Ravnoteža Sile?

I poslednji Mohikanci su kapitulirali pred postmodernističkim truizmom da smo u repertoarskoj kinematografiji (kao i svemu ostalom) odavno izašli iz epohe u kojoj je originalnost postojala kao kategorija. 99% onoga što Holivud radi danas je reboot remake-a, omaž omažu i citat citatovog citata. U tom smislu, smešno deluje koprcanje da se ta silna derivativnost maskira i zaseni prostota. Uzaludno trošenje energije.

Buđenje Sile (režija: J. J. Abrams, scenario: Abrams i Lorens Kazdan) je jedan od prvih filmova koji otvoreno prihvataju tu novu realnost – ne stidi se svoje neoriginalnosti, već pokušava da je iskoristi kao prednost i gradivni element u dramaturgiji. Na taj način postaje zanimljiva paradigma vremena u kome živimo. Film je u istovremeno i VII nastavak Star Wars sage, ali i rimejk originalnih Lukasovih Ratova zvezda iz 1977. (kasnije preimenovanih u epizodu IV pod imenom Nova nada). Nije slučajno da je centralni “MacGuffin” ove priče potraga za Lukom Skajvokerom – glavni junaci traže mitskog heroja svog detinjstva, kao što ga i publika traži. U nadi da ćemo osetiti bar delić emocije koju smo imali kada smo gledali Imperiju ili Džedaja na izlizanim VHS trakama.

Latest-The-Force-Awakens-Trailer-Description.jpg

Uspeh Buđenja Sile, i kod publike i kod kritičara (rekordna gledanost, 94% pozitivnih kritika na agregatoru Rottentomatoes), pokazuje koliko su današnji mainstream gledaoci gladni bilo kakve emocije u bioskopskim salama, prezasićeni post-koherentnim i post-emotivnim superherojskim junk food-om poput Transformersa ili Marvela. A poslednja preostala emocija koju je moguće eksploatisati i prodavati starijoj publici je – nostalgija (mlađu i tako nije briga da li gledaju rimejk nekog filma starog 40 godina). Nostalgija je kao heroin, a doze koje Abramsov i Kazdanov film nudi su pozamašne. Nije slučajno ni što je glavni negativac Kajlo Ren zapravo svojevrsni copycat killer opsednut likom i delom Darta Vejdera. Savršeno ubodena suština današnjice. Zašto se truditi da se napravi “veći” i “bolji” negativac od Darta Vejdera, kad je to unapred izgubljena bitka? Autori su odlučili da svoj problem u pisanju zapravo osveste i iskoriste kao glavni motiv u filmu.

Lik Kajlo Rena (u neočekivano zanimljivoj izvedbi Adama Drajvera) je zapravo sjajna paralela sa samim rediteljem Abramsom, i tu vrstu “bulevarsumrakovske” auto-ironije, slučajne ili namerne, odavno nisam video u nekom filmu. Abrams je čovek koji je čitavu karijeru izgradio na eksploataciji nostalgije za osamdesetima, konkretno za filmovima Stivena Spilberga i Džordža Lukasa. Njegova filmografija je vrlo precizna dijagnoza svih problema današnjeg Holivuda. Vrhunsko pakovanje, a unutra – ništa. Loženje na Spilberga i Lukasa, a bez razumevanja osnovnih principa po kojima su njihovi najbolji filmovi funkcionisali, umeća da se ispriča jednostavna i koherentna priča i isprati emotivni kontinuitet likova. To je problem koji ga prati od televizijskih hitova poput serije Lost, do bioskopskog reboot-a Zvezdanih staza iz 2009. godine. Konkretno, Zvezdane staze su poseban trn u oku armiji starovremskih obožavalaca ovog serijala, jer je Abrams utopističku viziju budućnosti Džina Rodenberija, naivnu i optimističnu društveno-političku parabolu o istraživanju svemira i ljudskih duša, pretvorio u vulgarni akcioni junk-food, seksi kastovan, snimljen i upakovan, ali lišen elementarnog smisla i logike. Da ne pričam o humanosti. Nije ni čudo što treći deo u Abramsovoj produkciji režira čovek koji je radio Fast and Furious serijal.

Buđenje Sile ima sve ove probleme, ali su oni prisutni u znatno manjoj meri, verovatno zbog učešća Lorensa Kazdana u pisanju scenarija. Kazdan je veteran koji je radio sa Lukasom na najboljim nastavcima Ratova zvezda – Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja, kao i na scenariju za prvog Indijanu Džonsa. Kazdan je ispravno razumeo zeitgeist, i doneo dozu preciznosti i jednostavnosti likovima i njihovim odnosima, a to je element koji nedostaje većini filmova danas. Kad pomenuti kinematografski heroin krene da radi, zaboravićemo sve ostalo, ponajviše brojne logičke probleme u scenariju.

Zašto? Uglavnom zato što su Abrams i Kazdan zajedno uspeli da unesu dovoljno svežeg vazduha u prepričavanje Lukasove svemirske bajke. Deluje kao da su listom uvažili sve zamerke fanova na Lukasove poslednje tri epizode. Abrams je lepo radio sa glumcima, pa nova glavna trojka (Dejzi Ridli kao Rej, Džon Bojega kao Fin i Oskar Ajzak kao Po Dameron) deluje prirodno i spontano. Takođe, novi univerzum je daleko inkluzivniji i šareniji, i u njemu ima mesta za glavne junakinje umesto glavnih junaka, za Afroamerikance koji su deo prve trojke, kao i za ljubavne priče sedamdesetogodišnjaka. Kad smo kod veterana, Harison Ford je sjajan kao razočarani i ostareli Han Solo, i junački na svojim leđima nosi veći deo filma. Nostalgija odvrnuta do maksimuma kad god se pojavi na ekranu. U daljoj službi pojačavanja doze “nostalgi-heroina” kod stare garde gledalaca je i praktično svaka druga rediteljska odluka, posebno vraćanje pravim scenografijama i mehaničkim specijalnim efektima.

star_wars__the_force_awakens_new_lightsaber_by_spiritdsgn-d88c8qo.png-1024x576.jpg

Politike u filmu (na eksplicitnom nivou) ima daleko manje nego u prethodno snimljenoj trilogiji (I, II, III). Nema puno priča o Trgovačkim Federacijama, blokadama, Senatu, specijalnim ovlašćenjima za Kancelara, preglasavanju… To je opet posledica autorske odluke da se igra na sigurno sa tako velikom investicijom (Dizni je kupio Lukasfilm i prava na Star Wars za oko 4 milijarde dolara, od čega je Džordž Lukas najveći deo poklonio u dobrotvorne svrhe), i da se mainstream gledaoci ne dave temama koje zanimaju šačicu oldschool SF zaluđenika (u koje i sam spadam). Ovo bežanje od eksplicitnosti ide dotle da je na prvo gledanje jako teško shvatiti odnose snaga u galaksiji, i razumeti šta se zapravo desilo u tih 30 godina od kraja Povratka Džedaja do trenutka kad je Sila počela da se budi.

S druge strane, kad se pročešlja između redova, veoma je zanimljivo kako su Abrams i Kazdan opet uspeli da (uprkos sebi) naslikaju veoma zanimljivu političku sliku, koja precizno prenosi prazninu, nesigurnost i razočaranje kao glavne sentimente današnjeg sveta.

Kako nova mapa galaksije izgleda? Rat se nije završio posle smrti imperatora Palpatina i Darta Vejdera u bici kod Endora. Revolucija je pojela svoju decu, stabilna demokratija nije izgrađena, a na ruševinama Imperije je nastao fašistički Prvi red. Knjiga pisana po filmu počinje zanimljivom scenom u kojoj general Leja (u filmu dirljiva Keri Fišer), nekada princeza, a sada vođa partizanskog Pokreta otpora, konstatuje kako nova Republika nije uspela jer većina autoritarnih građana bivše Imperije zapravo nikad nije želela demokratiju. Navikli su da imaju nekoga ko će im govoriti šta da rade.

Novi protagonisti filma su deca rata kojeg se ne sećaju, ali koji je oblikovao njihove sudbine. Rej (harizmatična Dejzi Ridli) je rasla kao siroče na pustinjskoj planeti. Bukvalno živi u ostacima Imperijalne hodačice koja je ostala zakopana u pesku posle davne bitke koja se tu vodila. Pejzaž planete je pun ruševina nasukanih svemirskih brodova, zastrašujuć postapokaliptični ambijent, nalik onome iz Pobesnelog Maksa. Fin je jurišnik Prvog reda koji odlučuje da dezertira kad mu prvi put bude naređeno da puca na civile. Pilot Po Dameron je dete poginulih Pobunjenika koji su se borili u bici kod Endora.

Za Rej, Fina i Poa su priče o Džedajima, Sili, Luku Skajvokeru i Dartu Vejderu legende iz daleke prošlosti. Ovo je takođe dobra odluka autora. Nema suvišne ekspozicije, nema gubljenja vremena na uspostavljanje pravila sveta i žanra. Pravila se uspostavljaju u hodu, da ne kažem u trku. Ovo je zapravo jedino fer rešenje za mladu publiku, kojoj je film prvenstveno namenjen.

A kako je na sedmi nastavak reagovao neko kome je originalna Lukasova saga odredila smer karijere, pa i života (filmom sam poželeo da se bavim upravo zbog Ratova zvezda)? Pa, sa prve projekcije sam izašao podjednako zbunjen kao vaš urednik Panović. Falio mi je Džordž Lukas, koliko god to bogohulno zvučalo gledaocima koji preziru “prikvele” (epizode I, II i III Ratova zvezda). Pored svih mana i nedostataka (od drvene glume, preko tankih scenarija, do preteranog korišćenja kompjuterskih efekata), Lukasova poslednja tri filma su u svom središtu imala moćnu i arhetipsku priču – prelazak Anakina Skajvokera na tamnu stranu, transformaciju Republike u Imperiju. Priču koja je raspaljivala maštu fanova širom sveta od kad smo je prvi put čuli od Obi-Van Kenobija, i inspirisala hiljade drugih filmova, bajki, crtaća, kompjuterskih igara, stripova od tad do danas. Lukas je uvek imao hrabrosti da kreira nove svetove, i da bude ličan i politički eksplicitan u žanru koji najčešće beži od tih stvari, da pomera granice mogućeg u tehnologiji, i time zaista menja svet.

Vreme će pokazati kako će i da li će nova ova trilogija uticati na nove generacije gledalaca i umetnika.

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/ravnoteza_sile.11.html?news_id=313612

One thought on “Ravnoteža Sile?

  1. imas arhetip mocan u ubistvu oca na nivou anticke tragedije. Imas ubistveno zgodnog ubicu :). Imas quest vavilonskih razmera(potraga za Lukom) i zenski lik kao nosilac nade. sta ces vise. Super ti je prikaz

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s