Zavirite u indijsko knjiško selo

Smešteno u oblasti Satare, u državi Maharaštra, selo Bilar je prvo svoje vrste, selo napravljeno od knjiga. Ovo mesto je pravi raj za ljubitelje knjiga, budući da se ovde nalazi skoro 15.000 naslova ‒ biblioteka koja će svakako zadovoljiti potrebe knjiškog moljca koji čuči u vama. Evo nekoliko bitnih činjenica o Knjiškom selu:

Projekat je bio zamisao državnog ministra prosvete i kulture, a sproveden je uz pomoć državne i lokalne podrške. Prema rečima ljudi koji su radili na projektu, inspiracija za projekat je bilo švedsko selo poznato po književnim festivalima i prelepim knižarama koje se nalaze na svakom ćošku.

Cilj je bio stvoriti kod ljudi kulturu čitanja, ali i povećati lokalni turizam. Knjige u selu su pisane na marati jeziku, ali bi vremenom trebalo da budu dostupne i knjige na hindu i engleskom jeziku.

Kao deo ovog projekta, 25 lokacija širom sela je preuređeno u čitaonice sa udobnim mestima za sedenje i adekvatnim osvetljenjem. Neke od tih lokacija uključuju škole, javna mesta ili hramove. Izgled svake od čitaonica je inspirisan različitim književnim žanrom.

U svakoj čitaonici ima oko 450 knjiga koje pripadaju različitim žanrovima, pa ima religijskih knjiga, knjiga poezije, ekoloških studija, biografija, autobiografija, knjiga za decu i mnogo toga još. Među tolikim naslovima bi trebalo da se nađe za svakog po nešto.

Cilj ovog mesta je da bude jedna od glavnih destinacija na proputovanjima ljubitelja knjiga, mesto gde se satima mogu pregledati naslove, pre nego što se udobno ušuškaju u vreću za spavanje.

Imajući u vidu da se selo nalazi u blizini svih velikih zimskih odmarališta, primamljivost knjiškog sela može biti samo veća. Jedan od planova vlade je da tokom leta u selu organizuje literarni festival na kome će čitaoci moći da upoznaju neke od svojih omiljenih autora, a u planu su i večeri čitanja poezije, promocije povodom objavljivanja nekoliko naslova, radionica kreativnog pisanja i nadmetanja.

Mesto se nalazi na oko 250 km prateći autoput koji vodi od Bangalora do Mumbaja.

Izvor: theculturetrip.com

http://www.laguna.rs

Advertisements

Vavilon, kapija bogova

Majka bluda i gnusnih dela na zemlji…“

Grad, čije ime znači „vrata bogova“ (babili, na akadskom), osnovao je u XXIV veku pre n.e. akadski vladar Sargon na obalama reke Eufrat, podigavši po jednu polovinu na obe obale. Oko 1700. godine pre n.e. bio je verovatno najveći grad tadašnjeg sveta. Čuvene Viseće vrtove Vavilona Grci su uvrstili u sedam svetskih čuda Starog veka, a u Knjizi postanja pominje se i toranj, visine 90 m kao Vavilonska kula. U Starom zavetu ova težnja da se dosegne nebo smatrana je vrhuncem ljudske taštine. Ali ta težnja ima svoje opravdanje, jer je Vavilon bio samo pulsirajuće srce carstva koje se prostiralo od Egipta, na zapadu, do Elamskog starog kraljevstva na istoku (jugozapadni Iran). Danas, na oko 137 km od Bagdada u Iraku, polje ruševina, takozvani tel, pokriven izlomljenim opekama, zauzima prostor od tridesetak kvadratnih kilometara i to je sve što je ostalo od nekada velelepnog grada.

Do XX veka, sva saznanja o ovom gradu, dao nam je Herodot (484. – 425.g. pre n.e.) i biblijski prekori. Naime, vavilonska misterijska religija prikazana je simbolički u Novom zavetu kao:

“žena obučena u purpur i skarlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima. U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bluda i gnusnih dela…”

Herodot, međutim, daje drugu sliku. Ovaj veliki putnik, pošao je iz Grčke, preko sirijskih planina i pustinja, sve do reke Eufrat. Tamo je ostao zadivljen prestonicom na obali. Džinovski bedemi bili su dovoljno široki za konjsku zapregu od čak četiri konja. Zapanjeni Herodot pričao je o kružnim zidinama od 83 kilometara, koje behu prošarane sa 100 bronzanih kapija. Pisao je:

Vavilon, svojom veličanstvenošću nadmašuje svaki poznati grad na svetu.

Pisao je i o gradskim običajima, pa tako saznajemo kako je svaka žena u Vavilonu dužna, jednom u svom životu

Da prebiva u Afroditinom svetilištu i ima snošaj sa strancem…

kako su svake godine bile održavane licitacije žena, gde bi najbogatiji kupovali najlepše, a siromasi su odvodili one skromnijeg izgleda.

Ali Herodot je zapravo imao vrlo oskudno znanje o istoriji Vavilona, čak nije ni čuo za ime Nabukodonosora II, njegovog cara od 605. do 562. godine pre n.e. Do XX veka u svetu istoričara bilo je teško razdvojiti činjenice od maštarija.

Iskopavanje

Prvo arheološko istraživanje Vavilona otpočeli su 1899. godine nemački arheolozi pod vođstvom arhitekte Roberta Koldeveja i iskopavanja su trajala sve do 1917. godine. Bio je to vrlo težak posao, jer su kuće, palate i hramovi u dolini Tigra i Eufrata građeni od cigala sušenih na suncu, koje su se lako mrvile i teško je bilo razlikovati ih od okolnog zemljišta. Uprkos poteškoćama, oni su uspeli da otkopaju visoke vavilonske zidove. Neki od njih bili su obloženi glaziranim ciglama. Vaskrsnuo je duh grada i polako se odmotalo klupko njegove istorije pred očima arheologa. Tokom iskopavanja, stručnjaci za asirsku istoriju dešifrovali su hiljade otkrivenih tekstova. Iz njih su saznali da je Vavilon bio grad mnogo mlađi od poznatih sumerskih gradova – Ura, Uruka i Nipura, koji su osnovani stotinama godina ranije. 2000. godine pre.n.e. Amiti, nomadski narod iz Sirijske pustinje, osvojili su najveći deo Mesopotamije i osnovali čitav niz kraljevstava u Ašuru, Mari, a dalje ka jugu su potčinili stare sumerske gradove, zajedno sa Vavilonom. Ovde su, početkom XIX veka pre n.e. osnovali prvu carsku dinastiju. Čuveni Hamurabi je bio peti car ove vavilonske dinastije, a njegova vladavina od 1792. do 1750. godine pre n.e. bila je zaista veličanstvena. Lomio je sve neprijatelje pred sobom, od kojih su većina bili Amoriti, kao i on sam, da bi konačno oformio snažno carstvo koje je obuhvatalo čitavu južnu Mesopotamiju, na severu do Asirije, na jugu do Persijskog zaliva, na zapadu do Sredozemnog mora. Taj njegov dar za objedinjavanje iskazan je i u njegovom zborniku zakona, što je prikazano i na steli koja je otkrivena u Suzi 1901. godine.

Hamurabijev zakonik, Stela iz Suze, Hamurabi dobija zakonik od boga Šamaša

Haos posle poretka. Novi početak.

U samom Vavilonu, iz vremena Hamurabija, nije sačuvano nikakvo blago. Sve njegove dragocenosti razbacane su u haosu koji su napravili ratnički narodi koji su se borili za Mesopotamiju, a pominju se i u Starom zavetu. Kasiti, sa Zagorskih planina zapadnog Irana, osvojili su i držali pod svojom vlašću Vavilon čitava četiri i po veka. Nakon toga su Elamci, upadajući u Vavilon, sve gradske dragocenosti bahato i besramno krali i odnosili u svoju prestonicu, Suzu. Takva sudbina je zadesila i čuvenu stelu sa Hamurabijem i bogom pravde, Šamašem, koji vladaru predaje zakonik. Vavilonija je u XIII veku pre n.e. stradala pod snagom Asiraca po prvi put, da bi od IX veka pre n.e. pa nadalje bila vazalna država Asirije. Vavilonci su jako teško podnosili podjarmljenost. Dizali su nekoliko pobuna, a Asirci su tokom VII veka pre n.e. čak dva puta razorili grad. Konačno, namesnik Nabopalasar je 625. g. pre n.e. proglasio Vavilon nezavisnim, sebe carem, pa sklopivši savez sa Međanima iz Irana, 612. g. pre n.e. porazio Asirce i razorio njihovu tadašnju prestonicu Ninivu. Kada je 605. g. pre n.e. na presto seo njegov sin, Nabukodonosor II, čitava oblast nazvana- Plodonosan polumesec , a koja se prostirala od Jerusalima do Persijskog zaliva, bila je pod njegovom vlašću. Trebalo je još očistiti poslednje džepove asirskog otpora, pa prionuti na obnovu Vavilona, kao prestonice dostojne novog cara i njegovog slavoljublja.

Pod Nabukodonosorom, Vavilon je izgrađen na obe strane Eufrata i ponovo je postao centar civilizovanog sveta. Glavne građevine bile su na istočnoj obali. Spoljni zid bio je dvostruk, dug 18 km i okruživo je oblast koja je bila retko naseljena i verovatno je tokom rata služila kao sklonište za seljane i njihova stada. Ova spoljašnja linija odbrane na severu je bila ojačana utvrđenjem Babil , koje se još uzdiže na visini od 22 m, a u kojem se nekada nalazila letnja careva palata. Unutrašnji zid bio je četvorougaonog oblika, okružen jarkom i štitio je glavni deo grada. Ovaj bedem od cigle bio je trostruk i sastojao se od prednjeg zida, širokog 6,5 m, zadnjeg zida, širokog 3 m, a između njih je bio i srednji zid. Vavilon je imao 8 gradskih kapija i svaka je bila pod zaštitom drugog boga. Glavna palata i glavna kapija-posvećena boginji Ištar,boginji ljubavi i rata, bile su zaštićene utvrđenjem. Duž utvrđenja pružala se Ulica procesija i prolazila kroz Kapiju boginje Ištar ispred ulaza u grad. Tu je išla duž dvostrukog zida koji je štitio carsku palatu, koja je bila neosvojiva tvrđava u samom centru grada.

Kapija boginje Ištar

Carska palata i Mardukov hram

Izgradnju carske palate započeo je još Nabopalasar. Njegove carske odaje sastojale su se od dve velike dvorane i tri privatne sobe, koje su se otvarale ka dvorištu. Nabukodonosor je zadržao palatu svoga oca, ali znatno je proširio, dodajući četiri istovetna „elementa palate“, koji su stajali jedan do drugog i bili povezani prolazom. U jednom od njih nalazila se ogromna sala, Prestona dvorana.

Izvan palate, Ulica procesija se nastavljala do Hrama boga Marduka, zaštitnika Vavilona. Sam hram je bio četvrtasto utvrđenje sa unutrašnjim dvorištem, a jedna vrata naspram njegovog ulaza vodila su u Mardukovo svetilište. Mardukova zlatna statua je bila mala i laka pa je nošena u povorci tokom svečanosti, kao na primer za Novu godinu. Druga prostorija u hramu bila je namenjena za Mardukov presto, a u sledećoj se nalazio krevet predviđen za simboličko venčanje bogova. Neke od odaja su bile posvećene manjim bogovima. Marduk je, kao i svaki zemaljski kralj, imao i svoj dvor.

Kula koja dodiruje nebo

Piter Brojgel, Vavilonska kula

Pored hrama, izdvojena unutar visokog zida, nalazila se ogromna kula, odnosno zigurat. Bio je uzgrađen više stotina godina pre vladavine Nabukodonosora, ali je prilično oronuo. Car je naredio da se on ponovo izgradi tako da njegov vrh „dosegne nebo“. Nabukodonosorova kula od cigle osušene na suncu ležala je na četvrtastom temelju i poput piramide se visinom od 90 m uzdizala nad gradom. Na vrhu, iznad njenih sedam spratova, kao kruna, nalazio se hram. Prema istoričaru Diodoru sa Sicilije, u I veku pre n.e. kula je služila kao opservatorija haldejskim astrolozima iz južne Mesopotamije. Herodot je pisao da je bila korišćena za svete obrede plodnosti. On kaže da su se na tom krajnjem spratu kule nalazili krevet i zlatan sto, bez ikakve statue boga, pa to liči na opis nekog kraljevskog apartmana starog sveta,

Samo je žena, koju je odabrao bog, sama onde provodila noć,

pisao je, dodajući da

ponekad bog dolazi u hram i spava na krevetu.

Francuski arheolog Andre Pero, pak, povezao je ime Vavilon – doslovno „božja kapija“- sa Jakovljevim priviđenjem u Knjizi postanja. Jakov je, naime, u snu video merdevine koje su sa zemlje vodile do nebeske kapije. Po mišljenju Peroa, za Vavilonce je kula, sa njenim veličanstvenim stepeništem, bila „kapija nebesa“ i odmaralište između božje nebeske kuće i njegovog zemaljskog doma u hramu.

Flamanski majstor, Vavilonska kula

Ravnoteža vaseljenskih sila i tračak nauke

Vavilonska verovanja imaju svoje korene u tradiciji koja doseže preko 2 500 godina u prošlost, sve do samog postanka sumerske civilizacije. Svakim sumerskim gradom upravljao je monarh , predstavnik gradskog boga, pa je tako, okružen svojim dvorom, bio gospodar određene oblasti sveta. Svaki grad imao je svog boga zaštitnika, koji mu je osiguravao napredak i održavao u ravnoteži sile vaseljene, od kojih je zavisila plodnost tla i plodnost samih stanovnika grada. Nije poznat način održavanja ove ravnoteže, ali neki naučnici smatraju da bog deli svoju moć sa boginjom- majkom, sa kojom se svake godine nanovo venčava. Smrt boga, iako oplakivana, predstavlja ključni deo prirodnog ciklusa. Postojao je panteon, u koji su bogovi organizovani, a svrha mu je bila održavanje poretka vaseljene. Najviši bogovi bili su: Anu- bog neba, Enlil-bog vetra i atmosfere i Ea-bog vode i mudrosti, a za njima: Sin-Mesec, Šamaš- Sunce, Ištar- planeta Venera. Marduk je bio jedan od mlađih ratničkih bogova. Uzdignut je u Panteonu nakon što je Hamurabi, kada je Vavilon postao središte sveta Srednjeg istoka, objavio da zaštitnik ovog grada zauzima suviše skromno mesto u panteonu. Da bi to ispravio, on je objavio da su tri vrhovna božanstva odabrala Marduka za svoga vođu. Ovu objavu trebalo je da opravdaju bogoslovi, pa su prionuli na posao sakupljanja najstarijih tradicija o stvaranju sveta. Sastavljen je dugačak ep, u kome su prikazane borbe između elementarnih bića – Timata, slanog mora i Apsu- sveže vode i bogova koji su iz njih postali. Timat je stvorio vojsku čudovišta da bi pobio bogove i bacio svet u iskonski haos. Uplašeni bogovi su odbijali borbu, sve dok mladi Marduk nije istupio kao njihov zaštitnik, pristavši da ih brani. Jedini uslov mu je bio –da mu dodele vrhovnu vlat. Posle herojske borbe, on postaje prvi među bogovima. Ostali bogovi preživeli su samo kao personifikacije Mardukovih mnogobrojnih moći.

Osim bavljenja duhovnim aspektima nebesa, Vavilonci su napravili mape zvezdanog neba, dali imena planetama, proučili njihovo kretanje i pokušali da predvide pomračenja Sunca i Meseca. Verovali su, takođe, da svaki događaj na Zemlji ima odgovarajući, paralelni događaj na nebu. Tokom godina su beležili „znamenja“, naročito ona koja će se verovatno ponoviti, da bi utvrdili koja nebeska pojava „prouzrokuje“ određene događaje. Većina zapisa odnosi se na Mesec i Sunce, planete, zvezdana jata i meteorološke prilike –a sve to beše u nadležnosti različitih bogova. Nakon tog osmatranja, sveštenici su svom caru slali izveštaj uz savet kako da izbegne moguću nesreću.

Vavilonska karta sveta, sa zapadom na vrhu, Vavilon u gornjem pravougaoniku, Asirija desno, Suza na dnu. Izvan okeanskog kruga su neobične zemlje koje su opisane u propratnom tekstu

Čuveni Viseći vrtovi

Vavilonci su bili i baštovani. Naučili su kako da savladaju plavljenje moćnih reka na čijim obalama im se prostirao grad i vešto ih koristili za navodnjavanje. Iako nijedan onovremeni Vavilonski tekst ne pominje postojanje visećih vrtova, istoričari, kao što je i Diodor iz Sicilije, svrstavali su ih u jedno od svetskih čuda. Asirski car Senaherib izgradio je u Ninivi složene bašte sa veštačkim brdima, na koje je voda dovođena akvaduktom i podizana pomoću bronzane Arhimedove sprave sa žlebovima. Mnogi arheolozi veruju da su ti viseći vrtovi iz Ninive greškom pripisani Vavilonu. Drugi se slažu da je i Vavilon imao veličanstvene bašte, ali njihov položaj nije utvrđen. Tragovi bašta su pripisivani građevini iza odaja za sluge. Nizovi zasvođenih hodnika mogli su da podupiru zasađene terase, ali takvi hodnici su na Istoku obično bili skladišta za ćupove nalik bačvama. Ugaoni bedem palate na ivici Eufrata takođe je mogao biti potporni zid bašte. Gde god da su se nalazili, ako su zaista postojali, njihova izgradnja je pripisana vladavini Nabukodonosora II, oko 600. godine pre n.e. i to po želji njegove voljene supruge Semiramide, koja je čeznula za zelenilom svoje zemlje, jer je bila “dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejsaž“. Prema grčkom istoričaru Strabonu, čija je Geografija ugledala svetlost dana 7. godine pre n.e., vrtovi su bili četvorougaonog oblika, a sastojali su se od lučnih svodova postavljenih jedan iznad drugog i pokrivenih ružičastim i belim pločicama. Od jednog do drugog bi se uspinjalo stepenicama, a uz stepenice su se nalazili žlebovi koji su ( pomoću sistema poluga i pumpi ) dovodili vodu direktno iz Eufrata. Vrtovi su bili ispunjeni raznovrsnim biljkama, veštačkim potocima i vodopadima.

Pomračenje sjaja prestonice

Posle Nabukodonosora na presto je 559. godine pre.n.e. seo Nabonid, sin sveštenice boga Sina. Vrlo brzo, on je razočarao Mardukovo sveštenstvo, jer je dao povlašćen položaj hramovima Sina u Uru i Haranu u severnoj Siriji. A ni život pod Valtasarom ( biblijsko ime Nabonida) nije bio bolji. Mrzeo je Jevreje koje je Nabukodonosor kao zarobljenike doveo nakon pljačke Jerusalima 587. godine pre n.e. u takozvano vavilonsko ropstvo. Godine 539. pre n.e u Vavilon je ušao i osvojio ga persijski car Kir Veliki. U gradu je bilo mnogo onih koji su Kira, cara Međana i Persijanaca, dočekali zapravo kao oslobodioca. Kir je sa svojom vojskom, koja je prethodno skrenula tok Eufrata, umarširao kroz kapije gde je inače reka uticala u grad i isticala iz njega. Za to vreme Valtasar je uživao na nekoj velikoj proslavi. Po Herodotovom zamišljenom izveštaju, grad je bio toliko velik, da je predgrađe bilo zauzeto, a da se u centru o tome nije ni slutilo. U isto vreme, prema jevrejskom proroku Danilu, tu

izidoše prsti ruke čovečje… i pisahu po okrečenom zidu od carskog dvora… a ovo je pismo napisano… Mene, mene, tekel, ufarsin… izmeren si na merilima i našao si se lak. Razdvojeno je carstvo tvoje i dano Međanima i Persijancima.

Kir se predstavio kao obožavalac boga Marduka, a jedna od njegovih prvih odluka je bila da oslobodi zatočene Jevreje u gradu. Iako Kir nije razorio grad, ipak je zauvek izgubio svoju nezavisnost. Dva veka kasnije, 331. godine pre n.e. osvaja ga Aleksandar Veliki koji je je osnovao svoje carstvo na Srednjem istoku. On je imao želju da mu vrati stari sjaj. To nije stigao da ostvari. Umro je u samom Vavilonu, u junu 323. godine. Njegova zamisao je zaboravljena, a stanovnici Vavilona su prepustili svoje domove pljačkanju i zaboravu koji je trajao čak 2000 godina. Kada je 141. godine pre n.e. Vavilon postao provincija Parćanskog carstva (da bi pod persijskom vlašću ostao do 650. godine n.e.) nekada veličanstven grad u kome se nalazilo i jedno od sedam čuda starog sveta, pretvorio se u opustele i napuštene ruševine.

za P.U.L.S.E: Katarina Ćuk

pomogli Leon i Lav Ćuk

http://www.pulse.rs

ORIGINALNE VERZIJE DIZNIJEVIH BAJKI – (NE)SREĆNI DO KRAJA ŽIVOTA

Nezavisno od toga kojoj starosnoj grupi pripadate, jedno je sigurno – ne možete poreći da volite Diznijeve crtaće. Volter Elijas „Volt“ Dizni prokrčio je put produkciji dugometražnoih animiranih filmova još 1937. godine ostvarenjem Snežana i sedam patuljaka. Snežani su se tokom narednih godina pridružile i druge princeze, čime je nastao naš omiljeni plemićki krug koji nam iznova daje zrnce nade u srećne završetke. Ali, šta je poslužilo čika Voltu kao inspiracija? Da li je stvarnost zaista tako bajkovita?

Snežana i sedam patuljaka – slučajno spasena

Dizni je za svoj prvi animirani film iskoristio priču o devojci „beloj kao sneg, crvenoj kao krv, crnoj kao abonos“. Za polaznu ideju iskoristio je nemačku bajku braće Grim iz 19. veka. Iako će u narednim filmovima Dizni prilično odstupati od originalnih priča, sa Snežanom to nije bio slučaj.

Verzija braće Grim (gore) ili Diznijeva (dole) - koju preferirate? Preuzeto sa DIsney Examiner.

Verzija braće Grim (gore) ili Diznijeva (dole) – koju preferirate? Preuzeto sa Disney Examiner.

Volt je zadržao lik preterano egoistične kraljice, magično ogledalo, lovca koji nije imao srca da posluša naređenje kraljice i ubije mladu Snežu, ekipu patuljaka i otrovnu jabuku. Međutim, epilog originalne priče i crtaća su različiti. Nakon što su se videli samo jednom i pevali dva minuta, mladi princ se zaljubio u Snežu, a kada ju je zatekao kako leži u staklenom kovčegu, poljubio ju je i time poništio dejstvo otrovne jabuke. Priča braće Grim kaže da je princ, nakon što ju je zatekao mrtvu, zamolio njene drugare patuljke da ponese njen kovčeg u svoj dvor i čuva je poput najdragocnijeg umetničkog dela. Dok su prinčeve sluge nosile kovčeg u zamak, jedan od njih se sapleo, prodrmao kovčeg i komad otrovne jabuke je ispao iz Snežinog grla. Princ je zaprosio Snežanu i organizovao raskošno venčanje. Da ne zaboravimo kraljicu-megalomanijaka, i ona je bila pozvana na venčanje, s tim što je morala da nosi užarene gvozdene cipele i da u njima pleše do iznemoglosti. Kad je bal, nek’ je bal!

Pepeljuga – žrtva porodičnog nasilja

Kad otkuca ponoć...Preuzeto sa Disney Examiner.

Kad otkuca ponoć… Preuzeto sa Disney Examiner.

Nakon očeve smrti, Pepeljuga ostaje da živi sa maćehom i dve zle sestre, koje je tretiraju kao poslugu i verbalno kinje svakodnevno. Cela porodica osim Pepeljuge pozvana je na kraljevski bal. Ipak, Pepeljuga uspeva da se udesi za bal uz pomoć svoje kume Dobre vile i osvoji prinčevo srce pre ponoći. Kraj nam je svima poznat: princ vraća Pepeljugi izgubljenu staklenu cipelicu i žive srećno i berićetno u raskošnom zamku, a maćeha i sestre mogu samo da se grizu od zavisti. Ipak, originalna verzija je malo drugačija: braća Grim kažu da je Pepeljugin otac bio itekako živ i zdrav i da je svesno učestvovao u zanemarivaju i zlostavljanju Pepeljuge. Iako je zapravo moćna čarobnica koja suzama može da izvodi razne čini, ona se pokorava svojoj sadističkoj porodici. I ovaj put braća Grim nisu razočarala po pitanju surovosti: Pepeljugine polusestre odsecale su delove svojih stopala (jedna je odsekla palac, a druga deo pete) kako bi ih ugurale u staklenu cipelicu. Budući da nisu uspele i da su samo napunile cipelicu krvlju, princ je pronašao Pepeljugu, organizovao veliko venčanje i pozvao njenu porodicu. Polusestre su, naravno, pokušale da uprospaste venčanje, ali su im Pepeljugine pričljive ptičice iskopale oči. Šta je to sa krvavim svadbama i Diznijem???

Uspavana lepotica – ako se ne protivi, znači da hoće

Nažalost, iza Diznijevih animiranih radosti ne stoji uvek tipična ljubavna priča. Iza Aurore, „Uspavane lepotice“, krije se bajka o silovanju i ubistvu. Ne, nije u pitanju crna hronika, već bajka „Sunce, Mesec i Talija“ italijanskog pesnika Đambatiste Basila iz 1634. Po njegovoj verziji, postoji proročanstvo koje govori da će mlada Talija umreti od uboda vretena. Talijin otac, moćan kralj, naredio je da se spale sva vretena u kraljevstvu. Neko vreme Talija je bila bezbedna, dok nije videla staricu koja plete. Radoznalost je ubila Taliju poslavši je u večan san. Skrhani otac odnosi telo svoje ćerke u usamjenu palatu u šumi, kako bi Talija počivala u miru. Jednog dana kralj druge zemlje nailazi na Talijino počivalište i, obuzet požudom i njenom lepotom… pa… zamislite sami. Nakon 9 meseci Talija, iako u komi, rađa blizance, koje odgajaju njene čuvarke dobre vile (gde su bile kad je zabludeli kralj posetio njihovu mezimicu?). U jednom trenutku jedno od blizanaca uspeva da isisa dejstvo otrova iz majčinog prsta i ona se budi. Pošto nije znala odakle joj deca (koliko god glupavo zvučalo), nazvala ih je Sunce i Mesec (tu su svakog dana, a ne zna kako). Otac Talijine dece saznao je da je dobio decu, ali… Problem je bila njegova žena, koja je htela da ubije Taliju, a njenu decu skuva. Kada je kralj saznao za planove svoje supruge, spalio ju je, oženio Taliju i uživao sa njom u ljubavi i izobilju.

Mala sirena – deo pogrešnog sveta

Ako bismo organizovali izbor za najveću žrtvu friendzone-ovanja, Arijel bi definitivno bila pobednik. Crtani film iz 1989. nam daje priču o sireni avanturističkog i radoznalog duha koja se zaljubljuje u princa sa kopna. Kako bi ga osvojila, sklapa pakt sa morskom vešticom Ursulom – daje svoj predivni glas za par nogu. Iako Ursula umalo odnosi pobedu, Erik i Arijel je pobeđuju i žive srećno u zajednici kopna i mora. Ali, Hans Kristijan Andersen je 1836. godine zamislio čitavu priču mnogo mračnijom i tužnijom. Ursula ne oduzima glas Sireni magijskim putem, već joj odseca jezik. Arijel dobija noge, ali joj svaki korak predstavlja užasan bol, kao da hoda po komadićima stakla. Nažalost, princ ni ne obraća pažnju na Arijel, već je posmatra kao nemoćnu i krhku osobu, gotovo kao dete. Stara se o njoj, ali se nažalost ženi drugom. Arijel ima izbor – da ubije svog princa prve bračne noći i vrati svoja peraja i glas ili da se baci u more. Sirena bira plemenitiji način i daje svoj život za voljenog princa. Međutim, ne umire odmah, već ostaje 300 godina da obitava na Zemlji kao dobri duh pre nego što kroči u Raj. Ne dobiju svi srećan kraj, izgleda…

Lepotica i Zver – od Stokholmskog sindroma do ljubavi

Priča o pametnoj, plemenitoj i lepoj Bel i ogorčenom princu pretvorenom u čudovište retko koga ostavlja ravnodušnim. Diznijevo ostvarenje odstupa pomalo od priče Žan-Mari LePrinsa de Bomona. U originalnoj verziji Bel ima tri brata i dve sestre, izrazito ljubomorne na svoju najmlađu sestru Bel. Njihov otac prilikom jednog od putovanja slučajno zaluta u zamak Zveri, koji, očekivano, poludi od besa. Uslov je sledeći – ili otac ostaje ili mora da mu preda jednu od svojih kćeri. Hrabra Bel staje u zamenu oca i žrtvuje se. Međutim, Zverin ubilački nagon prerasta u ljubav, ostavlja Bel u životu i predlaže joj brak svakog dana u naredna tri meseca. Iako je Bel odbila njegovu ponudu, Zver je pušta u posetu porodici. Nakon produženog boravka kući Bel se vraća u zamak i zatiče Zver na samrti. Ipak, nemamo pobesnelu rulju koja želi da ga ubije niti gordog Gastona koji želi Bel za sebe, već je Zver sam kriv za svoju smrt – nakon Belinog odlaska on se svakoga dana izgladnjivao sve dok se ona nije vratila. Ovaj čudan potez delovao je na Bel, koja je ipak pristala da se uda za njega. Možda se upornost ipak isplati, pa makar i po cenu da zjedete samog sebe.

Pokahontas – genocid, otmica i rana smrt

Pokahontas, onako kako istorija pripoveda. Preuzeto sa Taco Flavored Tea.

Pokahontas, onako kako istorija pripoveda. Preuzeto sa Taco Flavored Tea.

Koliko god da romantizovana Diznijeva verzija o međurasnoj ljubavi zvuči idilično i lepo, moramo se suočiti sa činjenicom da život ne funkcioniše uvek baš tako, posebno kada govorimo o Indijancima i Evropljanima. Originalna verzija priče o Pokahontas, princezi plemena Povhatan, daleko je tragičnija od svoje animirane verzije. Kada su Evropljani došli u Ameriku, mala Pokahontas je imala samo 11 godina. Ljubav između nje i Džona Smita nikada se nije desila, već se Pokahontas udala za svog saplemenika. Međutim, već 1613. Englezi su je zatočili, budući da su se odnosi između njenog plemena i Engleza pooštrili. Njen otac, poglavica, pokušao je na sve načine da pregovara sa neprijateljima, ali bezuspešno – Pokahontas je preuzela hrišćanstvo, promenila ime u Rebeka i udala se za uzgajivača duvana Džona Rolfa. Samo godinu dana nakon odlaska u Englesku Pokahontas je preminula. Imala je samo 20 godina.

.

Premda su originalne bajke obilate krvlju, surovim i brutalnim scenama, nemoguće je odoleti predivnim filmovima koje nam je Dizni iznedrio iz svojih paleta i pera. Ukoliko vam ovaj tekst nije ubio ljubav prema crtaćima, veurjemo da ćete se uskoro naći pred kompjuterom, sa činijom kokica i da ćete pevati omiljene pesme iz najdražeg vam filma.

Za prelepe ilustracije Aurore, Arijel i Bel zaslužan je Miloš Bogdanović.

http://kulturkokoska.rs/originalne-verzije-diznijevih-bajki-nesrecni-kraja-zivota/