Par fotki…

image

Colliure, Francuska

image

Beograd, Srbija

image

Près d’Orvin, Švajcarska

image

Srpska crkva, Bern, Švajcarska

image

Sainte Marie la mer, Francuska

image

Beograd, Kalemegdanska tvrđava

image

Rising sun

image

Colemar, Francuska

image

Perpignan, Francuska

image

Biel, Švajcarska

Ostrvo dana pređašnjeg

Večeras, 19. februara 2016. godine, umro je Umberto Eko, jedan od najznačajnijih evropskih književnika i intelektualaca. Tim povodom donosimo nekoliko njegovih briljantnih misli.

Vjerujem da ono što ćemo postati zavidi od toga šta će nas naši oči naučiti u nesvakidašnjim trenuima, kada ne pokušavaju da nas nečemu nauče. Nas oblikuju sićušne krhotine mudrosti.Došao sam do uvjerenja da je cijeli svijet jedna zagonetka, u osnovi bezopasna, koju smo umrsili svojim glupim pokušajima da je razriješimo pretpostavljajući da je zasnovana na nekoj velikoj istini.Bojte se poslanika i onih koji su spremni da umru za istinu, jer po pravilu zbog njih mnogi drugi umiru sa njima, često prije njih, a ponekad i umjesto njih.Kada čovjek prestane vjerovati u Boga, to ne znači da je prestao vjerovati u bilo šta. On onda vjeruje u svašta.Ništa više uplašenom čovjeku ne daje hrabrosti kao tuđi strah.Imamo ograničenje, vrlo obeshrabrujuće, ponižavajuće, a to je smrt.

Bolja je stvarnost od snova: ako je nešto stvarno, onda je stvarno i ti nisi ništa tu kriv.Pravi heroj je uvijek heroj greškom; on sanja da bude iskrena kukavica kao i svi drugi.Smijeh ubija strah, a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom.

Umberto Eko 

Prenoćite u Van Goghovoj sobi

„Soba u Arlu“ ili „Spavaća soba“ je čuveno delo slikara Vinsenta Van Goga nastalo 1889. godine. Uznemireni i drhtavi potezi jarke boje i reljefnost samo su neke od osobina čoveka koji je bio duboko nesrećan, ali kao autor genijalan, i koji je svojim radovima (ali i zajedno sa ostalim pripadnicima takozvane grupe postimpresionista) aktivno uticao na slikarstvo 20. veka.

PicMo567-1000x500.jpg

SAD ove godine ima veliku sreću i čast da po prvi put u svojoj istoriji u okviru Muzeja u Čikagu „ugosti“ Van Gogove slike nastale u Arlu u Francuskoj, i baš tim povodom organizovana je jedna zanimljiva akcija u saradnji sa Institutom za umetnost iz Čikaga.

Soba koja je dobro poznata umetnicima širom sveta, i koja predstavlja istinsko remek-delo jednog autora postala je stvarna, tako što je vodeći računa o svakom detalju jedan mladi slikar malenu sobu vizuelno pretvorio u sobu poznatu sa Van Gogovog platna.

van-gogh-room-airbnb-art-institute-chicago-2-660x440

Putem Airbnb-a je objavljen oglas a fotografije koje svedoče o sobi koja zaista izgleda kao ona iz Arla svedoče o talentu i veštini jednog mladog umetnika da ljubiteljima klasičnog slikarstva omogući da takoreći provedu noć u slici! Prema Van Gogovim rečima izvučenim iz njegovih dnevničkih zapisa, ova njegova slika trebalo je da posvedoči svojim jarkim bojama i potezima kiste smiraj koji oseća onaj koji u njoj boravi. Svaka nijansa je pažljivo odabirana, a u masivnom krevetu Van Gog je tražio način da izrazi i dubinu kako bi skrenuo pažnju na odmor koji je morao praktikovati.

van-gogh-room-airbnb-art-institute-chicago-1-660x440

http://citymagazine.rs/clanak/airbnb-van-gogova-soba-za-10-dolara

Knjige koje nismo pročitali

„Zbog našeg znanja – stvari u koje smo sigurni – svet se kreće u pogrešnom smeru i sprečava nas da razumemo i učimo“, napisao je Linkoln Stefens u svom eseju 1925. godine.

Istina sa kojom smo se upoznali još u Platonovoj alegoriji o pećini jeste da „većina ljudi ne samo da se oseća ušuškano u svom neznanju, već su i neprijateljski raspoloženi prema svima koji to žele da istaknu“. Nauka se vodi „temeljnim i nesvesnim neznanjem“, dok nas duhovni put opominje da se suprotstavimo iluziji temeljnog razumevanja, da se držimo dosadašnjih saznanja, našeg nepotpunog, nesavršenog znanja, kao što se držimo i samog života.

Konture koje poznajemo samo su siluete osvetljene beskonačnom svetlošću nespoznatljivog, nasuprot platna shvatljivog. E. F. Šumaher izneo je tezu o ovoj čudnoj dinamici da „razumevanje onoga koji spoznaje mora biti adekvatno stvarima koje se spoznaju“. Ali kako možemo da prigrlimo svoju neadekvatnost i da pregovaramo sa večnom tenzijom između poznatog i nepoznatog, onoga što je moguće spoznati i onoga što nije?
Libansko-američki naučnik, statističar i esejista Nasim Nikolas Taleb istražuje ova pitanja u svom modernom klasiku „Crni labud – uticaj veoma neočekivanog“. U toj knjizi Taleb ispituje nepoznato i nepredvidivo, događaje koji izazivaju duboke promene i našu (ljudsku) tendenciju da ih objašnjavamo činjenicama u okviru našeg ograničenog znanja. Taleb koristi Ekov neobičan odnos prema knjigama i čitanju kao parabolu „najplodonosnijeg odnosa prema znanju“:
„Umberto Eko, legendarni književnik, pripada maloj grupi naučnika koji poseduju enciklopedijsko znanje i uvid u stvari. Pisac je vlasnik velike biblioteke (koja sadrži čak 300 hiljada knjiga) i razdvaja posetioce u dve kategorije: one koji reaguju „Oh! Signore professore dottore Eko, kakvu biblioteku imate! Koliko ste knjiga odavde pročitali?“ i drugu grupu, manjinu, koja shvata da privatna kolekcija knjiga nije hrana za ego već alat za istraživanje.
Pročitane knjige su manje vredne u odnosu na nepročitane. Biblioteka treba da sadrži i literaturu koja vam nije poznata i koju tek treba da istražite, naravno u odnosu na finansijske mogućnosti. Znanje se akumulira iskustvom i godinama, te će nepročitana literatura vremenom početi da vas „posmatra preteći“. Nazovimo te nepročitanje knjige antibibliotekom.“
Umberto Eko se bavio zanimljivim odnosom poznatog i nepoznatog u ljudskoj svesti i našom kompulsivnom tendencijom da „popunjavamo rupe“ u našem znanju, koristeći stvari koje su spoznatljive i njima zamenjujući ono što ne možemo da razumemo.
Taleb dodaje da je naša namera da često tretiramo znanje kao privatno vlasništvo, da ga štitimo i čuvamo. Znanje za nas često predstavlja ukras, koji nam omogućava da rastemo u društvenoj hijearhiji. Ljudi se ne šetaju sa „anti-biografijama“ govoreći nam šta nisu pročitali ili studirali ili iskusili (to je posao za njihove konkurente), ali bilo bi lepo da to ponekad čine – piše brainpickings.org, a prenosi portal Glif.
Taleb konstatuje da se njegov „Crni labud“ tiče našeg „nerazumevanja verovatnoće iznenađenja“, baš zbog toga što često podcenjujemo ono što ne znamo, a ono što znamo smatramo „ipak malo ozbiljnijim“. Taleb zamišlja savršen tango sa znanjem:
„Nazovimo ovo antinaučnikom – onaj ko se koncentriše na nepročitane knjige, onaj ko ne tretira svoje znanje kao blago ili vlasništvo, ili alat za izgradnju samopoštovanja, što je odlika skeptičnog empiričara.“

Dnevnik čitanja 1/2016

Ok, priznajem, dosta sam očekivao od obe knjige, pogotovo od Gejmena. I kako obično biva, posle očekivanja dolazi pad na nos. Ovaj Grrrim je katastrofa teška, ni repa ni glave.Mogao bih da pokušam da zamislim da je pisano za mlađe adolescente, ali je i za njih mlako. Što se Uspavane tiče, Gejmen ko Gejmen, fenseraj, pretencioznost i kaobajagi mistika. Nije mi legao u stripovima, a očigledno neće ni u knjigama…grrrim-karen_duve_v.jpguspavana_i_vreteno-nil_gejmen-_kris_ridl_v.jpg

Knjiga o džinovima

Bujni talenat Petra Meseldžije poznat je mnogim poklonicima stripa i ilustracija – kako kod nas, tako i u svetu. Njegova poslednja knjiga je dokaz i njegovog pripovedačkog dara – „Knjiga o džinovima“ nam omogućava da zavirimo u bajkovit i opasan svet sa one strane sna.

Knjiga o džinovima je prvobitno, nakon uspešne kampanje na Kickstarteru, sredinom 2015. godine objavljena u Americi, da bi beogradski System Comics nedugo zatim upriličio srpsko izdanje. U pitanju je luksuzna publikacija impresivnog izgleda. Između tvrdih korica, na preko 150 stranica, našlo se dvdesetak maestralno naslikanih ilustracija u punom koloru i još oko 100 crno-belih crteža i skica. Meseldžija se nije štedeo. Na knjizi je radio punih godinu dana, a njegov trud i talenat su rezultirali uzbudljivim štivom koje sa podjednakim uživanjem mogu da čitaju klinci i oni stariji.

Džinovi su u bajkama i pričama obično predstavljeni kao krvoločni i zli. Meseldžija odbacuje ovo „predubeđenje“. Njegova Knjiga o džinovima se sastoji iz tri dela. Pripovedaču je dozvoljeno da zaviri „sa one strane sna“ i poseti drevnu zemlju sakrivenu iz Nevidljive zavese. To putovanje će doneti brojne opasnosti, ali će istovremeno poslužiti da se bolje upozna(mo) sa veličanstvenim i nepravedno oklevetanim džinovima.

Kombinujući bajku i epsku fantastiku, Meseldžija se koristi postupkom „priče u priči“. Pored okvirne avanture, u prilici smo i da „zavirimo“ u Liber de Gigantibus alhemičara Klovisa Septimusa u kome se nalaze šest zaokruženih priča i jedna pesma. Meseldžija je vešt pripovedač, njegova knjiga sadrži ličnu, gotovo dirljivu notu koja ovo putovanje čini veoma emotivnim. Što se ilustracija tiče, tu nema greške. Dok listamo stranice, svet zemlje džinova oživljava pred našim očima u svoj svojoj punoći i lepoti.