Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.

Tvoj će osmeh spasiti svet

Gledam te i znam

da samo tvoj osmeh

može da spasi svet

 

Držiš me za ruku

dok ti ja sklanjam kosu s lica

kao ono jednom ranije

i znam da tvoj osmeh spašava svet

 

Pitam te za savet

a ti se mrštiš

i kažeš da najbolje znam

i opet se smeješ

 

Tražiš da ti napišem pesmu

samo za tebe

a ja ti kažem

da će tvoj osmeh spasiti svet

Mala pariška knjižara, Nina George

Knjižara koja će vam pomoći pronaći naslov romana kojim ćete smiriti srce

Mala pariška knjižara, Nina George naslovnica

Moram priznati kako još nisam čitala tako zanimljivu knjigu o knjigama. Ovaj roman odnio me u potpuno novi svijet u kojem su knjige lijek za sve one brige i probleme za koje nam liječnici ne mogu dati lijeka, ali Perdu može. Perdu ima ploveću Književnu ljekarnu, čamac u kojem se nalazi tisuće knjiga kojima Perdu lijeći osjećaje ljudi koji se smatraju patnicima, koji su neshvaćeni i koje preplavljuje osjećaj beznačajnosti. Dolaze mu ljudi koji su puni tuge i boli, koji vole, a nisu voljeni, koji traže duboka prijateljstva i žele prekinuti površnu ljubav. Perdu im pomaže da kroz knjige i čitanje prežive tjeskobu i nostalgiju, te da duševne boli zamijene povjerenjem, ponosom i iskrenom ljubavlju, a ujedno i da shvate i prihvate životne činjenice.

Perdu je želio pomoći svima, ali sebi nije znao kako pomoći. Knjige mu nisu pomogle prihvatiti bol i mržnju koju je osjećao posljednjih dvadeset i jednu godinu otkad ga je njegova draga Manon napustila. Sve te godine proveo je sam, čitajući i pomažući drugima nositi se sa svojim problemima, ali sebi u knjigama nije našao lijeka. Bol ga je razdirala, udaljio se od prijatelja i započeo samački život u sobici jedne kuće sa svega nekoliko stvari koje su mu bile neophodne za život. Čitao je cijele dane i odgovore tražio u knjigama, ali odgovore na svoja pitanja tamo nije našao jer su se odgovori krili u Manoninom pismu koje mu je ostavila onog dana kad je otišla. Pismo je dugih dvadeset i jednu godinu odbijao pročitati, ali nova susjeda igrom je slučaja došla do pisma i ono se ponovno našlo u Perduovim rukama. Bilo je nezaobilazno pročitati ga, morao je suočiti se ponovno sa svojom Manon i saznati zašto ga je ostavila jedina koju je toliko volio. Pismo krije bolnu istinu kojoj se Perdu nije nadao i u samo jednom trenu sav bijes i mržnja pretvaraju se u suze i kajanje.

Da bi priča bila još neobičnija, Perdu ima susjeda mladog pisca koji je uspješno prodao svoju prvu knjigu i sad se svijetom skriva od brojnih obožavatelja. Znam da vam to zvuči jako neobično, ali Max je zapravo poprilično nesiguran u sebe, otac se ne ponosi njegovom knjigom jer smatra kako je vrlo neprimjerenog sadržaja. Kao dijete, Max je bio zapostavljen od oca i slušao brojne laži od majke koja ga je samo htjela zaštititi od očeve hladne naravi. Perdu i Max će svoje jade morati zajedno proživljavati u danima koji slijede, u danima kad se jedan muškarac nošen emocijama počinje ponašati nepromišljeno i impulzivno, a plah mu mladić bez samopouzdanja postane slijepi putnik – i tu njihova avantura tek počinje.

„Mala pariška knjižara“ Nine George doista će vas s prvom stranicom povesti u novi svijet jer se upravo tamo, na početku ove zanimljive priče, nalazi karta, put kojim su se Perdu i Max odvažili krenuti u potrazi za lijekom koji će im umiriti srca i vratiti živote na pravi put.

Fascinantno je kako Perdu dijeli svoje kupce knjiga u nekoliko kategorija, ali istovremeno svatko od njih je poseban na svoj način. Roman je ovo s vrlo dubokom porukom, zaista čarobna priča koja će vam dati puno materijala za razmišljanje, a ujedno i preporučiti odlične naslove romana koje morate pročitati. Ako ne znate koju od tih knjiga (prvo) uzeti u ruke, na kraju romana nalazi se popis autora i naslovi knjiga, te ujedno i opis tegoba koje pojedina knjiga liječi. Na kraju romana, što me jako iznenadilo, nalaze se i recepti jela za tipičnu provansalsku kuhinju, nešto zaista novo i posebno.

Da ne duljim, roman „Mala pariška knjižara“ očaravajuća je i zanimljiva priča s kojom ćete se i dobro nasmijati, ali i ponegdje pustiti suzu. Prava je poslastica za sve ljubitelje knjiga koje govore o knjigama, a divne ljubavne priče koje se isprepliću daju ovom romanu posebnu čar. Velika preporuka za ovu knjigu, vjerujem da ćete se pronaći u njoj i da ćete sasvim sigurno, ukoliko imate nekih tegoba, u „Maloj pariškoj knjižari“ pronaći naslov romana koji trebate čitati kako bi smirili srce.

Carl Sagan: Contact

A.Trepšić

08. 02. 2011.

godina izdanja: 2004.
Koliko god se Saganov Kontakt danas činio romantično zastarjelim, barem nas uči da preko našeg odnosa prema vanzemaljcima možemo mnogo toga naučiti o sebi. Ako to još niste znali, Kontakt je proslavljeni roman autora koji je potpisao i briljantno popularno-znanstveno djelo Kozmos, dotad najveću apologizaciju svemirskih istraživanja ikad; 1990-ih Kontakt je doživio i svoju ekranizaciju (s izvrsnom Jodie Foster u glavnoj ulozi) i, sve u svemu, bavi se zamišljanjem prvog kontakta naše civilizacije s izvanzemaljskom. Zamislimo kontakt nas i mrava. Na što se on može svesti? Mravu pred nosom pobjegne slamčica koju je mislio utrt sebi na leđa i odnijeti ju u svoj mravinjak, a koju smo mu svjesno izmakli. Kako on to sebi uopće može objasniti? Bitno osjećanje stvarnosti jedinki na nižem stupnju razvoja u susretu s jedinkama na daleko višem stupnju istog jest – čudo.
Contact_Sagan.jpg

Pročitavši napokon, nakon mnogih odgađanja, Saganov Kontakt nisam mogao zatomiti osjećaj koji me odmah obuzeo: roman je neminovno zastario, kao što je to, uostalom, predvidio i sam njegov autor. Na takav romantizam u pogledu egzobioloških istraživanja danas se doista rijetko može naići. Pa ipak, i u takvu romantično-zastarjelu štivu nekako mi je pošlo za rukom pronaći po(r)uku, aktualnu i vrijednu i za ovo naše doba. Ako to još niste znali, Kontakt je proslavljeni roman autora koji je potpisao i briljantno popularno-znanstveno djelo Kozmos, dotad najveću apologizaciju svemirskih istraživanja ikad; 1990-ih Kontakt je doživio i svoju ekranizaciju (s izvrsnom Jodie Foster u glavnoj ulozi) i, sve u svemu, bavi se zamišljanjem prvog kontakta naše civilizacije s izvanzemaljskom.

Zanimljivo, ali ako danas još ozbiljno razmišljamo o vanzemaljcima, zamišljamo ih, u najmanju ruku, vrlo slične nama; kao sebičnu i gramzivu vrstu koja će u prvom kontaktu prije pokazati nepovjerenje i neprijateljstvo svake vrste nego dobronamjernost i znatiželju kao što se to dogodilo u romanu (prisjetimo se samo užasnog filma Dan nezavisnosti ili nešto manje užasnog Rata svjetova). Na neki način smo, kažemo to sebi, realniji od Saganovog doba; ili to samo sebi uzimamo za pravo. Ovu postavku zatim ćemo braniti tezom Stanislava Lema, poljskog SF pisca i vizionara, koji je još 60-ih godina prošlog stoljeća ponudio formulu za ostvariv kontakt s vanzemaljcima: jedan od uvjeta za ostvariv kontakt, tvrdio je Lem, jest da (oni i mi) budemo na otprilike sličnom stupnju intelektualnog razvoja. Mudro rečeno, jer, što bi se dogodilo u suprotnom? Pokušajmo to objasniti na primjeru.

Zamislimo kontakt nas i mrava. Na što se on može svesti? Mravu pred nosom pobjegne slamčica koju je mislio utrt sebi na leđa i odnijeti ju u svoj mravinjak, a koju smo mu svjesno izmakli. Kako on to sebi uopće može objasniti? Bitno osjećanje stvarnosti jedinki na nižem stupnju razvoja u susretu s jedinkama na daleko višem stupnju istog jest – čudo. Čudo je mravu, prema njegovom „mišljenju“ izmaklo slamku. To znači, kad bismo se i susreli s vanzemaljskom civilizacijom čiji intelektualni kapaciteti daleko premašuju naše mogli bi ih osjećati samo kao čudo. U našu stvarnost nikada ne bi dospjeli jer ne bi bili u stanju išta za nas važno prenijeti. U čemu bi mi mogli pomoći mravu? U ničemu. Istina, mogli bi mu sagraditi nekakav „tehnički mravinjak“, mravinjak prema našem ukusu, koji bi bio sigurniji od opasnosti svake vrste, ali pitanje je koliko bi taj naš napor mrav mogao razumjeti a odatle i „cijeniti“.

A sada krenimo korak dalje te se zapitajmo: koliko je realno očekivati da stupimo u kontakt s civilizacijom na sličnom stupnju intelektualnog razvoja? Ako malo bolje razmislimo, u duhu našeg vremena, koje nam gotovo ne dopušta jedno takvo razmišljanje, kada bismo i u tome uspjeli – dakle, ostvarili kontakt s nekakvom izvanzemaljskom civilizacijom – to bi vjerojatno značilo da je svemir upravo prepun takvih civilizacija. Ali i ne samo to. To bi značilo da na tom stupnju negdje i prestaje njihov intelektualni razvoj, a možda i nastupa krah civilizacije, odnosno da dolazi do njenog uništenja. To je zato jer u svemiru, kao što to vrlo dobro znamo, izostaju čuda, a upravo njih smo maloprije doveli u vezu s pretpostavkom o postojanju daleko naprednijih civilizacija od naše. Zbog toga, pomalo zabrinuto gledam na izvrstan SF o vanzemaljcima District 9 u kojem se prikazuju vanzemaljci gotovo potpunoma ljudske prirode, samo egzotična izgleda. District 9, osim što nam vraća cijelu priču o vanzemaljcima na našu adresu, upozorava nas i na kritičnu točku razvoja čovječanstva kao vrste.

Ipak, koliko god se Saganov Kontakt činio danas romantično zastarjelim, barem nas uči da preko našeg odnosa prema vanzemaljcima možemo mnogo toga naučiti o sebi. Prekrasnim se čini, s tim u vezi, nekoliko ideja u samoj knjizi. Primjerice, ideja zbližavanja čovječanstva; kada se Stroj za kozmička putovanja započeo graditi utrka u naoružanju pala je u sjenu, američki i sovjetski znanstvenici započeli su intenzivnu suradnju, čak je i ostatak svijeta proželo neobično uzbuđenje u skladu s nečim novim. Odnos prema Bogu također je došao pod reviziju. Sagan je možda među prvima pokazao kako se znanost i religija ne isključuju iako je svoga Boga učinio bitno bližim matematici. Skriveni niz jedinica i nula u numinoznom broju „pi“ za znanstvenicu Ellie bio bi dokaz postojanja Boga ali bitno sklonijeg matematici od ljutitog i nikad sitog ljudskih pohvala – „ja sam koji jesam“ – boga židovske tradicije.

Međutim, na ovom mjestu, ipak bih istakao jednu posebnu odliku koja krasi ovaj roman i koja stvari vraća na početak i priču o romantizmu. Upravo, viđenje postojanja i života kao svjesne opijenosti stvarnošću bez straha i agresivnih težnji, predstavlja onaj dio romana koji htjeli-ne-htjeli na kraju zapamtite. Ponovno se vraćamo na priču o Jednom. Moguće je doista tako živjeti. Vjerovati da smo svi mi, uključujući i vanzemaljce, Jedno, i da u tom Jednom na čudnovat način egzistiraju pojedinačne svijesti s jedinom dužnošću diviti se i čuditi se tom Jednom. Ovaj pogled na stvarnost isključuje neprijateljstva i nepovjerenje svake vrste. Zbog toga na kraju pomislite da je Carl Sagan svoju knjigu iskoristio, zapravo, kako bi se mogao narugati onom suprotnom, vojničkom pogledu čovječanstva na svijet prema kojem je sve Drugo neprijatelj, a koji se, nažalost, i danas čini još uvijek dominantnim nad ostalim pogledima.

Pri kraju romana navode se rečenice koje na najbolji način opisuju ulogu Michaela Kitza, ministra obrane u vladi SAD-a, kao zastupnika tog vojničkog pogleda. Na stotine generacija prije njega vladali su puno gori od njega, ali sada kada je došao njegov red, u nezgodan čas, baš sada su se stvari počele mijenjati i život je naglo ponudio i druge poglede na sebe, pored tog njegovog, vojničkog, i zbog kojih se najednom našao u nezavidnoj situaciji. Te rečenice, kao da nam otkrivaju pravu namjeru Sagana pisca. I za njega je kontakt s vanzemaljcima možda samo puka igra. Ono što je romanom htio prenijeti, zapravo je bio napad na tu bezrazložnu tučnjavu u svijetu koju neprestano potiču vojničko orijentirane vlasti. U tome je pohranjena po(r)uka koju sam spomenuo na početku osvrta koja čini knjigu aktualnom i danas i koja, na ovaj način, ukazuje na veličinu Carla Sagana ne samo kao znanstvenika nego i kao romanopisca.

Izvor: http://www.lupiga.com/knjige/kontakt

Knjigama protiv bolesti

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije plaća prodajom svojih knjiga

11263135_839353779475306_4499072657843242940_n

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Ona je, naime, teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije koje usporavaju napredovanje bolesti plaća prodajom svojih knjiga divne poezije.

Do svoje devete godine ni po čemu se nije razlikovala od ostale dece, osim možda u vanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama svog školovanja. Imala je nepunih deset godina kada joj je na Dečijoj neurologiji u Beogradu, postavljena dijagnoza – Fridrajhova ataksija.

Retka, teška i podmukla bolest za koju nema leka, a lekovi za usporavanje njenog razvoja preskupi i nedostupni u našem zdravstvenom sistemu.

12108105_920246841385999_1075158084701564599_n

Za kratko vreme Ana dospeva do vezanosti za invalidska kolica, a niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza prate onu osnovnu: ozbiljna kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes…

Ana nastavlja školovanje i osnovnu školu završava odličnim uspehom i među najboljima je u generaciji. Srednje obrazovanje, i pored čestog odsustvovanja zbog prirode bolesti, redovno nastavlja u lokalnoj gimnaziji, a svojim radom zaslužuje i pravo na učeničku stipendiju kojom sebi omogućava uspešnije školovanje i deo onih tinejdžerskih radosti koje su joj uskraćene što zbog bolesti, što zbog ostajanja bez posla njenih roditelja u surovoj tranziciji u državi koja ne prepoznaje probleme obolelih od retkih bolesti.

Period kasnog detinjstva i prelaska u doba adolescencije, Ana provodi u svakodnevnoj borbi protiv opake bolesti onim što joj se jedino nudi – svakodnevnom fizikalnom terapijom i osmehom. U isto vreme pronalazi svoj dar i počinje da svoje misli i osećanja prenosi na papir, i oblikuje ih u tekstove i pesme. Nepokolebljivu težinu reči – neizlečivo, Ana je odlučila da umanji nesvakidašnjim poetskim darom kroz koji je otkrila sopstvenu stvaralačku moć. Iz svake njene pesme, prezrele ne samo za njen uzrast već i za mnogo starije, izviru spoznaja i svetlost istine.

10421482_845012345576116_9150980403902545480_n

Prvu zbirku pesama „Pod svetlom istine“ napisala je u periodu između desete i šesnaeste godine. Ova zbirka objavljena je na Anin 16.rođendan, kao poklon grupe autora „IK Laguna“ (jedanaest Laguninih autora udružilo se i pomoglo da se javnosti predstave zadivljujuće pesme ove šesnaestogodišnje: Ivana Kuzmanović, Ivana Mihić, Ivana Stanković, Jelena Bačić-Alimpić, Lokica Stefanović, Nenad Gajić, Olivera Ptica, Uroš Petrović, Vanja Čobanov, Žaklina Kiš, Žarko Jokanović, direktor izdavačke kuće „Laguna“Dejan Papić i još desetine ljudi dobre volje, donatori i volonteri) i kao početak humanitarne akcije pod koordinacijom (uređivanje) i pokroviteljstvom (obezbeđivanje neophodnih sredstava od strane sponzora) književnice Ivane Kuzmanović.

U sklopu aktivnosti koje je Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije organizovala 2013, povodom obeležavanja Međunarodnog dana retkih bolesti (27. februara), na Velikoj sceni pozorišta „Atelje 212″ održano je „Književno veče sa Anom Ilić”. Anine stihove govorili su: Ivana Kuzmanović (pisac), Ivana Dimić (dramaturg i upravnica pozorišta „Atelje 212″), kao i glumci: Milan „Caci“ Mihailović, Vladislav Mihailović, IVAN Jevtović, Jakov Jevtović, Nenad Ćirić i Tanja Petrović.

Devet pesama iz zbirke „Pod svetlom istine“, prevedenih na engleski jezik, objavljeno je u najstarijem srpskom listu u Sjedinjenim američkim državama – „Američki Srbobran“ (osnovan u Pitsburgu 1905, gde i danas izlazi jednom nedeljno). Pesme je prevela Mira Matarić, doktor nauka iz lingvistike i svetske književnosti. Anine pesme su prevođene i na poljski, i zajedno sa njenom biografijom, objavnjene na sajtu „Poezija, poezija“, gde se predstavljaju stvaraoci iz zemalja nekadašnje istočne Evrope.

Svoju drugu zbirku pesama „One zvezdane oči“ izdala je leta 2014. godine. Anine pesme su veoma emotivne, ali ne i patetične, već optimistične.

Danas je Ana uspešan student druge godine Filozofskog fakulteta u Nišu, departman filozofija, jedna je od četvoro talentovanih studenata sa hendikepom izabranih od strane Ministarstva za rad, socijalnu politiku, zapošljavanje i boračka pitanja kojima se dodeljuje stipendija u trajanju od deset meseci 2015. godine .

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE?

Kupovinom knjiga, odnosno zbirki pesama Ane Ilić, možete pomoći ovoj pesnikinji u borbi protiv retke bolesti od koje boluje. Kako možete kupiti knjigu pogledajte na fejsbuk stranici „Pod svetlom istine – Ana Ilić”.

Cenu određujete sami, a taj novac Ana koristi za svoje terapije.

Izvor: Večernje novosti

Kako sam (pre)živeo depresiju

Interesantan tekst, pogotovo što sam i ja prošao kroz sličan period. Kod mene nije trajalo 14 godina, već unazad deset. Ide na bolje.

Prva neobična stvar koju sam primetila bio je čudan osećaj u glavi – nešto kao treperenje, kao da je unutra zarobljen neki leptir.

depressed-person-slider

Tako svoju priču započinje britanski pisac Met Hejg, koji se s depresijom i anksioznošću borio duže od 14 godina. Mi vam je u celosti prenosimo.

Nisam znao da depresija i anksioznost mogu imati i fizičke simptome. Samo sam mislio da umirem.A onda sam brzo počeo da tonem u novu klaustrofobičnu realnost. Trebalo mi je više od godinu dana da počnem da živim život koji uopšte podseća na normalan.

Bila je to 1999. godina i imao sam 24 godine. Živeo sam u Španiji sa devojkom Andreom i trebalo je da okončam šestogodišnji period studentskog života i letnjih poslova. Najčudnija stvar vezana za ljudski um je da može da proizvede najživopisnije stvari koje niko drugi sem vas ne vidi. Tako niko nije video da je vila na Ibici za mene postala živi pakao.

Tri dana sam proveo u krevetu bez sna i uz svega poneki zalogaj hrane. Sećam se da mi je bilo čudno što sam uopšte živ. Trećeg dana sam izašao iz vile i krenuo da se ubijem. Sunce je bilo jako, a vazduh mirisao na borovinu i more. Išao sam ka litici i želeo sam da skočim. Ispred mene je bio najlepši pogled koji sam ikada video: svetlucavo Sredozemno more koje je izgledalo kao tirkizni stolnjak okićen sićušnim dijamantima i prošaran krečnjačkim stenama.

Sad and lonely man

Ipak, to nije moglo da zaustavi moju želju da se ubijem. Nisam više mogao da izdržim ni sekund duže. Želeo sam da okončam svoj život.

Možda sam u nekom drugom univerzumu to i učinio, ali ne i u ovom. Imao sam majku, oca, sestru i devojku. To je četvoro ljudi koji su me voleli. Ludo sam želeo u tom trenutku da nemam nikog od njih. Nijednu živu dušu. Ljubav me je zadržavala.

Osim toga, bio sam uplašen. Šta ako ne poginem? Šta ako samo ostanem paralizovan?

Mislim da život uvek pruži razloge za odustajanje od smrti, ako smo spremni da slušamo. Zato sam nastavio da živim. Kad sam se okrenuo ka vili, povratio sam od stresa koji sam doživeo. Andrea me je kasnije odvela u medicinski centar, gde mi je lekar dao lek za smirenje. Nije delovao. Ništa nije umanjilo neizdrživi bol.

A young man sitting alone by the water

Kad sam se vratio u Britaniju, mama i tata su me čekali na aerodromu. “Bili smo tako zabrinuti”, rekla je mama i dodala još 87 varijacija na tu temu. Njen osmeh nije bio iskren; oči su joj bile ispunjene suzama.

Osetio sam se kao sin koji je učinio nešto loše. Osetio sam težinu toga kad si voljen. Težinu toga da si razočaranje.

Tokom narednih nekoliko meseci bio sam nešto usporeniji nego što je to uobičajeno, ali mi se u glavi dešavao ciklon.

U ogledalu sam video drugu osobu; uplašenu da će biti smeštena u tapaciranu sobu; stalni osećaj jeze; mentalna i fizička iscrpljenost; kao da sam propadao kad mirno stojim; beskonačna tuga; gubitak apetita. I stalno sam osećao želju da na trenutak izađem iz svoje kože. Na nedelju, dan, sat, sekund.

o-DEPRESSION-facebook

Pored depresije, anksioznost vas drži u takvom grču da imate osećaj da ćete kolabirati u svakom trenutku. To nije preterivanje. Čeznete za jednim trenutkom u kom niste prestravljeni, ali on ne dolazi. Plakao sam. To nisu bile normalne suze. Dolazile su iz dubine, a kada jednom dođu, nisu mogle da se zaustave, čak ni kad je moj otac ušao u kupatilo. Gledao me je kao da me ne razume. Te suze su bile zarazne. I njegove oči su zasuzile.

Zagrlio me je. “Hajde”, rekao je mekano. “Možeš ti to. Hajde. Sastavi se, Meti. Moraćeš.”

Moj tata nije bio surov. Bio je nežan, brižan, inteligentan čovek, ali nije mogao da vidi šta se dešava u mojoj glavi.

“Pokušaću, tata. Pokušaću.”

Silhoutte of desperate teenager praying on abstract background

Tokom narednih nekoliko meseci, moji roditelji su odlazili na posao, a tada bismo Andrea i ja provodili duge dane u kući. To je bio život u najnižem tonalitetu koji dva 24-godišnjaka mogu da žive. Ljudi kažu: “Živi dan po dan”. Ali dani su bili kao planine, nedelja kao Himalaji. Želeo sam da vreme brže protiče. Bio sam opsednut vremenom onako kako su ljudi obično opsednuti novcem.

Gomilao sam dane, misleći da napredujem, a onda mi se dogodio slom, zajedno sa petočasovnim napadom panike.

Ipak, moram vam reći nešto. Nešto što zvuči glupo i patetično, ali u to verujem svim srcem. Ljubav me je spasla. Andrea me je spasla. Njena ljubav prema meni i moja prema njoj. Ne samo jednom, nego iznova i iznova.

Bili smo zajedno pet godina u vreme kad sam se razboleo. Nije to bila savršena veza. Nije. I dalje nije. Meseci koje smo proveli na Ibici delovali su kao jedna duga neprekidna svađa. Ali, ako uđete dovoljno duboko u talas, voda postane mirna. Takvi smo bili i mi. Na neki način, svađali smo se jer smo znali da to neće imati neki veliki uticaj na nas. Kada mi se desila depresija, Andrea je bila dobra prema meni i delovala na mene na pravi način.

Išla je sa mnom kod lekara. Iznajmila nam je stan u Jorkširu. Ona je zaradila novac. Sve je organizovala. Popunjavala je praznine koje je ostavljao moj mrak.

Bila je doslovno moja druga polovina, kada je pola mene umrlo. Strpljivo je čekala da dođem sebi.

Onda, jednog dana, četiri godine nakon što sam prvi put pao u depresiju, Andrea je objavila rođendansko iznenađenje: “Idemo u Pariz!”

Bio sam uzdrman do temelja. Nisam mogao da zamislim da mi neko kaže nešto strašnije. “Ne mogu. Ne mogu da idem u Pariz”. Dobio sam napad panike. Osetio sam ga u grudima – taj osećaj da postajem zarobljen u sebi, kao očajna muva zatvorena u tegli.

“Pa, svejedno idemo. Biće divno. Odsedamo u hotelu u kom je umro Oskar Vajld.”

Od njenih reči mi nije bilo bolje. Samo mi je potvrdila da idem u Pariz da umrem, baš kao Oskar Vajld.

Ipak, Andrea je znala šta radi. Ona je u to vreme već stekla doktorat. Rekla je: “Dobro, onda nećemo ići. Otkazaću smeštaj. Izgubićemo nešto novca, ali ako ti je to toliko važno…”

Toliko važno? Jedva da sam smeo da izađem na 20 metara od kuće. To je za mene bio maksimum. Ali, ako joj kažem “ne”, postaću neko ko ne ide u inostranstvo jer se plaši, a to bi me učinilo ludakom, što je bio moj najveći strah – da potpuno poludim.

Dakle, veliki strah pobeđen je još većim strahom. Najbolji način da pobedite čudovište,jeste da nađete još strašnije.

o-DEPRESSION-facebookdd

Otišao sam u Pariz. Evrotunel je ostao na mestu i more nas nije udavilo. Vazduh u Parizu me nije ugušio.

Pomoglo mi je i trčanje. Svidelo mi se što mi daje gotovo slične simptome kao panika: ubrzan rad srca, problematično disanje, znojenje… Dok sam trčao, nisam morao da se opterećujem time da li mi srce lupa zato što me je strah.

cropped-leaping-man1

Polako s godinama počeo sam da gradim život i imam i nekog uspeha kao pisac.

I dalje ne mogu da odem na žurku a da ne osetim strah. Nisam u stanju da uđem u sobu punu srećnih ljudi, a da nemam napad panike. Sve prevaziđete, ali se vrati u tragovima, kada ste umorni ili uzbuđeni, ili jedete pogrešnu hranu.

Ipak, osećam radost, divljenje što mi, nas sedam milijardi skučenih na ovoj plavoj tačkici od planete, provodimo naših dosuđenih 30.000 dana najbolje što možemo. Volim kad osetim silu tog čuda. Volim da uronim duboko u ovaj život i istražim ga kroz magiju reči i ljudskih bića.

Izvor: B92

Šta to slaviš, Srbine? Novu godinu!

Srećna vam bila i ta “srpska” nova godina. Nije da mnogo kasnimo za ostatkom sveta, samo dve nedelje. Da je toliko i u drugim stvarima, pa da nas Bog vidi…

Nego, šta biste želeli da se desi u ovoj novoj srpskoj? Pošto je srpska, držimo se samo Srba i Srbije, zaboravimo na one lične želje o zdravlju, sreći i novcu.

Elem, da li biste više želeli:novu sezonu Farme ili Velikog Brata? Ili da vidimo najzad kako je Sulejman skončao i šta nam se desilo sa Otomanskim Carstvom posle? Da se Beograd na vodi završi još ove godine, pa da uživamo? Da se završe nekih 500km autoputeva po Srbiji, pa da se vozite u besnim kolima koje posedujete? Da nam dođe IKEA, pa da kupujemo super fensi nameštaj i to bez kredita. Jer imamo para. Da svi na birou rada dobijaju mesečnu pomoć od nekih 300 evrića, pa da se uživa i naruči više od jedne kafe u kafiću. Da nam se Kosovo dobrovoljno vrati, pa da imamo 25% poslanika u Skupštini iz kolevke naše civilizacije? Ili biste možda ipak da neko od naših fudbalskih klubova osvoji ligu šampiona, da Novak osvoji sve moguće turnire na kojima bude igrao, a košarkaši osvoje zlato na OI? Gde bi nam kraj bio…

I da najzad saznamo i ko je bolja riba, Stanija ili Soraja. Da nam se sve ovo ispuni, pa da nam konačno krene bolje. Srećna vam ova godina.

U to ime i prigodna pesma, da se vidi bre šta su Srbi, bre!

Molitva za intelektualce

Žao mi je svih onih intelektualaca koji gledaju na jedno oko, koji primaju počasti, a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast. Žao mi je svih karijerista, svih materijalista.

Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je onih koji nemaju snage reći ne, kada se „ne“ može kazati „da“!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava vječnost.

Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.

Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati, svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah, svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.