je tekst još neprerađen.

Hvala!

—————————————————————————————————————-

Selo u kojem sam odrastao se nekada zvalo Buk. Ne zna se gde se tačno nalazilo u odnosu na sadašnje selo, ne zna se koliko je bilo veliko, niti kakvi su ljudi u njemu živeli. Jedino što je ostalo je priča kako su jednom, u toku noći, Turci ( a ko bi drugo?) upali u selo, pokupili sve meštane, zatvorili ih u crkvu i onda je zapalili. Navodno su stajali oko crkve i gledali kako je plamen proždire, a sa njom i sve jadnike koji su se tu zadesili. Moj pradeda, nekadašnji službenik u Gardi kralja Aleksandra mi je pričao dok sam mu sedeo na krilu. U ustima mu je bila cigareta, koju je sam zavio od lista Politike i duvana koji je sâm uzgajao i sušio na spoljašnjem zidu kućice u kojoj su on i prababa spavali. Ja sam treptao i gledao u njegovu sedu bradu i iste takve brkove, koji su oko usta bili sasvim požuteli od duvanskog dima. Meni kao petogodišnjem detetu su priče bile veoma interesantne, samo što sam se od ove uvek plašio. Zamišljao sam te ljude, uhvaćene na spavanju, odvedene u crkvu i žive zapaljene. Sasvim jasno sam u svojim dečijim očima video plamenove koji gutaju zgradu i sve u njoj. Nekako mi je u mislima uvek mesto dešavanja bilo jedno te isto, na gornjem obodu današnjeg sela, iza pećine i velike formacije belih stena koje su se uzdizale nekih trideset-četrdeset metara u visinu, a koje smo mi nazivali Veliki kamen.

            Samo što mi, sadašnji meštani sela, nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa starim Bučanima. Par stotina godina kako je crkva progutala svoje vernike, stigli smo mi. Ponositi i kršni Hercegovci, koji su u svom ponosu i snazi jedino našli za shodno da pobegnu sa svojih ognjišta. Došli smo negde između Trebinja i Bileće. Odakle tačno, niko više ne zna. Nije bilo valjda ni važno da se zapamti. Kada jednom pobegneš sa dedovine, kada priznaš da je neko jači od tebe i da moraš da tražiš novo stanište, onda ti je valjda i lakše da sve zaboraviš i počneš iz početka. A možda je i ta grupa koja se jednog dana nasla pred ruševinama starog Buka jednostavno bila nepismena, bez navike da bilo šta ostavi pokoljenjima. Ko bi ga znao.

            Kako god, selo je niklo, uzeli smo staro ime Buk, a i sve okolne nazive. Valjda smo hteli da definitivno raskrstimo sa Hercegovinom. Krilaš je bilo brdo pod čijim obodima su sagradili prve kuće. Pored njega- Lisičji vrh, Koveljarac, Bela stena… Kao detetu su mi svi ti nazivi bili mistični, pozivali su na avanturu. I sam pogled na spomenuta brda mi je uzimao dah. Koliko puta sam, dok je deda sa kravama i plugom vukao brazde gledao u brdo koje se uzdizalo par kilometara od naše kolibe.

            “Zimi tamo ima kurjaka“- rekao bi mi deda- “kada je baš oštra zima, silaze i do sela“, a ja bih se tek onda pretvarao u malog avanturistu istraživača i zamišljao vukove koji su okružili kolibu, dok ih ja, zaključan u njoj, posmatram kroz maleni prozor sa rešetkama.

            “Ali ne brini, onaj tvoj drugi deda je lovac, pa sa svojom družinom redovno brani selo od njih“.

            Moj “drugi deda” je bio po očevoj liniji, čovek koga ja u životu nisam nikada video, kao uostalom ni babu, tetku, brata po ocu, a na kraju ni oca samog. Kada se brakovi rasture nije bilo pomirenja niti nekog razumnog razmišljanja. Ukoliko je mladoženja kriv, mladini roditelji bi se uvredili zato što im je “obeščastio ćerku”, koja će sad morati da se uda za bilo koga, pošto raspuštenice baš i nisu na ceni. Ukoliko je mlada kriva, mladoženjini roditelji bi krenuli da je blate kako nije nikakva domaćica, kako nije ni bila za njihovog sina junaka, a kako im i ne bi dala poroda, pošto, kako izgleda, nije ni plodna čim nije za ovo vreme zatrudnela. U mom konkretnom slučaju, niko nikoga nije optuživao. Krivac se nije znao, mada su i jedna i druga porodica imale svoju verziju događaja. Ali su optužbe izostale. Nastala je samo tišina. Od onog dana kada me je majka uzela i iz očeve kuce se vratila svojim roditeljima, moja porodica sa očeve strane mi nije više ni pogledala. A ni ja njih, ali valjda je to više bilo zbog toga što sam imao samo tri meseca kada se sve to ispodešavalo. Odrastao sam sa majkom, babom i dedom, prabababom i pradedom i to mi se činilo kao najnormalnija stvar na svetu. Tu i tamo bi došlo do spominjanja mog oca, ponajviše od moje babe, koja bi s vremena na vreme zaplakala i, stavljajući ruku na usta izgovorila “Ju Bože, kako li će ovo dete bez oca? Što li se ne seti jedanput da zapita za njega, da ga vidi?”, na šta bi se moja majka obično nadovezivala sa “Dok sam ja živa neće“.

            Mene sve te priče bas i nisu toliko zanimale. Gledao sam u brda sa leve strane sela, njihova tamnozelena boja, prošarana belom od stena mi je obećavala više od dvorišta u kojem sam se igrao. I tada je bilo prvi put da sam sebi nešto obećao i obavezao se da to obećanje i ispunim. “Jednog dana ćeš se popeti gore, na Krilaš, pa makar ti to bilo poslednje u životu.“, rekao sam sam sebi.

            Buk se tokom vremena širio, uzeo je obrise koje selo i danas ima. Ali, kako već kažu da se istorija uvek ponavlja, valjda i ovde nije htela da napravi izuzetak. Tako da su, kako legenda opet kaže, jednog dana ponovo naišli Turci. Tu priču mi nije ispričao pradeda, pošto ga je smrt iznenadila jednog dana u njivi, dok je srpom žnjeo travu za svinje, već moj deda Radivoje. On je bio sušta suprotnost svom ocu : uvek glatko izbrijan, nikada u životu nije okusio duvan, voleo je sport (nijedna utakmica seoskog fudbalskog tima nije prošla bez njega), ali je zato voleo da popije, dok je pradeda okušao alkohol samo za slavu, kada je trebalo preseći kolač Svetom Luki i popiti malo vina. Nije nešto preterano komunicirao sa mnom, ali je ponekad, dok smo sedeli na kolima koje su vukle krave i išli ka njivama, umeo da oponaša svog oca.

Turci su došli na Svetog Iliju, baš na dan kada je selo slavilo svoju slavu. Neradan je dan, iako u sred leta, svi u selu bi se okupali, obukli u najbolje odelo (iako bi se to odelo razlikovalo od onog koje su svakodnevno nosili samo po tome što je bilo čisto) i onda okupili u centru sela, na zajedničkoj trpezi. Svako bi doneo po malo od kuće, neko sira, mleka, kuvanih jaja. Svake godine bi se jedna familija javila dobrovoljno da ispeče svinju na ražnju, druga bi donela jagnje. Bilo bi i gibanice, sarme, luka, pogače, zelja i kopriva, kajmaka, a ako bi neko hteo da se zasladi, oni koji su imali voćnjake se donosili u korpama, jabuke, kruške, maline i šljive. Ako je preteklo od prošle godine, bilo je i oraha i lešnika. Deca bi otišla pored sela da naberu crnog duda, onog koji nije bio iskorišten za pečenje rakije dudovače, koja se takođe služila za stolom. Svi bi se zahvaljivali Bogu i Svetom Iliji što im je pokazao put iz hercegovačkog krša do ove zemlje, gde je samo trebalo posaditi ili posejati nešto, pa da im tlo podari izobilje.

Osmanlija je bilo mnogo, na konjima, naoružanih do zuba. Bilo je tu delibaša, janičara, ali ono što je sledilo sve Bučane je da su primetili i par Psetara, ili Šekbana, kako su ih Osmanlije nazivale. Bilo ih je desetak, na konjima, svakome je sa strane stajalo po tri hrta. Njihovo prisustvo je značilo da se u pratnji nalazi osoba veoma visokog položaja, da nije ne daj Bože neki paša ili vezir zalutao baš danas ovde, a možda je Sveti Ilija samog sultana iz Carigrada poslao? Na kraju krajeva, sve je moguće i osvajači nevernici veruju u Svetog proroka Iliju.

Samo su na proputovanju– kaže im vođa- nemaju čega da se plaše. Na kraju krajeva, ovde odavno nije bilo buna, a svi oni su štićenici Velikog Sultana i deca najveće carevine koju je Alah video. I oni su njihova vojska, a seljaci su njihovi podanici, isti poput onih u Kapadokiji ili Anadoliji.

-Slavite proroka Alija Srbi ?- nasmeši se i pogladi po brku. – Neka mu je slava što nam je podario ovakvu gozbu, umalo da krenemo poljskim putem, ali nam je Januz ovde– i pokaza na jednog od janičara- koji je iz ovih krajeva, rekao da ćemo pre stići do Resave ako presečemo preko brda. Neka mu Allah podari junačku smrt- i nasmeja se još srdačnije gledajući u Srbina Januza.

Bučanima je to bio dovoljan znak da što brže ustanu od stola i da vojsci ustupe mesto. Doduše, dosta njih je već pri samom dolasku grupe ustalo i pognutih glava stajalo na metar-dva od stola, ali sada su svi, čak i oni koji su od šoka zaboravili da se pomere, užurbano odlazili sa trpeze. Žene brže-bolje počeše da pospremaju sto, neka bi uzela bardake rakije, neka ćupove vina, a druga bi sklanjala ostatke pogače i mesa od stola. I ono malo prasetine koje je ostalo (na kraju krajeva, ručak je već bio pri kraju) je Najdan, domaćin koji ga je i doneo, inače glavešina sela, pokupio u drveno koritance i krenuo što dalje od Turaka.

-Čekaj malo, domaćine– reče mu vođa, za kojeg se i dan-danas ne zna kojeg je ranga bio- vidim da ste završili sa gozbom, a bilo bi šteta baciti hranu, pa makar to bilo i to prljavo pašče. Onure, –okrenu se ka jednom od Psetara koji mu je sedeo sa desne strane niže za sofrom-da li bi tvoji junaci smeli da zgreše jednom, mislim da njima neće prijati zelje i pita ?- i nasmeja se zaverenički.

Psetar mu nije odvratio osmeh, samo je klimnuo glavom. Najdan je znao šta mu je činiti. Udaljio se sa koritancetem i mesom nekih dvadesetak metara i odložio ga na zemlju. „Bolje ono nego ja“, pomisli i udalji se. Psetari dadoše znak svojim hrtovima, koji pojuriše da se ugoste, kad je i njih Ilija pogledao.

Veče se bližilo i Osmanlije su se zahvalile Bučanima što su im ponudili svoje kuće da prespavaju (naravno, ovi to nisu ni učinili) i polako su se spremali na počinak. Vođa će uzeti Najdanovu kuću, najprostranija je i najčistija, kako izgleda. Sedeo je ispred kuće na divanu, pušio lulu i posmatrao. Najdan je stajao nekoliko metara od njega, spreman da potrči da njegov znak. Naravno, bilo je tu i par janičara, raspoređenih oko kuće- Najdanu se učini da je i onaj Januz tu- ali se ipak on smatrao odgovornim da turskom vlastelinu ostanak bude što prijatniji i da što pre ode. Krajičkom oka ga je posmatrao kao uživa u duvanu. Zamišljen, skoro setan. „I ti si valjda nečije dete“, pomisli Najdan, „i tebe negde neko čeka. A opet, sudbina te je dovela do nas. Niti si ti hteo da dođeš, niti smo te zvali“. Skoro pa mu je bilo žao kako se sudbina igra sa ljudima. « Valjda smo svi mi isti, svakoga svoje boli ».

Turčin povuče još jedan dim i skoro istovremeno ispruži levu ruku, onu koja mu je bila slobodna, i kažiprstom pokaza na nešto. Najdan se trže, spreman da potrči da ispuni Turčinovu želju. Možda je gladan još, ili hoće vode? Pogleda u pravcu u kojem je ovaj pokazao i u istom trenutku oseti kako su mu se noge odsekle. U tom trenutku da je medved ispred njega stajao, ma sam đavo da se pojavi iz ognja, on ne bi mogao ni korak da napravi. Kuća i divan, koje su mu u amanet od njegovog oca ostali, počeše da se okreću i nekako smanjuju.

U pravcu u kom je gad pokazao, desetak metara od njih, stajala je njegova ćerka Smilja. Kum je rekao da treba takvo ime da nosi, da bude mirišljava i lekovita poput smilja onome ko je oženi. Već joj je bilo četrnaest godina, govorili su žena i on da li će se oroditi sa Todorom, domaćinom koji je u svakom pogledu bio bogat i napredan kao i oni. Njegov sin Stevan je već bio momak od petnaest leta, naočit, pametan i vredan, Smilja bi živela kao carica Milica kod njih.

Žena se još uvek snebivala, uzdahnula bi duboko, uvek kada bi Najdan započeo razgovor na tu temu i rekla bi „Neka je još jedno leto, molim te, da je gledam u avliji još malo“. Znala je ona dobro da je Najdan pita više iz poštovanja nego zato će njeno mišljenje nešto promeniti. Biće onako kako se Najdan i Todor dogovore, i nikako drugačije.

Turčin je gledao Najdana pravo u oči, video je njegov šok i preneraženost, ali nije pomerio nijedan mišić lica. Gledao ga je par sekundi, ugasio lulu i ušao u kuću. Nije bilo ni potrebno da nešto kaže, Najdan je znao šta mu je činiti. I dalje je stajao na svom divanu, nogu teških kao tuč, sam samcijat. Gledao je levo, desno, pa u nego koje je je već bilo tamno. Svuda je smeo da pogleda, ali ne prema Smilji, koja je u dvorištu pomagala majci da opere drvene čanke, kašike i ćupove, sve ono što su odneli na današnju gozbu. Majka je stajala i polivala vodom iz tikve, dok je Smilja trljala posuđe i onda ga odlagala na zemlju. Majka je malo jače sipala vodu, ona se odbila od dno drvenog čanka i poprskala Smilju po licu. Ova bi se nasmejala, sa onim svojim savršenim usnama i zubima, obrisala nadlanicom i nešto rekla majci. Obe su počele da se smeju. Najdan nije čuo o čemu su pričale, bile su tihe, a i da nisu, mislio je da ne bi čuo ni da zagrmi sa svih strana, kako je i bivalo često na Svetog Iliju. U glavi mu je tutnjalo, zujalo, mislio je da mu je mozak postao košnica. Uhvatio se za stub na divanu. Stegao ga je tako da su mu vrhovi prstiju pobeleli, počeo je da noktima grebe po njegovoj površini. Polako je krenuo da korača preko njima. Činilo mu se ga gazi po blatu i kaljuzi, iako nije bilo kiše već petnaest dana. Iako je koračao normalno, njemu je izgledalo da mu opanci klizaju po blatu kada bi spuštao stopalo na pod, a onda, kada bi pravio novi korak, činilo mu se da ne žele da se odlepe od zemlje, da ih blato vuče k sebi. Čitavu večnost je trajalo tih desetak koraka do njih. Upravo su završile sa pranjem, Smilja je u rukama nosila posuđe, stavila ich je jedno u drugo, manje u veće, a na kraju i onih par drvenih kašika.

-Tata, šta ti je?- upita ga Smilja- kojoj je osmeh od malopre još bio na licu, ali se polako povlačio kad je ugledala oca. Najdan samo pogleda svoju ženu, kojoj mračna senka pređe preko očiju. Nije ga ništa pitala.

– Idemo u štalu- reče im Najdan i pođe. Već su bili pripremili sve da prespavaju u štali, bilo je mesta u donjem delu, tamo gde su ostavljali seno za zimu. Štala nije bila velika, ispletena od pruća prvobitno, pa ju je Najdan pretprošlog proleća još i ulepio blatom, da bi ovcama i svinjama bilo malo toplije zimi, kada krenu košava i sneg.

Sedeli su jedan pored drugog, na senu i gledali se. Smilja nije još shvatala o čemu se radi, gledala je čas u oca, čas u majku. Osećala je da se nešto strašno desilo, ali kako? Kada? Svi su se plašili kako će Turci reagovati, da li će i oni završiti poubijani, kao i stari Bučani čije su ime nasledili. A opet, sve je prošlo u najboljem redu, bili su zadovoljni jelom i smeštajem, čak je videla par njih kako se igraju sa decom, jedan je i malom Živanu dozvolio da dodirne jatagan. Ujutru, zorom, uzjahaće svoje konje i otići ka Resavi.

-Ženo, ako im to ne dozvolim, sve će nas poubijati. Svima će nam glave visiti na kolcima ujutru. A on će, ovaj paša koji se pretvara da je milosrdan, uzeti to što je naumio. A možda i više od toga.- izusti Najdan i sam iznenađen kako ga je šok brzo prošao i kako je počeo trezveno, gotovo poslovno da razmišlja.

-Ubij me pre nego što to uradiš– reče mu žena, Mara po imenu, kršeći ruke i gledajući kroz mrak u seno pored Smiljinih nogu. Sama sebi je zvučala više nego ravnodušno. Znala je da nekog izlaza nema. Neće njena ćerka biti ni prva ni poslednja koja će zadovoljiti turskog agu u prolazu. – Kako ću ljudima u oči da pogledam sutra? Gde ću od sramote da se sakrijem? Ko će da je uzme posle svega za ženu?- glas je ipak počeo da joj podrhtava, nije izdržala.

– Neće biti nikoga u oči da mu pogledaš, a nekog bude, nećeš imati čime da ga vidiš, oči će ti iskopati.

– Radi kako moraš, čoveku moj. Tebi neka ide na dušu šta god da uradiš, i dobro i loše. – rekla je jedva čujno, plašeći se Najdanove reakcije i, još više, odluke koju će doneti.

Naravno, nije bilo mesta razmišljanju, odluka je bila doneta još onog trenutka kada je Turčin isružio ruku i kažiprstom pokazao na Smilju. Najdan se okrenu Smilji, udahnuo duboko i hteo da joj saopšti šta je čeka, kada ga je zaustavio šušanj na ulazu u štalu, a onda i senka koja se uvukla u nju. Svinje lagano zagroktaše, dok je senka prolazila pored njih.

Ja to neću dozvoliti– reče im prilika, sedajući pored njih na seno. Stevan, Todorov najstariji sin, isti onaj kome je Najdan hteo da poveri svoju ćerku.

– Čika Najdane, meni je obećana, a i da nije, ja bih je tražio.

            – Odakle ti ovde Stevane?- prošišta Najdan– I kako znaš o čemu se radi?

           – Posmatram vas iza štale već više od pola sata– reče Stevan– i znao sam šta će ovaj nagizdani Osmanlija poželeti posle večere. Ali sada nemamo vremena da pričamo o tome. Smilja ostaje ovde. U stvari, najbolje je da ode i sakrije se u pećinu. Mesečina će, pa će naći put. A ja ću otići umesto nje– za mladića od petnaest godina, glas mu je zvučao sigurno poput nekog od trideset.

-Stevane, čuo sam i ja priče da Osmanlije ponekad i dečake oskrnave, pas im mater bezbožničku, ali mislim da ovaj nije takav- koliko god da je situacija bila teška, Najdan je, nesvesno, uspeo da napravi i malu šalu.

            Stevan nije ni odgovorio na Najdanovu opasku, pogledao je ka Smilji i rekao : Smiljo, skini svoje haljine, večeras će meni trebati. Tetka Maro,- pogledao je ka svojoj budućoj tašti- maramu mi dajte.

            Sve ostalo se desilo relativno brzo, kako priča dalje kaže. Najdan je iz očaja prihvatio Stevanov plan, ovaj se obukao u Smiljine haljine i zavio je Marinu maramu i krenuo ka Najdanovoj kući, gde ga je čekao Turčin, umoran, ali željan milovanja. Kako je Stevan ušao u kuću, a da ga nisu pretresali i da nisu videli da se ispod marame ne krije lepa Smilja, već zaljubljeno i hrabro momče, priča ne otkriva. Neki kažu da je na ulazu stajao baš onaj Januz, verovatno poturčeni Jovan iz ovih krajeva, koji je ipak osetio miris rodnog kraja i rešio da zažmuri na jedno oko. Drugi opet tvrde da su i janičari bili umorni, da je bio mrak, pa je Stevan stvarno izgledao poput devojke. Kako god, selo se sledećeg jutra probudilo uz povike janičara i Psetara, koji su našli svog agu golog u krevetu prerezanog grla i odrezanog polnog organa.

            Turci su podivljali, sve žitelje su okupili na glavnom trgu, tamo gde su juče večerali i okružili ih. Niko nije znao o čemu se radi, pošto niko nije ni znao za Stevanovo nedelo prošle noći, zbunjeno su se gledali, pa onda i Turke, ne znajući kako su se oni prijatni vojnici u prolazu odjednom promenili. Činilo se da se istorija ponavlja, Buku je rešeno da i po drugi put nestane sa lica Zemlje i to od turske ruke.

            Naravno, hijerarhija se znala, odmah je agin zamenik preuzeo vođstvo. Terao je konja levo-desno i siktao nešto na turskom. Opasno se približavao okupljenim ljudima, besno gledao prvo ka njima, a onda ka svojim vojnicima. Isukanom sabljom je pokazivao na unakaženo golo truplo svog dojučeranjeg zapovednika, koje su polegli na jedan ćilim iz Najdanove kuće.

-Ko je ovo uradio? Ko?- grmeo je. Obično se u ovakvim situacijama znala procedura; svi bi bili poubijani, bez pitanja i objašnjenja. Novi turski zapovednik im je, iz nekog razloga dao jednu šansu.

– Recite mi ko je to bio i podariću vam život. Gledaćete kako tog bezbožnika nabijamo na kolac i kako mu silujemo majku, sestru, ili ženu ako je kopile ima, ali svi ostali će ostati živi! Ko je ovo uradio????- urliknuo je ponovo, žila na vratu mu je iskočila, a lice pomodrelo. Ruka sa sabljom je opet pokazivala na truplo.

Legenda dalje kaže da su svi Bučani sagnuli glave ka zemlji i niko od njih nije ni reč progovorio. Više minuta je trajala ta ćutnja, koju je zapovednik prekinuo :

-Kirli domuzlar! Hepiniz piçler demektir! Ben bir kez tüm öldürebilir. Bu benim için. Bu birlikte olmak budur!!! Ama bugün değil. Cennet beni bekliyor! Çokdin! Çokdin! –[1] dok je to vrištao, podbo je konja, zamahnuo sabljom i sebi najbližem seljaku jednim potezom odsekao glavu. Okrenuo je konja, pokazavši svojim vojnicima da ga prate i odgalopirao, pre nego što je odsečena glava pala na tlo.

            Nikome nije bilo jasno zbog čega su ih Turci poštedeli. Pričalo se da im je Sveti Ilija pomogao, isti onaj svetac kojeg su poštovali i pravoslavci i muslimani. Onaj u čiju su slavu juče i jedni i drugi obedovali. A zar postoji neko drugo objašnjenje? Sam Bog je u slavu svog proroka te zore obasjao svom milošću Buk i njegove seljane, ali i osmanlijske bezbožnike. Valjda nije mogao da dopusti da se i po drugi put desi ista stvar, da mu u jednom trenutku podanici poginu od Alahovih podanika.

            Ono što jeste bio dopustio je da se upravo onaj koji je i bio glavni krivac za sve ovo, Stevan Todorov, nađe najbliže osmanlijskom konju u trenutku dok je on vitlao sabljom. I da je upravo on taj čija je glava ležala u prašini, na par metara od njenog tela. Neki bi rekli da je ironija po sredi, ali Bučani nisu bili toliko pismeni da znaju šta je ironija. Na kraju krajeva, jedini koji su znali ubicu su bili Najdan, Mara i Smilja i niko drugi. Najdan i Mara su gledali i dalje u zemlju, pa onda jedan drugog, a Smilja je zabezeknuto posmatrala Stevanovu glavu, njegove obraze i usne pune prašine i kamenčića.

            U čast tog događaja, da bi ih zauvek podsećao na dan kada su volšebno izbegli smrt, Bučani rešiše da svoje selo nazovu po rečima koje je Turčin poslednje izgovorio. Valjda u strahu nisu najbolje razumeli, ili se vremenom ime malo promenilo, selo je dobilo ime Ćovdin. Oni koji su malo znali turski su znali da çok din znači « tvrda, čvrsta vera », pa se i značenje poklapalo. Valja verovati dovoljno čvrsto, da bi se desila čuda. Godinama kasnije sam pretraživao internet i ustanovio da im je znanje turskog bilo ipak više nego skromno. Da su ga malo više znali, znali bi da Çokdin ipak znači nešto drugo. Kako god, ime je ostalo, makar i u izmenjenom obliku, a Bučani, novi Ćovdinci generacijama pričaju kako su svojom verom oterali Turke.

Deda je umeo bolje da ukrašava svoje priče nego što je to pradeda radio, a i ja sam bio malkice stariji da bih sebi u glavi mogao ovu ili onu stvar da ulepšam ili malo izmenim, da bi više ličila ne neki od crno-belih filmova koje sam gledao na televiziji za vreme raspusta. Niko ne zna kako se baš sve tačno odigralo, tako da ćete morati da mi verujete na reč.

-Inače, od tog Todora mi potičemo, odatle nam i prezime Todorović.- reče mi deda.

– On je posle tih dešavanja postao najveći domaćin u selu, uzeo je Smilju za svog mlađeg sina. Sve što je pomislio mu se ostvarivalo. A Najdan i Mara, a i njihovo domaćinstvo je polako propadalo. Todorovići su generacijama bili najveća i najbogatija familija u Ćovdinu, više od trećine sela je pripadalo nama.

– A zašto mi više nismo bogati? Kako smo od najbogatije familije dospeli da budemo među najsiromašnijima? I da li ja ipak pripadam Todorovićima, iako nosim drugo prezime?- deca ponekad imaju svakakva pitanja, a mene je ovo stvarno zanimalo.

12 thoughts on “Znam da niko ne čita do kraja, ali…

  1. dok je deda sa kravama i plugom – kravama?
    cerku“ – ć (ć te jebe na više mesta)
    ce sad morati da se uda za bilo koga, posto niko nece raspuštenice. – ne može i bilo ko i niko
    koritancetem – koritancem
    stavila ich je jedno – c viška
    -Stevane, čuo sam i ja priče da Osmanlije ponekad i dečake oskrnave, pas im mater bezbožničku, ali mislim da ovaj nije takav- koliko god da je situacija bila teška, Najdan je, nesvesno, uspeo da napravi i malu šalu. – ovo bi možda ti rekao ali Najdan ne bi!

    Što se sadržaja tiče, not my cup of tea, a složio bih se sa tobom da je deda umeo bolje da je ispriča. Nije ništa više od priče pred spavanje (sve sa glavom u prašini 🙂 pa ko voli…

    Like

    • Hvala na kritici! Sa kravama, ne volovima, ako si to mislio. Što se slova sa kvačicama tiče, rekoh da nisam sve prepravio. Kad imam slobodnog vremena na poslu, napišem nešto. Pošto živim na području gde se ne govori srpski, nemam naša slova…i ne, ne mogu da promenim jezik na tastaturi. 🙂 Ovo što je Najdan rekao je meni sasvim u redu. Ne želim da idealizujem te naše pretke. Znali su oni dobro i za incest, pedofiliju i homoseksualnost, samo su ih drugačije nazivali. Ovo je uvod, upoznavanje sa scenom i nekom pozadinom lika. Drugi “uvod” i malu razradu možeš da pročitaš (ako budeš hteo) u tekstu koji sam danas postavio. Mala napomena, nijedan tekst ovde nije potpun. Hvala još jednom i sledeći put slobodno još konkretnije. 🙂

      Like

      • Not my cup of tea je najkonkretnije. Ko voli ovakve priče mislim da će biti zadovoljan. Ne verujem da ću čitati na dalje… Za mene su one prevaziđene ali svako ima svoje motive zašto nešto piše, nešto što ne traži mnogo izazova… Moraš biti i mnogo dobar da bi se razlikovao/izdvojio od prethodnika…

        Like

      • Poštujem tvoje mišljenje, naravno. Kao što rekoh, nastavak nema nikakve veze sa Turcima, starim srpskim selima i sl. Ali nema veze, hvala ti što si i ovoliko pročitao.

        Like

    • Ah da: ovo “koritancetem” nije greška, već namerno. Jeste zbunjujuće, ali će to kosovsko-resavsko narečje sa kojim sam odrastao biti dosta korišteno. Ovo niko/bilo ko ću napisati drugačije, u pravu si. Mada se malo uzdam i u lektora…

      Like

      • Ako koristiš narečje ne može malo da a malo ne, nije samo zabuna u pitanju, nego i nedoslednost… Možda bi mogao ako ti je stalo do narečja (što ti nije moja preporuka) da narečje daš likovima a pripovedaču oduzmeš. Doslednost svakako.

        Like

  2. Uzivala sam citajuci, a to je jedino sto pricu cini zivom, sto onog koji pise cini piscem :))))))
    Sve drugo su sitnice, sve drugo je nevazno u odnosu na tvoju sposobnost da likovima, dogadjajima , predelima, udahnes “zivot”, klizeci recima tako da citaoca vodis magicnim slikama koje su iz tebe pretocene i predate svima koji umeju videti :)))))
    Hvala ti na prici :))))))

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s