Hobi ili ima li života posle posla?

Kada vas je neko poslednji put pitao da li imate i šta je vaš hobi? Negde na putu od posla do kuće i obrnuto, vremena posvećenog za porodicu i prijatelje, svih tih dodatnih obaveza i obavezica, vremena da se zdravo naspavamo, zagubio se hobi. Izgubilo se vreme samo za nas kada možemo da se ’igramo’, stvaramo, vežbamo, i to samo zato što to želimo.

S druge strane, hobiji su nam preko potrebni, i to kažu… pa skoro svi. Psiholozi jer smatraju da nas čini i održava psihički zdravima, društvo koje nas smatra interesantnijima kada imamo hobi, i poslodavci koji baš hobi mogu da uzmu kao presudnu tačku da li da vas zaposle.

Kako je to neko lepo definisao: Hobiji su ugao našeg postojanja nad kojim imamo utisak kontrole, oblast u kojoj osećamo da možemo da postignemo neku vrstu majstorstva, a za koju smo uskraćeni u privatnoj ili poslovnoj sferi života.
hobi-pecanjeISTORIJA HOBIJA
Norveško-američki teoretičar društva Torsten Veblen je u knjizi „Teorija dokoličarske klase“, skovao frazu ’upadljiva potrošnja’, ali i skrenuo pažnju na razvoj koncepta slobodnog vremena, odnosno dokolice. Ta dokolica proizilazi, kako Veblen tvrdi, iz modela ustanovljenih u pre-industrijskim društvima, gde je aristokratija birala ekonomski neproduktivna zanimanja – lov, religiju, umetnost, a niža klasa je obavljala produktivne zadatke – zemljoradnju i stočarstvo. Sa rastom srednje klase u Viktorijansko doba, upadljiva dokolica postala je još jedan oblik društvenog raslojavanja, i tako je imati hobi – odnosno biti namerno neproduktivan – označeno kao viši status.
hobi-knjige
Ideja da su ljudi oblikovani svojim hobijima potiče i pre XIX veka, kada Aleksandar Poup u svojim „Moralnim esejima“ 1731. godine, kaže da ako zaista želiš da upoznaš nekoga, moraš da otkriješ šta je njegova ’glavna strast’. Kako bira da provede slobodno vreme, smatra Poup, govori dublju istinu o nečijem pripadanju višoj klasi, više i od rođenja.

POSAO I HOBI
Mnogi poslodavci postaviće vam pitanje koji je vaš hobi. Ovo je paradoksalna situacija – s jedne strane žele da ste potpuno posvećeni poslu, i da ste u tome dobri, ali i da imate široka interesovanja, da ste strastveni, i da aktivno radite na unapređenju veština. Kako psiholozi kažu, hobi pokazuje da ste sposobni da postavite i ostvarite ciljeve, usredsređeni, a iz toga se može videti posvećenost, doslednost, da li ste timski igrač pa čak i da li ste dobar vođa.
hobi-padobranLin Tejlor (Lynn Taylor), autorka knjige „Tame Your Terrible Office Tyrant : How to Manage Childish Boss Behavior and Thrive in Your Job“ kaže : „Saznajući nešto više o vašim interesovanjima van radnog mesta, poslodavci imaju bolji uvid u vašu ličnost, pa čak mogu da izvuku i neke zaključke o tome kako biste se uklopili i funkcionisali u njihovom timu.“ Dakle, pre nego što bilo šta kažete, dobro razmislite na koji način želite da se predstavite.

Čak i večito zauzeti milijarderi imaju hobije – Voren Bafet svira ukulele, Vinston Čerčil je slikao, ko-osnivač PayPala Piter Til igra virtuelni šah, direktor Tvitera Dik Kostolo bavi se pčelarstvom, ko-osnivač Googlea vežba na letećem trapezu…
hobi-fotoGugl (Google) je otkrio da njegovo pravilo od 20 odsto (dopuštaju zaposlenima da 20 odsto svog vremena rade na projektima koje sami biraju), vodi do fokusiranijih i produktivnijih zaposlenih.

Psiholozi kažu da lično ispunjenje ne treba da tražimo samo u poslu, ili u vezi sa partnerom, već u stvarima koje volimo da radimo. Takođe, sigurno ste čuli da su mnogi svoje hobije pretvorili u poslove. Takav je posao i najbolji, jer kako kažu: „Pretvori hobi u posao, i nikada više nećeš morati da radiš.“ Pored toga, naši hobiji treba da budu i oblik neslaganja, radikalni izraz naše individualnosti, slavlje rada i poslova koje nismo u obavezi da uradimo.


Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nada Veljković

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs