Misao #1

Nekada sam imao nostalgiju koja me je održavala i davala mi nadu. Sada ni ona više nije tu.

I šta sad?

Advertisements

Ono malo mesto…

Oduvek sam sanjao da ću naći neko mestašce na ovoj planeti gde ću se osećati kao kod kuće. I eto, pre par godina se to i desilo.

Iako ga posećujem jednom godišnje i to samo na desetak dana, dovoljno mi je da se opustim, sredim misli i da se odmorim.

Sainte Marie la mer, Côte Catalane, Francuska.

I ne, nema ovo veze sa onim fejzbukovskim „vidite gde sam bio na letovanju“, naprotiv. Nađite i vi neko malo mesto, makar bilo i na dva kilometra od vaše „prave“ kuće.

IMG_7594

1

2

6

7

8

10

IMG_7557

IMG_7578

IMG_7614

Senka

Slušao sam sapat

kako mi priča

da vreme je došlo

možda i kasno je

I slušao sam vetar

kako mi peva

da vreme je tu

sada ili nikada

I svoju senku sam čuo

kako me moli

„ne daj da mi te ukradu!“

Šta bih ja bez senke

hodao po svetu

bez odraza i lica

Jer, koliko god da nam Sunce

prija

toliko nam je i senka potrebna

da nas podseti

da postojimo

camels-aerial-johns_31414_990x742

Život;

Poslednjih nedelja priča o samoubistvima je u centru pažnje i sada više nego ikada vidimo efekte nelečene ili pogrešno lečene depresije. Dvoje od troje ljudi, koji su oduzeli sebi život, patili su od teške depresije, piše HuffPost.

Predstavljamo vam mitove i zablude o depresiji koji nas sprečavaju da razumemo ovu bolest.

o-DEPRESSION-facebook

Depresija i tuga su ista stvar

Iako je osećaj tuge često simptom depresije, nije sinonim za depresiju. Tuga može biti prolazna i ona nastaje taloženjem loših životnih iskustava i jakih sećanja, ali dolazi i odlazi – nije konstantna.

Depresija, s druge strane, hronično je stanje. Duboka tuga koju osećaju depresivni ljudi ne nestaje tek tako. Depresivni ljudi mogu se osećati prazno, apatično, anksiozno i napeto, što im znatno otežava život i oni osećaju stalni bol.

Depresija je znak mentalne slabosti

Stigma je glavni razlog zašto toliko mnogo ljudi bira da pati u tišini, umesto da potraži pomoć. Međutim, depresiju ne možete izabrati ili prigrliti. U pitanju je kompleksni mentalni poremećaj koji utiče na osobu biološki, psihološki i socijalno i ne diskriminiše.

Depresiju uvek uzrokuju traumatični događaji

Samo zato što je kod žena dva puta češća, to ne znači da od depresije ne pate i muškarci. Sredovečni muškarci su prošle godine dva puta češće oduzimali sebi život, a većina samoubistava je povezana s depresijom. Muškarci teže priznaju depresiju nego žene plašeći se da ih neko ne vidi kao manje stabilne i jake.

depression_by_pa_he-d39yw2q

Ako su vam roditelji bili depresivni, bićete i vi

Iako genetska predispozicija može povećati šanse za depresiju, rizik je relativno mali – od 10 do 15%.

Stariji istraživači sugerišu da je depresija ranije bila mnogo više nasledna, ali nove studije pokazuju da ta tvrdnja nije potkrepljena naučno. Ljudi s porodičnom anamnezom u kojoj ima depresije mogu biti svesniji simptoma, ali svako ko oseti simptome ove bolesti treba da se javi lekaru.

Ukoliko imate depresiju, sve što vam je potrebno su antidepresivi

S obzirom na to da se depresija manifestuje drugačije kod svake osobe, ovo nije bolest koja lako dozvoljava ljudima da popiju pilulu i sutra se osete bolje. Antidepresivi su standardni tretman koji propisuju lekari, ali nisu jedina opcija. Mnogi ljudi koji pate od depresije odlučuju se za psihoterapiju ili kombinaciju metoda. Većina lekara misli da je kombinovanje psihoterapije i antidepresiva nešto što daje najbolje rezultate. Oni koji se odluče za lekove dobrobiti neće osetiti prvih šest nedelja dok se telo ne navikne.

let-me-out

Lekovi će vam biti potrebni celog života

Sve zavisi od simptoma koje pokazujete – kod nekih se lekovi koriste kratko dok se simptomi ne povuku, drugi ih piju celi život, dok se treći odluče na lečenje bez lekova. Nekoliko vrsta psihoterapije nude vrlo efikasne tretmane, koji kod 40 odsto ljudi deluju bolje od lekova.

Vavilonska pesma: glava treća

Odlomak odlomka (sirova verzija)

Selo u kojem sam odrastao se nekada zvalo Buk. Ne zna se gde se tačno nalazilo u odnosu na sadašnje selo, ne zna se koliko je bilo veliko, niti kakvi su ljudi u njemu živeli. Jedino što je ostalo je priča kako su jednom, u toku noći, Turci ( a ko bi drugo?) upali u selo, pokupili sve meštane, zatvorili ih u crkvu i onda je zapalili. Navodno su stajali oko crkve i gledali kako je plamen prozdire, a sa njom i sve jadnike koji su se tu zadesili.

            Samo što mi, sadašnji meštani sela, nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa starim Bučanima. Par stotina godina kako je crkva progutala svoje vernike, stigli smo mi. Ponositi i kršni Hercegovci, koji su u svom ponosu i snazi jedino našli za shodno da pobegnu sa svojih ognjišta. Došli smo negde između Trebinja i Bileće. Odakle tačno, niko više ne zna. Nije bilo valjda ni važno da se zapamti. Kada jednom pobegneš sa dedovine, kada priznaš da je neko jači od tebe i da moraš da tražiš novo stanište, onda ti je valjda i lakše da sve zaboraviš i počneš iz početka. A možda je i ta grupa koja se jednog dana nasla na mestu gde se stari Buk nalazio, jednostavno bila nepismena, bez navike da bilo šta ostavi pokoljenjima. Ko bi ga znao.

            Kako god, selo je niklo, uzeli smo staro ime Buk, a i sve okolne nazive. Valjda smo hteli da definitivno raskrstimo sa Hercegovinom. Krilaš je bilo brdo pod čijim obodima su sagradili prve kuće. Pored njega- Lisičji vrh, Koveljarac, Bela stena… Kao detetu su mi svi ti nazivi bili mistični, pozivali su na avanturu. I sam pogled na spomenuta brda mi je uzimao dah. Koliko puta sam, dok je deda sa kravama i plugom vukao brazde gledao u brdo koje se uzdizalo par kilometara od naše kolibe.

            „Zimi tamo ima kurjaka„- rekao bi mi deda- „kada je baš oštra zima, silaze i do sela„, a ja bih se tek onda pretvarao u malog avanturistu istraživača i zamišljao vukove koji su okružili kolibu, dok ih ja, zatvoren u njoj, posmatram kroz maleni prozor sa rešetkama.

            „Ali ne brini, onaj tvoj drugi deda je lovac, pa sa svojom družinom redovno brani selo od njih„.

            Moj „drugi deda“ je bio po očevoj liniji, čovek koga ja u životu nisam nikada video, kao uostalom ni babu, tetku, brata po ocu, a na kraju ni oca samog. Kada se brakovi rasture nije bilo pomirenja niti nekog razumnog razmišljanja. Ukoliko je mladoženja kriv, mladini roditelji bi se uvredili zato što im je „obeščastio ćerku“, koja će sad morati da se uda za bilo koga, pošto niko neće raspuštenice. Ukoliko je mlada kriva za razvod braka, mladoženjini roditelji bi krenuli da je blate kako nije nikakva domaćica, kako nije ni bila za njihovog sina junaka, a kako im i ne bi dala poroda, pošto, kako izgleda, nije ni plodna čim nije za ovo vreme zatrudnela. U mom konkretnom slučaju, niko nikoga nije optuživao. Krivac se nije znao, mada su i jedna i druga porodica imale svoju verziju događaja. Ali su optužbe izostale. Nastala je samo tišina. Od onog dana kada me je majka uzela i iz očeve kuce se vratila svojim roditeljima, moja porodica sa očeve strane mi nije više ni pogledala. A ni ja njih, ali valjda je to više bilo zbog toga što sam imao samo tri meseca kada se sve to ispodešavalo. Odrastao sam sa majkom, babom i dedom, prabababom i pradedom i to mi se činilo kao najnormalnija stvar na svetu. Tu i tamo bi došlo do spominjanja mog oca, ponajviše od moje babe, koja bi s vremena na vreme zaplakala i, stavljajući ruku na usta izgovorila „Ju Bože, kako li će ovo dete bez oca? Što li se ne seti jedanput da zapita za njega?“, na šta bi se moja majka obično nadovezivala sa „Dok sam ja živa neće„.

            Mene sve te priče baš i nisu toliko zanimale. Gledao sam u brda sa leve strane sela ;njihova tamnozelena boja, prošarana belom od stena mi je obećavala više od dvorišta u kojem sam se igrao. I tada je bilo prvi put da sam sebi nešto obećao i obavezao se da to obećanje i ispunim. „Jednog dana ćeš se popeti gore, na Krilaš, pa makar ti to bilo poslednje u životu.„, rekao sam sam sebi.

……………