Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s