Sneg nije problem

Stvarno nije problem sneg. Nije problem ni to što su putari opet iznenađeni.

Problem je što nam se političari slikaju za TV i kažu ljudima da se sneg čisti. Pazi molim te? Uspeh vlade (nebitno koje) je to što se sneg čisti? Srbijo među šljivama…

Problem je i otvaranje pruge ukupne dužine tri metra. I to što mi vidimo da je to uspeh (ehej, radi se nešto, stranci ulažu u naš zemlju). Koji to stranci? Oni isti koje pljujemo na svakom koraku, sećamo se ko nam je stao na žulj od Kosovskog boja pa sve do onog bombardovanja onomad? Oni koji su priznali kolevku nam Kosovo, ili oni koji ne znaju ko je bio Car Dušan, ili od kad mi jedemo kašikama i viljuškama?

Problem je naše sleganje ramenima i šeretsko „putare je iznenadio sneg u januaru“. Nisu putari problem, oni su samo deo našeg naroda, ergo, isti smo. I oni čekaju „naredbu odozgo“ i „boli ih da rade za toliku i toliku platu“.

A snegu je u opisu posla da pada. I ne pada sneg da prekrije breg, već pada sneg da se vidi da nismo država, već samo udruženje građana.

Šta to slaviš, Srbine?

Prođe (skoro) ovo vreme slava i posela, došla nam je ova Nova (njihova) godina. Još da dočekamo Božić i Srpsku Novu, pa da nam je srce na mestu.

Nisam baš nešto aktivan na Facebooku, ali tu i tamo pogledam šta mi rade drugovi, rasuti po celom svetu. Ima šta da se vidi. Grupe podrške Putinu, Srbija=Rusija, Kosovo je srce Srbije i slično. Pravoslavlje posvuda, lajkuju se ikone svetaca, slike manastira. Dele se slike Svete Petke ili Svetog Nikole, sve sa potpisom „ko podeli, svetac će mu pomoći„.

Slike sa slave, nebitno koje: domaćin, razdrljene košulje, zagrlio brata i svastiku. Domaćica u haljinici, dekolte malo iznad pupka. Sveća na stolu od barem pola metra. Svakojake đakonije. Potpis ispod slika „ovako Srbi slavu slave, po slavi smo jedini u svetu“. Domaćin je kao profilnu sliku na FB  stavio pravoslavni krst, natpis „ponosim se što sam Srbin i pravoslavac“.

Sve je divno i lepo.

Par dana kasnije,dolazi mi obaveštenje od FB: isti domaćin, sa još uvek istom profilnom slikom je komentarisao fotografiju u grupi „vruće mačkice sa Balkana“. Na slici jadnica od (nadam se) 18-19 godina. Domaćinu se sviđa šta vidi, pa valjda zaboravlja na pravoslavlje za jedan trenutak: „uff, kako bih te ja“. Vidim da je par minuta kasnije stavio na FB slike svoje dece, sa komentarom „moji anđeli„. Pa se zapitam kakav mu je mentalni sklop.

Opet par dana kasnije, domaćin je na slavi kod svog brata. Slika ista: odela koja se oblače tri puta godišnje: za slavu, doček Nove i ako se ide u crkvu. Sad već postajem špijun, odlazim da vidim šta je njegov brat lepo napisao na FB. Todana, naravno, podelio je sliku sveca kojeg slavi. Dan ranije, lajkovao je jedno desetak slika- manastiri i izreke Patrijarha Pavla, kao i dupeta i silikone iz neke grupe „mačkica“. Otpilike u srazmeru 50:50.

Pravoslavlje i Srbi. Bez komentara. I što je najjadnije, nisu ovi i ovakvi slučajevi izolovani, plašim se da je takvo ponašanje pre pravilo nego izuzetak.

Ali neko odozgore vidi sve, kako reče ona „srpska izdajica i autonomaš“, Đole Balašević.

Reposting

Ovaj moj blog(ić) postoji već od 2011. godine. U prve tri godine je to bio neki moj lični elektronski dnevnik, tek sam kasnije krenuo da ga reklamiram, samim tim da dobijam posetioce sa strane (mda to i nije toliko važno).

Pošto sam u prve tri godine ukupno imao posetilaca koliko u četiri dana ove nove godine, mislio sam da svet ne bi trebalo da ostane uskraćen za moje veličanstvene postove sa početka mog blogovanja <irony off>.

Tako da ću ovih dana ponovo postovati neke stvari koje su inače u arhivi.

“Nulti broj” Umberta Eka

Da bismo shvatili reakcije italijanske javnosti, moramo da znamo da su Ekovi obožavaoci podeljeni u nekoliko zaraćenih plemena. Najbrojnije i najtvrdokornije je, svakako, pleme “Imena ruže”. Njegovi pripadnici smatraju da je Ekov prvenac remek-delo i da je sve ostalo što je napisao potpuni promašaj. Naravno da je po njima i “Nulti broj” samo još jedno u nizu razočarenja.

Nešto blaži stav prema najmlađem bratu ima pleme “Fukoovog klatna” koje se diči činjenicom da je njihov poglavica Eko, glavom i bradom, budući da slavni pisac ne krije da mu je “Fukoovo klatno” omiljeno delo. Njima je najnoviji roman simpatičan budući da podseća na Klatno u malom.

Prefinjene dušice pemena “Ostrva dana pređašnjeg” su mogle blagonaklono da gledaju jedino na intimnu priču “Tajanstvenog plamena kraljice Loane” koja je izazivala mučninu u stomaku pripadnicima drugih plemena, dok su veseli podvalanti plemena “Baudolino” mogli da uživaju jedino u bratskom “Praškom groblju”.

No ipak, “Nulti broj” je najviše zgrozilo pleme Cigle…Tom plemenu pripadaju oni koji se kunu samo u debele Ekove romane od minimum pet stotina strana. Oni su doživeli neprijatno iznenađenje sa Loanom i “Praškim grobljem”, dok im je “Nulti broj” bukvalno šamar u lice.

“Umberto Eko na dvesta strana? Nemoguće. Tu knjigu je napisao neko drugi, a njemu su dali samo da je potpiše.”

Bilo kako bilo, prašina se podigla. “Nulti broj” je postao najprodavaniji roman u kratkom roku, te izdavačka kuća Bompiani već sada ima razlog da zadovoljno trlja ruke. Ne treba zaboraviti činjenicu da je pretposlednji roman “Praško groblje” za samo par meseci dostiglo tiraž od gotovo pola miliona primeraka i šest izdanja.

Numero-Zero-dUmberto-Eco_ARAIMA20150327_0128_16

Sam roman je pre svega negacija novinarske profesije, ali i malo groteskna parodija nečega što se zaista odigralo u mnogim italijanskim režimskim novinama tokom takozvane Druge republike. Eko se u ovom romanu vraća omiljenoj tematici – teorijama zavere i lažnim mitovima, ali ovom prilikom ne uranja u daleku prošlost već se okreće novijoj italijanskoj istoriji – tajnim ložama, perfidnim planovima službe bezbednosti, tajanstvenim događajima. Glavni junak nije ni učeni mislilac poput Vilijama od Baskervila iz “Imena ruže”, ni prefrigani krivotvoritelj nalik na Simoninija iz “Praškog groblja” već (po sopstvenom priznanju) propali novinar Kolona, koji posle duge karijere dobija ponudu koja može da mu promeni život. Radnja romana se odvija u Milanu, gradu u kojem je Eko proveo veći deo života i čije tajne odlično poznaje. Neke od njih će saznati i čitaoci ovog romana.

Premda su glavna zbivanja smeštena u 1992. roman se dotiče brojnih događaja iz sedamdesetih godina 20. veka koje su u Italiji ostavile neizbrisiv trag: od afere “Gladio” (akcije specijalnih jedinica Nato), preko neuspelog državnog udara profašističkog vođe Junija Valerija Borgezea do zloglasne masonske lože P2 i tajanstvene smrti pape Jovana Pavla I. Svakako da ova knjiga onima koji su proživeli te godine može da posluži kao podsetnik na te burne godine, dok će novim generacijama približiti epohu o kojoj ne znaju mnogo. Najveće zadovoljstvo Ekovim obožavaocima, uz njegovu uobičajenu visprenost i duhovitost, svakako će pružiti neverovatna priča o “poslednjim danima” Benita Musolinija.

1427393303_512601_1427394237_noticia_normal

Da je ova knjiga prilično iznenađenje, govori i činjenica da još nije objavljen nijedan prevod. Eko ima običaj da svoje romane dostavlja prevodiocima na najveće svetske jezike pre nego što se roman objavi u Italiji kako bi njegova dela što pre dospela do najvećih tržišta. Upravo zbog toga je prethodni roman “Praško groblje” istovremeno preplavio knjižare Pariza, Berlina, Madrida. Ovaj put će prevodi kasniti koji mesec. Prvobitna ideja da Ekov roman dobije drgačiji naslov na engleskom, najverovatnije neće biti usvojena. Šuška se da će naslov biti “Zero issue”, a nije isključena ni mogućnost da se zadrži originalni naslov na italijanskom.

“Nulti broj” Umberta Eka