Đačka knjižica

Poneo je đačku knjižicu da pokaže Evropi kako je dobar i vredan đak, nije ga htela: Priča o dečaku migrantu koji se udavio

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće.

Dečak koji se 2015. utopio u Mediteranskom moru kada je potonuo brod koji je prevozio migrante u džepu je nosio đačku knjižicu.

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće, piše italijanska Republika.

Priča počinje 18. aprila 2015. godine kada je u Mediteranskom moru potonuo brod i utopilo se više od hiljadu migranata, od kojih većina nije identifikovana. Patolog Kristina Kataneo otad radi na utvrđivanju identiteta žrtava čije su priče u migraciji skupljene u knjigu, a priča o ovom bezimenom dečaku dospela je u javnost kada mu je Makkox, karikaturista italijanskog lista L’Espresso 11. januara posvetio crtež.

U knjizi Kristine Kataneo navodi se da je dečak na sebi imao „jaknu, prsluk, košulju i farmerke“, te da je jedini način na koji je bilo moguće utvrditi njegovu starost bila analiza njegovih posmrtnih ostataka. Kod sebe nije imao nikakvih ličnih dokumenata, ali je u postavi jakne bilo ušiveno nešto još dragocenije: đačka knjižica. U jednom pasusu u svojoj knjizi Kataneo piše o trenutku kada je otkrila knjižicu, odnosno izbledeli, presavijeni tabak papira na kojem su na francuskom bili ispisani školski predmeti.

Nepoznat je razlog iz kojeg je dečak tako pažljivo čuvao papire. Možda ih je smatrao kartom za bolji život, ili ulaznicom u društvo u kojem je želeo da bude prihvaćen, ali oni definitivno i praktično dokazuju da on nije bio „samo“ migrant, već ljudsko biće sa snovima i nadanjima. Ova priča je, piše Republika, simbol svih nadanja i podsetnik da se ovakve tragedije više nikada ne smeju dogoditi. Poslednji podaci UNHCR-a, međutim, pokazuju sasvim drugačiju realnost: u Mediteranu se samo u 2018. godini utopilo više od 1.311 ljudi.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/poneo-je-dacku-knjizicu-da-pokaze-evropi-kako-je-dobar-i-vredan-dak-nije-ga-htela-prica-o-decaku-migrantu-koji-se-udavio/

Advertisements

Biblioburro

Nekadašnji nastavnik Luis iz Kolumbije putuje ovom zemljom na svoja dva magarca, donosi knjige i uči mališane da čitaju već dve decenije. Ispunio je knjigama tovare svojih magaraca, Alfe i Bete i pokrenuo je pravu malu pokretnu biblioteku kojoj je dao ime “Biblioburro” (biblio je grčka reč koja označava biblioteku, a burro na španskom znači magarac).

U početku su mu se ljudi smejali i govorili su da je poludeo. Danas je Luis izgradio mrežu biblioteka na magarcima, sa 20 zaposlenih, a tu je i biblioteka od cigli u La Gloriji, njegovom rodnom gradu kao i digitalni program.

Beskućnik umesto traženja milostinje naplaćuje književne prikaze

Ovo je Filani Dladla, poznatiji kao „Knjiški crv sa ulice“. Ima 24 godine i živi u Johanesburgu, a njegova životna priča je neverovatna.

Još kao dete, odrastajući u južnoafričkoj pokrajini Kvazulu-Natal, voleo je knjige. Ali kada se preselio u Johanesburg u potrazi za poslom, počeo je da se drogira, piše One a prenosi Glif.

„Dao sam otkaz i više nisam imao novac za rentu – sve sam izgubio. Dok sam živeo na ulici primetio sam koliko mnogo prosjaka dobija novac nizašta. Pomislio sam da bih mogao da budem drugačiji i pružim ljudima nešto korisno – kao što je knjiga ili književni prikaz – u zamenu za novac.“

I tako je počeo da prodaje knjige na ulici – ali tek pošto bi ih pročitao, kako bi prolaznicima mogao da pruži detaljan uvid u njih.

Čak je počeo da prilagođava cenu u zavisnosti od toga koliko mu se svidela knjiga – od 10 južnoafričkih randa (manje od 1$) za one u kojima nije uživao, do 80 randa (oko 6$) za one koje su mu omiljene. Uskoro je postao poznat pod imenom „Knjiški crv sa ulice“ i njegov mali biznis je počeo da se razvija.

„Uz pomoć malo samomotivacije i podosta self-help knjiga, doneo sam odluku da prekinem da se drogiram. Ali dok sam pomagao samome sebi, želeo sam da istovremeno pomognem i drugim ljudima sa kojima sam živeo na ulici. Tako da sam novac koji sam dobijao od prodaje knjiga počeo da trošim na sapune i hleb koje sam kupovao ostalima, umesto da ga trošim na drogu. Njihovi osmesi su me motivisali da nastavim da koristim to malo što imam na širenje sreće. Od tog trenutka, bilo mi je jasno da ne želim da ikada više budem ovisnik.“

Filani je odlučio da podeli svoju ljubav prema čitanju sa siromašnom decom, tako da je otvorio čitalački klub u lokalnom parku, gde deca mogu da dođu nakon škole, dok čekaju da ih roditelji pokupe posle posla.

„Knjige im dajem pod jednim uslovom – da dođu ponovo i da mi kažu šta su naučili čitajući ih. Neka deca uzmu knjigu i više se nikada ne vrate, ali ne dopuštam da mi to slomi duh, jer znam da postoji mnogo druge dece koja vole da čitaju i koja će knjige koristi kao oružje u borbi protiv siromaštva.

Mnogo dece je zalutalo posle srednje škole – neki su se okrenuli drogama, neki alkoholu, kriminalu. Hoću da promenim to. Mi se ne bavimo samo čitanjem – mi pričamo o našim nadama, snovima i izazovima, i pružamo podršku jedni drugima.“

Filanijeva priča je poslužila kao inspiracijama mnogim ljudima u Južnoj Africi i svetu. Čak se pojavio i na kontinentalnoj TV stanici – CCTV Africa.

Napravio je i sajt gde možete da podržite njegov rad doniranjem knjige, ukoliko živite u Johanesburgu, ili da podržite neko dete iz njegovog čitalačkog kluba. Kakav sjajan tip!

Helen Hektor
(prevod: Danilo Lučić)

http://www.hellycherry.com/2018/01/beskucnik-umesto-trazenja-milostinje-naplacuje-knjizevne-prikaze.html?m=1