Spavaj i sanjaj

Spavaj i sanjaj

maziću ti kosu i bdiću nad tobom

kažeš mi tiho

 

Tu sam da te čuvam

tu sam da te čujem

čitam ti sa usana

 

Spavaj i sanjaj

kako letiš

kako si opet jak

ja sam tu da te čuvam

 

Lezi i odmori

kažeš mi blago

ja sam tu

pored tebe

 

Sklapam oči lagano

tonem u san

dok si tu pored mene

i sanjam

kako sam jak

i kako sam tvoj

kako se budim

i kako ti kažem

spavaj i sanjaj

ja sam tu da te čuvam

i da budem kraj tebe

 

Intermezzo

Dok zavesa pada

poklanjam se

i povlačim

skidam sa sebe onaj lažni osmeh

i ovo usko odelo

hodnik

pa napolje

na vazduh

 

Možda postoji

i neko drugo nebo

možda je negde

neki novi dan

zavesa je pala

grad ispred mene

me zove i kaže

da učinim korak

 

Zaboravljam ime

zaboravljam broj

još jedan korak

pa još jedan

vetar mi kaže da hodam dalje

kaže da negde postoji

možda

neki drugi put

možda postoji

neki jači zrak

 

Zavesa je pala

druga se otvara

možda je predstava ova

samo jedan mali

intermeco

 

Oprost

I baš me je briga

šta želiš da kažeš

nije mi važno

šta hoćeš da živiš

stavljam ti ruke

na glavu

evo

možeš da ideš

 

Crveni plašt

i srebrna kruna

nije mi važno

šta želiš

da uspeš

poljubac u čelo

za srećan put

evo

možeš da kreneš

 

Ti nosiš greh

tvojih davnih dana

nisu ti rekli

da sve se plaća

znak u vazduhu

za dobar dan

evo

slobodno idi

 

Putnik

Jedan te isti ostajem

putnik

na tuđem putu

sa mačem u rukama

spavam

 

Boli me

tuđa bol

smetaju tuđe reči

kroz prozor me budi

sunce

mač tako lepo sija

 

Dođi

ovo je poslednji poziv

da vidiš

kako je biti putnik

na ovom putu

 

Usnio sam san

nikad lepši

da mi je neko ponudio

slamku spasa

i kako sam je zgrabio

i vukao sebe na vrh

 

I sunce se kroz prozor javilo

i probudilo me je

i kako se mač lepo sijao

i moje ruke

krvave

oko njega

 

 

 

Vavilonska pesma, glava sedma

Pesme koje sam na napisao su mi obično dolazile u trenutku, neretko bih ustajao, tražio parče papira i olovku i zapisivao reči koje su izvirale iz mene. Ne iz mog mozga, nekako sam ih više osećao u stomaku i plućima. Krenuo bih da pišem, da bih tek na kraju video čitavu pesmu i šta mi ona poručuje. Nisam nešto mnogo razgovarao sa drugim pesnicima (doduše, nisam ni poznavao mnogo takvih), pa nisam znao da li je i kod njih tako. Samo jedna jedina pesma je nastajala u toku jedne noći i jednog dana. Neki bi ih nazvali „najdužim na svetu“, a meni je, naprotiv, izgledalo da je vreme stalo na trenutak. Nije imalo trajanje, već je uzelo fizički oblik, krenulo da me gura unapred, po nekom sivom i hladnom vakumu. U toku tih dvadesetak sati je nastalo i par stihova, nesvesnih, koji su se tek par dana kasnije javili i rekli mi da ih zapišem.

Četvrtak 6. /Petak 7. Novembar 2014.

Moj otac je umirao. Već treći dan posle teške operacije koju je imao, ležao je u krevetu na intezivnoj nezi, jedva svestan, sa hiljadama cevčica priključenih u vene. Prehrana, lekovi protiv bolova, morfijum, stoma, kateter. Čovek koji me je stvorio i koji mi je u životu toliko puta nedostajao, sada je bio samo gomila mišića i kostiju. Jedino što mi je osiguravalo da je još uvek živ je bilo ritmičko pištanje aparata koji su proveravali rad srca, disanje, kiseonik u krvi.

Sve ono
što ti rekao nisam
sad je samo san…

Dok sam gledao svog oca kako umire (svi drugi su bili ubeđeni da će se oporaviti, ali ja sam nekako znao da nam uskoro sledi rastanak), kao i svih prethodnih dana dolaženja u bolnicu, iz sata u sat su krenula da se javljaju sećanja. Nekada poput slike, nekada u obliku zvuka ili glasa, a nekada je to bila i sekvenca iz nekog davno prošlog filma. Sećanja nekih stvari koje su se desile, a još više sećanja na ono što se nije desilo, a trebalo je.
Do svoje četvrte-pete godine nisam znao značenje reči „tata“. Nekako mi nikada nije zatrebala, a mislim da je nikada nisam ni čuo do sada. Bilo je spominjanja oca, nekog tamo, ali valjda deca u tom uzrastu više vole da se igraju nego da slušaju odrasle. Prvi pismeni zadatak uškoli na temu „Moj tata“. Prve diskusije među đacima čiji je otac jači. Prvi roditeljski sastanak na kome su prisustvovali i drugi očevi. Prvi put kada su mi rekli da sam kopile. Ono kada su dobrodušne žene svratile i donele iznošenu odeću svojih sinova ili unuka. Da se ne baci, a mi nemamo dovoljno novca da kupimo sve što mi treba. Prvi put kada sam nekoga nazvao „tata“, a do to nije bio moj otac. Onaj isti čovek koji je posle pet dana braka sa mojom majkom otišao isto kako je i došao u moj život- nenajavljen.

Sva ona tišina
što među nama beše
sad je samo odjek
sve jači
i jači…

Prvi put kada sam pričao sa svojim ocem, u trećem razredu osnovne škole. Na sred časa mi je prišla učiteljica i šapnula na uho: „Otac ti je tu, hoće da priča sa tobom. Hoćeš da ga vidiš?“ Da li sam hteo? Ne znam, nisam znao. Ali sam pristao. Učiteljska zbornica, moj otac i ja, prvi put razmenjujemo reči. Nemam pojma šta mi je pričao, meni se sve vrtelo, bubnjalo mi je u ušima, šuštalo i sprečavalo da ga razumem…“Tvoja majka…morao sam…imam i drugo dete…moraš da razumeš…“ Ništa nisam razumeo, niti sam bio u stanju. Samo sam ga gledao, kao i sada dok je ležao na intezivnoj nezi. Onim nevinim, dečijim očima, trudio se da upijem svaki njegov udisaj, treptaj, crtu lica. Tada sam ga tako gledao zato što nisam znao da li će biti još nekog susreta, sada sam ga tako gledao zato što sam znao da drugog neće biti.

Svaka ona
baš važna reč
koju rekao
ti nisam
sada mi se samo
smešnom čini…

Prvi put kada sam sa njim seo u auto. Prvi put kada smo pričali o fudbalskoj utakmici i golovima. Prvi put kada me je pitao imam li devojku i, kada sam je kasnije imao, kada me je pitao da li je nešto ozbiljno. Prvi put kada mi je kupio aparat za brijanje. Kada me je pitao da li želim da odem sa njim za Švajcarsku, pošto budućnosti u Srbiji nema. I kada sam, posle dugo premišljanja, pristao. Prvi put kada sam otišao sa njim na utakmicu. Valjda je to veliki trenutak u životu svakog sina, ali je za mene došao malo prekasno, rekao bih. Prva godina mog bistvovanja u Švajcarskoj, sa mojim ocem, maćehom i polubratom. Dobijali smo džeparac, ja od oca, moj brat i od oca i od majke. Ja sam svoj štedeo, jedino šta mi je trebalo su bile cigarete (sa kojima sam počeo otprilike u to vreme) i poneko piće sa društvom. Od ušteđevine sam kupio svojoj sestri (po majci, koja je živela u Srbiji i imala tri godine) neko odelce i jednog velikog plišanog klovna. Sve to je moja maćeha pronašla (dobra je ona žena, razumem je), napravila scenu kako ona nije dužna da svoj novac daje „tamo nekome“ i moj otac je, da bi izbegao eskalaciju, otišao samnom na utakmicu. I pričao je. Pričao kako je situacija teška, kako sam napravio glupost, kako moram da razumem maćehu. Kako bi možda bilo najbolje da se vratim za Srbiju, pošto se ne uklapam ovde. I bio je u pravu, naravno, ali nisam hteo da to čujem od njega. Sve sam ja razumeo, samo je očigledno bilo da mene niko ne razume. Ali mu ništa od toga nisam rekao.

Sve ono
što tebi prećutah
više me ne boli…

Prvi put kada mi je došao u posetu u mom sopstvenom stanu. Kada me je prvi put posetio na poslu. A onda kada sam počeo da treniram fudbal čiji je on predsednik bio, a on mi rekao da to nije za mene. Kada je prvi put upoznao moju predivnu devojku, a kasnije suprugu. Kada nam je prvi put platio letovanje. Kada je prvi put uzeo moju malu princezu u ruke i kada je postao deda.
Misli su mi sevale kroz glavu. Kažu da se čovek pred smrt seća svog života kao na filmu. Da li je tako i sa onima koji pate sa umirućim?
Prvi put kada nas je sazvao i rekao da su mu otkrili rak želuca i da mora hitno na operaciju. Prvi put kada sam pomislio da bih mogao da ga izgubim, a taman sam ga dobio. Prvi put kada sam ga video na intezivnoj nezi. Kada me je zagrlio i počeo da plače. Kada je rekao da neće da nas ostavi. Kada smo mu moja supruga i ja nosili lagane supe, jedino što je smeo da jede tokom dugog oporavka posle operacije. Kada je u naše živote ušetao moj sin, a on po drugi put postao deda. Ono kada smo svi zajedno otišli na izlet. Pa u igraonicu. Pa kada mi se prvi put poverio da mu je brak u krizi, da više ne želi da živi tako. Kada mi je rekao da ga niko ne razume osim mene (ko je mene razumeo, tata?). Kada je zatražio pomoć, a ja sam samo mogao da ga savetujem da sluša svoje srce (jeftina pomoć, ali bolje nego ništa). Kada mi je rekao da se razvodi. Kada se razveo i morao da se brani od familije i prijatelja, koji su ga krivili da je razorio idealan brak. Kada sam samo ja znao istinu.
Kada nas je upoznao sa svojom životnom saputnicom, ženom svoh života, kako je pričao. Kada smo prvi put kao prava familija izašli u šetnju, na ručak, u kupovinu.
I onda, kada mi je po drugi put rekao da mu nije dobro, da se bolest vratila. Odlazak kod lekara.
I druga operacija, dugih sedam sati koje smo proveli ispred bolnice u iščekivanju. Poziv od glavnog hirurga koji kaže da je operacija uspela, ali da je sve još pod znakom pitanja. Prvi put kada sam ga video da ga donose iz operacione sale na intezivnu negu, intubiranog, povezanog na aparate za disanje. Prvi put kada sam ga video da umire.
I onda taj poziv, u 03:40 u petak ujutru, tog sedmog novembra. Ona zvonjava telefona koja ti već kaže o čemu se radi, nije ni potrebno da odgovoriš na poziv. I taj trenutak koji te prikuje, kada nisi svestan šta se desilo u stvari. Ono kada te život udari po glavi i kao da ti kaže: „I to sam ja, pomiri se sa tim“.

Nisam ti sve rekao
i sa tobom
i deo mene
umro je.

Kiša

Kiša je opet tu

sigurno meni u inat,

kao da zna

da je iza mene nemirna noć.

Dok čkiljim na jedno oko

hodam i tražim zaklon,

ona zna

da sam se budio noćas

i razmišljao.

I sigurno zna

da sam jedva ustao,

da je na stolu ostala

do pola popijena šolja kafe

dok sam žurio u novo jutro.

I sigurno je meni u inat

krenula.

Samo da bih budan stigao na cilj.

walking_in_the_rain_by_leares_man-d4sj9xs.jpg

Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.