Stvarno ne mogu da gledam slike onog malog, jadnog deteta kako mrtvo leži na plaži. Prepun ih je Fejsbuk, twitter, sve online novine.

I dosta mi je više statusa „stidi se Evropo“ i sličnih. Poruku smo shvatili, ali nadam se da ste i vi shvatili da svakim vašim statusom i komentarom gde stavljate tu sliku ubijate tog malog dečaka još jednom. Komentarišete zbog griže savesti. Shvatate kako ste i vi ista ta Evropa koju grdite da nije sprečila njegovu smrt. Hoćete da pokažete da niste isti. E pa jeste. Svi smo mi isti (sic!), kako lepo kažete kada uzimate izbeglice u zaštitu. Samo su oni isti sa one strane, a mi smo isti sa ove.

Sve te silne virtualne akcije nam daju lažnu predstavu da smo „zajedno“ u nečemu, da radimo dobru stvar. I akcije traju dan-dva-pet i onda se izgube u bespućima interneta. Pa dođu nove. Za par godina, neko od vas će otići na letovanje u Bodrum. Možda će postaviti ležaljku baš na onom mestu na plaži gde je dečak ležao. Uživaće u suncu i kroz tamne naočare osmatrati unaokolo, diviti se oblinama ili mišićima svojih sapatnika na plaži. I niko se neće setiti trenutne zajedničke brige. Niko.

Zato, prestanite da se brinete. Prestanite da se hranite tuđom nesrećom, samo da bi vama bilo bolje. Ako su vam izbeglice u blizini, odnesite im komad hleba, vodu ili nečeg drugog. Ako ste u mogućnosti, uplatite nešto na račun Caritasa, Crvenog krsta ili sličnih organizacija. Ako ste vernik, pomolite se za njihov spas. Ako ste ateista, idite u policiju da se bunite. Ako ste u stanju da bilo šta učinite, uradite to.

Ako niste, okrenite glavu i gledajte svoja posla. Život ide dalje i za vas i za „one druge“.