Diznijevi citati koji nas mogu voditi kroz život

dambo

PinterestFacebookTwitter

Mnogi od nas odrasli su uz Diznijeve crtane filmove. Oni zauzimaju posebno mesto u našim srcima ne samo zato što imaju dirljive priče i teme, već i zato što nas uče najvažnijim životnim lekcijama: Da pratimo naše snove, da se suočimo sa strahovima, zapamtimo odakle potičemo, volimo svoju porodicu i da verujemo u sebe.

Sajt Bright Side sakupio je neke od najboljih citata iz crtaća našeg detinjstva, Diznijevih filmova za najmlađe koji su sada već postali klasici. Sada možemo da vidimo koliko su u stvari imali ozbiljnu poruku.

Pepeljuga
Bez obzira koliko ti srce tuguje, ako veruješ, želja o kojoj sanjaš ispuniće se.

San je želja tvog srca.

Čak je i za čuda potrebno malo vremena.

Kralj lavova
Pogledaj u zvezde. Veliki kraljevi prošlosti gledaju na nas sa zvezda. Kad god se osetiš usamljen, samo zapamti da će ovi kraljevi biti tu da te vode.

Uvek znaj ko si.

Svi smo povezani u veći Krug života.

Sve što vidiš živi zajedno u delikatnoj ravnoteži.

Prošlost može da boli. Ali kako ja to vidim, možeš ili da bežiš, ili da učiš.

Pokahontas
Sve oko tebe su duhovi, dete. Žive na zemlji, u vodi, na nebu. Ako slušaš, vodiće te.

Pre bih umro sutra nego da živim 100 godina a da te ne znam.

Ono što najviše volim u vezi sa rekama, jeste što ne možeš da uđeš u istu reku dvaput.

Ako kreneš stopama stranca, naučićeš stvari koje nikada nisi znao.

Slušaj svojim srcem i razumećeš.

Ponekad pravi put nije i najlakši.

Dambo
Prihvati ono što te čini drugačijim.

One stvari koje te sada vuku na dole, jednom će te podići.

Nemoj samo mahati krilima, leti!

Bambi
Ako ne možeš da kažeš ništa lepo, nemoj onda ništa ni reći.

Gde nešto otpadne, nešto drugo izraste. Možda ne ono što je bilo pre, ali nešto novo i divno u isto vreme.

Ako si uplašen, samo budi još strašniji od toga što te je prestravilo.

Ljubav je pesma koja se nikad ne završava.

Pinokio
Uvek pusti svoju savest da bude vodič.

Izvor: BIZLife

Šta je potrebno da bi se napisala pesma?

Rilke u romanu Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, nastalog u Parizu i objavljenog 1910. godine, govori o potrebi upoznavanja sveta i života da bi se mogla napisati pesma koja će imati stvarnu umetničku i saznajnu vrednost:

rajner marija rilke
Rajner Marija Rilke

„Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugačkog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelja koje smo viđali kad su nam priređivali radosti i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su sumorno stremile uvis i odletale sa zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja… Ali potrebno je biti i pored samrtnika, sedeti pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovimašto nailaze na mahove. A nije dovoljno još ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći i zaboraviti ih kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kada postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“

http://kultivisise.rs/rilke-sta-je-potrebno-da-bi-se-napisala-pesma/

ENISA MILINOVIĆ: STRAH I HRABROST

Višestruka opasnost koja vuče u propast se zove STRAH. Zbog nje postoji HRABROST koja mu tad pokazuje obalu. Sa obale na okean novoga njegova smjelost ga vodi i vuče.
Svim drugim svojim djelima tu vrlinu plemenitu kazuje. Međutim, mnogi drugi imaju suprotna mišljenja o tome. Hrabrost je moć pristupiti nadolazećem problemu.
Tada se u paučinu uhvati sa svim zlim primislima. Slavu, moć, silu koja ga moguće savlada. I zbog raznih događaja kao kukavica očajava. Zaostane na pola puta ka rješenju svog problema.
Nesreću svoju, nesreću drugih produžuje, pa i pojačava.
Ako se uzda u ljudsku sudbinu, zbilja je budala.
Biti hrabar ne može svatko, to mogu biti samo pošteni, jer za poštenje moraš položiti nekakve žrtve. Hrabri ljudi da bi spasili druge se ne pitaju šta će s njima biti. Humani pak će uvijek slaviti svoje žrtve i heroje mrtve.
Pa šta da kažem nakon svega ovoga, svih ovih tvrdnji. Da li je čovjek zao ili nepošten ako u momentu nije hrabar? Da li je zbog toga izložen podsmjehu, izolaciji, sprdnji. Nije! Nije ni jedno od toga! U ljudskoj koži tu se krije samo običan čovjek!

http://www.knjizevnostuzivo.org

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Čovek koji je pripitomio smrt

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu prekhemingway_stamp_700.jpgo puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati

Kada se E. H. svojim avionom u januaru 1954. srušio negdje u blizini granice Belgijskog Konga cijeli svijet je, nakon što je bezbroj puta prije toga izbjegao smrt, koja ga je redovno tapšala po ramenu, pomislio kako je sada zaista došao kraj. Neumorni lovac, avanturist, ratnik i pisac nestao je negdje u bespućima kongoanskim. Gotovo cjelokupna svjetska štampa tih januarskih dana objavljivala je posmrtne članke posvećene omljenom piscu, u kojima se njegovi poštovaoci opraštaju od njegovog lika i djela. Piše se pri tome, simplificirajući Hemingwayev doživljaj svijeta, kako je bio čovjek koji je cijeloga života tražio smrt. Očito, međutim, smrt nije htjela da nađe njega. Hemingway, poslije nekoliko dana pošto se o njemu ništa nije znalo, ni živ ni mrtav reklo bi se, izranja iz smrti. Ugruvan, ali živ. A nedugo zatim komentariše kako su notorne gluposti priče da on cijeloga života traži smrt. Jedno je, kaže Hemingway, tražiti smrt, a drugo biti neprestano blizu nje. Smrt je bar lako naći, samo je dovoljno malo želje i još malo spretnosti. Hemingway, međutim, nije tragao za smrću, on ju je pripitomljavao.

Fijesta u Pamploni

Ima li boljeg dokaza od toga nego što je njegovo krstarenje evropskim ratištima tokom Prvog svjetskog rata. U nekoj od bitaka na Soči ili Trentu ranjen je sa dvadeset i osam parčadi gelera u nogu. Ali od rana mnogo su teže bile psihičke posljedice. Mjesecima nakon toga budile su ga i psihički rastrojavale eksplozije minobacačkih granata. Ja nisam želio da spavam, govorio je kasnije, jer sam dugo vremena živio sa saznanjem da će mi, ako samo zaklopim oči u mraku i opustim se, i duša izaći iz tijela. Neki ovdašnji pisci-ratnici od toga bi napravili višetomno cjeloživotno djelo, trauma je ipak strašna stvar. Ali ne i Hemingway. Njega mjesto nije držalo, niti je jedan lomni događaj mogao imati primat. Uvijek iznova i iznova, u smrt, u strah, u adrenalin koji će iscijediti u djelo.

Samo nekoliko godina od teškog ranjavanja, tačnije u septembru 1921., ponovo stiže u Evropu kao izvještač iz grčko-turskog rata. Sve to prije nego je ispisao svoj prvi roman “Sunce se ponovo rađa”. Zaustavimo se ovdje, kroz ovo ratničko putovanje, te osmotrimo o kakvom se romanu radi. “Sunce se ponovo rađa” roman je koji izvire iz španskih dana Ernesta Hemingwaya. Poznat kao strastven ljubitelj borbi bikova Hemingway cijeli svoj roman gradi iz jedne lutalačke epizode zanimljive ekipe (Džek, Bret, Robert, Majkl i Bil) koja se uputila na fijestu, sedmodnevnu razuzdanu zabavu, u Pamplonu. Sve ono što ovaj roman svjedoči pokazuje da motivacija za dobar roman može biti u samoj priči. Nikakav lomni događaj nije potreban. Roman izvire iz čiste potrebe da nešto bude ispričano. Bez tragičnog kraja, bez smrti, bez bilo kakvog natezanja. Jednostavno priča o jednom lutalaštvu, neprestanom alkoholnom tutnjanju, seksualnim posrnućima i nesuglasicama. Ali priča je to sa nevjerovatnom atmosferom, sa samim životom u središtu i njegovim besmislenim tokom. Ofa376b78fda7a4e8a7ad4865496dbbf3.jpg stihiji koja upravlja svim i dosadnim mamurlukom prožetim promicanjem kazaljki na satu. Priča ni o čemu, a posve o čovjeku. Ispričana da bi obuhvatila obične dane jednog životarenja, a univerzalan roman kolotečine koja preplavljuje bitisanje.

Istraživač straha

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu preko puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati. Taj sam nacrt pokazao Nathanu Aschu, romanopiscu, koji je tada imao jak naglasak. Rekao je: “Hem, štha misliš kada kažeš da pišeš roman? Roman, a? Hem, ovo ličhi na phutopis.” Nisam bio previše obeshrabren onim što je rekao Nathan, prepisao sam knjigu putujući (to je bio onaj dio o putovanju u Pamplonu radi ribolova) u Schruns u Vorlabergu, u hotelu Taube.

Vratimo se sada ponovo smrti. Nakon samoubistva piščevog oca dr. Klarensa Hemingwaya 1928. Ernest postaje opsesivan u istraživanju straha. Kopkalo ga je da li je otac pokleknuo pred stravičnom spoznajom ništavila postojanja. To ga ipak ne ometa da upada u nove sve čudesnije avanture iz kojih izrastaju brojne njegove knjige. Da je rat neodvojiv od Hemingwaya i da ga vuče pokret na oružje svjedoči piščev odlazak u Španski građanski rat 1936. Kao i mnogi intelektualci toga doba prepoznaje pravedničku borbu republikanske armije i u njoj učestvuje. Razočaran, čini se pod uticajem samoubistvenih slutnji, 1942. u jeku Drugog svjetskog rata Američkoj ratnoj mornarici nudi svoju privatnu jahtu Pilar. Naravno, hemingvejevski sulud je njegov plan. Ali sve, da se pripitomi smrt. Naime, nudi da sa Pilar isplovi u okean, tako privuče neprijateljsku podmornicu, a kad mu priđe da i sebe i nju digne u vazduh. Veličanstveno, zar ne? Isto kao i sumanuto jurišanje pariškim ulicama 1944. kada je sa svojom jedinicom oslobodio hotel Ritz u kojem je tokom svojih mladih pariških dana odsjedao.

Pisati, a ne govoriti

Šta još da kažemo o Hemingveju? Još smrti možda? Pisao je u čudesnom položaju – stojeći. Nepoznato u svjetskoj književnoj istoriji. Užasno ga je ljutilo da ga ometaju dok piše. Smatrao je čistom glupošću traženje da objašnjava svoja djela. Zazirao je od toga. Od svega što je zapravo van piščevog posla. Kada su ga u jednom intervjuu pitali šta savjetuje mladim piscima kada je u pitanju dobro pisanje, odgovorio je: “Recimo da mora izaći vani i objesiti se obzirom da smatra kako je dobro pisanje nemoguće teško. Potom treba umrijeti bez milosti i prisiliti samoga sebe da piše najbolje što može do kraja života. U najmanju ruku imat će priču koja počinje vješanjem”.

S obzirom da ga je grizla savjest što vrijeme troši na ribolov, a ne na pisanje, vodio je detaljnu evidenciju o urađenom poslu na dnevnom nivou. U svoje grafikone upisivao je koliko je riječi kog dana napisao. A kada je 1954. dobio Nobelovu nagradu za književnost objasnio je sve: “Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prinuđen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći. Govorim suviše dugo za jednog pisca. Pisac mora pisati ono što ima da kaže, a ne govoriti”.

Zvona su za njim u julu 1961. zazvonila i Hemingvej je otišao preko rijeke u šumu. Smrt je u tom trenutku na zadnjim nogama šenila poput kučeta i motala mu se oko nogu.

Izvor: e-novine

Život na deponiji

Previše je u Srbiji molera stvarnosti i stručnjaka za prefarbavanje i zato nam je stvarnost u tim užasnim bojama – kaže u intervjuu „15 minuta“ Branko Rosić, zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“.

Glavni junak njegovog romana „A tako je dobro počelo“ Dragan Lomić je spin-doktor, majstor za propagandu, „bivši muzičar, beogradski frajer, kolumnista, marketinška sveznalica“, koji radi za „Demokratsko progresivnu partiju“.

Slučajnosti u knjizi je malo. Mnogi su se prepoznali, a sam Rosić kaže da je knjiga, koja je objavljena 2015. godine, pisana na u periodu promene vlasti između DS i SNS.

Time je, kaže, hteo da pokaže da je „sve isto“.

„To sam video kada sam išao da radim intervju sa Vučićem, tada u opoziciji. Tada sam video taj stranački servis, mlade ljude okolo i onda sam video da nema nikakve razlike od likova koje sam sretao u DS-u. Da je taj servis tih mladih, stranačkih junoša koji opslužuju tu vrhušku. Nisam nailazio da je to neka razlika“ – kaže Rosić.

Ocenjujući da je zavladala apatija, koju najvećim delom prouzrokuju mediji, odnosno način na koji se izveštava o realnosti.

Medijima upravljaju „Lomići“, kojih je sve više.

„Ja mislim da kod nas ima tih molera stvarnosti, tih stručnjaka za prefarbavanje. Upravo zato što je stvarnost u tim užasnim bojama, ne bih ja bio neki poeta pa tražio neka poređenja. Ali mislim ako smo na deponiji a treba da ga predstavim kao akva park, onda mi stvarno treba neki superalhemičar ili mađioničar da me ubedi u to“ – kaže Rosić.

Ideja za nove romane ima još i otkriva detalje nove knjige, koju upravo piše.

Kako mediji utiču na glasače, zašto novinari pristaju na tu „igru“, zašto se povukao iz muzike… možete pogladati u razgovoru sa Rosićem koji je vodio urednik političke rubrike „Južnih vesti“ Aleksandar Stankov.

Autor: B. G.
Izvor: Južne vesti

O skraćivanju jezika

Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано.

https://www.opismenise.com/media/k2/items/cache/8be8c1081fc3a7b60dd799531ed1890f_XL.jpg

Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије.

Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи „у-је“ или „суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи!

Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”.

Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћулите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано.

С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија!

Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила,

Супер!

Дође момче црна ока,

Јеботе!

На коњићу лака скока,

Супер!

Поздрави ме, зборит оде:

Јеботе!

„Дај ми, селе, мало воде!”

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер!

Посетите књижару Описмени се и купујте омиљене наслове са 30% попуста.

Drugi život knjiga

Iako je većina savremenog sveta daleko od onog starinskog čaja u pet, jedna umetnica dala je svoj doprinos povratku starih vrednosti. Cecilia Levy radi sa veoma osetljivim materijalima, tačnije papirom i to recikliranim iz starih knjiga i stripova koji umesto da se nađu na deponiji dobijaju novi život kao šoljice, bokali i činije…

Mnogi umetnici i dizajneri pronalaze inovativne načine da koriste stare materijale i predmete, a Cecilia Levy je strastveni čitalac i ljubitelj pisane reči pa je tako odlučila da onim papirima koji više ne mogu biti deo književne umetnosti podari novi život i transformiše ih u drugačije ali jednako lepe predmete od umetničkog značaja.

Od starih stripova i knjiga do sada je pravila skulpture, svetiljke i druge predmete a od nedavno Levy je počela da izrađuje i šoljice za čaj i kafu, činije za voće i druge sitnice koje bismo lako mogli da zamislimo kao deo porodičnog escajga nekog ljubitelja čitanja. Sve je, kako sama kaže, počelo još 2009. kada je više kao eksperiment pokušala da od konačnog propadanja sačuva listove jednog stripa, da bi potom usavršila svoju tehniku i nastavila da proširuje mogućnosti i vrste predmeta koje izrađuje od papira.

Pogledajte šta sve mogu vredne ruke jedne umetnice…

image

http://citymagazine.rs/clanak/cecilia-levy-servis-za-caj-od-starih-knjiga-i-stripova/attachment/6349151279234010247

Vavilonska kula

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“, a predstavlja pomamu ljudske sujete i taštine. Najbolje bi bilo pročitati odlomak iz Biblije radi boljeg razumevanja, a korisnije smernice možete dobiti, za početak, ovde.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je posle prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, jednu moralističku poruku. Ili je pak njena slika, kao u verziji Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i slavljenje sposobnosti ljudi (na prve dve slike prikazane u ovom postu, koje je naslikao Piter Brojgel, strušnjaci su prepoznali sve tada postojeće mašine za izgradnju visokih zgrada koje mi danas zovemo „kranovi“. To je samo jedan od primera.).

Slike:
Piter Brojgel, 1563. (1, 2)
Nepoznati flamanski slikar, 1587. (3)
Tobias Verhaecht (4)
Lucas van Valckenborch, 1594. (5)
Marten van Valckenborch, 1600. (6)
Nepoznati slikar (7)
Nepoznati slikar (8)

https://anaarpartblog.wordpress.com/2016/03/02/vavilonska-kula-na-slikama-flamanskih-majstora/

Ostrvo dana pređašnjeg

Večeras, 19. februara 2016. godine, umro je Umberto Eko, jedan od najznačajnijih evropskih književnika i intelektualaca. Tim povodom donosimo nekoliko njegovih briljantnih misli.

Vjerujem da ono što ćemo postati zavidi od toga šta će nas naši oči naučiti u nesvakidašnjim trenuima, kada ne pokušavaju da nas nečemu nauče. Nas oblikuju sićušne krhotine mudrosti.Došao sam do uvjerenja da je cijeli svijet jedna zagonetka, u osnovi bezopasna, koju smo umrsili svojim glupim pokušajima da je razriješimo pretpostavljajući da je zasnovana na nekoj velikoj istini.Bojte se poslanika i onih koji su spremni da umru za istinu, jer po pravilu zbog njih mnogi drugi umiru sa njima, često prije njih, a ponekad i umjesto njih.Kada čovjek prestane vjerovati u Boga, to ne znači da je prestao vjerovati u bilo šta. On onda vjeruje u svašta.Ništa više uplašenom čovjeku ne daje hrabrosti kao tuđi strah.Imamo ograničenje, vrlo obeshrabrujuće, ponižavajuće, a to je smrt.

Bolja je stvarnost od snova: ako je nešto stvarno, onda je stvarno i ti nisi ništa tu kriv.Pravi heroj je uvijek heroj greškom; on sanja da bude iskrena kukavica kao i svi drugi.Smijeh ubija strah, a bez straha od đavola nema potrebe za Bogom.

Umberto Eko