Odlomak, Nisam ti sve rekao

-Mislim da je moj najveći problem to što sam pošten. Ali ne pošten u smislu “ne ukradi i ne laži”, više u onom naivnom i idealističkom smislu. Mislim da su svi ljudi takvi, očekujem od njih isuviše.
A ljudi kao ljudi, oduvek isti. Rađaju se, žive i umiru u lažima. Valjda ne može drugačije. Kad kao dete prvi put padneš, pa ti roditelji kažu kako to nije ništa. Da će proći. Pa kad se zaljubiš, a ona te ostavi zbog nekog ko ume bolje da laže. A drugari ti kažu da ima i drugih, proći će i ta bol.
Kad pišeš životopis, ukrasiš ga i nakitiš da bi te primili na posao. Svi su nasmejani i ispeglani na slikama. Ne dao ti Bog da ti se vidi neka bora ili nepravilan zub. Svi se pretvaramo da smo lepi, srećni i zadovoljni, a onda se na kraju dana povlačimo u svoje pećine i ližemo svoje rane.

Nismo se mi mnogo pomakli od kamenog doba. I dalje gledamo ka zvezdama i pitamo se čega tamo ima. Nije nam dovoljno ovo ovde. Koža nam je tesna, drugi su nam prijatelji po potrebi. Plažimo se života dok smo mladi, a onda se plašimo smrti kad smo stariji. I stvarno sve prođe na kraju, barem to nije laž.

-Hvala vam na ovom otvaranju duše, najiskrenije. Ali nisam dobila odgovor na pitanje “Gde sebe vidite sutra, u budućnosti”?

– Zato što nisam siguran šta podrazumevate pod onim “gde”. Ako mislite na geografski pojam, ni sam ne znam šta da vam kažem. Nisam vam ja ni za tamo, ni za ovde. I jedna i druga zemlja su mi sve dale i sve uzele. Nešto poput siromašne majke koja te napusti i bogate maćehe koja te uzme.
Nisam našao svoj mir da bih mogao da kažem gde bih uživao u tom miru. Na kraju krajeva, kad čovek nađe mir sa samim sobom, najmanje je važno koja adresa mu piše pored imena.

Odlomak, “Nisam ti sve rekao”

Spavaj i sanjaj

Spavaj i sanjaj

maziću ti kosu i bdiću nad tobom

kažeš mi tiho

 

Tu sam da te čuvam

tu sam da te čujem

čitam ti sa usana

 

Spavaj i sanjaj

kako letiš

kako si opet jak

ja sam tu da te čuvam

 

Lezi i odmori

kažeš mi blago

ja sam tu

pored tebe

 

Sklapam oči lagano

tonem u san

dok si tu pored mene

i sanjam

kako sam jak

i kako sam tvoj

kako se budim

i kako ti kažem

spavaj i sanjaj

ja sam tu da te čuvam

i da budem kraj tebe

 

Intermezzo

Dok zavesa pada

poklanjam se

i povlačim

skidam sa sebe onaj lažni osmeh

i ovo usko odelo

hodnik

pa napolje

na vazduh

 

Možda postoji

i neko drugo nebo

možda je negde

neki novi dan

zavesa je pala

grad ispred mene

me zove i kaže

da učinim korak

 

Zaboravljam ime

zaboravljam broj

još jedan korak

pa još jedan

vetar mi kaže da hodam dalje

kaže da negde postoji

možda

neki drugi put

možda postoji

neki jači zrak

 

Zavesa je pala

druga se otvara

možda je predstava ova

samo jedan mali

intermeco

 

Oprost

I baš me je briga

šta želiš da kažeš

nije mi važno

šta hoćeš da živiš

stavljam ti ruke

na glavu

evo

možeš da ideš

 

Crveni plašt

i srebrna kruna

nije mi važno

šta želiš

da uspeš

poljubac u čelo

za srećan put

evo

možeš da kreneš

 

Ti nosiš greh

tvojih davnih dana

nisu ti rekli

da sve se plaća

znak u vazduhu

za dobar dan

evo

slobodno idi

 

Putnik

Jedan te isti ostajem

putnik

na tuđem putu

sa mačem u rukama

spavam

 

Boli me

tuđa bol

smetaju tuđe reči

kroz prozor me budi

sunce

mač tako lepo sija

 

Dođi

ovo je poslednji poziv

da vidiš

kako je biti putnik

na ovom putu

 

Usnio sam san

nikad lepši

da mi je neko ponudio

slamku spasa

i kako sam je zgrabio

i vukao sebe na vrh

 

I sunce se kroz prozor javilo

i probudilo me je

i kako se mač lepo sijao

i moje ruke

krvave

oko njega

 

 

 

Vavilonska pesma, glava sedma

Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.

Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.

Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.

Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…

Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.

Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…

Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.

Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…

Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.

Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…

Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.

Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je.

Kiša

Kiša je opet tu

sigurno meni u inat,

kao da zna

da je iza mene nemirna noć.

Dok čkiljim na jedno oko

hodam i tražim zaklon,

ona zna

da sam se budio noćas

i razmišljao.

I sigurno zna

da sam jedva ustao,

da je na stolu ostala

do pola popijena šolja kafe

dok sam žurio u novo jutro.

I sigurno je meni u inat

krenula.

Samo da bih budan stigao na cilj.

walking_in_the_rain_by_leares_man-d4sj9xs.jpg