Apoteka poezije

U velikoj Britaniji je otvorena prva „Apoteka poezije“ u koju možete doći sa receptom za lek (pesmu!) koji leči dušu.

Debora Alma, osnivač ove jedinstvene lekovite knjižare prepisivala je u poslednjih šest godina pesme kao terapiju. U njenoj apoteci se ne kupuju lekovi protiv nesanice niti multivitamini, već mušterije mogu da dobiju recepte na kojima se nalaze imena čuvenih pesnika.

U engleskoj regiji Šropšajer nalazi se trgovački gradić Bišop kasl koji ima bogatu prošlost. Upravo tu se nalazi ova čarobna knjižara u kojoj Debora Alma, odevena u apotekarski beli mantil, sa stetoskopom oko vrata, dočekuje knjigoljupce. Škole, bolnice i festivali često je pozivaju u goste kao literarnog zdravstvenog radnika. Ali ona se umorila od putovanja, pa je odlučila da se skrasi u nekadašnjoj apoteci čiji joj se izgled veoma dopao.


„Odlučila sam da sačuvam originalne police, fioke, pult za kasu od hrastovog drveta“, objašnjava ona. Podelila je prostor u odeljenja u kojima kupci mogu da se snađu već prema – raspoloženju.

Tu je i odeljak za decu, savetovanje, kafe i poseban kutak za radionice, pisanje i različite događaje.

Alma ne želi da štancuje recepte, smatra da svaki „pacijent“ zaslužuje individualnu konsultaciju pre nego što dobije odgovarajuću pesmu.

„Smatram da poezija može mnogo da doprinese poboljšanju ili promeni stanja duha, da može na mnogo načina da očuva dobro mentalno zdravlje.“ Ova „poetoteka“ističe terapeutski učinak poezije.


Osim poezije, u apoteci se mogu naći i drugi proizvodi koji mogu da leče ili prate različita raspoloženja, pa se tako mogu naći posude, sveće ili posebno dizajnirani predmeti, tvorevine lokalnih umetnika.

Petkom se u apoteci organizuju besplatna savetovališta: polučasovni razgovor sa „apotekarem“ obezbeđuje pravu recepturu – izbor adekvatnih tekstova koji odgovaraju vašem duševnom raspoloženju.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-kako-apoteka-poezije-leci-dusu-unos-13479.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Netflix i knjige?

Smrt romana je najavljivana pre više od sto godina, u talasima koji dosežu od Vila Selfa, preko V. S. Najpola, pa sve do Žila Verna. Ali najsvežije odjeke o propasti romana, koji su prouzrokovani padom prodaje fikcije 2018. godine, književni svet u potpunosti odbacuje, u očekivanju da će novi romani Margaret Atvud i Filipa Pulmana podstaknuti rast prodaje za ovu godinu.

U godišnjaku britanskog Udruženja izdavača se navodi da je prodaja fizičkih primeraka fikcije prošle godine opala za 7%. Taj pad nije neutralizovan činjenicom da je prodaja digitalnih izdanja fikcije porasla za 4%, tako da je ukupni pad prodaje fikcije opao za 3% u 2018. godini.

Nasuprot tome, prodaja publicističkih knjiga je porasla za 1%, zahvaljujući porastu prihoda prodaje digitalnih izdanja za 10%. Udruženje izdavača je ukazalo na „upadljiv“ porast prodaje publicističkih dela, koji je u poslednjih pet godina porastao za skoro 30%, kao i „izvanredan“ porast prodaje audio knjiga od čak 43% u periodu između 2017. i 2018. godine.

Izvršni direktor ovog udruženja, Stiven Lotinga, izjavio je da se pad prodaje dešava već nekoliko godina unazad – još od 2014. godine: „Od svih knjiga koje se objavljuju, fikcija je ta kojoj se ljudi najčešće okreću kada imaju slobodnog vremena. Međutim, slobodno vreme se troši i na Netfliks ili igranje kompjuterskih igrica ili posećivanje društvenih mreža, i to stvara konkurenciju.“

Ali Lotinga je, takođe, bio izričit u tome da Netfliks ne doprinosi propasti romana, naglašavajući da su upravo knjige te koje utiču na neke od najkvalitenijih televizijskih sadržaja, kao što su, na primer, „Igra prestola“, „Sluškinjina priča“ ili predstojeća ekranizacija trilogije Njegova mračna tkanja autora Filipa Pulmana, čiji upesi i gledanost, zauzvrat, pospešuju prodaju knjiga.

„Mi smo jedan od presudnih izvora odakle potiču originalne priče i narativi, a pripovedanje je ključno za sve industrije koje se bave kretivnim stvaralaštom, što možemo primetiti u obimu pozorišnih, bioskopskih ili televizijskih adaptacija književnih dela“, rekao je Lotinga. „Sve je to veoma ohrabrujuće. Adaptacije dozivljavaju veliki povratak, tako da je sve to jedan očekivani ciklus.“

Lotinga je takođe napomenuo da se čitalačka publika u proteklih pet godina preusmerila na publicistiku, radije nego na dela fikcije. Navodeći podatak da je porast prodaje fizičkih primeraka publicističkih knjiga od 2014. godine porastao za 24%, Tom Tivnen, novinar finansijskog časopisa The Bookseller, se složio da su „čitaoci koji uživaju u obimnijim književnim delima preusmerili svoju čitalačku praksu sa fiktivnih na publicistička dela.“

„Mislim da je knjiga ’J kao jastreb’ pokrenula ovaj trend jer ljudi priželjkuju upravo te ’memoare koji su od značaja’,“ rekao je Tivnen, „lične priče koje se dotiču širih i zahtevnijih pitanja (poput žalosti, demencije, mentalnog zdravlja) ili takozvane ’pametne nefikcije’ koja se na stručan način bavi širim, univerzalnim problemima.“

Takođe je naveo da su se do pre desetak godina među autorima koji objavljuju publicistička dela nalazile poznate ličnosti poput Šeron Ozborn ili Pitera Keja, međutim, današnje liste najprodavanijih knjiga su prepune naslova koji postavljaju provokativna društvena pitanja. „Ljudi nemaju više toliko potrebe za fikcijom zato što postoji mnoštvo publicističkih priča koje zadiru duboko u ljudsku dušu i u ono što nas pokreće.“

Kejt Skiper, direktorka nabavke lanca knjižara Waterstones složila se da ljudi vole kvalitetnu priču, „bilo da je zasnovana na stvarnim događajima ili izmišljena“, ali je pad prodaje fikcije prošle godine pripisala odsustvu novih naslova velikih romanopisaca.

„Prošla godina nije bila bajna za fikciju ni na koji način“, rekla je. „Samo nekolicina popularnih autora koji pišu fikciju je izbacilo nove naslove.“ Za razliku od prošle, ove godine nas očekuju nastavak „Sluškinjine priče“, novi romani Džona Le Karea i Filipa Pulmana, za koje se očekuje da će uticati na porast prodaje.

„Izdavaštvo ove godine nastupa snažno, i to u svim kategorijama i žanrovima, knjigama koje će privući raznoliku publiku, koje će namamiti kupce u knjižare,“ rekla je Skiperova.

A mi u Beogradu možemo se radovati predstojećem Sajmu knjiga!

Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković

Grad knjiga – Norveška

Grad knjiga nalazi se između norveškog fjorda Sogne i glečera Jostedalsbren, koji je 1995. godine proglašen za grad knjižaru. Ova knjižara nudi u prevodu, 6 kilometara knjiga.
Mundal, u zapadnoj Norveškoj, je san svakog introvertnog knjiškog moljca. Tamo ima tek 280 ljudi, a više od 150.000 knjiga. Štaviše, u Norveškoj ovo seoce nazivaju i “The Norwegian Booktown” (“Norveški grad knjiga”).Pored secondhand radnji, štala pored puta, i police za knjige uz obale fjordova privlače čitače.

Secondhand knjižare su sastavni deo lokalnih kafića, umetničkih galerija, pa čak i suvenirnica. Ovdje verovatno svaka građevina ima barem jednu policu za knjige.

Većina knjižara u ovom mestu prodaje korišćene knjige jer smatra da ih treba očuvati u ovoj digitalnoj eri.Čitači bi posetu svakako trebalo da usklade sa godišnjim dobima, jer knjižare na otvorenom rade samo od sredine maja do juna. Tada posetioci mogu da učestvuju i u godišnjem sajmu knjiga.

Ovo mestašce je počelo da pohranjuje knjige još 1995. godini i od tada je kolekcija toliko narasla da, kada bi se se knjige poređale, zauzele bi više od šest kilometra.Ali Mundal nije jedino mesto koje ima više knjiga nego ljudi. Daleko seoce Hej, na reci Vaj u Velsu, ima populaciju od samo 1.400 ljudi, dok se knjige broje na hiljade i hiljade. Isto je domaćin književnog festivala i broji desetine prodavnica knjiga.

https://m.facebook.com/groups/440200949387502?view=permalink&id=3039434322797472

Biblioteka u stablu stogodišnjeg drveta

U Srbiji, naročito u velikim gradovima koji i onako nemaju dovoljno zelenila, u poslednjih nekoliko godina ustalio se običaj da se seku stabla drveća. Ovo se radi bez obzira da li je drvo staro i trulo i koje bi i trebalo poseći ili mlado i puno života. Ipak, primer iz američke države Ohajo nam pokazuje kako i trulo stablo drveta može biti iskorišćeno na zanimljiv način.Šarli Hauard je tri metara visok panj drveta starog 110 godina u dvorištu svoje kuće pretvorila u slatku malu besplatnu biblioteku. Do ove biblioteke se dolazi preko niza kamenih stepenika, a zatim otvarate mala vrata načinjena od starog prozora koji se ljulja na svojim šarkama. Ovo stvara osećaj da smo u nekoj knjizi, a ne u realnom svetu.

Lampa u obliku fenjera koja visi iznad vrata samo pojačava romantični utisak. Unutrašnjost biblioteke je osvetljena posebnim svetlima.

Kao i druge besplatne biblioteke i ova radi po principu „uzmi knjigu, daruj knjigu“. Šarli je ovu besplatnu biblioteku napunila svojim knjigama za sve uzraste.


„Neki misli da je ovo samo za klince, ali mislim da su i odrasli uzbuđeni kada zakorače ka maloj biblioteci kako bi pronašli nešto za sebe“, kaže Šarli. „Ova biblioteka nam omogućava da budemo deca.“

Unutrašnjost biblioteke je okrečena po uzoru na Šarlinu kuću, a drveni ukrasi u obliku knjiga iznad vrata nose naslove knjiga za mlade koje su izabrali njen suprug i njihovo četvoro dece.

Fotografije ove biblioteke okačene na Fejsbuku izazvale su niz pozitivnih reakcija širom sveta, čak su i inspirisale nekoliko sličnih akcija, a biblioteci omogućili neprekidni priliv zainteresovanih gostiju.

Biblioteka u Šarlinom zadnjem dvorištu radi bez prestanka, danju ,noću, čak i tokom praznika.

Posetite je ili napravite svoju!

http://www.bookvar.rs/biblioteka-u-stablu-stogodisnjeg-drveta/

KAKO ZARADITI OD UMETNOSTI

Ukratko: Uz pomoć Interneta
„Kako da zaradim od umetnosti?“ se bezmalo svaki umetnik bar jednom u životu zapitao. I složićeš se, odgovor nije ni malo lak. I ovaj moj odgovor koji ćeš sada, nadam se, pročitati, ne mora da znači da će upaliti za svakoga.

Nije nikakva tajna, u pitanju je iskustvo u radu na stvaranju Honorarci.rs portala, iskustva prijatelja i poznanika, i barem donekle, i lično iskustvo (ne smatram se umetnikom, prim.aut.). Honorarci.rs je portal gde mnogi umetnici zarađuju, i hajde da kažemo, dovijaju se – na razne načine. Namerno sam iskoristio izraz dovijaju se, jer smatram da je dovijanje danas ključni sastojak za uspeh u umetnosti, pa i u bilo čemu drugom.


Kako je izvesni C.H. Cooley rekao: „Umetnik ne može da ne uspe. Uspeh je biti umetnik.

Dodao bih sad odmah i izjavu Oscar Wilda: „Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu. A umetnik je jedina osoba koja nikada nije ozbiljna“.

Ok, šta onda treba da uradiš da bi zaradio od umetnosti?
Moraš definisati svoju umetnost kroz ključne reči i hashtagove.
Konkretni primeri:

pisanje (popularno tokom cele godine, najviše od marta do aprila, i od septembra do novembra)
grafički dizajn (u proseku 7000 pretraga mesečno na teritoriji Srbije)
#acrylicpainting (8,4 miliona postova na Instagramu)
Sve ovo možeš besplatno i jako brzo i jednostavno istražiti uz pomoć alata Google Ads (keyword planner) i Google Trends, dok Instagram nudi veoma jednostavno preglede metrika u vezi hashtagova već i sa osnovnim profilom.


Kada pronađeš svoju umetnost među ključnim rečima i hashtagovima, biće ti potrebno da se opredeliš za kanale komunikacije. To mogu biti web sajt, profili na društvenim mrežama, profili na portalima za pronalaženje posla, profili na specijalizovanim platformama za umetnike, i mnogi drugi. Niko nema vremena da to sve sam održava i bavi se svojim poslom pored toga, tako da je važno pažljivo odabrati.

Očekujem da ćeš preskočiti korake pod 1 i 2, jer umetnost, naravno, je l’ te, iziskuje 100%-nu pažnju. 😊Ne zameram ti, dragi umetniče, i skratiću ti muke. Smatram da je dobitna kombinacija za umetnike danas na Internetu: profil na Instagramu i profil na jednoj od mreža za pronalaženje posla.

U ovoj kombinaciji ćeš moći uz optimalno potrošenog vremena da napraviš rezultate i da prodaš svoju umetnost kao proizvod ili uslugu.

Tajni sastojak za zaradu od umetnosti putem Interneta


O ovome nisam odmah na početku hteo da pričam, da te ne bih oterao od teksta, ali kad si već stigao/la do ovde sa čitanjem… 😊

Čoveče ne možeš biti samo umetnik. Mora nešto da se radi.

Malo šale na stranu, ali Internet nam svima nudi opciju da nam pomogne nekako u poslu, a u umetnosti čak pogotovo. Internet i alati na Internetu mogu biti kao produžena ruka u poslu svima nama, i tako ih treba i koristiti.

Da budem sad jako precizan – potrebno je da naučiš još nešto da radiš što se, hajde da kažem, oslanja na tvoju umetnost. Ako je tvoja umetnost pisanje, što mahom na Blacksheep portalu jeste slučaj, onda ti je moj savet da naučiš da pišeš SEO tekstove. Ako se pitaš šta je to, ovo što čitaš je zapravo SEO tekst. Ima za cilj da dovede ljude na Honorarci.rs web sajt i da poveća vidljivost sajta na Google pretrazi. To je ono što je ljudima jako korisno i što su spremni da plaćaju. Kao što vidiš, SEO tekst može da bude i prilično zanimljiv, da ne kažem da ne bude smrtno dosadan, kao neki tekst u kome ti neko objašnjava kako da nađeš pravi posao i budeš uspešan. Poenta je da su SEO tekstovi ništa više do tekstova u kojima koristiš ključne reči. Da bi došao do toga, sada treba da se vratiš na tačku 1 i 2, i zaista nije teško, brzo se ulazi u štos. Kao što Google i sam uvek kaže – „Content is king“, tako da je zanimljiv i koristan sadžraj uvek najviše cenjen kao pojedinačni faktor rangiranja.

Ako želiš da odeš malo dalje, i povećaš sebi cenu, predlažem ti da naučiš da radiš SEO.

SEO može gotovo svako da nauči, i to je zapravo 97% igranje rečima, i malo truda, i tehničkog znanja. Sve preko toga ne mora da te zanima.

Ako si kojim slučajem ipak vredna, znatiželjna i znanja željna osoba, onda možeš i da naučiš baš sve o SEO-u. Da ne ulazim sad u detalje, ali to je jako cenjeno zanimanje, i kvalitetni pisci imaju ogromnu prednost u odnosu na ostale.

Priča se sada baš zakuvava, pazi dobro.

Ako savladaš SEO, moćićeš i da rangiraš svoj sajt gde god poželiš. Samim tim, barem u teoriji moćićeš da zaradiš koliko god želiš.

Kako koji sajt?

Pa taj što si sam/a napravio/la.

Da, i to se stvarno brzo i lako uči. I naslanja se na mnoge umetnosti – dizajn, foto, video, pisanje, you name it, drage umetniče. 😊

Koliko mogu da zaradim na ovaj način?

Pazi, sve u svemu, ako naučiš SEO i pravljenje sajtova, moći ćeš prilično lagano da zarađuješ 500 do 1000 €, onako usput, i da ti ostane dovoljno vremena da kupuješ boje i četkice, nove činele, ili šta god želiš. Možda nekako i usavršiš svoju umetnost na taj način. Jedan od mojih omiljenih domaćih savremenika je Ivan Tokin, i u vezi njega mi je najzanimljivije što je radio gomilu nekih poslova i bitnih i nebitnih, i verujem da su svi imali uticaj na njegovo pisanje danas.

I na kraju, moj predlog za oglašavanje umetničkih dela i usluga je Honorarci.rs profil, i to kategorije:

Umetnost

Dizajn i kreativa

Foto i video

Serviseri i zanatlije

I još 20 različitih kategorija, ako te ništa od ovoga ne zanima, što je naravno potpuno u redu. S druge strane, poslodavci stalno preko Honorarci.rs traže kuvare, pa možeš i Tokinovim stopama.

Na Honorarci.rs platformi možeš da se oglasiš besplatno u svakom trenutku. Ako budeš među prvih 5 prijavljenih dobijaš 1000 rsd kredita za premium oglase. Pošalji nam link do tvog profila na kontakt@honorarci.rs sa naslovom „Honorarci umetnici“.

To je to, najkraće moguće dragi čitaoče umetniče. Nadam se da sam ti pomogao nešto sa ovim. Tu sam za sva dodatna pitanja. Možeš i lično meni pisati na ivan@honorarci.rs

Autor: Ivan Tuševljak, honorarci.rs

Kako zaraditi od umetnosti

Cenu knjiga određuje kupac?

U knjižari „Tuuu Libreria“ u ulici Kovarubijas, u Madridu, knjige nemaju cenu, već je kupac taj koji određuje koliko će platiti za dela koja izabere. Svaki uplaćeni evro služi za finansiranje projekata za promociju knjiga u Španiji i Latinskoj Americi, a uz to žele knjige da učine dostupne svima.

Pustite ga na miru

Pustite na miru

Tog mog malog dečaka

Nit’ vam treba

Niti vi njemu sada trebate

Šta će vam neko

Koga tražite samo da vam pomogne

Šta će vam već unapred napisana priča

Bez početka

Sa izvesnim krajem

Slab je on i uplašen

Da bi vaše nemire ugasio

Vaše priče ispričao

Još je mlad

Da ga u oganj bacite

Pustite na miru

Mog nevinog dečaka

Nije on za zla koja mu nudite

Pustite da da sanja

Kao i svi dečaci

Da mašta kako mu ne trebate

Da misli da može

Sam sve da uradi

Facebook grupa „Samo knjige“

https://www.facebook.com/groups/649292802207379/

Znam da postoje gomile sličnih grupa na Facebooku.

Onda hajde da napravimo nešto malo drugačije, a ne „slično“!
Svi vi ste stvaraoci i kreatori ove grupe, učinite sve da se u njoj osećate prijatno!

Grupa je otvorena za sve ljude sa prostora bivše YU, pa i šire.
Svi ljubitelji knjiga, pisci, oni koji to žele da postanu, izdavači…svi su dobrodošli.

Slobodno pravite reklamu za vaša izdanja, postavljajte vaše priče, pesme, aforizme. Sve dok su objave na temu kojom se grupa bavi i dok nisu uvredljive, dobrodošle su!

Uspešne knjige za koje se kasnije utvrdilo da su delo prevaranata

Niko ne zna tačnu formulu za pisanje uspešne knjige. Treba li je preplaviti opisima ili biti štedljiv? Da li je tajna u brutalno iskrenom izražavanju, kratkim rečenicama ili bizarnom zapletu? Odgovor nam je oduvek bio van domašaja, ali ono u čemu se svi slažu jeste da u pisanje treba uložiti mnogo sati vrednog rada.

Pa, recimo da se u tome skoro svi slažu. S vremena na vreme, pojavi se prevarant sa snovima o slavi i dobrom šemom, koji uspešno nasamari i čitaoce i kritičare. I dok mnogi još uvek veruju da se poštenje na kraju ipak isplati, to sigurno nije bio slučaj sa deset književnih varalica koje ćemo vam ovde predstaviti.

10. „Stranac je došao go“

„Stranac je došao go“ je bio roman koji je 1969. napisala grupa novinara longajlendskog Njuzdeja. Njima je, naime, dozlogrdila činjenica što su loše napisani pornografski romani redovno postajali bestseleri. U želji da dokaže da čitalačka publika obožava da kupuje đubre, urednik Majk Mekgrejdi je smislio kako da obmanu sprovedu u delo, a zatim uobličio ideju za roman i njegov neprikladni zaplet.

Radnja romana prati seksualne avanture jedne žene iz predgrađa, a svako poglavlje pripoveda o drugoj dogodovštini (svaki put sa drugim muškarcem). Novinari umešani u podvalu znali su osnovne crte priče i svaki od njih napisao je po jedno poglavlje, namerno se trudeći da u radnju unese nelogičnosti. Ako je priča bila suviše dobro napisana, automatski bi je odbacili.

Mekgrejdijeva snaha igrala je ulogu autorke Penelopi Eš, „skromne longajlendske domaćice koja je mislila da može da piše kao Dž. Suzan.“ Pozirala je za fotografe i odlazila na sastanke sa izdavačima.

Knjiga je prodata u 20 hiljada primeraka pre nego što su Mekgrejdi i njegove kolege otkrili svoju tajnu. Bez obzira na priznanje, roman je do kraja 1969. proveo 13 nedelja na listi bestselera Njujork tajmsa, a njihov trik dospeo je na naslovne strane svetske štampe i doneo knjizi još veći uspeh.

9. „Ja, razvratnik“

Tokom pedesetih godina prošlog veka, Džin Šepard je bio voditelj noćnog radio programa koji je privlačio veliki broj odanih slušalaca. Šepard je svoje obožavaoce zvao „noćnim pticama“, jer su ostajali budni do u sitne sate kako bi slušali njegovu neobičnu emisiju. Po Šepardovim rečima, najveći kvalitet njegovih slušalaca bilo je to što se nisu slepo pokoravali konvencijama. I zaista, Šepard je bio ljubimac pokreta bitnika, džez umetnika i mladih kreativaca. I sam Džek Keruak bio je njegov obožavalac.

Jednog dana, Šepard je otišao u knjižaru u potrazi za nekim naslovom. Pošto nije mogao da nađe ono što je tražio, obratio se prodavcu za pomoć. Ovaj je, međutim, insistirao na tome da knjiga ne postoji pošto se nije nalazila ni na jednom od spiskova izdavača, sa kojima je bio dobro upoznat. Šepard je ipak bio ubeđen da nije izmislio knjigu i tada mu je iznenada sinula ideja. Odlučio je da, uz pomoć svojih noćnih ptica, nasamari takozvane „ranoranioce“ i izvrgne podsmehu uobraženost Njujorčana.

Voditelj je poručio slušaocima da svrate do lokalne knjižare i zatraže od prodavca knjigu izmišljenog naslova „Ja, razvratnik“. Šepard je nepostojećem autoru knjige dodelio ime Frederik R. Juing, a smislio je i dodatne biografske detalje. Juing je bio penzionisani mornarički oficir, čija su specijalnost bile erotske priče iz 18. veka. O toj temi je, navodno, snimio i serijal emisija za BBC.

Publika je poslušala voditelja i uskoro su knjižare bile preplavljene mušterijama u potrazi za knjigom „Ja, razvratnik“. Tražili su ih čak i u inostranstvu, jer su neke od noćnih ptica odlazile na poslovna putovanja. Zbunjeni knjižari počeli su da zovu izdavačke kuće kako bi saznali više o ovom romanu, a biblioteke su naslov misteriozne knjige stavljale u spiskove za naručivanje.

Šarada je otišla toliko daleko da je jedan student napisao seminarski rad o knjizi i dobio vrlo dobru ocenu. Neki od Šepardovih slušalaca falsifikovali su kartice koje su ubacivali u bibliotečke kataloge širom zemlje. Jedan njujorški pisac trač kolumni obavestio je jednom prilikom svoje čitaoce kako je bio na ručku sa autorom. Knjiga se čak našla i u odeljku Njujork tajmsa posvećenom recenzijama novih knjiga, a da pritom nikada nije postojala.

8. „Bez žurbe“
„Bez žurbe“ je autobiografija čiji je autor navodno bila Aboridžinka mešovitog porekla Vanda Kulmetri. Knjiga govori o njenom odrastanju u porodici belih usvojitelja i osvojila je nagradu „Dobi“ za roman prvenac ženskog autora. U Novom Južnom Velsu je čak pomenuta u okviru pitanja na maturskim ispitima 1996.
Kao što ste verovatno već naslutili, kasnije se ipak ispostavilo da je reč o prevari i da je knjigu napisao belac po imenu Leon Karmen. Karmen je 1997. priznao da je on autor nagrađivanog romana, što je izazvalo pravu pometnju u australijskom književnom establišmentu. Karmen je na naslovnoj strani sidnejskog Dejli telegrafa nazvan „velikim belim prevarantom“, knjiga je povučena iz prodaje, a novac od nagrade je oduzet piscu. Policija je čak izvršila pretres kancelarije Karmenovog agenta.
U pokušaju da objasni svoj postupak, Karmen je izjavio kako su u Australiji beli muškarci žrtve diskriminacije. Po mišljenju varalice, australijski kritičari i čitaoci više vole žene, Aboridžine i pisce imigrantskog porekla.

7. „Ruka koja je potpisala papir“
Australijski hit „Ruka koja je potpisala papir“ delo je autorke Helen Demidenko. Roman pripoveda o jednoj ukrajinskoj porodici čiji su članovi učestvovali u Holokaustu. Demidenkova je tvrdila da je poreklom iz Ukrajine i da se u pisanju knjige u velikoj meri oslanjala na očeve uspomene na glad i brojne nedaće koje su ga zadesile u toj zemlji. Oca je pritom opisala kao nepismenog vozača taksija.
Rukopis je 1993. osvojio Vogelovu nagradu za još neobjavljeni rukopis mladog autora, a 1994. ga je objavila izdavačka kuća „Alen i Anvin“. „Ruka koja je potpisala papir“ je uskoro osvojila i književnu nagradu „Majls Frenklin“, kao i zlatnu medalju Društva za proučavanje australijske književnosti.
Zbog prilično očiglednog antisemitskog sentimenta stigle su i brojne kritike čitalaca, ali ono najgore je tek usledilo. Kada je Demidenko dobila nagradu „Majls Frenklin“, na površinu je isplivala istina o njenoj prošlosti. Otkriveno je, naime, da je ona zapravo ćerka engleskih imigranata i da joj ime nije Helen Demidenko, već Helen Darvil.
Darvilova, koja se danas služi suprugovim prezimenom Dejl, napisala je 2006. ispovest o ovoj aferi. Tvrdila je kako je knjigu napisala pod pseudonimom kako bi zaštitila izvor, ukrajinskog ratnog zločinca obolelog od raka, kome je u tom trenutku prognozirano još samo šest meseci života. Ona je, doduše, pored toga tvrdila i da je knjiga namerna obmana usmerena protiv australijskih levičara, koje je smatrala beskičmenjacima.

6. „Dijamantski klub“
„Dijamantski klub“ je, u osnovi, moderna verzija romana „Stranac je došao go“. Reč je o elektronskoj knjizi koju je navodno napisala izvesna Patriša Harkins-Bredli. Iza tog imena se zapravo kriju autori podkasta „NSFW šou“ Džastin Jang i Brajan Brašvud. Njih dvojica su pozvali svoje slušaoce da pošalju ideje za zaplet romana koji će sadržati ogromne količine seksa. „Dijamantski klub“ uspeo je da stigne do četvrtog mesta na listi najprodavanijih naslova u prodajiiTunes-a, a iznad njega su se nalazile samo knjige iz trilogije „Pedeset nijansi sive“.
Brašvud je prethodno već napisao i objavio nekoliko naslova, od kojih su neke knjige imale i nastavke. Naljutilo ga je, ipak, kada je video da od njegovih romana bolje prolaze knjige koje izgledaju kao jeftine kopije „Pedeset nijansi“.
Pošteno iznervirani, Brašvud i Jang su odlučili da organizuju prevaru ili, kako su oni to nazvali, „društveni eksperiment“. „Dijamantski klub“ je postigao veliki uspeh. Iako je cena knjige bila samo 99 centi, za tri dana prodaje, autori su zaradili više od 17 hiljada dolara. Zanimljivo je da većina ljubitelja knjige nije shvatila da se radi o prevari i na prodajnom sajtu su pisali iskrene i ozbiljne recenzije.

5. Autobiografija Hauarda Hjuza
Poznatom piscu Klifordu Irvingu je 1971. godine na pamet pala ideja da napiše lažnu autobiografiju Hauarda Hjuza, ekscentričnog milijardera koga u tom trenutku niko nije video u javnosti već punih petnaest godina. Budući da je Hjuz živeo izolovano od ostatka sveta, Irving je računao da bogataš neće reagovati na objavljivanje izmišljene autobiografije.
Kako bi ubedio izdavačku kuću „Mekgro-Hil“ u legitimnost svog projekta, Irving je falsifikovao Hjuzova pisma, kopirajući milijarderov rukopis iz članka koji je pronašao u časopisu Njuzvik. U lažnim pismima stajalo je da je Hjuz spreman da sarađuje sa Irvingom na knjizi o svom životu, ali da bi projekat trebalo da ostane tajna. Jedina osoba sa kojom je Hjuz želeo da ostvari kontakt, pa čak i po pitanju finansijske strane dogovora, bio je Irving. Za „istraživanje“ bi bio zadužen Irvingov prijatelj, pisac Dik Saskind.
„Mekgro-Hil“ i Irving su se dogovorili da Hjuzova zarada bude 750 hiljada dolara, dok bi Irving odneo kući pristojnih 100 hiljada. Irvingova supruga Edit je zatim odletela u Švajcarsku, gde je otvorila bankovni račun na ime „Helga R. Hjuz“, na koji je izdavač uplatio pomenutih 750 hiljada. Edit je zatim s vremena na vreme podizala novac sa ovog računa i prebacivala ga na špansko ostrvo Ibica, gde su Irvingovi posedovali farmu.
Irving je prvobitno zamislio knjigu kao seriju intervjua sa Hjuzom, ali kasnije su se on i Saskind predomislili, smatrajući da bi autobiografija bolje prošla. Uskoro se pojavila i falsifikovana potvrda od Hjuza, u kojoj je izrazio slaganje sa promenom plana. Nedugo potom, rukopis je stigao u ruke izdavača. Priče koje su se pojavile u autobiografiji bile su, u najmanju ruku, neobične. U jednoj od njih navodi se, na primer, kako je Hjuz u Drugom svetskom ratu učestvovao u tajnim borbenim misijama sa britanskim RAF-om. Za divno čudo, navodna autobiografija nikome nije delovala sumnjivo.
Neposredno pred objavljivanje knjige, Frenk Mekala, novinar Tajm Lajfa koji je četrnaest godina ranije intervjuisao Hjuza, primio je telefonski poziv od čoveka koji se predstavio kao milijarder i rekao mu kako je priča o saradnji sa Irvingom laž. Kada je pročitao rukopis, Mekala je ocenio da je knjiga verodostojna, a poziv je otpisao kao delo prevaranta. Kasnije se pokazalo da je poziv zaista došao od Hjuza.
Ipak, nekoliko dana pre zakazanog izlaska knjige, Hjuz je iz jednog hotela na Bahamima održao telefonsku konferenciju za štampu, koju je prenoslia i televizija. Irving je, naravno, tvrdio da glas nije pripadao bogatašu, ali švajcarske vlasti pokrenule su istragu računa „Helge R. Hjuz“ i ubrzo otkrile da pripada Irvingovoj ženi. Dik Saskind je na kraju osuđen na šest meseci, a Irving na dve godine zatvora. Njegova supruga takođe je dobila dvogodišnju kaznu, koja je suspendovana posle dva meseca.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-uspesne-knjige-za-koje-se-kasnije-utvrdilo-da-su-delo-prevar-unos-11755.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Knjige koje su najviše puta odbijene

Pet puta su izdavači odbili Nabokova, pre nego što je roman „Lolita“ objavljen, dvanaest negativnih odgovora dobila je Dž. K. Rouling za serijal o Hariju Poteru, dvadeset odbijanja za roman „Gospodar muva“ Vilijama Goldinga ili čak trideset osam odbijanja za roman „Prohujalo sa vihorom“ – mnogi poznati i priznati pisci doživeli su najteže trenutke u životu svakog stvaraoca. D. H. Lorens, Herman Melvil, Džordž Orvel, Kurt Vonegat i Marsel Prust su samo neka od imena koja možemo da dodamo na ovaj spisak. Zapravo, neki autori su toliko puta odbijeni da su na kraju odlučili da sami objave svoja dela, što je slučaj, na primer sa Prustom i Beatriks Poter.

A sada, koja je to knjiga koja je najviše puta odbijena? Logično bi bilo da pomislimo da je to neka od knjiga koje nikada nisu ni objavljene, i tom slučaju, bilo bi teško da ih navedemo, a još teže da napravimo nekakvu rang listu. Međutim, sajt LitHub je sastavio listu knjiga sa najviše odbijanja u istoriji. Na samom vrhu liste nalazi se knjiga „Irish Wine“ autora Dika Vimera. Autor je imao 28 godina kada je napisao ovo delo, i bilo je potrebno da prođe više od 25 godina, i 162 negativna odgovora pre nego što je knjiga konačno objavljena – time je nadmašen rekord Gertrude Stajn od 22 godine koliko je trebalo izdavačima da objave njene pesme. Knjiga „Irish Wine“ konačno je objavljena 1989. godine, kada je autor imao 53 godine. Osim toga, treba reći i da je knjiga „Irish Wine“ deo trilogije, a da je jedan od nastavaka, „Boyne’s Lassie” odbijen čak 83 puta.

Knjiga koja zauzima drugo mesto na ovoj listi je „Melem za dušu: priče koje otvaraju srce i krepe dušu“, dvojice autora Džeka Kenfilda i Marka Viktora Hensena. Kenfildov rukopis odbilo je 144 izdavača, ali kada je konačno prihvaćen i objavljen doživeo je neverovatan uspeh i doveo do stvaranja veoma uspešne franšize, a knjiga je prodata u više od 130 miliona primeraka širom sveta. Kao odgovor na veliki broj odbijanja, Kenfild je napisao: „Da sam se predao nakon 100 odbijanja, verovatno ne bih bio tu gde sam sad. Usudite se da ne pristanete na odbijanje. Ako vam neko kaže ‘ne’, jednostavno odgovorite : ‘Idemo dalje’.“

Ukoliko bi mesto na ovoj listi bilo određeno time koliko puta je određena knjiga odbijena, onda bi rekord držao američki pisac jermenskog porekla Vilijam Sarojan. Ako je za verovati Vilijamu F. Morisonu, Sarojan je odbijen ni manje ni više nego 7.000 puta pre nego što je po prvi put objavljena njegova zbirka kratkih priča, kako se navodi u knjizi „The Savvy Negotiator: Building Win-Win Relationships“. Ovo i te kako potvrđuje reči Džeka Kenfilda.

Autor: Alehandro Gamero
Izvor: lapiedradesisifo.com
Prevod: Maja Horvat