Prkos

Ponosan sam na svoje ožiljke,

oni me prate svuda,

poznaju me najbolje na svetu.

Peku me ponekad,

a ja ih pomilujem,

gledam,

kako su isti, godinama,

tu su uz mene,

verni kao psi,

da me podsete

kako je bilo vredno dobiti ih.

Greju me u tami,

podsećaju me kako

sam uprkos njima,

a možda baš upravo zbog njih,

uspeo,

svima u inat, svima u prkos,

dokazao sam sebi

da jači sam.

Advertisements

Misao #2

„Beleži. Pamti sve, svaku uvredu, svaku suzu.Istetoviraj sve na
unutrašnju stranu svog uma. U životu je suštinski važno
poznavati otrove. Rekla sam ti-niko ne postaje umetnik sem
ako ne mora.“

(Dženet Fič)

Nije mi žao

Zar vi,

koji ste me mrzeli i kinjili,

vi oprost da mi tražite?

Vi, čije sam pragove obijao, zatvorena vrata gledao,

vi zbog kojih sam sâm ostajao

da vama zaborav podarim?

Zar vi,

koji ste mi se u lice smejali

nadu ubijali i svetlost uzimali,

vi oprost da poželite?

Da vam san miran udelim,

smeh da vam dozvolim,

sve ono što meni ste krali?

Vama,

otrovnih očiju i prevrtljivog jezika,

čije sam drugarstvo želeo, da sâm ne bih bio?

Vi, koji ste me imenima nazivali,

snagu krali,

vi zbog kojih sam oguljenih kolena

na zemlji klečao,  krišom plakao,

a svima pričao da će jednom sve proći,

imate drskosti

da me za druga poželite,

u oči pogledate

i želje kažete?

Nije mi žao

što ću vas odbiti,

u oči pogledati, svoje želje vam reći

u lice vam se nasmejati

i u zaborav poslati.

priceless-view