Idi probudi ostalu decu

Neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti

Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…

IPOD_featuredFIna_Primary2.jpg

Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.

Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

Kako si uspeo to, da pčela bude tako mirna?
Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.
Vrlo moguće. – uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. – Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti…
Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš, ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog jedne cele posečene šume, zatrovane reke…
Prekini! – čovek je ponovo povisio ton. – Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog – nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na putanju kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene. – čovek je pao na kolena i počeo da plače. – Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…
Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš uspeti u nečemu što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije. – Da li ste dobro? – upitao je ovaj. – Došli ste ovde pre par minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…

Ne čekajte me! – uzviknuo je čovek ljutito. – Ne želim ništa od vas i od vaših kompanija. Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion drugih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ni sebi ne mogu da pomognu. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga doručkovao, rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od celog univerzuma ja nosim odelo i zamišljeno uspem u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i otrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače. – Šta sam to uradio? Ostaću bez svega…propao sam…potpuno sam propao…šta sada da radim!

Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. – začuo se glas ponovo.

Čovek se trgnuo i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis – Idi probudi ostalu decu.

Idi probudi ostalu decu (neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti)

Koga boli uvo za kulturu?

Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. O tome bi se mogla napisati knjiga, a ovo bi mogla biti samo jedna njena strana. Ili dve.

Vladimir Skočajić, B92

Kako bih izbegao prednovogodišnji pakao traženja parking mesta u centru, umesto autom, u grad sam se uputio gradskim prevozom. U krcatoj dvedesetšestici su po običaju skoro svi smrknuti, neispeglani i umorni, tako da sam se osećao kao svoj na svome. Iz te parade neraspoloženih lica, poderanih sivih krombi kaputa, telefona sa naprslim displejevima i brojanicama svih boja, štrčao je jedan klinac. Nije imao više od 7-8 godina i izgledao je kao svako simpatično dete tog uzrasta. Sedeo je sam. U krilu mu je bio plavi ranac, a u ruci knjiga. Knjiga nije bila tu da bi ubio bubu koja je hodala po prozoru busa, nije je izvadio da bi zveknuo po glavi ona dva tupana koja su pevala navijačke pesme – knjiga nije bila zatvorena. Dečak je zapravo čitao knjigu u toj gužvi. Prstom je povlačio po redovima i kako jedan pročita, tako prst spusti na sledeći, dok ne dođe do kraja strane. Knjiga je bila “Robinzon Kruso”. Gledao sam klinca sa nevericom. To me je nateralo da se počešem po glavi i zapitam se zašto je taj, u suštini sasvim običan prizor, zapravo tako nesvakidašnji? Odgovor na to pitanje zahteva malo dublju analizu stanja u kome se nalazi naša kultura.

Stanje u kulturi nekog društva je usko povezano sa ekonomskom situacijom. Teško da ćete pronaći siromašnu državu koja izdvaja mnogo novca za kulturu i obrnuto. U vremenu kada ljudi rukama i nogama čuvaju poslove koje mrze, kada se kradu šalovi, prazni cegeri i kišobrani, a u nekom mestima se cigarete još uvek prodaju na komad, šta možemo očekivati od Ministarstva kulture? Iskreno, ne mislim da je u ovoj zemlji pametno od bilo kog ministarstva očekivati bilo šta, a pogotovu ne od onog koje šalje policiju da čuva muzeje od “besnih” zaluđenika za modernu umetnost.

Ljosa potpisuje knjige / Foto: Laguna
Ljosa potpisuje knjige / Foto: Laguna

Toliko muzeja ne radi, na TV-u samo starlete i narodnjaci, Lepa Brena peva u centru Beograda, najprodavaniji pisci su nam voditeljke, a godišnji budžet za kulturu je nešto veći od love koju jedna od tih starleta potroši na letovanju. Najlakše je za takvo stanje kritikovati aktuelnog ministra za kulturu i informisanje Ivana Tasovca. Međutim, koliko je on kriv? Tasovčeva jedina krivica je što je prihvatio da bude ministar, čime je uflekao svoje ime više od bilo god člana aktuelne vlade (istina, on je jedan od retkih iz vlasti koji je pre ulaska i imao išta da ufleka). Tužno je videti nekog ko savršeno dobro zna razliku između Erika Satija i Ričarda Klajdermena, kako nevešto pravda naoružanu policiju ispred zatvorenog muzeja ili kako se prepucava sa direktorom RTS kao sa snajkom preko plota. Kada biste neke njegove izjave kao ministra preveli u note, i one hladne i blede Klajdermanove obrade zvučale bi lepše. Sudeći po njegovim (ne)aktivnostima, očigledno je da se Tasovac za kulturu pita samo malo više od vas i mene. Problem je u sistemu koji je nastao mnogo pre njega i koji će živeti i kad se on vrati u Filhamoniju. U sadašnjem poretku, ni najbolji od nas na tom mestu ne bi mnogo mogli da urade za kulturu (to direktno ima veze sa onim ekonomskih stanjem koje pomenuh na početku). A kako stvari stoje, neće moći ni u godinama ispred nas.

Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. U najboljem slučaju, ljudi se lože na reklamu i na hajp. Zbog toga se otegne red za potpisivanje Ljosinih knjiga, za besplatne pozorišne karte, na festivalu autorskog filma često se traži karta više, a na koncert sjajnog beogradskog rok benda Stray Dogg (koji nije mejnstrim), dođe čak i do 800-1000 ljudi. Međutim gde su svi ti ljudi drugim danima? Jednom sam ostao bez karte za film sa autorskog festivala i on je pukim slučajem otkupljen i prikazan van festivala. U sali nas je bilo šestoro, a tu računam i ono dvoje iz poslednjeg reda koji sigurno nisu gledali film. Na koncertu Ričarda Baknera na primer, čoveka koji svira amerikanu i čija muzika je uticala na Stray Dogg, proda se jedva stotinak karata. Gde su svi oni sa filmskog festivala, iz “Ljosinih i pozorišnih” redova i sa pomenutog koncerta? Očigledno tamo gde je te večeri hajp.

Kad smo već kod pozirišta, šta se dešava sa našim glumištem? Ova zemlja je dala jednog Batu Stojkovića, Zorana Radmilovića, Milenu Dravić i Paju Vujisića. Ko su njihovi naslednici? Ako su glumci koji danas dobijaju glavne uloge u pozorištima, filmovima i serijama najbolje što Srbija ima u ovom trenutku, onda je onaj red za pozorište mnogo veće čudo nego što je u prvi mah izgledalo. Istina, vreme je drugačije, zemlja je manja za nekih 15 miliona stanovnika, pa je samim tim tržište suženo. Lova koja kruži je manja, a umesto uloga u velikim i važnim filmovima, mnogo češće se nude tezge po reklamama i retardiranim TV serijama. Valjda su nam zato najpoznatiji glumci ujedno i TV voditelji. To znači da talentovani nemaju baš neki motiv da se bave glumom u današnjoj Srbiji. No, to ne može biti opravdanje za ono bezlično i neuverljivo izgovaranje napamet naučenog teksta, kom je sklona većina naših glumaca i glumica mlađih od 40. Čast izuzecima.

Što se filma tiče, utisak je da se snimaju samo oni koji imaju sponzore, a ne oni koje pokreće ideja. Toliko je filmova u koji se ulože hiljada evra, dožive premijeru, prikazuju se dve nedelje i onda zauvek nestanu sa lica zemlje. Uostalom, pogledajte neke od naslova filmova koji su snimljeni u Srbiji u poslednjih deset godina, od 2005. do 2015: “Flert”, “Zvezde ljubavi”, “Aporia”, “Stvar srca”, “Dva”, “Odbačen”, “Promeni me”, “Bledi mesec”, “Srce je mudrih u kući žalosti”, “Ma nije on takav”, “Vir”, “Gde je Nađa”, “Jednaki”, “Tmina”, “Unutra”, “Travelator”, “Isceljenje”, “Amanet”…Za koliko ste nabrojenih naslova čuli? O tome vam pričam. U vremenu kada se ljudi tuku oko 1000 dinara, u Zemlji u kojoj je prosečna plata 300 evra, u poslednjih 10 godina snimljeno je na desetine filmova koji ne zanimaju gotovo nikoga. Ne znam koliko su koštali, ali zdrav razum mi kaže da suma ne može biti manja od više desetina hiljada evra. Neko je to platio i nekome se to nije vratilo. Da li znate ko, kako i zašto? Ni ja. I posle se pitamo zašto nam je kultura u kanalu…

To što ljude realno mnogo više zanimaju vesti o golišavim starletama (pleonazam?) ili svađe između trenera i predsednika Saveza nego kultura, nije neka novost. Zbog toga nam mediji izgledaju tako kako izgledaju i to je jedan od razloga zašto nam često Pesmu Evrovizije i novi singl Džastina Bibera podmeću kao “kulturu”. Problem je i u pogrešnoj percepciji kulture i umetnosti. Većina ovde doživljava umetnost kao nekakav elitizam ili nešto komplikovano što krije hiljadu teško dokučivih metafora. Treba imati na umu da kultura nije samo ona književnost iz lektire, koncerti klasične muzike sa Kolarca ili sede glave iz SANU. Ali nije ni pesma Evrovizije, film sa Stivenom Sigalom ili predstava teatra Slavija. Međutim, toliko je tog prostora između, toliko je knjiga, albuma, filmova, predstava koje će nam pomoći da prebrodimo bol, kada smo srećni još više će nas usrećiti, ili će nam otkriti neke sasvim nove svetove za koje nismo ni znali da im pripadamo. No, da biste ih otkrili, morate da tražite. Nažalost, oni koji istražuju su u manjini – mnogo je više onih koji ne prate kulturne sadržaje. Jedan deo ljudi objektivno nema vremena od grčevitog čuvanja onog posla kog mrze – račune se moraju platiti i deca se moraju prehraniti. Drugi deo je površan i traži samo servirano na tacni, a sem sporadičnih vesti sa kim se zakačio Kusturica i novog albuma grupe One Direction, malo šta drugo se nalazi po kulturnim rubrikama. Treći deo je najskromniji i sem sniženja u tržnom centru, dobre plate, dobre klope, dobrog seksa, auta koji malo troši i pobede Partizana ili Zvezde – ništa drugo ih ne zanima.

Da biste nekog animirali, navukli na kulturu i pružili mu kvalitetan sadržaj, potreban je novac. Iako novca u ovoj zemlji navodno nema ni za mnogo važnije stvari, ako je snimljeno onoliko nebitnih filmova u poslednjih 10 godina, onoliko stotina epizoda besmislenih serija, znači da nije baš tako. Zbog čega se taj novac pogrešno raspoređuje, zašto se ne pomažu talentovani ljudi, zašto se ljudi toliko lože na hajp, zašto se kultura podvaljuje, neka su od pitanja o kojima možemo razmišljati danima. I malo šta drugo možemo uraditi po tom pitanju. Ne može ni ministar, a kamoli mi.

Ovo su samo neki od razloga zašto mi je scena klinca koji čita Robinzona Krusoa u punom busu nadrealna. Pitam se da li će tokom godina nastaviti istraživanje i ostati radoznao ili će mu već u pubertetu glavna dilema u životu biti da li je bolji Samsung ili Ajfon. On je mlad, možda će i dočekati da se u ovoj zemlji za kulturu iz budžeta izdvaja više od 1%, odnosno sistem koji podrazumeva ministra kulture koji se zapravo pita za kulturu. Sudeći po tome kako stvari ovde stoje sada, da bi to dočekao, dečak će morati da doživi duboku starost.