Facebook grupa „Samo knjige“

https://www.facebook.com/groups/649292802207379/

Znam da postoje gomile sličnih grupa na Facebooku.

Onda hajde da napravimo nešto malo drugačije, a ne „slično“!
Svi vi ste stvaraoci i kreatori ove grupe, učinite sve da se u njoj osećate prijatno!

Grupa je otvorena za sve ljude sa prostora bivše YU, pa i šire.
Svi ljubitelji knjiga, pisci, oni koji to žele da postanu, izdavači…svi su dobrodošli.

Slobodno pravite reklamu za vaša izdanja, postavljajte vaše priče, pesme, aforizme. Sve dok su objave na temu kojom se grupa bavi i dok nisu uvredljive, dobrodošle su!

Uspešne knjige za koje se kasnije utvrdilo da su delo prevaranata

Niko ne zna tačnu formulu za pisanje uspešne knjige. Treba li je preplaviti opisima ili biti štedljiv? Da li je tajna u brutalno iskrenom izražavanju, kratkim rečenicama ili bizarnom zapletu? Odgovor nam je oduvek bio van domašaja, ali ono u čemu se svi slažu jeste da u pisanje treba uložiti mnogo sati vrednog rada.

Pa, recimo da se u tome skoro svi slažu. S vremena na vreme, pojavi se prevarant sa snovima o slavi i dobrom šemom, koji uspešno nasamari i čitaoce i kritičare. I dok mnogi još uvek veruju da se poštenje na kraju ipak isplati, to sigurno nije bio slučaj sa deset književnih varalica koje ćemo vam ovde predstaviti.

10. „Stranac je došao go“

„Stranac je došao go“ je bio roman koji je 1969. napisala grupa novinara longajlendskog Njuzdeja. Njima je, naime, dozlogrdila činjenica što su loše napisani pornografski romani redovno postajali bestseleri. U želji da dokaže da čitalačka publika obožava da kupuje đubre, urednik Majk Mekgrejdi je smislio kako da obmanu sprovedu u delo, a zatim uobličio ideju za roman i njegov neprikladni zaplet.

Radnja romana prati seksualne avanture jedne žene iz predgrađa, a svako poglavlje pripoveda o drugoj dogodovštini (svaki put sa drugim muškarcem). Novinari umešani u podvalu znali su osnovne crte priče i svaki od njih napisao je po jedno poglavlje, namerno se trudeći da u radnju unese nelogičnosti. Ako je priča bila suviše dobro napisana, automatski bi je odbacili.

Mekgrejdijeva snaha igrala je ulogu autorke Penelopi Eš, „skromne longajlendske domaćice koja je mislila da može da piše kao Dž. Suzan.“ Pozirala je za fotografe i odlazila na sastanke sa izdavačima.

Knjiga je prodata u 20 hiljada primeraka pre nego što su Mekgrejdi i njegove kolege otkrili svoju tajnu. Bez obzira na priznanje, roman je do kraja 1969. proveo 13 nedelja na listi bestselera Njujork tajmsa, a njihov trik dospeo je na naslovne strane svetske štampe i doneo knjizi još veći uspeh.

9. „Ja, razvratnik“

Tokom pedesetih godina prošlog veka, Džin Šepard je bio voditelj noćnog radio programa koji je privlačio veliki broj odanih slušalaca. Šepard je svoje obožavaoce zvao „noćnim pticama“, jer su ostajali budni do u sitne sate kako bi slušali njegovu neobičnu emisiju. Po Šepardovim rečima, najveći kvalitet njegovih slušalaca bilo je to što se nisu slepo pokoravali konvencijama. I zaista, Šepard je bio ljubimac pokreta bitnika, džez umetnika i mladih kreativaca. I sam Džek Keruak bio je njegov obožavalac.

Jednog dana, Šepard je otišao u knjižaru u potrazi za nekim naslovom. Pošto nije mogao da nađe ono što je tražio, obratio se prodavcu za pomoć. Ovaj je, međutim, insistirao na tome da knjiga ne postoji pošto se nije nalazila ni na jednom od spiskova izdavača, sa kojima je bio dobro upoznat. Šepard je ipak bio ubeđen da nije izmislio knjigu i tada mu je iznenada sinula ideja. Odlučio je da, uz pomoć svojih noćnih ptica, nasamari takozvane „ranoranioce“ i izvrgne podsmehu uobraženost Njujorčana.

Voditelj je poručio slušaocima da svrate do lokalne knjižare i zatraže od prodavca knjigu izmišljenog naslova „Ja, razvratnik“. Šepard je nepostojećem autoru knjige dodelio ime Frederik R. Juing, a smislio je i dodatne biografske detalje. Juing je bio penzionisani mornarički oficir, čija su specijalnost bile erotske priče iz 18. veka. O toj temi je, navodno, snimio i serijal emisija za BBC.

Publika je poslušala voditelja i uskoro su knjižare bile preplavljene mušterijama u potrazi za knjigom „Ja, razvratnik“. Tražili su ih čak i u inostranstvu, jer su neke od noćnih ptica odlazile na poslovna putovanja. Zbunjeni knjižari počeli su da zovu izdavačke kuće kako bi saznali više o ovom romanu, a biblioteke su naslov misteriozne knjige stavljale u spiskove za naručivanje.

Šarada je otišla toliko daleko da je jedan student napisao seminarski rad o knjizi i dobio vrlo dobru ocenu. Neki od Šepardovih slušalaca falsifikovali su kartice koje su ubacivali u bibliotečke kataloge širom zemlje. Jedan njujorški pisac trač kolumni obavestio je jednom prilikom svoje čitaoce kako je bio na ručku sa autorom. Knjiga se čak našla i u odeljku Njujork tajmsa posvećenom recenzijama novih knjiga, a da pritom nikada nije postojala.

8. „Bez žurbe“
„Bez žurbe“ je autobiografija čiji je autor navodno bila Aboridžinka mešovitog porekla Vanda Kulmetri. Knjiga govori o njenom odrastanju u porodici belih usvojitelja i osvojila je nagradu „Dobi“ za roman prvenac ženskog autora. U Novom Južnom Velsu je čak pomenuta u okviru pitanja na maturskim ispitima 1996.
Kao što ste verovatno već naslutili, kasnije se ipak ispostavilo da je reč o prevari i da je knjigu napisao belac po imenu Leon Karmen. Karmen je 1997. priznao da je on autor nagrađivanog romana, što je izazvalo pravu pometnju u australijskom književnom establišmentu. Karmen je na naslovnoj strani sidnejskog Dejli telegrafa nazvan „velikim belim prevarantom“, knjiga je povučena iz prodaje, a novac od nagrade je oduzet piscu. Policija je čak izvršila pretres kancelarije Karmenovog agenta.
U pokušaju da objasni svoj postupak, Karmen je izjavio kako su u Australiji beli muškarci žrtve diskriminacije. Po mišljenju varalice, australijski kritičari i čitaoci više vole žene, Aboridžine i pisce imigrantskog porekla.

7. „Ruka koja je potpisala papir“
Australijski hit „Ruka koja je potpisala papir“ delo je autorke Helen Demidenko. Roman pripoveda o jednoj ukrajinskoj porodici čiji su članovi učestvovali u Holokaustu. Demidenkova je tvrdila da je poreklom iz Ukrajine i da se u pisanju knjige u velikoj meri oslanjala na očeve uspomene na glad i brojne nedaće koje su ga zadesile u toj zemlji. Oca je pritom opisala kao nepismenog vozača taksija.
Rukopis je 1993. osvojio Vogelovu nagradu za još neobjavljeni rukopis mladog autora, a 1994. ga je objavila izdavačka kuća „Alen i Anvin“. „Ruka koja je potpisala papir“ je uskoro osvojila i književnu nagradu „Majls Frenklin“, kao i zlatnu medalju Društva za proučavanje australijske književnosti.
Zbog prilično očiglednog antisemitskog sentimenta stigle su i brojne kritike čitalaca, ali ono najgore je tek usledilo. Kada je Demidenko dobila nagradu „Majls Frenklin“, na površinu je isplivala istina o njenoj prošlosti. Otkriveno je, naime, da je ona zapravo ćerka engleskih imigranata i da joj ime nije Helen Demidenko, već Helen Darvil.
Darvilova, koja se danas služi suprugovim prezimenom Dejl, napisala je 2006. ispovest o ovoj aferi. Tvrdila je kako je knjigu napisala pod pseudonimom kako bi zaštitila izvor, ukrajinskog ratnog zločinca obolelog od raka, kome je u tom trenutku prognozirano još samo šest meseci života. Ona je, doduše, pored toga tvrdila i da je knjiga namerna obmana usmerena protiv australijskih levičara, koje je smatrala beskičmenjacima.

6. „Dijamantski klub“
„Dijamantski klub“ je, u osnovi, moderna verzija romana „Stranac je došao go“. Reč je o elektronskoj knjizi koju je navodno napisala izvesna Patriša Harkins-Bredli. Iza tog imena se zapravo kriju autori podkasta „NSFW šou“ Džastin Jang i Brajan Brašvud. Njih dvojica su pozvali svoje slušaoce da pošalju ideje za zaplet romana koji će sadržati ogromne količine seksa. „Dijamantski klub“ uspeo je da stigne do četvrtog mesta na listi najprodavanijih naslova u prodajiiTunes-a, a iznad njega su se nalazile samo knjige iz trilogije „Pedeset nijansi sive“.
Brašvud je prethodno već napisao i objavio nekoliko naslova, od kojih su neke knjige imale i nastavke. Naljutilo ga je, ipak, kada je video da od njegovih romana bolje prolaze knjige koje izgledaju kao jeftine kopije „Pedeset nijansi“.
Pošteno iznervirani, Brašvud i Jang su odlučili da organizuju prevaru ili, kako su oni to nazvali, „društveni eksperiment“. „Dijamantski klub“ je postigao veliki uspeh. Iako je cena knjige bila samo 99 centi, za tri dana prodaje, autori su zaradili više od 17 hiljada dolara. Zanimljivo je da većina ljubitelja knjige nije shvatila da se radi o prevari i na prodajnom sajtu su pisali iskrene i ozbiljne recenzije.

5. Autobiografija Hauarda Hjuza
Poznatom piscu Klifordu Irvingu je 1971. godine na pamet pala ideja da napiše lažnu autobiografiju Hauarda Hjuza, ekscentričnog milijardera koga u tom trenutku niko nije video u javnosti već punih petnaest godina. Budući da je Hjuz živeo izolovano od ostatka sveta, Irving je računao da bogataš neće reagovati na objavljivanje izmišljene autobiografije.
Kako bi ubedio izdavačku kuću „Mekgro-Hil“ u legitimnost svog projekta, Irving je falsifikovao Hjuzova pisma, kopirajući milijarderov rukopis iz članka koji je pronašao u časopisu Njuzvik. U lažnim pismima stajalo je da je Hjuz spreman da sarađuje sa Irvingom na knjizi o svom životu, ali da bi projekat trebalo da ostane tajna. Jedina osoba sa kojom je Hjuz želeo da ostvari kontakt, pa čak i po pitanju finansijske strane dogovora, bio je Irving. Za „istraživanje“ bi bio zadužen Irvingov prijatelj, pisac Dik Saskind.
„Mekgro-Hil“ i Irving su se dogovorili da Hjuzova zarada bude 750 hiljada dolara, dok bi Irving odneo kući pristojnih 100 hiljada. Irvingova supruga Edit je zatim odletela u Švajcarsku, gde je otvorila bankovni račun na ime „Helga R. Hjuz“, na koji je izdavač uplatio pomenutih 750 hiljada. Edit je zatim s vremena na vreme podizala novac sa ovog računa i prebacivala ga na špansko ostrvo Ibica, gde su Irvingovi posedovali farmu.
Irving je prvobitno zamislio knjigu kao seriju intervjua sa Hjuzom, ali kasnije su se on i Saskind predomislili, smatrajući da bi autobiografija bolje prošla. Uskoro se pojavila i falsifikovana potvrda od Hjuza, u kojoj je izrazio slaganje sa promenom plana. Nedugo potom, rukopis je stigao u ruke izdavača. Priče koje su se pojavile u autobiografiji bile su, u najmanju ruku, neobične. U jednoj od njih navodi se, na primer, kako je Hjuz u Drugom svetskom ratu učestvovao u tajnim borbenim misijama sa britanskim RAF-om. Za divno čudo, navodna autobiografija nikome nije delovala sumnjivo.
Neposredno pred objavljivanje knjige, Frenk Mekala, novinar Tajm Lajfa koji je četrnaest godina ranije intervjuisao Hjuza, primio je telefonski poziv od čoveka koji se predstavio kao milijarder i rekao mu kako je priča o saradnji sa Irvingom laž. Kada je pročitao rukopis, Mekala je ocenio da je knjiga verodostojna, a poziv je otpisao kao delo prevaranta. Kasnije se pokazalo da je poziv zaista došao od Hjuza.
Ipak, nekoliko dana pre zakazanog izlaska knjige, Hjuz je iz jednog hotela na Bahamima održao telefonsku konferenciju za štampu, koju je prenoslia i televizija. Irving je, naravno, tvrdio da glas nije pripadao bogatašu, ali švajcarske vlasti pokrenule su istragu računa „Helge R. Hjuz“ i ubrzo otkrile da pripada Irvingovoj ženi. Dik Saskind je na kraju osuđen na šest meseci, a Irving na dve godine zatvora. Njegova supruga takođe je dobila dvogodišnju kaznu, koja je suspendovana posle dva meseca.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-uspesne-knjige-za-koje-se-kasnije-utvrdilo-da-su-delo-prevar-unos-11755.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker