Novinari #2

Ok, prvo pokušavam da ne razmišljam o tome da je ovu i ovakvu vest objavio B92, a ne neki skandalozno-žuti-bulevarski portal:

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2015&mm=09&dd=10&nav_id=1037432

Elem, naslov kaže:

——————–

Teksašanka krila napunjen pištolj u vagini

Ešlli Sesilija Kastaneda (31) krila je napunjen pištolj u svojoj vagini što je policija otkrila nakon rutinske kontrole na putu u Teksasu, prenosi AFP.

———————

I tako dalje…A ja sve pokušavam da saznam kako je spomenuta Teksašanka napunila pištolj u vagini i gde ga je krila…

Princeza Ateh

ATEX (IX vek)-hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno.Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti nakon Hazara.Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre nego što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim rečima Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbavala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazivao je u IX veku ,,hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija,što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

hazarski_recnik
Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara,pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica i sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog-sv.Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult je nastao u vezi sa verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna da li joj je bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh,koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Oče haš i Raduj se, Marijo! Hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

„Na našem brodu,moj oče, posada mili poput mrava:oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim kotarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leća, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti,moj oče,n emaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otas,pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.“

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:
Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog.U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona, jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer ne znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje materi. Ako me sada upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom,ali na bolji način…
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre.

Ipak,postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koja govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa,od navođenja ove priče neće biti štete.Ona glasi:

Brzo i sporo ogledalo

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: -Navikla sam na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda,čak i na raskršćima, i što je najgore,od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo, a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namerivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.
customLogo

“Хазарски речник” – Милорад Павић

http://www.pulse.rs

Krvave bajke Anđele Karter

Reč „veštica” u istoriji često se koristila da označi, naprosto – moćne žene. Ako je ta definicija prihvatljiva, svaki pasus koji je Anđela Karter ikada napisala jasno govori da imate posla sa vešticom.

Njeno oružje, i čin kojom potčinjava proste smrtnike, jeste njen jezik – doduše, nikada u onom konvencionalnom smislu koji bi zavredio epitet „jezičara”. Njen stil je subverzivan na daleko istančaniji način: smele i često neugodne ideje iskazane su hladno, hirurški precizno, sa blago ironičnim čuđenjem. Ona je jedno od najznačajnijih imena engleske književnosti 20. veka, a njena su dela među onima koja se najčešće proučavaju na studijama književnosti širom sveta. Uspešno spajajući ideje postmodernizma i feminizma, stvarala je prozu koja je utoliko prijemčivija i pitkija što neugodnije podriva konvencije – čitaocu se lako može desiti da omađijano nastavlja da čita uprkos ironičnoj jezivosti razotkrivenih rana društva, uz fascinaciju unekoliko nalik onoj s kojom se posmatra saobraćajna nesreća. Uopšteno izev, u njenim rečima jasno se oseća da ih izgovara, u inat svim stereotipima, veoma slobodna, veoma inteligentna, i veoma – žena.

Preuzeto sa www.telegraph.co.uk

Veliki deo svoje uspešne karijere Anđela Karter je posvetila bajkama: prevodila ih je, priređivala i pisala. Zbirka priča Krvava odaja pretežno se sastoji od autorskih interpretacija u kojima se lako prepoznaju motivi „Plavobradog”, „Snežane”, „Mačka u čizmama”, dve varijante „Lepotice i zveri” i čak tri varijante „Crvenkape”. U svima njima očuvan je dašak nestvarnosti koji ih žanrovski smešta ako ne u fantastiku, a onda makar u magijski realizam. I to je sasvim simpatično i prihvatljivo, jer sve devojčice vole čarobne priče, zar ne?

Preuzeto sa www.kupindo.com

Problem je jedino u tome što su sve one, kao što i naslov zbirke kaže – krvave, i to na složeniji način od pukog nizanja nasilja. Ružne stvari se i inače često dešavaju u bajkama – jer kako bismo inače imali srećan kraj – ali se Karter ovde postarala da tačno i slikovito prikaže koliko ružne stvari mogu postati, a kraj nije uvek srećan, ili makar nije uvek srećan za sve. Ono što je zaista zastrašujuće je to koliko prirodno, i čak neizbežno dolazi do događaja od kojih se čitalac neugodno meškolji i zavija dublje u svoje mekano ćebence. Kroz bajku, žanr često namenjen deci i naizgled odstranjen od realnosti, Karter nas uči da su veoma mračne stvari sastavni deo i naše svakodnevice. Prednost bajke je ta što njeni likovi nisu pojedinci, već tipovi i arhetipi, a to znači – deo naše kolektivne stvarnosti, i deo onoga što jesmo. Sve što se dešava njima, dešava se, ili se bar može desiti, i nama, i u nama.

Horor elementi kojima Krvava odaja obiluje pretežno su u gotičkom ključu, a gde je gotika, tu je i još jedna od Karterinih omiljenih tema – erotika i seksualnost. Naravno, veoma telesna, veoma satirična i neretko morbidna, ali ipak bogata onom opojnom lascivnošću koja postaje još jedan zavodnički adut ove knjige. Kroz nju, preispituju se i sagledavaju pre svega ženskost i ženstvenost, a zatim i dinamika muško-ženskih odnosa uopšte, sa naročitim naglaskom na odnose moći i njihove posledice. Ovakav pristup temi ljubavi iz ženskog pera osvežavajuć je u svetu gde se većina ženske beletristike svodi na uhodani obrazac „nalaženja prave ljubavi”, i tako zanemaruje kompleksnost koju ljubav zapravo ima i bolno je banalizuje. Ovde se nemojte nadati stereotipnim pričicama za laku noć: Karter dobro zna koliko su žene zapravo nesrećne u patrijarhalnim bajkama. Šlag na torti je raskošna simbolika, koja sve ove motive dopunjava i obogaćuje.

Još na samom početku, bili ste upozoreni: imate posla sa vešticom. Ako ste dovoljno hrabri, ulazak u Krvavu odaju obećava veoma posebnu vrstu užitka. Ako pak niste – Plavobradi je strpljiv, a pitanje je vremena kada će vas radoznalost savladati.

Osim u lokalnoj biblioteci i najbližoj većoj knjižari, knjigu navodno možete nabaviti i na ovoj sumornoj onlajn lokaciji

Autor:

http://kulturkokoska.com/

Čita se…

Krenuo sam uporedo da čitam tri knjige. Dugo nisam imao ni volje ni vremena da nešto konkretno pročitam, pa da nadoknadim. 😉

  • Baldasarovo putešestivje, Amin Maluf
  • Vodi me na vodu, Jelena Vuković
  • A planine odjeknuše, Haled Hoseini

Maluf mi se malo ponavlja u ovoj knjizi, pripovedanje je „iseckano“ i na momente konfuzno. Svejedno, zanimljivo do sada (polovina knjige), ali nije ni blizu Samarkanda.

Vodi me na vodu je baš „ženska“ knjiga, ali sasvim čitljiva. Pošto sam i sâm prolazio kroz sličnu situaciju, dosta stvari su mi više nego poznate. Za sada(trećina knjige), sasvim solidno

Hoseini mi je otkrovenje. Gledao sam filmove po njegovim knjigama, ali nikada nisam ništa pročitao. Odlično pripovedanje, odlična razrada likova. Lagano i pitko, a svejedno sa dubinom. Fenomenalna knjiga, ostaje mi još četrdesetak stranica.

10 filmova za koje možda niste znali da su snimljeni po knjigama

Rekvijem za snove (Requiem for a Dream, 2000)

„Rekvijem za snove“ je film snimljen 2000. godine u režiji Darena Aronofskog, a nominovan je i za Oskara. Oslikava tragičan sunovrat četiri zavisnika, prikazujući ih, simbolično, kroz tri godišnja doba: leto, jesen i zimu. Svaka od ovih osoba ima svoj san koji pokušava da ostvari posredstvom različitih opijata. Film je za inspiraciju imao istoimeni roman Hjuberta S. Džuniora, napisan 1978. godine.

Forest Gamp (Forrest Gump, 1994)

Verovatno ne postoji mnogo ljudi koji nisu barem čuli za ovo kultno ostvarenje, koje je osvojilo čak 6 Oskara, ali koliko ljudi zna da je film zapravo inspirisan romanom? Originalnu priču napisao je Vinston Grum, 1986. godine.

Kum (The Godfather, 1972)

Još jedno kultno filmsko ostvarenje koje svoje postojanje duguje književnosti. Mario Puzo je svojim romanom „Kum“ (1969) inspirisao seriju filmova i time značajno doprineo ovoj umetnosti. Osim ovog romana, Puzo je napisao još nekoliko romana o mafiji, kao što su „Sicilijanac“ i „Zakon ćutanja“.

Kad jaganjci utihnu (Silence of the lambs, 1991)

Doktor Hanibal Lektor, za čije tumačenje je Entoni Hopkins dobio Oskara, iznikao je iz pera američkog pisca Tomasa Harisa. „Kad jaganjci utihnu“ (1988), roman koji je inspiriao istoimeni film je zapravo drugi roman o Lektoru. Ovaj briljantni psihijatar i surovi serijski ubica se prvi put pojavljuje 1981. godine u romanu „Crveni zmaj“ (takođe ekranizovan 1986. i 2002. godine).

Isijavanje (The Shining, 1980)

Ljubiteljima Stivena Kinga, čuvenog američkog pisca, ova informacija je sigurno poznata. „Isijavanje“ (1977) je samo jedan od romana ovog autora koji doživeo svoju filmsku adaptaciju. King je jedan od pisaca koji su najviše privlačili Holivud, pa su njegova dela doživela više od 50 ekranizacija (ne računajući serije i TV filmove).

Ajkula (Jaws, 1975)

Kada je Piter Benčli potpisao ugovor za ekranizaciju svog romana (1971), nije ni sanjao kakav uspeh će adaptacija doživeti. Film je, zbog velike popularnosti, dožieo čak tri nastavka, a interesantno je da se Benčli nije složio sa idejom o prvom nastavku, jer, kako je rekao, ko bi želeo da gleda toliko filmova o napadima ajkula? Ispostavilo se – mnogi, s obzirom na to da je prvi film ostvario jednu od najvećih zarada u Holivudu u to vreme.

Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany’s, 1961)

Lik Holi Golajtli, u dugoj crnoj haljini sa muštiklom, prva je asocijacija na čuvenu holivudsku glumicu Odri Hepbern. Pre nego što je ovekovečena na velikom platnu, Holi je postojala kao literarni junak u najpoznatijem romanu Trumana Kapota, napisanom 1958. godine i uvek je bila, po rečima samog pisca, njegova omiljena kreacija.

Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993)

Lik Oskara Šindlera u filmu koji je Liamu Nisonu doneo nominaciju za Oskara, a režiseru Stivenu Speilbergu osvojenih čak 7, inspirisan je romanom Tomasa Kenelija (Schindler’s Ark, 1982). Ovaj biografski roman napisan je kako bi ovekovečio život i delo Šindlera, člana nacističke partije, koji je tokom Drugog svetskog rata uspeo da spasi preko hiljadu Jevreja zaposlenih u njegovoj fabrici. Zanimljivo je da, iako je bio zainteresovan za priču, Spilberg najpre nije bio siguran da je spreman da režira film o Holokaustu, pa je pokušao da ponudi projekat drugim režiserima, da bi na kraju ipak odlučio da preuzme rizik. „Šindlerova lista“ danas važi za jedan od najboljih filmova snimljenih na ovu temu.

Neprilagođena (Girl, Interrupted, 1999)

„Neprilagođena“, film u režiji Džejmsa Mangolda, u kojem glavne uloge tumače Vinona Rajder i Anđelina Žoli, jeste filmska adaptacija istoimenog memoara Suzane Kejsen (1993). U ovoj knjizi, autorka opisuje svoj boravak u psihijatrijskoj bolnici, nakon što joj je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti. Nakon premijere filma, koji je Žolijevoj doneo Oskara, autorka je optužila reditelja da je priču učinio melodramatičnom, dodavši delove zapleta koji ne postoje u originalu.

Pijanista (Pianist, 2002)

Film Romana Polanskog, bazira se na istinitoj priči opisanoj u memoarima poljskog kompozitora jevrejskog porekla, Vladislava Špilmana, prvi put objavljenih pod imenom „Smrt grada“, 1946. godine. Priča opisuje kako je Špilman preživeo deportaciju Jevreja u koncentracione logore. Zbog stava da nisu svi Nemci loši, knjiga je dugo bila pod cenzurom. Najzad, 1998. godine, ponovo je objavljena, najpre u Nemačkoj pod naslovom „Čudesno preživljavanje“, a zatim i u Engleskoj kao „Pijanista“. Knjiga je doživela svetsku slavu nakon ekranizacije u režiji Polanskog, koja je nagrađena sa 3 Oskara.

Autorka teksta je Sandra Bakić Topalović sa bloga Stsh’s Book Corner