Vavilonska pesma: glava druga, odlomak

Kao i uvek, nelektorisana verzija. I kao i uvek, molim za iskrene komentare/kritike. Hvala!

********************
Uzeo sam tabletu za smirenje, popio malo vode i zatvorio ranac. Shvatio sam da nisam ništa okusio još od juče, ali nisam bio ni najmanje gladan. Sendviči, voće i čokolada koje sam spakovao u ranac su me još uvek čekali. Pored mene je promicala vojvođanska ravnica.
Sunce je postajalo sve jače, pa sam morao da navučem zavesu. Zatvorio sam oči i čekao da stignemo do tog Petrovca, poslednje stanice ovog putovanja. Posle tri sata vožnje i uz par stajanja uz put da vozač izbaci neke od putnika, video sam dobro poznatu zgradu autobuske stanice, frizerski salon pored nje, kiosk na kome sam nekada kupovao stripove i prodavnicu pogrebne opreme, koju je njen vlasnik nazvao „Bolji život“. Iako bi neko pomislio da je vlasnik bio vispren i luckast i da je nazvao radnju tako zato što je ljude čekao neki bolji život tek kada umru, istina je bila mnogo jednostavnija: radnja je otvorena 1988. godine, kada je serija istog naziva bila na vrhuncu popularnosti. Valjda je time hteo da privuče više mušterija, nesvestan da radnji pogrebne opreme ne treba naziv niti reklama; kada nekome treba sanduk, venac ili umrlica, zna gde i kome treba da se obrati.

Vozač je parkirao autobus na jednom od perona, vrata su se otvorila i mene je zapahnuo vreo julski vazduh, pun prašine.

Prva noć


Bio sam sâm u svojoj sobi, u onoj istoj u kojoj sam proveo čitav svoj život dok nisam otišao u inostranstvo. Još uvek je mirisala poznato, zidovi su disali na isti način. Dva kauča na razvlačenje, stočić, u uglu pored prozora je bila polica i na njoj televizor. U drugom uglu ormar za odelo. Na njmu su još uvek bile nalepnice nekih fudbalera Crvene Zvezde, par superheroja i Diznijevih junaka. Na unutrašnjoj strani vrata ormara su bili posteri Majkla Džeksona i Majkla Džordana. Na policama ormara nije bilo odela, već su tu stajale moje sveske i knjige iz osnovne škole i gimnazije. Sveska za srpski jezik, sedmi razred. Odeljenje VII3. Geografija za osmi. Psihologija, drugi razred srednjih škola. Knjiga Antigona. „Za odličan uspeh i primerno vladanje…“ je  stajalo na prvoj unutrašnjoj stranici.
Prestao sam da prebiram po stvarima u ormaru. Toliko poznatih stvari, a opet toliko tuđih. Kao da sam ih nekada davno video u nekom filmu, da ih poznajem u dušu, ali su mi svejedno nepoznate.
Sad valja pregurati ovih nekoliko dana do tog okupljanja maturanata. Već sutra će nagrnuti komšije, babe, dede, ostali rođaci i prijatelji. Ima ljudi koji vole okupljanja, vole da idu kod drugih u posetu, ili da im neko u posetu dolazi. Svaka prilika je dobra prilika da se čovek fino najede i napije. Svadbe, krštenja, slave, sahrane, ispraćaj u vojsku, venčanja imali milion sličnih okupljanja. A ja sam se uvek užasavao toga.
Stajao sam ispred prozora i gledao u mesečinom osvetljeno dvorište. Izgledalo je apsolutno isto kao i onog dana kada se odigralo prvo okupljanje kojeg se ja svesno sećam. Bila je sahrana mog pradede, kuknjava, dvorište puno ljudi, pop koji obilazi oko kovčega i peva neke meni nerazumljive pesme. Jedino što sam uspeo da razaznam, ali ne i da razumem, je bilo „vječnaja pamjat“, reči koje je nebrojeno puta ponovio.
Kovčeg je bio postavljen na dva stola koji su inače stajali na tremu stare kuće i za kojima smo ručali leti. Dva stola svetlozelene boje i na njima kovčeg obojen u tamnobraon boju. U njemu moj pradeda. Kovčeg je bio otvoren, da bi porodica mogla da se oprosti od njega pre poslednjeg ispraćaja i ja sam sve vreme dok je pop pravio krugove oko kovčega gledao u lice mog pradede, onog istog koji me je naučio svim slovima, kojem sam kasnije čitao vesti iz novina.

U jednom trenutku, pradeda je otvorio oči na nekoliko sekundi i onda ih opet zatvorio. Nastao je žagor, žene su brzo počele da se krste, muškarci su se nešto došaptavali, a pop je i dalje nastavio sa svojim „vječnaja pamjat“ i da mlati kandilom praveći oblak dima oko stolova i kovčega. A ja sam, sa svojih šest godina, samo mislio zašto niko ne ode da vidi da li je čovek stvarno mrtav, ili je možda sad odjednom oživeo.
Čak sam hteo, videvši da se niko ne pomera, da povičem popu da ućuti, da pogleda da li je moj pradeda nekako oživeo, da prekine sahranu. Ali nisam. Odakle uopšte jednom balavcu toliko drskosti da pomisli da poviče na popa? I odakle mi ideja da bi me neko uopšte i saslušao?

Na groblju, dok je zemlja polako prekrivala sanduk, još uvek sam mislio da smo pogrešili što nismo još jednom proverili. Šta ako se deda odjednom probudi, sâm, u mraku i da nikoga nema da mu pomogne? Šta ako…?

Kasnije je bilo još sličnih okupljanja. Nekada su košulje bile crne ili braon, a nekada bele ili plave, ali je princip ostajao isti. Sedenja za krivo postavljenim stolovima, na neudobnim klupama i ogovaranje onog zbog koga se skup uopšte i održava, nevezano da li se nalazi od nedavno dva metra ispod zemlje, ili upravo prima stotu čestitku i želju za dug i zdrav život.

Vratio sam se na razvučeni kauč, legao i pokušao da zaspim. Jastuk je bio još uvek onaj od pre dvadeset godina, na kojem sam kao tinejdžer spavao i još uvek je bio tvrd i neudoban. U daljini se čuo lavež nekog psa, na tavanu sam čuo miševe kako trče, s vremena na vreme bi ulicom prošištao neki automobil i ja sam, umoran od puta, utonuo u san.

Jutro, 12.juli 2014.

Nepisano pravilo kod žena u Ćovdinu je bilo: nikada ne izlazi na ulicu praznih ruku. Ako nekoga sretneš uz put, a nemaš ništa u rukama, daješ mu „praznu sreću“ i zbog tebe će mu čitav dan biti prazan i neuspešan. I onda si ti kriva za njegovu nesreću. Ako je neka žena morala da ode prekoputa, kod komšinice, dobro bi pogledala levo i desno da li se neko približava, pa bi skoro trkom prešla ulicu, da joj se ko ne približi i da ga ne urekne.
One žene koje je bio glas da su posebno urokljive su neretko uzimale u ruku buket cveća i tkano torbiče u koje bi stavile nekoliko jabuka, šljiva ili drugog voća i tako bi se uputile preko sela. Pa, ako bi ih neko i skobio usput i ako bi posle tog susreta njemu nešto krivo krenulo, one bi imale izgovor da nije do njih.
Jedna od takvih žena je bila i Mileva, udovica od svojih tridesetih godina (sada je već gurala ka šezdesetima), seoska tračara i glavni „glasnik“ kod dobrih i loših vesti. Tog jutra se spremila, umila i očešljala, izvadila najlepšu maramu, onu koju nije zavila još kad joj se nećak ženio, izašla iz kuće i u svojoj bašti ubrala par gladiola, u torbicu je stavila tri jabuke, tri jajeta, koje su tog jutra kokoške izlegle i jedan ratluk i krenula niz put.
Bila je izuzetno visoka žena, veoma vitalna za svoje godine, sa glasom koji je bio poznat u čitavom selu. Kada je pričala, čule su je žene i pet kuća dalje. A ona je bila puna priča i novosti od pređašnjeg dana, što tačnih, što malo izmišljenih, ali su žene, čim bi je čule, ostavljale svoje jutarnje poslove i izlazile na ograde, dizale se na nožne prste da bolje vide i čuljile uši da čuju šta Mileva ima da kaže. Da, onaj izraz „radio Mileva“ je kod nje sasvim odgovarao opisu.
Ali danas, Mileva se skoro iskrala iz dvorišta, sa cvećem u rukama i torbicom na ramenu i uputila se mojoj kući. Gorela je da dozove prvu komšinicu (baš ju je videla kako je ušla u štalu) i da joj kaže kod koga ide i zbog čega, ali se ugrizla za usnu, savila glavu i nastavila da korača.
Do moje kuće su od njene vodila dva puta, jedan, mnogo duži, je išao preko centra sela i Mileva bi sigurno njega izabrala da je bio neki običan dan. U centru sela je mogla da ljudima ispriča ono što je znala, ali isto tako i da sazna za neke novosti koje nekim čudom još nisu stigle do nje. Do centra je prolazila pored tri prodavnice i tu su se ujutru obično okupljali muškarci koji su traktorima kretali na njive. Neki su svraćali da kupe vodu i hleb, drugi da popiju ono svoje jutarnje pivo, pre nego što ih pritisne vrućina i žega. A ona se nije libila ni da popriča sa muškarcima, na kraju krajeva, i oni znaju neke priče, koje ne pričaju svojim ženama, ali će raspoloženoj, stasitoj udovici neke pričice i odati.
Drugi put je bila prečica, preko seoskog potoka, sa malo kuća i ljudi koje bi usput mogla da sretne. Ta prečica je izbijala na glavni put, nekih stotinak metara od moje kuće i upravo nju je Mileva uzela. Nikog nije srela do glavnog puta, a kad je izašla na njega, stuštila se koliko je noge nose do moje kapije.
Prozor od moje sobe je ostao otvoren preko noći, zbog vrućine i probudili su me glasovi Mileve i moje babe. Isprva nisam razumeo o čemu pričaju, razgovor je već bio pri kraju:
-Iju, iju, de li ću sad, kud da se devam? Fala ti prija Milevo, ki moe sestre. Iju, iju, šta li da radim?- čuo sam moju babu.
-Prija Daro, ne brin` se mlogo, nego da uradiš kaj što sam ti rekla. Ja nisam ni znala da je on došo. El vidiš kako se sve potrevi? Da ne bude posle kako Mileva izmišlja sve. Kuj će ga zna što mi je to došlo tako, al nemo da čekate. Eve, uzmi ovo iz torbičeta, didem ću ja svoem poslem.- odgovarala joj je Mileva.
Glasovi su se udaljavali, baba je valjda Milevu ispraćala do kapije, još par puta sam od svoje babe čuo ono njeno „iju“, ali više nisam mogao da razgovetnem o čemu su pričale. Polako sam dolazio sebi. Onaj pas koji je lajao kada sam legao u krevet se još uvek čuo. Niz put su se čuli traktori koji kreću na njive. „Verovatno je još uvek rano, čim se traktori čuju“, pomislih i ponovo se okrenuh na stranu u nameri da još malo odmorim. Ovo što su Mileva i baba pričale me se ionako ne tiče, verovatno se radi o nekom eksluzivnom traču, za koji će se već do podne ispostaviti da je izmišljen. Onako u polusnu, sam krenuo da se analiziram, ono što sam radio svakog jutra od kako sam primetio da sam bolestan.
Da, osećao sam se dobro, čak i više od toga. Spokojno. Baba će ispeći onu svoju pogaču, skuvati kafu, a ja ću na brzinu do prodavnice da kupim novine i onda ću natenane da se probudim i da vidim kako ću provesti današnji dan. Skoro pa mi se vratio onaj mladalački duh, koji sam imao sa osamnaest godina, kada sam otišao odavde za Švajcarsku, tu obećanu zemlju. Disanje mi je bilo normalno, puls takođe. Nisam se znojio, nije bilo drhtavice. Skoro pa mi je bilo čudno da nema tih uobičajenih simptoma koji bi me sačekali svakog jutra. Opet sam zadremao.

4 thoughts on “Vavilonska pesma: glava druga, odlomak

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s