Dnevnik čitanja

Odavno mi se nije desilo da ovako brzo pročitam neku knjigu (sinoć započeo, danas pre podne završio, 250str.). Ova nije preterano dobra, ali je čitljiva. I sviđa mi se što nije pretenciozno filozofska, već je, poput života, spontana i neposredna. 7/10

Фотографија корисника Dejan Milić

Razgovor: Mirjana Karanović

Nakon prvog naleta uspešnog pohoda po svetskim i ovdašnjim festivalima (Sandens, Geteborg, FEST…) „Dobra žena“, debitantski dugometražni igrani film u režiji Mirjane Karanović, napokon je stigao i pred bioskopsku publiku. Iskoristili smo tu vremensku distancu i ovo lepo vreme da hladnih glava sa glasovitom glumicom detaljnije popričamo o ovom njenom rediteljskom debiju na planu filma.

Šta se sa Dobrom ženom zbivalo u međuvremenu, od prikazivanja na FEST-u do sada, do ulaska u redovnu bioskopsku distribuciju?
Nije mnogo. Tek nas čekaju projekcije na raznim festivalima. Imamo mnogo poziva i veoma mi je teško da to sve uskladim sa svojim obavezama u školi i pozorištu. Sada sam na snimanju filma Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića u Makedoniji i Bugarskoj. Kad završim, idem u Linc na CrossEurope festival, onda u Prištinu, pa u Los Anđeles. Onda u maju idem sa filmom po Srbiji. Posle projekcija ću razgovarati s publikom. Mislim da će biti veoma zanimljivo. U junu ću ići u Australiju i u Slovačku.

Mirjana Karanović u filmu „Dobra žena“Mirjana Karanović u filmu „Dobra žena“
Šta ste zanimljivo saznali o svom filmu počev od prvih prikazivanja do danas?

Ne znam da li je zanimljivo, ali najlepše što sam doživela jesu emotivne reakcije publike. To je ono što sam želela i zbog čega sam i pravila ovaj film.

S kojim očekivanjima po pitanju recepcije filma ulazite u redovnu kino-distribuciju, kao ipak pravu meru za bezmalo svaki film?

Nemam posebna očekivanja. Nadam se da će ga gledati što više ljudi.

Koliko vam je sada bliža (pa i u emotivnom smislu) pozicija filmskog reditelja, šta ste režirajući film otkrili o emotivnoj, idejnoj i ostalim bagažama tog posla i zanata?

Pisanje scenarija je bila veoma dobra i temeljna priprema za ulogu reditelja. Kad smo počeli da radimo, tačno sam znala šta želim. Na sva pitanja saradnika imala sam odgovor. Što se tiče „emotivne bagaže‟, kao glumica znam šta je meni i svima ostalima u ekipi potrebno da bismo se dobro i sigurno osećali na snimanju. To što očekujem od drugih reditelja kad sam ja u pitanju, trudila sam se da pružim ljudima s kojima sam radila. Poverenje je najvažnija stvar kad sarađujete s ljudima.
Da li ste možda tokom snimanja osećali preveliku težinu te podvojene pozicije (pozicije i rediteljke i glavne glumice u filmu)? Ako jeste, kako ste se nosili s tim?

Nisam. Možda malo na početku. Ali, veoma brzo sam pronašla način da menjam poziciju iz koje posmatram scenu. Mislim da mi je iskustvo koje imam kao glumica i pedagog mnogo pomoglo. A takođe i privatno, kao osoba, imam mnogo više samopouzdanja i nije mi stresno da posmatram sebe na ekranu.

U Dobroj ženi zatičemo podosta poznatih glumačkih lica iz čitavog regiona u manjim ulogama. Da li je možda to bio odraz vašeg sentimenta prema prijateljima ili potreba da se na prvom rediteljskom koraku okružite sa što više dragih/bliskih glumačkih saboraca?

Skoro sve glumce koje sam pozvala da igraju u filmu, imala sam u vidu još dok sam pisala scenario. Mogla bih da kažem da sam uloge i pisala za njih. Boris Isaković, Jasna Đuričić, Bojan Navojec, Ksenija Marinković, Vlado Kerošević, Anđelika Simić, svi su znali da će igrati u filmu nekoliko godina pre nego što je snimanje počelo. Audiciju sam pravila samo za uloge Milenine dece.

Šta s ovom pameću i s današnje tačke gledišta možete da kažete/ustvrdite o mestu koji rediteljke imaju u srpskoj kinematografiji/srpskom filmu danas?

Mislim da su one koje su trenutno prisutne, odnosno koje su uspele da se probiju i predstave publici, Maja Miloš i Mina Đukić, veoma uspešne i imaju budućnost. Naravno, ako bude podrške i iz filmskih fondova. Ali, isto tako sam sigurna da ih ima još koje tek završavaju filmske škole i čekaju svoju prvu šansu. Žene su danas naučile, i na filmu i u pozorištu, da spoje talenat, maštu i emotivnost s veštinama organizacije, artikulacije i liderstva.

Nedavno ste se pomnije posvetili i pozorišnoj režiji. Šta vama lično Dragi tata na prvom mestu znači?

Dragi tata je prvobitno bio školski ispit iz glume koji je, na inicijativu samih studenata, prerastao u predstavu koja će imati svoj redovni život pred publikom. Ja sam njima pomogla da predstavu obnove i da dobije konkretniji vizuelni i rediteljski koncept. Pre nekoliko meseci sam režirala novi tekst Tanje Šljivar u Bosanskom Narodnom Pozorištu u Zenici, u koprodukciji s Kamernim teatrom 55 iz Sarajeva. Predstava je pozvana u selekciju Sterijinog pozorja. Za mene je to veliki uspeh i podrška mom eventualnom budućem rediteljskom radu.

Šta je ono što sledi u vašoj karijeri, da li ćete se ubrzo nanovo posvetiti režiji ili je možda pravo vreme za potpuniji povratak samoj glumi?

Za sada znam da krajem godine radim novu predstavu s Dinom Mustafićem. Sve ostalo su samo planovi i želje.