Zašto nas toliko fasciniraju izgubljene knjige?

Juna 1940. godine, kada su nacističke trupe stigle nadomak Pariza, izbeglica nemačko-jevrejskog porekla Valter Benjamin pripremao se da napusti grad. Benjamin, jedan od vodećih evropskih intelektualaca 20. veka, nije bio u prilici da pribavi neophodna dokumenta za beg preko luke u Marseju. Umesto toga, priključio se ostalim izbeglicama na mučnom putu preko planina do Španije, prema Lisabonu, odakle bi potom potpuno umakli. Benjamina je pri kretanju usporavao težak crni kofer pun rukopisa. U razgovoru sa drugim putnikom, Benjamin je sadržinu kofera opisao kao vredniju od sopsvenog života.

U pograničnom gradu Portbou, Benjamina su španske vlasti obavestile da mora da se vrati u Francusku. Te noći popio je 31 tabletu morfina koji je poneo sa sobom zbog srčanih smetnji. Nakon njegovog samoubistva, njegovom koferu izgubio se svaki trag. Rukopis nikada nije pronađen.

Ova i druge priče o nestalim knjigama nalaze se u nedavno objavljenoj publikaciji „U potrazi za izgubljenim knjigama“ Đorđa van Strejtena. Među izgubljenima su i knjige Nikolaja Gogolja (drugi i treći deo „Mrtvih duša“, koji su spaljeni), Silvije Plat (roman nazvan „Dupla ekspozicija“, nestao nakon njene smrti), Lord Bajron (njegovi lični memoari, koje je spalila njegova porodica ne bi li mu zaštitila ugled) i Ernest Hemingvej (ceo kofer sa ranim radovima, ukraden iz voza na železničkoj stanici u Lionu).

“Za bibliofile poput mene”, piše Lorejn Beri iz britanskog “Gardijana”, “samo saznanje da su ta dela nekada postojala, a više ih nema, izaziva neku vrstu bola.” Van Strejten piše: “Ovo je citat Prusta: ‘Da bi se objavio taj izvor tuge, taj osećaj nepopravljivosti, te patnje što utiru put ljubavi moralo bi da bude… rizika nemogućnosti’. Mislim da strast za izgubljenom knjigom, često kao i ljubav prema osobi, proizilazi iz nedostupnosti da bude pročitana”.

U svojoj knjizi Van Strejten pravi razliku između nestalih i zauvek izgubljenih dela. Ako je rukopis nestao, ipak postoji nada da je on zaturen u nekoj arhivi i čeka da bude otkriven. Ali sa izgubljenim delima, kao što je roman Malkolma Laurija na kojem je radio devet godina, pa ga je progutao plamen kada mu je koliba do temelja izgorela, takvih nada više nema. A opet, Van Strejten očigledno traga za izgubljenim knjigama, uprkos tome što zna koliko je to uzaludno. U njemu ta potraga rađa detinje osećanje poduhvata, čežnju da se “bude junak koji će moći da razreši tajnu”.

Izgubljena knjiga drugačija je, takođe, od one nikad napisane; delo koje je postojalo stvara nešto što Van Strejten naziva “prazninom” koju ispunjavamo idejama o tome šta je ta knjiga mogla da bude. Da li je njome odgovoreno na neodgovorivo pitanje? Da li je dosegnuto savršenstvo?

“Slično Van Strejtenu i ja sam fanscinirana tim knjigolikim rupama u intelektualnom sazvežđu”, priča Lorejn Beri. “Dok sam studirala”, kaže ona, “moja najveća maštarija bila je da ću pronaći knjigu ili rukopis do tada smatran izgubljenim ili da ću rešiti neku istorijsku misteriju. Ideja potrage pobuđivala je osećaj kakav sam imala svakog leta kao dete dok smo rođak i ja istraživali po plaži, tragajući za gusarskim blagom.”

Benjamin bi mogao i da bude osoba koja će objasniti “autentičnost” za koju se veruje da su izgubljena dela imala. U svom eseju “Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reproduktivnosti.”, on je postavio tezu da je sveprisutnost štampanih stvari iz masovne proizvodnje uticala na to da izgubimo osećaj divljenja kada držimo broširano izdanje u rukama. Da li je knjiga manje posebna ako svi možemo da imamo po primerak? To je onaj isti osećaj razočaranja na kakav su ukazali mnogi posetioci Luvra: nakon što ste videli toliko reprodukcija Leonardove Mona Lize, čemu onda ta mala slika okačena na zid muzeja?

Osoba koja je osetila salve uzbuđenja u dodiru sa jedinstvenim tekstovima je Kristofer de Hamel, čiji “Susreti sa izuzetnim rukopisima” predstavljaju riznicu rukopisa koje je mogao da proučava. Ilustracije iz “Knjige Kela” ili knjige sati Žane od Navare, između ostalih, oduzimaju dah, a De Hamel predstavlja i priče iza rukopisa, ali i svoje reakcije na njih.

Zašto su rukopisi vredniji od objavljenih, završenih proizvoda? “Zavisi od toga šta želite da doživite”, kaže De Hamel. “Čoser se čita brže u modernim izdanjima, ali lično uzbuđenje pri dodiru i listanju stranica originala ne može se uporediti sa bilo čim. Svi mi hoćemo da položimo ruke na istoriju”.

Da li “Knjiga Kela” gubi bilo šta od privlačnosti kada je štampana verzija dostupna za nabavku na koji metar dalje, u prodavnici suvenira Triniti koledža u Dablinu? Ne, kaže De Hamel. “Postoje stvari koje ćete videti u originalnom rukopisu koje čak ni mikrofilm ili digitalizovani surogat ne mogu da prenesu – sjaj od nanošenja suvom iglom, tragovi brisanja, rupice od ušivanja, premazi, promene na pergamentu, suptilnost boje, gubitak listova, patina od upotrebe – čak i miris i zvuk koji mogu da prenesu znanje i razumevanje teksta iz vremena kada su zapisi nastali i prvi čitaoci ih videli”. Dakle, kada žalimo za izgubljenim rukopisima, ne radi se samo o nestanku reči, nego ostajemo i bez uvida u proces njihovog nastanka – autorova precrtavanja, njegova grčevita dodavanja i izbacivanja.

Postoje mnoge knjige za koje De Hamel ne gubi nadu da će ih jednog dana ugledati. “Knjiga Kela imala je više listova u 17. veku nego danas. Da li su oni negde u nečijoj beležnici? Iz Vinčesterske biblije iz 12. veka, možda najvećeg srednjovekovnog engleskog umetničkog dela, brojne minijature su isečene, verovatno tek u 20. veku, a verujem da bar neke od njih i dalje postoje. Veoma, veoma želim da pronađen neku od njih pre nego što umrem”.

Koliko god bolno bilo razmišljanje o tome šta se dogodilo sa njima, zatičem sebe kako se vraćam Van Strejtenovoj tvrdnji da su izgubljene knjige kao izgubljene ljubavi, piše novinarka “Gardijana”. Kako je Tenison zapisao u “In memoriamu” (“Bolje je voleti, pa izgubiti nego uopšte ne voleti”), saznanje da su te knjige nekada postojale nekako je čudno utešno, čak iako nikada nisu pronađene ili vraćene. Prostor za to znanje nije prazan – to je praznina. “Na kraju puta sam”, piše Van Strejten, “shvatio da izgubljene knjige imaju nešto što druge nemaju: one zaveštavaju onima koji ih nisu pročitali mogućnost da ih zamisle, da pričaju o njima, da ih nanovo izmisle”.

Prevod: Matija Jovandić
Izvor: theguardian.com

http://www.glif.rs

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s