Vidimo se na Farmi

Sunce ti jebem, na šta je spala nekad nadaleko zloglasna beogradska gangsterska scena! Eto strašnog Kristijana Kikija Golubovića u televizijskom programu za dokone domaćice i srednjoškolce s posebnim potrebama, gde se između dve reklame za tampone mlati sa nekakvom polovnom ribom i gađa je palačinkama sa sponzorskom marmeladom

Kristijan Kiki Golubović, čuli ste već, pre neki dan je napustio Farmu, i nacija je na nogama: da li je moguće da će najveća nacionalna televizijska zvezda zaista završiti u zatvoru zbog dilovanja heroina?

Mnogo je materijalnih dokaza za tvrdnju da je cela Srbija jedna grupna psihijatrijska seansa, ali malo je dokaza materijalnijih od slučaja Kristijana Golubovića, jednog od retkih preživelih heroja beogradskih devedesetih iz kultne knjige i dokumentarca ‘Vidimo se u čitulji’: strašni Kiki, nekoć strah i trepet beogradskog podzemlja, dvadeset godina docnije obreo se, eto, u rijalitiju Farma, frik-šouu sa ocvalim pevačima, starletama, manekenima, zemljoradnicima i suspendovanim policijskim inspektorima, bodi-bilderima što depiliraju dupe.

Sunce ti jebem, na šta je spala nekad nadaleko zloglasna beogradska gangsterska scena! I dok ga Knele, Majmun, Šaban, Pirke i kolege još čekaju u čituljama – na Fejsbuku za penzionere i krimose – eto strašnog Kristijana u televizijskom programu za dokone domaćice i srednjoškolce s posebnim potrebama, gde se između dve reklame za tampone mlati sa nekakvom polovnom ribom, navodno glumicom, i gađa je palačinkama sa sponzorskom marmeladom!

Drugari iz devedesetih okreću se tako u neobeleženim grobovima kao centrifuge, a još siromasi nisu ni saznali da se nije to promenio zloglasni Kristijan – eno ga, naime, i dalje maše utokama i preprodaje heroin – nego Srbija oko njega.

Svakako, mnogo je sad razumljivije zašto se autor kultne ‘Čitulje’ Aleksandar Knežević zamonašio i otišao na Hilandar, gde kao monah Romilo izučava Marsela Prusta. Šta on, jebiga, danas da radi u Srbiji? Da u Lisovićima snima Kristijana Golubovića kako Staniju ljubi u dupe?

U vreme kad je zajedno sa Vojislavom Tufegdžićem i Jankom Baljkom snimao čuveni dokumentarac, bio je to dotad neviđeni poduhvat: nagovoriti žestoke dizelaše s asfalta da pred kamerom otvoreno govore o svojoj svakodnevici, pljačkama, iznudama, obračunima, sačekušama, ubistvima i gangsterskoj boli-me-bre-kurac filosofiji. Film je šokirao publiku u Srbiji i svetu, pokupio brojne nagrade na festivalima, piratske kasete su se delile po Balkanu, cela jedna nova mitologija sagrađena je oko ‘Čitulje’, a sami autori više su puta javno odali priznanje, čak i zahvalnost akterima – od kojih su trojica, što bi rekao Kristijan, ‘morali da budu ubiveni’ pre završetka snimanja – što su pred javnošću rastvorili mračni podzemni milje o kojemu je tadašnja zvanična Srbija ćutala kao Rade Ćaldović Ćenta pred nemačkim istražnim sudijom.

Dvadeset godina kasnije, eto, žestoki momci sa beogradskog asfalta i dalje mašu utokama, razbijaju kafane i diluju heroin, samo što ih više ne snimaju gerilske nezavisne produkcije i hrabri, mladi filmadžije na nepoznatim lokacijama, noseći u torbama kamere i sopstvene glave: danas ih snimaju televizije s nacionalnom frekvencijom, posle turske sapunice i Dnevnika, uživo sa farme u Lisovićima, da zajedno sa srpskim estradnim i bulevarskim polusvetom u prajm-tajmu naglas govore proste reči, gađaju se palačinkama i zabavljaju odmaklo oglupelu naciju.

U savremenoj ‘čitulji’ – ‘Vidimo se na Farmi’ – krimosi, pevačice, starlete i ostali talog sa dna Srbije, dizelaši i dizelašice našeg vremena, pred kamerama nacionalne televizije otvoreno tako govore o svojoj svakodnevici i obračunima, Jelena Golubović svedoči o svom obračunu sa zloglasnom Vesnom Vukelić Vendi u sačekuši pred zgradom Pinka, Zorica o sukobu s Majom, Ali King o okršaju sa Lepomirom, a Kristijan objašnjava zašto je Jelena morala da bude prebivena palačinkom – rastvarajući pred javnošću mračni podzemni milje o kojemu današnja Srbija… jebiga, zna sve.

Okreću se tako njegovi saborci iz devedesetih u neobeleženim grobovima kao Aleksandar Vučić na vetru, a siromasi još, rekoh, nisu ni saznali da se nije to promenio njihov drugar – eno ga još uvek maše utokama i preprodaje heroin – nego Srbija oko njega.

Ne samo, naime, da dvadeset godina posle o svojoj svakodnevici, pljačkama, iznudama, obračunima, sačekušama, ubistvima i gangsterskoj boli-me-bre-kurac filosofiji, umesto pred kamerama neke gerilske nezavisne produkcije ili sudijom kakvog opštinskog suda, govori pred kamerama imbecilnog rijaliti-šoua na nacionalnoj televiziji, nego je u imbecilni rijaliti-šou na nacionalnoj televiziji poslan direktno sa beogradskog Višeg suda, pod policijskom pratnjom, usred – ne znam sad kako to da napišem, a da mi Šaban, Majmun i Knele poveruju – usred dakle izdržavanja kazne od osam godina zatvora za dilovanje heroina!

Sunce ti jebem osam puta, čoveku pravosnažno osuđenom zbog dokazane ilegalne trgovine narkoticima viši sud jedne prave pravcate države odobrava odgodu odsluženja preostale četiri godine zatvora zbog učestvovanja u rijaliti-šouu privatne komercijalne televizije, a autor ove rečenice u realnom vremenu, još dok je piše, shvata da je iz nekog razloga istakao kako je pomenuta televizija privatna i komercijalna, šta znači da bi valjda bilo normalno i u redu da osuđenog kriminalca državni sud šalje na rijaliti na državnoj televiziji! Jel vidite šta Srbija uradi od čoveka?

Šta bi drugari iz ‘Čitulje’ dali da su doživeli takvu Srbiju! Da pred nekakvim opštinskim ili višim sudom samo lepo zamole da im se izdržavanje kazne za višestruko ubistvo odgodi zbog učestvovanja u Farmi, Big Braderu ili, štajaznam, Zvezdama Granda, a časni sudija najpre se zaprepašćeno okrene prema tužiocu i ozbiljno mu pripreti što zajebava čoveka s televizije, zvezdu bre, pa na kraju pozove osuđenoga da mu priđe.

– Gospodine Vukoviću… smem li da vas zovem Goran?

– Dabome – nasmejao bi se tetovirani bilmez.

– Vidite, Gorane, moja žena i deca mnogo vole da Vas gledaju, a i meni ste najdraži učesnik, pa ako biste hteli da mi se potpišete, ‘za Stevana i Milicu’, ako može.

– Može, kako ne bi moglo – odgovorio bi osuđeni ubica, pa nažvrljao autogram na Ustav Republike Srbije.

– I molim vas, Gorane, ne dozvolite onoj maloj iz Žitorađa da vas zajebava. Na sopstvene uši čuo sam da vas na Farmi zove majmunom.

– Sve u redu, matori – namignuo bi mu ovaj – to mi je nadimak.

Prema takvoj, beznadno oboleloj Srbiji, ona iz devedesetih, u kojoj su se voždovački, zemunski ili surčinski krimosi ubijali po kafanama, splavovima, hotelskim sobama i sačekušama na semaforima, bila je upravo uzorno uređena država, u kojoj su se ubice i narkodileri svejedno bahatili, mahali utokama i na imanjima s video-nadzorom jebali pevačice i manekenke, ali barem ne uživo u programu nacionalne televizije, na odsustvu sa izdržavanja kazne u Zabeli.

I kad jednoga dana za dvadeset godina deca budu rekonstruisala takvu Srbiju, sa neskrivenim divljenjem prepričavaće se tako-je-to-nekad-bilo-mitologija žestokih momaka i devojaka sa Farme, koji su se uživo na televiziji gađali jastucima, flašama i palačinkama. I kako je, eto, od svih učesnika kultnog rijalitija koji je šokirao svet, dvadeset šestu sezonu Farme na imanju Tome Nikolića u Bajčetini doživeo samo Kristijan Kiki Golubović.

http://www.portalnovosti.com/vidimo-se-na-farmi

Advertisements

Sitnice koje znače onima koji vole knjige

Kada nešto iskreno volite, onda vam toga nikada nije dosta. U slučaju da su to knjige, za vas su idealni izlasci oni koji podrazumevaju svraćanje do biblioteka i knjižara u kojima ćete se zadržati dugo, ako je moguće i čitav život. Za iskrene ljubitelje knjiga, na svetu ima klasičnih i tipičnih mesta koje bi valjalo obići, ali ima i onih koja bi vas mogla prilično iznenaditi, poput gradova knjiga, ili velikog lavirinta napravljenog od knjiga, a za one koji bi voleli da ukrste dve velike ljubavi poput putovanja i čitanja, tu je i jedan zanimljiv hostel u Tokiju.

 

1. Literary Hostel

Novi hostel u Tokiju je namenjen svim knjiškim moljcima, i u njemu će uživati pre svega oni koji su oduvek maštali o tome da spavaju okruženi velikim brojem knjiga. U jednom tokijskom predgrađu, umesto klasičnih kreveta spavaćete smešteni između polica, biće vam udobno, ali pre svega nezaboravno. Ako ste zainteresovani pokušajte da već sada rezervišete svoje mesto, a cena smeštaja iznosi između 20 i 30 dolara.

2. Venčanje za ljubitelje knjiga

Zašto da ne? Ako postoje svadbe koje su u svakom smislu tematske, od tradicionalnih do alternativnih, zašto vi i vaš partner ljubav prema knjigama ne biste podelili sa ostatkom zvanica. Budite sigurni da ćete učiniti nešto plemenito, jer, ima onih koji će inspirisani vašim venčanje i sami početi da čitaju i maštaju.

3. Lavirint od knjiga

Elektronska izdanja knjiga još uvek doživljavaju svoju ekspanziju, ali ponekad ne postoji bolji osećaj od onog kada se izgubite u visokim policama sasvim ispunjenim stranicama knjiga. Brazilski umetnici Marcos Saboya i Gualter Pupo iskoristili su oko 250.000 knjiga kako bi stvorili lavirint od knjiga za Festival knjiga u Londonu, koji se dogodio u okviru tromesečnog kulturnog događaja tokom 2012. godine.

4. Torta u obliku biblioteke

Kad neko ima vešte ruke ne postoji veliki izazov u koji nije spreman da se upusti. Kathy Knaus je pekarka i poslastičarka koja je ovu tortu u obliku malene biblioteke napravila 2013. godine. Sa jedne strane, takoreći spoljašnje torta oponaša fasadu sasvim obične zgrade, ali je zato unutrašnjost prilično impresivna, jer u njoj možete videti različite detalje kakve zaista viđamo samo u starim antikvarnicama i bibliotekama.

5. Krevet u obliku knjige

Naravno da se ne šalimo, i naravno da postoje ljudi koji vole da imaju izuzetno blizak kontakt sa knjigama. Možda u krevet odlazite sa omiljenim štivom, ali kako izgleda kada i ležete u nešto što nalikuje knjizi. Japanski umetnik Yusuke Suzuki je dizajnirao krevet koji liči na veliku knjigu, a posteljina se takoreći pretvara u njene stranice.

6. Knjižara na otvorenom u gradu knjiga

Hay-on-Wye je raj za ljubitelje knjiga a reč je o 40 knjižara koje su rešile da svoje sadržaje izlažu u srednjovekovnom gradu. Većina knjiga ostaje izložena na tom mestu tokom čitave godine, i to odranog jutra do kasno uveče. A cena knjiga ne veća od jedne funte, pa vi vidite, gde ćete naredne godine na odmor!

7. „Pročitajte skulpturu“

Reč je o projektu Target Corporation, kompaniji koja je već dugo godina pomoćnik umetničkim poduhvatima, da bi u okviru ove kampanje udružila snage i znanja sa Narodnom bibliotekom Njujorka, u cilju pomoći dečjoj pismenosti. Čuvenu skulpturu sa porukom dizajnirao je David Stark, a ova je napravljena od 25.000 knjiga, koje su potom donirane državnim školama u Njujorku.

http://www.citymagazine.rs

#imanas

Čitam jutros vesti i pažnju mi privuče ovaj članak: http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najmladji-akademik-otkriva-svet-je-pred-novim-ledenim-dobom-a-srbija-ce-biti-ususkano/g2nhnym

Ne zato što će Srbija navodno biti fino mesto za život (izgleda da treba da nas zakači ledeno doba da bi nam država procvetala), već zbog stava profesora Slobodana B. Markovića, koji kaže: – U Srbiji su mnogo veći problem uslovi u kojima se radi, nego naše plate, koje su relativno pristojne.

Odavno nisam čuo da neko ne želi veću platu, već bolje uslove na poslu!

E sad, verovatno ima nas koji smo isto tako „normalni“, kojima je dosta Stanije, Farmi, Kardašijanki i Ere Ojdanića u vestima. Nas koji se ne delimo na one koji podržavaju ili pljuju SNS i Vučića. Valjda je ostao još neko koga interesuje pravi boljitak, na duhovnom, pa onda  i materijalnom nivou? DA li još neko želi da pročita normalne vesti, koje daju nadu u bolje sutra, mimo povećanja penzija, Beograda na vodi ili autoputa?

Zato vas molim da svi zajedno delimo takve vesti po svim društvenim mrežama (a #imanas i po Facebooku, twitteru, pa onda i po blogovima) upravo pod hashtagom #imanas i da tako podignemo svest i kod nas i kod drugih ljudi, da i za Srbiju ima nade.

Naravno, ne moraju to da budu samo vesti na koje ste naleteli na netu: državni činovnik koji vam je izdao ličnu kartu ljubazno, sa osmehom i poštovanjem? Medicinska sestra ili lekar koji su vas lečili poput ljudskog bića, a ne pod moranjem?  Devojka koja je ničim izazvana ustupila mesto starijoj osobi u busu, ili joj pomogla preko ulice? Dokumentujte takve stvari i postavite ih pod hashtagom #imanas i pomozite i sebi i drugima, a  onda i državi u kojoj živite da počne da razmišlja pozitivno. Da se izdigne iz blata i mulja pukog preživljavanja.

Znam da će većini ova akcija zazvučati isprazno i utopistički u trenutku kad ljudi „za leba nemaju“, ali od nečega se mora početi.

#imanas valjda dovoljno onih koji nisu izgubili ljudskost i nadu u bolje sutra, bez da moramo da čekamo ledeno doba.

Hvala.Publikation2.jpg