Čovek koji je pripitomio smrt

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu prekhemingway_stamp_700.jpgo puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati

Kada se E. H. svojim avionom u januaru 1954. srušio negdje u blizini granice Belgijskog Konga cijeli svijet je, nakon što je bezbroj puta prije toga izbjegao smrt, koja ga je redovno tapšala po ramenu, pomislio kako je sada zaista došao kraj. Neumorni lovac, avanturist, ratnik i pisac nestao je negdje u bespućima kongoanskim. Gotovo cjelokupna svjetska štampa tih januarskih dana objavljivala je posmrtne članke posvećene omljenom piscu, u kojima se njegovi poštovaoci opraštaju od njegovog lika i djela. Piše se pri tome, simplificirajući Hemingwayev doživljaj svijeta, kako je bio čovjek koji je cijeloga života tražio smrt. Očito, međutim, smrt nije htjela da nađe njega. Hemingway, poslije nekoliko dana pošto se o njemu ništa nije znalo, ni živ ni mrtav reklo bi se, izranja iz smrti. Ugruvan, ali živ. A nedugo zatim komentariše kako su notorne gluposti priče da on cijeloga života traži smrt. Jedno je, kaže Hemingway, tražiti smrt, a drugo biti neprestano blizu nje. Smrt je bar lako naći, samo je dovoljno malo želje i još malo spretnosti. Hemingway, međutim, nije tragao za smrću, on ju je pripitomljavao.

Fijesta u Pamploni

Ima li boljeg dokaza od toga nego što je njegovo krstarenje evropskim ratištima tokom Prvog svjetskog rata. U nekoj od bitaka na Soči ili Trentu ranjen je sa dvadeset i osam parčadi gelera u nogu. Ali od rana mnogo su teže bile psihičke posljedice. Mjesecima nakon toga budile su ga i psihički rastrojavale eksplozije minobacačkih granata. Ja nisam želio da spavam, govorio je kasnije, jer sam dugo vremena živio sa saznanjem da će mi, ako samo zaklopim oči u mraku i opustim se, i duša izaći iz tijela. Neki ovdašnji pisci-ratnici od toga bi napravili višetomno cjeloživotno djelo, trauma je ipak strašna stvar. Ali ne i Hemingway. Njega mjesto nije držalo, niti je jedan lomni događaj mogao imati primat. Uvijek iznova i iznova, u smrt, u strah, u adrenalin koji će iscijediti u djelo.

Samo nekoliko godina od teškog ranjavanja, tačnije u septembru 1921., ponovo stiže u Evropu kao izvještač iz grčko-turskog rata. Sve to prije nego je ispisao svoj prvi roman “Sunce se ponovo rađa”. Zaustavimo se ovdje, kroz ovo ratničko putovanje, te osmotrimo o kakvom se romanu radi. “Sunce se ponovo rađa” roman je koji izvire iz španskih dana Ernesta Hemingwaya. Poznat kao strastven ljubitelj borbi bikova Hemingway cijeli svoj roman gradi iz jedne lutalačke epizode zanimljive ekipe (Džek, Bret, Robert, Majkl i Bil) koja se uputila na fijestu, sedmodnevnu razuzdanu zabavu, u Pamplonu. Sve ono što ovaj roman svjedoči pokazuje da motivacija za dobar roman može biti u samoj priči. Nikakav lomni događaj nije potreban. Roman izvire iz čiste potrebe da nešto bude ispričano. Bez tragičnog kraja, bez smrti, bez bilo kakvog natezanja. Jednostavno priča o jednom lutalaštvu, neprestanom alkoholnom tutnjanju, seksualnim posrnućima i nesuglasicama. Ali priča je to sa nevjerovatnom atmosferom, sa samim životom u središtu i njegovim besmislenim tokom. Ofa376b78fda7a4e8a7ad4865496dbbf3.jpg stihiji koja upravlja svim i dosadnim mamurlukom prožetim promicanjem kazaljki na satu. Priča ni o čemu, a posve o čovjeku. Ispričana da bi obuhvatila obične dane jednog životarenja, a univerzalan roman kolotečine koja preplavljuje bitisanje.

Istraživač straha

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu preko puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati. Taj sam nacrt pokazao Nathanu Aschu, romanopiscu, koji je tada imao jak naglasak. Rekao je: “Hem, štha misliš kada kažeš da pišeš roman? Roman, a? Hem, ovo ličhi na phutopis.” Nisam bio previše obeshrabren onim što je rekao Nathan, prepisao sam knjigu putujući (to je bio onaj dio o putovanju u Pamplonu radi ribolova) u Schruns u Vorlabergu, u hotelu Taube.

Vratimo se sada ponovo smrti. Nakon samoubistva piščevog oca dr. Klarensa Hemingwaya 1928. Ernest postaje opsesivan u istraživanju straha. Kopkalo ga je da li je otac pokleknuo pred stravičnom spoznajom ništavila postojanja. To ga ipak ne ometa da upada u nove sve čudesnije avanture iz kojih izrastaju brojne njegove knjige. Da je rat neodvojiv od Hemingwaya i da ga vuče pokret na oružje svjedoči piščev odlazak u Španski građanski rat 1936. Kao i mnogi intelektualci toga doba prepoznaje pravedničku borbu republikanske armije i u njoj učestvuje. Razočaran, čini se pod uticajem samoubistvenih slutnji, 1942. u jeku Drugog svjetskog rata Američkoj ratnoj mornarici nudi svoju privatnu jahtu Pilar. Naravno, hemingvejevski sulud je njegov plan. Ali sve, da se pripitomi smrt. Naime, nudi da sa Pilar isplovi u okean, tako privuče neprijateljsku podmornicu, a kad mu priđe da i sebe i nju digne u vazduh. Veličanstveno, zar ne? Isto kao i sumanuto jurišanje pariškim ulicama 1944. kada je sa svojom jedinicom oslobodio hotel Ritz u kojem je tokom svojih mladih pariških dana odsjedao.

Pisati, a ne govoriti

Šta još da kažemo o Hemingveju? Još smrti možda? Pisao je u čudesnom položaju – stojeći. Nepoznato u svjetskoj književnoj istoriji. Užasno ga je ljutilo da ga ometaju dok piše. Smatrao je čistom glupošću traženje da objašnjava svoja djela. Zazirao je od toga. Od svega što je zapravo van piščevog posla. Kada su ga u jednom intervjuu pitali šta savjetuje mladim piscima kada je u pitanju dobro pisanje, odgovorio je: “Recimo da mora izaći vani i objesiti se obzirom da smatra kako je dobro pisanje nemoguće teško. Potom treba umrijeti bez milosti i prisiliti samoga sebe da piše najbolje što može do kraja života. U najmanju ruku imat će priču koja počinje vješanjem”.

S obzirom da ga je grizla savjest što vrijeme troši na ribolov, a ne na pisanje, vodio je detaljnu evidenciju o urađenom poslu na dnevnom nivou. U svoje grafikone upisivao je koliko je riječi kog dana napisao. A kada je 1954. dobio Nobelovu nagradu za književnost objasnio je sve: “Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prinuđen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći. Govorim suviše dugo za jednog pisca. Pisac mora pisati ono što ima da kaže, a ne govoriti”.

Zvona su za njim u julu 1961. zazvonila i Hemingvej je otišao preko rijeke u šumu. Smrt je u tom trenutku na zadnjim nogama šenila poput kučeta i motala mu se oko nogu.

Izvor: e-novine

Život na deponiji

Previše je u Srbiji molera stvarnosti i stručnjaka za prefarbavanje i zato nam je stvarnost u tim užasnim bojama – kaže u intervjuu „15 minuta“ Branko Rosić, zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“.

Glavni junak njegovog romana „A tako je dobro počelo“ Dragan Lomić je spin-doktor, majstor za propagandu, „bivši muzičar, beogradski frajer, kolumnista, marketinška sveznalica“, koji radi za „Demokratsko progresivnu partiju“.

Slučajnosti u knjizi je malo. Mnogi su se prepoznali, a sam Rosić kaže da je knjiga, koja je objavljena 2015. godine, pisana na u periodu promene vlasti između DS i SNS.

Time je, kaže, hteo da pokaže da je „sve isto“.

„To sam video kada sam išao da radim intervju sa Vučićem, tada u opoziciji. Tada sam video taj stranački servis, mlade ljude okolo i onda sam video da nema nikakve razlike od likova koje sam sretao u DS-u. Da je taj servis tih mladih, stranačkih junoša koji opslužuju tu vrhušku. Nisam nailazio da je to neka razlika“ – kaže Rosić.

Ocenjujući da je zavladala apatija, koju najvećim delom prouzrokuju mediji, odnosno način na koji se izveštava o realnosti.

Medijima upravljaju „Lomići“, kojih je sve više.

„Ja mislim da kod nas ima tih molera stvarnosti, tih stručnjaka za prefarbavanje. Upravo zato što je stvarnost u tim užasnim bojama, ne bih ja bio neki poeta pa tražio neka poređenja. Ali mislim ako smo na deponiji a treba da ga predstavim kao akva park, onda mi stvarno treba neki superalhemičar ili mađioničar da me ubedi u to“ – kaže Rosić.

Ideja za nove romane ima još i otkriva detalje nove knjige, koju upravo piše.

Kako mediji utiču na glasače, zašto novinari pristaju na tu „igru“, zašto se povukao iz muzike… možete pogladati u razgovoru sa Rosićem koji je vodio urednik političke rubrike „Južnih vesti“ Aleksandar Stankov.

Autor: B. G.
Izvor: Južne vesti

Refesticon: produžen konkurs do 10. aprila

Lokalni javni emiter Radio Bijelo Polje raspisuje međunarodni konkurs za zbirku kratkih priča pod nazivom “Makrokozma 21“ za četvrti Regionalni festival fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji je posvećen Petru II Petroviću Njegošu povodom 165 godina od njegove smrti.

Propozicije konkursa:

  1. Na konkurs se mogu slati samo neobjavljene priče (epska ili naučna fantastika, fantazija, horor, legende i vilinske priče) sa motivom kosmosa (mikro ili makro);
  1. Priče mogu biti na crnogorskom, srpskom, hrvatskom ili bosanskom jeziku, dužine od 3 do 8 stranica;
  1. Tekst treba poslati isključivo elektronskom poštom na adresu refesticon@gmail.com i to u Word-u (font Arial, veličina 12) sa naslovom, imenom i prezimenom autora / autorke, kratkom biografijom (do 300 riječi) i kontakt podacima;
  1. Jedan autor / autorka može poslati samo jednu priču za čije autorstvo i odgovara;
  1. Poželjno je da priče budu o ljudima i predjelima iz Crne Gore (prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti);
  1. Krajnji rok za slanje priča je 10.4.2016. godine;
  1. Objavljene priče se ne honorarišu i ne dodjeljuju se nagrade za najbolju;
  1. Izbor pristiglih priča će obaviti međunarodni žiri, dok će rezultati biti objavljeni prije održavanja festivala;
  1. Obrane priče će biti objavljene u zbirci ‘’Makrokozma 21’’ koju ćemo premijerno predstaviti na 4. Regionalnom festivalu fantastične književnosti REFESTICON 2016 koji se održava u maju u Bijelom Polju, Crna Gora.

O skraćivanju jezika

Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано.

https://www.opismenise.com/media/k2/items/cache/8be8c1081fc3a7b60dd799531ed1890f_XL.jpg

Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије.

Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи „у-је“ или „суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи!

Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”.

Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћулите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано.

С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија!

Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила,

Супер!

Дође момче црна ока,

Јеботе!

На коњићу лака скока,

Супер!

Поздрави ме, зборит оде:

Јеботе!

„Дај ми, селе, мало воде!”

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер!

Посетите књижару Описмени се и купујте омиљене наслове са 30% попуста.