Rupa

U deveti mesec sam bila kad u manastir se uputih. Kud ću, šta ću, stomak do zubi, otac me iz kuću izbacio, a ovaj moj opet neće ni da čuje. Veli, će se ženi s drugu. Njegovi dogovorili. Veli, neće svoje selo i familiju da bruka. Kaže, kopile nikome ne treba. Odjedared sumnja da je uopšte njegovo. A kad sam mu onomad u njivu rekla da gu volim tad nije sumnjao. Nije grdan smeo sve to ni u lice da mi kaže nego sestrića poslao.

Sećam se dobro, mart mesec bio. Majka me preko zimu u kuću krila, a čim sneg malo popustio otac me izbaci u atar ko kera. Svi su oni iz istu priču da ti ja kažem. Balkan ti je ovo sine. Monahinje me lepo dočekale, ne mogu da grešim dušu. I sakrile me. Rekle, sve će one to da srede. I će da me prime, ako ja primim Hrista. Pa šta sam mogla sine, ni petnaes godine nisam imala.

Ona najstarija, Mileva, ona me porodila. I odma ga negde odnese. Videla sam – muško. Tražila sam da gi vidim. Da gi držim. One meni – pusti to, to je zbrinuto, i tebe ćemo mi da zbrinemo. Sad si naša. Bog će da oprosti. Ćutala sam sine, nisam imala gde. Noću jecam, grizem jastuk, pazim da monahinje ne čuju. Noćima sam tako kukala. Danju, monahinje me izjutra odma uposle. A Mileva me gleda ispod oka. Pazi da ne uteknem.

Tek posle sam čula za rupu. Tu su ih bacali. Ako neka monahinja slučajno zakači, ili ako neko devojče dođe sa stomak, neko jadno ki ja… Ko zna kolko godina, vekova unazad se to radilo, sine. Ne znam dal se i danas radi.

I njega sam videla onomad, na vašar. Čula sam da mu se unuk utopio. Nesreća, kažu. Molila sam se za siroto dete. Kao mlađa, možda bi od bes likuvala. Sada nisam. Mene je sine vera promenila. Vera čini čuda, sine. Samo ponekad, bože me oprosti, ko da noću čujem jecanje. Pa ne znam dal to neka nova plače il to moje muško kmeči iz rupu. Ki da me doziva.

A možda me to samo đavo kuša.

Autor: Marko Antić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Rupa“ posebno je pohvaljena na konkursu „Promena“).

Bilo nam je bolje kad nam je bilo gore

Krckamo već šesnaestu godinu ovog 21. stoleća… Kao da je juče bilo kada smo čekali tu misterioznu 2000. godinu. Tada smo se podelili na dva tabora: oni koji su se plašili smaka sveta u biblijskom smislu, čekali znake sa neba, i oni koji su se plašili smaka sveta u tehnoliškom smislu: šta će se desiti sa kompjuterima i internetom u ponoć tog novog stoleća? (Dobro, 21. vek je zvanično počeo 2001. godine, ali je valjda lepša ona okrugla cifra).

A meni nedostaje onaj 20. vek nekako… Šta je bilo bolje, a šta gore?

  • Čitali smo knjige i novine umesto sms-ova i poruka na Whatsappu
  • Umesto selfija smo pravili kuće na drvetu, ili iglu od snega
  • Pričali smo i u meli da iskažemo emocije bez emotikona
  • Nismo imali google da ga pitamo kada nešto ne bismo znali. Ali su tu bili drugovi, stariji rođaci, nastavnici, da sa njima razmenjujemo znanje i iskustvo
  • Igrali smo se zanimljive geografije i tako je učili, a ne preko sajtova za rezervisanje hotela na svetskim destinacijama
  • Strane jezike smo učili pomoću filmova i titlova, a ne pomoću aplikacija. I naučili smo ih tako
  • Niko nam nije pričao šta je to zdrava hrana. Mi smo je jednostavno konzumirali
  • Igrice nismo igrali svako od svoje kuće, povezani online. Igrali smo se zajedno, na ulici, u šumi, i niko više sati nije znao gde se nalazimo
  • Rijalti programi nisu postojali. Živeli smo svoje živote

restartovanje.jpg

A danas? Čekamo Nove godine, niko se ne plaši smaka sveta. Ni biblijskog, ni kompjuterskog.

Valjda je on već stigao, ali ga nismo primetili. Nismo na vreme skrenuli pogled sa ekrana.