Alhemičar- čarobnjak ili naučnik?

Alhemija je uvek bila prekrivena velom tajne i misterije. Za alhemičare se danas misli da su čarobnjaci, zanesenjaci iz srednjeg veka kojima je bio cilj da naprave Veliko delo tj. Magnum opus. Veliko delo podrazumeva da alhemičar stvori kamen mudrosti, čudesan eliksir koji leči sve bolesti i čini vas besmrtnim (da, baš onaj kamen mudrosti iz priče o Hariju Poteru) i kojim se bazični metali mogu pretvoriti u plemenite (najćešće olovo u zlato).

Iako ovakvo shvatanje alhemije, koje je postalo još popularnije posle bestselera Paula Koelja Alhemičar, zvuči izuzetno zanimljivo i privlačno, istina je, kao i uvek, negde između.

Naime, tačno je da su mnogi plemići plaćali alhemičare koji su im obećavali da će im napraviti kamen mudrosti, pretvoriti metale u zlato i učiniti ih bogatim. Nekim alhemičarima je bila namera da samo lako steknu novac pružajući lažna obećanja. Neki drugi su stvarno bili uvereni u to da će uspeti čudnim bajanjem da stvore zlato od olova, ili nekih drugih elemenata.

Međutim, pojedini alhemičari nisu bili pseudonaučnici, nego pravi znalci i istraživači, koji su bitno odredili nauku koju mi danas nazivamo hemijom.

Šta je, zapravo, alhemija?

Kako izvori tvrde, alhemija se izučavala u Kini, Indiji i Egiptu. Struja koja nas zanima i koja je najviše uticala na nastanak savremene hemije je grčka, tačnije Aristotelova filozofija. Naravno, Aristotel nije bio alhemičar, nego je njegovo shvatanje prirode bilo preuzeto od Arapa.

Upravo iz tog razloga imamo taj arapski nastavak AL, pomešan sa grčkim chēmía (χημία). Grci su taj izraz pozajmili od egipatskog kēme, što bi u prevodu značilo „crna zemlja“. Dakle, grčki uticaj, prožet arapskim došao je do srednjovekovnog shvatanja i latinskog izraza alchymia.

Odakle uopšte alhemičarima ideja da mogu pretvarati jedne metale u druge?

Alhemičari su verovali u jednu ideju koja je svoj vrhunac doživela u renesansi. Naime, smatrali su da sve oko nas ima neku dušu, duh. Isto tako se verovalo i za metale. Za njih se nije samo mislilo da su živi, nego i da rastu unutar zemlje. Za običan metal kao što je olovo vladalo je uverenje da ne poseduje duhovnu i materijalnu zrelost kao plemeniti metali. Svaki metal je, dakle, u nekom stadijumu razvoja do plemenitog.

Alhemija, pretvaranje olova u zlato

Ako tako posmatramo prirodu, potrebno je samo promeniti odnose među sastavnim elementima (za alhemičare su to bili sumpor, živa i kuhinjska so) i dobili smo zlato. Prilično, prosto, zar ne?

Prve hemijske laboratorije i eksperimenti

Verovatno su vam iz filmova poznate tamne dvorske prostorije osvetljene svećama sa gomilom kotlića, teglica sa raznim sastojcima poređanim po policama. Tako nekako su izgledale prve laboratorije. Nije ni čudo što je bavljenje alhemijom bilo zabranjeno zakonom, moramo priznati da to prilično podseća na veštičarenje.

Pravi razlog zabrani upražnjavanja alhemije, zapravo, nije bila tvrdnja da su alhemičari magovi i čarobnjaci, nego strah da će oni uspeti u svojoj nameri i napraviti gomile zlata. Ekonomija tog toba to nije mogla dozvoliti. Funta je morala ostati najjača valuta.

Alhemičar Robert Bojl

Kasnije se jedan alhemičar iz XVII veka, Robert Bojl, izborio da taj zakon bude ukinut. Kraljevstvo Velike Britanije je uvelo drugi zakon za alhemičare: ako bi se ikada desilo da alhemičari dobiju zlato od drugih metala ono bi se moralo predati državi. Plemićima na taj način nije više bilo isplativo da plaćaju alhemičare. Taj zakon, za svaki slučaj, nije ukinut ni do današnjeg dana.

Alhemičarske laboratorije su dosta podsećale na kovačnice. Biti alhemičar značilo je da znate osobine metala, na kojoj temperaturi se topi, kada menja boju.Alhemičari su polako počeli praviti instrumente koji bi im olakšali manipulisanje metalima. Vatra je tu bila od centralne važnosti, omogućavala je brzo zagrevanje metala i lakše ispitivanje njihovih svojstava.

Alhemičari su sve više bili zavisni od svojih laboratorija, da bi danas hemija bila potpuno neodvojiva od njih.

Sa alhemičarima su počeli i prvi hemijski eksperimenti.Polako su nastajale i bivale unapređivane epruvete, laboratorijske čaše, razne teglice, pincete, stakleni štapići i drugi alhemičarski instrumenti koji su im omogućavali da rastapaju, sjedinjuju elemente i analiziraju pojave koje su se dešavale tokom njihovih ogleda.

Alhemičar u laboratoriji

Polako su alhemičari uvideli važnost preciznosti u eksperimentima. Robert Bojl je na njoj insistirao. Nema bajanja i čaranja, simbolisanja i dodavanja sastojaka bez mere. On je tražio da se uvek u bilo kom eksperimentu, uspelom ili neuspelom, zapiše tačna gramaža, litraža i redosled kojim se eksperiment odigrao. Opažanje, zapisivanje, analiziranje postale su glavne radnje alhemičara.

(Ne)dostižan cilj alhemije

Naravno, alhemičari nikad nisu uspeli da ostvare gore pomenuto Veliko delo. Kamen mudrosti kojim se dobija zlato ostao je nedostižan cilj i ono po čemu su alhemičari ostali zapamćeni. Istorija se fokusira na fantazije i prazna verovanja alhemičara, a ne na njihov značaj u oblikovanju savremenog pojma hemije. Veliki broj neuspelih eksperimenata alhemičara kao i onih uspelih, njihovo sve veće insistiranje na preciznosti i velika promena u shvatanju pojma elementa, doprineli su hemiji koju danas imamo.

Najpoznatiji alhemičari su Nikolas Flamel (da, onaj iz Harija Potera), ParacelzusIsak NjutnRobert Bojl… Paracelzus, kao doktor, bavio se alhemijom da bi pronašao lekove, tako da se kod njega može videti začetak farmacije. Jednom prilikom je rekao:

Mnogi su o alhemiji govorili da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.

Njutn se takođe bavio alhemijom, ta činjenica je manje poznata i ostala je u senci njegovih doprinosa u fizici. Naime, Njutn je bio opsednut time da napravi kamen mudrosti i veliki broj „bačenih sati“ je tome posvetio.

Robert Bojl je živeo i stvarao kada je alhemija bila na svom vrhuncu, tome je i on bio dosta zaslužan. Sebe je smatrao alhemičarem, a mnogi ga smatraju i prvim hemičarem. On je, zapravo, baš i omogućio taj prelaz alhemije u hemiju. Njegova namera je bila da se hemija shvati kao ozbiljna nauka, vredna izučavanja. Svoje tvrdnje je napisao u deluSkeptični hemičar.

Sumpor, živa, so - alhemijski elementi

Napokon, ne može se reći da alhemičari nisu bili u pravu. Glen Siborg je uspeo 1980. godine da pretvori bizmut u zlato. Međutim, novac koji je uložen da bi ovaj eksperiment uspeo bio je mnogo veći od količine zlata koja je dobijena.

Kamen mudrosti za sad nije napravljen, to se ostavlja narednim generacijama.

https://kultivisise.rs/alhemija-carobnjastvo-ili-nauka/

Kako je jedna srpska porodica 250 godina skupljala najvrednije knjige sveta

U naselju Banjica, u porodičnoj trospratnoj kući, Viktor Lazić (32) otvorio je Muzej knjige i putovanja. Među pedesetak osnivača su Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, između ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković. Muzej sada ima milion knjiga iz 90 zemalja sveta a zbirka se uvećava maltene iz dana u dan.

Knjiga od bambusovih štapića

Najmanja knjiga na svetu, budistički molitvenici u obliku “zvečke” (sa Tibeta) i na štapićima od bambusa (iz Kine), oni koji se čitaju 48 sati bez prekida, pravoslavne knjige iz Etiopije od placente ovce, knjiga od svile, knjiga na pirinču koja može da se pretvori u jestivu kašu, knjiga-lepeza iz Šri Lanke, knjiga sa Tajlanda od slonovog izmeta sa ilustracijama slona, knjige sa Sumatre od ljudskih kostiju, “strip” od pre 1200 godina, najmanja knjiga na svetu… Ove i nebrojene druge zanimljive eksponate čuva Muzej knjige i putovanja u Beogradu.

Direktor muzeja i pokretač čitavog projekta, svetski putnik Viktor Lazić (32), priča nam bez daha o eksponatima iz celog sveta i nekim od najznačajnijih predmeta srpske baštine. Muzej, između ostalog, čuva legate Pere Zupca, Darka Tanaskovića, Pavla Zorića, Asima Peca, Mihajla Desančića, Srbe Ignjatovića, Milovana Danojlića, profesorke Ileane Čure, porodica Bešević i Leko, arhivu Uroša Predića, deo arhiva Milutina Garašanina, legat Darka Tanaskovića.

– Tanasković je bio naš najznačajniji orijentalista i jedan od najznačajnijih diplomata. Nedavno smo potpisali ugovor o dobijanju njegove cele biblioteke, a prva knjiga koja je stigla je izuzetno redak arapsko-francuski rečnik iz Alžira (1871). Posedujemo i nameštaj Mihajla Desančića iz kuće u kojoj je gostovao Rabindranat Tagore.

Prva srpska Biblija

Lazić ponosno ističe kako, u okviru kolekcije od preko 400 primeraka Biblija (najstarija je iz 1756), čuvaju prvu srpsku štampanu Bibliju, koja je počela da se štampa u Beču a završena dvadeset godina kasnije, 1804, u Budimpešti, potom Andrićevu “Na Drini ćuprija” na kineskom, prvi udžbenik za vožnju na tlu Jugoslavije iz 1898. (za lokomobil), Titovu biografiju na tajlandskom prevedenu na zahtev tamošnjeg kralja koja nikada nije bila u prodaji već ju je monarh lično delio, beleške iz Narodne skupštine iz 1903. (lični primerak Nikole Pašića), prvi broj “Politikinog zabavnika”, prvo izdanje Nušićeve “Autobiografije” koje su njegovi prijatelji tajno štampali da mu poklone za rođendan, sa Nušićevim potpisom. Ukupno se više od 20.000 knjiga sa potpisima nalazi u muzeju.

– Imamo “Knjigu o Zmaju” Laze Kostića sa potpisom, značajnu književnu kritiku zbog koje Jova Jovanović Zmaj i Laza nisu govorili veoma dugo. Kostić je smatrao da mnogo Zmajevih pesama nije kvalitetno, što je izazvalo veliki književni skandal. Sama knjiga je veoma retka a Lazin potpis još ređi – ističe naš sagovornik.

Desno je knjiga od slonovog izmeta

Tu je i “Lirika”, najređa knjiga Jovana Dučića, štampana 1943. u Pitsburgu.

– Štampana je u veoma malom tiražu, da mu se rukopis ne izgubi. Izašla je na dan njegove smrti, a sa jednim primerkom je i sahranjen. Ova “Lirika” jedna je od najređih, kultnih knjiga srpske književnosti 20. veka – ističe Lazić.

Muzej ima najveći fond ratne literature iz I i II svetskog rata u regionu.

Posebno vrednu kolekciju čine udžbenici štampani za Srbe u Bizerti u Tunisu, 1918, kada su naši vojnici povučeni sa Krfa.

Viktor Lazić pokazuje “strip” – knjigu za nepismene staru 1200 godina

– Tamo je otvorena štamparija srpskih invalida koja je štampala naše knjige, u veoma malim tiražima. Ti udžbenici bili su namenjeni mladićima koji zbog rata nisu išli u školu i tamo su je završavali. To su izuzetno retke knjige, zakonom zaštićene kao kulturno dobro. Imamo ih više hiljada. One nisu samo od značaja za našu već i za svetsku istoriju i zato digitalizaciju 50.000 stranica radi Britanska biblioteka (British Library) – ponosno veli Lazić.

U okviru muzeja možete ući u sobu Miodraga Mije Pavlovića, jednog od najznačajnijih pesnika 20. veka, koji je sa Vaskom Popom pokrenuo novi talas srpske književnosti. U njegovom fondu su sva prva izdanja Milorada Pavića sa posvetama, originalni rukopis “Sporedno nebo” Vaska Pope, “Jesen dijalektike” Zorana Đinđića sa posvetom bivšeg premijera iz 1980. u kojoj piše da mu je Mija bio prvi patron i dodaje: “Proleće je iluzija”.

– Cilj nam je da napravimo desetak soba srpskih intelektualaca i da ih sačuvamo u originalnom stanju – otkriva nam Lazić i dodaje da je osnivač muzeja udruženje “Adligat” za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju. Među pedesetak osnivača su i Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić i Mirjana Vuisić, a počasni članovi-osnivači su, pored ostalih, Matija Bećković, Filip David, Pero Zubac, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Ivo Tartalja, Dušan Bataković…

– Petnaestak osnivača je celom dušom i životom ušlo u ovu priču, u smislu da je dalo i imovine i nekretnine, sve što su mogli. Mirjana Vuisić nam je dala stan u kojem je živela sa Pavlom. U budućnosti ćemo tu napraviti muzej ili ogranak – priča direktor Muzeja, institucije koji već čuva neke lične predmete Pavla Vuisića: fotografije, pesme u rukopisu, originalne ključeve, uključujući i one od kamiona koje je vozio u “Kamiondžijama” kao i original čuvenog, rukom pisanog testamenta, koji je bio nedavno u centru pažnje zbog cenzurisane verzije iz vremena socijalizma.

U Muzeju se nalazi posebna kolekcija pisaćih mašina Gvida Tartalje od pre 1. svetskog rata, sa ćiriličnom i latiničnom tastaturom, potom Bore Ćosića, Filipa Davida, Milovana Danojlića i nedavno preminulog pesnika Petra Pajića.

Viktor Lazić je deveta generacija u svojoj familiji koja se bavi skupljanjem i čuvanjem knjiga.

– Sveštenik Mihajlo Lazić, otprilike mog čukundedinog čukundede čukundeda, pa još malo unazad, u mestu Kumane u Vojvodini započeo je kolekciju knjiga. Bila je to nevelika kolekcija od pet-šest knjiga ali one su u to vreme bile toliko vredne i važne da su navođene kao posebna stavka u testamentima – počinje Lazić da priča svoju istoriju.

Kolekcija je sredinom 19. veka postala daleko značajnija, kada je Laza Telečki, prvi srpski profesionalni glumac, rođak porodice Lazić, ostavio veliki deo svoje biblioteke njima u amanet. Od tada su malobrojni intelektualci širom Vojvodine dolazili u kuću Lazića da pozajme knjigu.

– Moja porodica shvata da kolekcija prevazilazi porodične okvire, da je značajna za srpsku kulturu, za obrazovanje i društvo, ali joj je, sa druge strane, dojadilo da ljudi dolaze kad im odgovara. Tako je moj čukundeda 1882. registrovao čitalište – nastavlja Viktor.

Njegov pradeda Luka Lazić je 1910. preuzeo staranje o biblioteci. Budući da je bio austrijski rezervista, odlučuje da pobegne preko Save među srpske dobrovoljce. Mislio je da će knjige biti ugrožene i odlučuje da ponese makar nešto sa sobom.

Čuvar hrama iz Pendžaba čuva ovaj hram znanja na Banjici

– U svoj gunj ušiva nekih 6-7 najdražih i najvrednijih knjiga, ni ne pretpostavivši da će s tim morati da prepešači hiljadu kilometara preko gudura i vlage usred zime i boreći se sve vreme. U Draču se ukrcao na brod koji je torpedovan. Njegov najbolji prijatelj je počeo da se davi, nije znao da pliva, i pradeda je skočio da ga spasi. Knjige su završile u moru ali on je i njih pokupio. Meni je ta unutrašnja snaga potpuno fascinantna – objašnjava Viktor Lazić kako je, između ostalog, nastala gorepomenuta ratna kolekcija. Knjige koje je Luka ostavio u Vojvodini su sačuvane, ali kasnije su se dogodile neke tragedije pa je biblioteka, kako Viktor kaže, bivala poput feniksa: “jedna genercija uništava, druga stvara i obnavlja i sve ukrug”.

Između dva rata Luka Lazić je napravio mali kulturni centar sa pozorišnom trupom i izdavanjem novina. Od kralja Aleksandra je 1929. dobio zlatnu medalju za građanske zasluge na polju kulture, a pre toga zemlju za zasluge u I svetskom ratu.

Pošto je shvatio da centar postaje veliki teret za porodicu, hteo je da napravi sistem da se institucija sama izdržava pa je osmislio mrežu za raznošenje knjiga i novina u većem delu Vojvodine. Kada je iznajmljivao knjige, ljudi su često cepali stranice. Ako nije imao dupli primerak ili više nije bio u prodaji, pradeda je, pri odlascima u Beograd ili Peštu, prepisivao stranice koje je neko iscepao. Od delića od nekoliko slova do delova od 70 stranica, priča Viktor sa divljenjem.

Najmanja knjiga na svetu

Od svega što je prodavao, primerak je ostavljao sebi. Taj metod je dobio sasvim drugi značaj po izbijanju II svetskog rata.

– Dolazi nemačka okupacija, a sa njom i karantin tj. policijski čas. Niko nije smeo da napusti mesto u kome živi bez ausvisa – dozvole Rajha. Nemcima je trebala mreža za raznošenje knjiga, kvinsliških novina i pamfleta, jer je u tom delu Banata živelo mnogo Nemaca. Bilo im je isplativije da koriste već razrađenu mrežu i naređuju mojoj porodici da to radi. Nisu verovali mom dedi Miloradu, jer bi mu to omogućilo neograničeno kretanje, već su posao ponudili baki Danici.

Ona je bila dekina druga žena, pre toga je radila kao njegova služavka. Bila je nepismena i imala sitnu decu pa su je Nemci smatrali za manju pretnju – objašnjava Viktor. Međutim, već prvog dana na zadatku, Ličanka Danica, dete solunskih dobrovoljaca, odlazi kod partizana da se prijavi u špijune. Radila je i za Nemce i za partizane a po primerak od svakog materijala čuvan je u kući.

– Raznosila je “Našu borbu”, ratne proglase, jako retke materijale danas i tako je formiran fond koji je zaista donekle nenormalan, gotovo ludački, jer niko nije imao pristup i partizanskoj i fašističkoj štampi u neograničenim količinama – napominje Viktor.

Iako je svakog dana nosila glavu u torbi, suočavala se sa nenajavljenim pretresima kuće, baka Danica dočekala je kraj rata, zajedno sa Miloradom.

– Kasnije mi je pričala kako je vladala tolika glad da je za svoju decu brala korov i pravila supu od trave. U toj situaciji jedan nemački bogati trgovac nudio je tri džaka brašna za jednu češku knjigu iz 1685. Deda nije hteo nipošto da je proda, vilama ga je jurio po dvorištu – veli Viktor.

Iz njegove priče vidi se da je ljubav prema knjigama iz generacije u generaciju bivala sve jača i jača i “sve veće ludilo”.

Dolaskom komunista na vlast, biblioteka im je bila trn u oku a Lazići sumnjivi zbog “saradnje” sa okupatorom. Hteli su da je nacionalizuju. Porodica nije prihvatila. Pradeda je odmah posle toga umro.

– Ja sam nasledio biblioteku formalno kad sam imao devet godina ali kada me pitaju koliko se bavim knjigom, ja kažem 250 godina, jer je doživljavam kao da sam rođen sa tim i da je to bio deo mene i pre mene. Sa 6-7 sam počeo da pišem pesme, ne znajući ništa o porodičnoj tradiciji. Nije se o tome pričalo mnogo jer je deda umro 1977. Ja sam rođen 1985. i kad sam stasao, to više nije bila tema razgovora u porodici. No, pošto sam se zainteresovao da pišem poeziju, moja baka je prepoznala da može da me zarazi. Poklanjala mi je knjigu-dve tri iz porodične biblioteke, pa kesu, pa džakove. Žalila mi se jednom kako je imala užasno težak život ali da joj je najveća tragedija što je ostala nepismena. Ja sam uzeo bukvar i za sedam dana je naučio da čita. Imala je 80 godina i bila je oduševljena.

Kad sam imao devet godina, onako bolesna, istrošena, pogurena, posetila me je i iz kecelje izvadila pradedine medalje i rekla da želi da ja budem naslednik, da vodim dedinu biblioteku – otkriva Viktor.

Od tada je maštao da će stvoriti instituciju značajnu za zemlju.

– Shvatio sam da nisam jedini, da ima dosta porodica sa dugim tradicijama i važnim kolekcijama, pa sam krenuo da ih okupljam. Tako je nastao “Adligat” Danas imamo više od milion knjiga i, osim ove kuće, još dve zgrade u Kumodražu i jedan magacin – kaže Viktor.

U muzeju na Banjici možete videti i više od 3000 minijaturnih knjiga, među kojima je i najmanja štampana knjiga na svetu, veličine svega 3,5 milimetara.

– Ima i manjih knjiga od ove, ali su rađene na drugima metrijalima ili nisu cele. Ova je najmanja kompletna štampana. Reč je o Bibliji koju je porizveo Muzej Gutenberg iz Majnca – objašnjava Lazić.

Knjige i sam skuplja, spojivši ovu ljubav sa drugom – putovanjima. Do sada je obišao 90 zemalja i iz svake ima barem jednu knjigu.

– To su čitave epske priče kako su dolazile do Srbije. Sad brodom stiže pošiljka iz Argentine, avionom je nedavno stiglo iz Brazila, 18.000 knjiga došlo je iz Engleske, 7-8 tona poslato je iz Nemačke, iz Vladivostoka su dolazile vozom do Moskve, iz Moskve kamionom ovamo. Sve su to avanture svoje vrste – priča Viktor, koji je i sam napisao nekoliko knjiga i putopisa.

Teološki fakultet iz Ljubljane poklonio je muzeju 25.000 knjiga za budući Teološko-filozofski centar u Kumodražu, najveći u regionu.

Kroz virtuelni put oko sveta odvešće vas i neknjiževni eksponati: slika na svili, originalne lutke za balinežansko pozorište, čuvari hramova iz Pendžaba, muzički instrumenti iz Afrike, luk i strela iz Nigerije, posudice od vulkanskog kamena, originalna maska iz Amazonije sa zubima pirane i mačeta sa glavom pirane, prvi radio napravljen u Jugoslaviji, originalni orman kraljice Natalije Obrenović, štap Milana Obrenovića, slike kralja i kraljice oko 1870. i epska fotografija nasmejane Drage Mašin i kralja Aleksandra koji su se slikali sa oficirima, svojim ubicama, nekoliko meseci pre atentata.

– Pravimo kompleks biblioteka i muzeja koji treba da bude najznačajniji kulturni centar između Beča i Istanbula. To je neka naša ambicija, da stvorimo Kongresnu biblioteku Balkana – otkriva Viktor.

Iako “Adligat” sarađuje sa SANU, Narodnom bibliotekom, Maticom srpskom… pomoć od države nemaju (sem značajne podrške Opštine Voždovac) a nisu je ni tražili.

– Bio bih srećan da sarađujemo sa državom ali kada vidim kako se ophodi prema institucijama koje je osnovala, šta mi da očekujemo? Ako država želi da pomogne, treba da pomogne. Mi imamo potencijal da napravimo svetsku priču – poručuje Viktor Lazić. Osim toga, muzej je za dve godine poklonio skoro pola milona knjiga u 300 biblioteka širom Srbije i regiona.Muzej knjige i putovanja nalazi se u Ulici Josipa Slavenskog 19a, uz stručne obilaske četvrtkom i petkom 10-18h, uz obaveznu najavu i donaciju od 300 dinara.

Izvor: Blic

Diznijevi citati koji nas mogu voditi kroz život

dambo

PinterestFacebookTwitter

Mnogi od nas odrasli su uz Diznijeve crtane filmove. Oni zauzimaju posebno mesto u našim srcima ne samo zato što imaju dirljive priče i teme, već i zato što nas uče najvažnijim životnim lekcijama: Da pratimo naše snove, da se suočimo sa strahovima, zapamtimo odakle potičemo, volimo svoju porodicu i da verujemo u sebe.

Sajt Bright Side sakupio je neke od najboljih citata iz crtaća našeg detinjstva, Diznijevih filmova za najmlađe koji su sada već postali klasici. Sada možemo da vidimo koliko su u stvari imali ozbiljnu poruku.

Pepeljuga
Bez obzira koliko ti srce tuguje, ako veruješ, želja o kojoj sanjaš ispuniće se.

San je želja tvog srca.

Čak je i za čuda potrebno malo vremena.

Kralj lavova
Pogledaj u zvezde. Veliki kraljevi prošlosti gledaju na nas sa zvezda. Kad god se osetiš usamljen, samo zapamti da će ovi kraljevi biti tu da te vode.

Uvek znaj ko si.

Svi smo povezani u veći Krug života.

Sve što vidiš živi zajedno u delikatnoj ravnoteži.

Prošlost može da boli. Ali kako ja to vidim, možeš ili da bežiš, ili da učiš.

Pokahontas
Sve oko tebe su duhovi, dete. Žive na zemlji, u vodi, na nebu. Ako slušaš, vodiće te.

Pre bih umro sutra nego da živim 100 godina a da te ne znam.

Ono što najviše volim u vezi sa rekama, jeste što ne možeš da uđeš u istu reku dvaput.

Ako kreneš stopama stranca, naučićeš stvari koje nikada nisi znao.

Slušaj svojim srcem i razumećeš.

Ponekad pravi put nije i najlakši.

Dambo
Prihvati ono što te čini drugačijim.

One stvari koje te sada vuku na dole, jednom će te podići.

Nemoj samo mahati krilima, leti!

Bambi
Ako ne možeš da kažeš ništa lepo, nemoj onda ništa ni reći.

Gde nešto otpadne, nešto drugo izraste. Možda ne ono što je bilo pre, ali nešto novo i divno u isto vreme.

Ako si uplašen, samo budi još strašniji od toga što te je prestravilo.

Ljubav je pesma koja se nikad ne završava.

Pinokio
Uvek pusti svoju savest da bude vodič.

Izvor: BIZLife

Šta je potrebno da bi se napisala pesma?

Rilke u romanu Zapisi Maltea Lauridsa Brigea, nastalog u Parizu i objavljenog 1910. godine, govori o potrebi upoznavanja sveta i života da bi se mogla napisati pesma koja će imati stvarnu umetničku i saznajnu vrednost:

rajner marija rilke
Rajner Marija Rilke

„Trebalo bi čekati i skupljati smisao i slast celog svog života, i to po mogućnosti dugačkog života, pa bismo onda, sasvim pri kraju, možda bili kadri da napišemo deset redaka koji su dobri. Jer stihovi nisu osećanja, kako to ljudi misle (osećanja imamo dovoljno rano) – nego su iskustva. Radi jednog jedinog stiha potrebno je videti mnoge gradove, ljude i stvari, potrebno je poznavati životinje, potrebno je osećati kako ptice lete i poznavati onaj pokret sa kojim se mali cvetovi ujutru otvaraju. Treba se moći sećati puteva u nepoznatim krajevima, neočekivanih susreta i rastanaka koje smo dugo gledali kako se bliže – sećati se dana iz detinjstva, koji su još nerazjašnjeni, roditelja koje smo viđali kad su nam priređivali radosti i koje nismo shvatali (bila je to radost namenjena nekom drugom), sećati se dečjih bolesti, koje tako neobično počinju sa tolikim dubokim i teškim preobražajima, sećati se dana u tihim, suzdržanim sobama i jutara na moru, mora uopšte, mnogih mora, noći provedenih na putovanju, noći što su sumorno stremile uvis i odletale sa zvezdama – ali još nije dovoljno ako nam je dato da na sve to mislimo. Treba imati uspomene na mnoge ljubavne noći, od kojih nijedna nije naličila na drugu, na krikove porodilja… Ali potrebno je biti i pored samrtnika, sedeti pored mrtvaca u sobi sa otvorenim prozorom i šumovimašto nailaze na mahove. A nije dovoljno još ni to što imamo uspomene. Potrebno je moći i zaboraviti ih kad ih ima suviše, i treba imati veliko strpljenje i čekati da one ponovo naiđu. Jer same uspomene još ne čine ono što mi želimo. Tek kada postanu krv u nama, pogled i pokret, bezimene, tako da se više ne mogu razlikovati od nas samih, tek onda se može desiti da u jednom veoma retkom času prva reč jednoga stiha iskrsne među njima i poteče iz njih.“

http://kultivisise.rs/rilke-sta-je-potrebno-da-bi-se-napisala-pesma/

ENISA MILINOVIĆ: STRAH I HRABROST

Višestruka opasnost koja vuče u propast se zove STRAH. Zbog nje postoji HRABROST koja mu tad pokazuje obalu. Sa obale na okean novoga njegova smjelost ga vodi i vuče.
Svim drugim svojim djelima tu vrlinu plemenitu kazuje. Međutim, mnogi drugi imaju suprotna mišljenja o tome. Hrabrost je moć pristupiti nadolazećem problemu.
Tada se u paučinu uhvati sa svim zlim primislima. Slavu, moć, silu koja ga moguće savlada. I zbog raznih događaja kao kukavica očajava. Zaostane na pola puta ka rješenju svog problema.
Nesreću svoju, nesreću drugih produžuje, pa i pojačava.
Ako se uzda u ljudsku sudbinu, zbilja je budala.
Biti hrabar ne može svatko, to mogu biti samo pošteni, jer za poštenje moraš položiti nekakve žrtve. Hrabri ljudi da bi spasili druge se ne pitaju šta će s njima biti. Humani pak će uvijek slaviti svoje žrtve i heroje mrtve.
Pa šta da kažem nakon svega ovoga, svih ovih tvrdnji. Da li je čovjek zao ili nepošten ako u momentu nije hrabar? Da li je zbog toga izložen podsmjehu, izolaciji, sprdnji. Nije! Nije ni jedno od toga! U ljudskoj koži tu se krije samo običan čovjek!

http://www.knjizevnostuzivo.org

Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

 www.blacksheep.rs

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com

samovar-blacksheep-rs

Čovek koji je pripitomio smrt

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu prekhemingway_stamp_700.jpgo puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati

Kada se E. H. svojim avionom u januaru 1954. srušio negdje u blizini granice Belgijskog Konga cijeli svijet je, nakon što je bezbroj puta prije toga izbjegao smrt, koja ga je redovno tapšala po ramenu, pomislio kako je sada zaista došao kraj. Neumorni lovac, avanturist, ratnik i pisac nestao je negdje u bespućima kongoanskim. Gotovo cjelokupna svjetska štampa tih januarskih dana objavljivala je posmrtne članke posvećene omljenom piscu, u kojima se njegovi poštovaoci opraštaju od njegovog lika i djela. Piše se pri tome, simplificirajući Hemingwayev doživljaj svijeta, kako je bio čovjek koji je cijeloga života tražio smrt. Očito, međutim, smrt nije htjela da nađe njega. Hemingway, poslije nekoliko dana pošto se o njemu ništa nije znalo, ni živ ni mrtav reklo bi se, izranja iz smrti. Ugruvan, ali živ. A nedugo zatim komentariše kako su notorne gluposti priče da on cijeloga života traži smrt. Jedno je, kaže Hemingway, tražiti smrt, a drugo biti neprestano blizu nje. Smrt je bar lako naći, samo je dovoljno malo želje i još malo spretnosti. Hemingway, međutim, nije tragao za smrću, on ju je pripitomljavao.

Fijesta u Pamploni

Ima li boljeg dokaza od toga nego što je njegovo krstarenje evropskim ratištima tokom Prvog svjetskog rata. U nekoj od bitaka na Soči ili Trentu ranjen je sa dvadeset i osam parčadi gelera u nogu. Ali od rana mnogo su teže bile psihičke posljedice. Mjesecima nakon toga budile su ga i psihički rastrojavale eksplozije minobacačkih granata. Ja nisam želio da spavam, govorio je kasnije, jer sam dugo vremena živio sa saznanjem da će mi, ako samo zaklopim oči u mraku i opustim se, i duša izaći iz tijela. Neki ovdašnji pisci-ratnici od toga bi napravili višetomno cjeloživotno djelo, trauma je ipak strašna stvar. Ali ne i Hemingway. Njega mjesto nije držalo, niti je jedan lomni događaj mogao imati primat. Uvijek iznova i iznova, u smrt, u strah, u adrenalin koji će iscijediti u djelo.

Samo nekoliko godina od teškog ranjavanja, tačnije u septembru 1921., ponovo stiže u Evropu kao izvještač iz grčko-turskog rata. Sve to prije nego je ispisao svoj prvi roman “Sunce se ponovo rađa”. Zaustavimo se ovdje, kroz ovo ratničko putovanje, te osmotrimo o kakvom se romanu radi. “Sunce se ponovo rađa” roman je koji izvire iz španskih dana Ernesta Hemingwaya. Poznat kao strastven ljubitelj borbi bikova Hemingway cijeli svoj roman gradi iz jedne lutalačke epizode zanimljive ekipe (Džek, Bret, Robert, Majkl i Bil) koja se uputila na fijestu, sedmodnevnu razuzdanu zabavu, u Pamplonu. Sve ono što ovaj roman svjedoči pokazuje da motivacija za dobar roman može biti u samoj priči. Nikakav lomni događaj nije potreban. Roman izvire iz čiste potrebe da nešto bude ispričano. Bez tragičnog kraja, bez smrti, bez bilo kakvog natezanja. Jednostavno priča o jednom lutalaštvu, neprestanom alkoholnom tutnjanju, seksualnim posrnućima i nesuglasicama. Ali priča je to sa nevjerovatnom atmosferom, sa samim životom u središtu i njegovim besmislenim tokom. Ofa376b78fda7a4e8a7ad4865496dbbf3.jpg stihiji koja upravlja svim i dosadnim mamurlukom prožetim promicanjem kazaljki na satu. Priča ni o čemu, a posve o čovjeku. Ispričana da bi obuhvatila obične dane jednog životarenja, a univerzalan roman kolotečine koja preplavljuje bitisanje.

Istraživač straha

Roman “Sunce se ponovo rađa”, govorio je kasnije Hemingvej, počeo sam pisati u Valenciji, 21. jula. Moja supruga Hadley i ja rano smo otišli u Valenciju kako bismo nabavili što bolje karte za feriju koja je trebala biti 24. jula. Ljudi mojih godina pisali su romane, a ja sam se mučio pišući tek stavke. Tako sam započeo knjigu na moj rođendan, pisao tokom ferije, ujutro u krevetu, otišao u Madrid i nastavio pisati tamo. Tamo nije bila ferija, uzeli smo sobu i ja sam pisao u odličnim uslovima, na stolu, te iza ugla u jednoj pivnici, u pasažu Alvarez, gdje je bilo hladno. Naposljetku je postalo pretoplo za pisanje i mi smo otišli u Hendaye. Uzeli smo sobu u jednom malom jeftinom hotelu na velikoj, dugoj, usamljenoj plaži gdje sam radio jako dobro. Nakon toga smo otišli u Pariz i tamo sam završio prvi nacrt priče u apartmanu preko puta pilane, na adresi 113 rue Notre-Dame-des-Champs šest sedmica nakon što sam je počeo pisati. Taj sam nacrt pokazao Nathanu Aschu, romanopiscu, koji je tada imao jak naglasak. Rekao je: “Hem, štha misliš kada kažeš da pišeš roman? Roman, a? Hem, ovo ličhi na phutopis.” Nisam bio previše obeshrabren onim što je rekao Nathan, prepisao sam knjigu putujući (to je bio onaj dio o putovanju u Pamplonu radi ribolova) u Schruns u Vorlabergu, u hotelu Taube.

Vratimo se sada ponovo smrti. Nakon samoubistva piščevog oca dr. Klarensa Hemingwaya 1928. Ernest postaje opsesivan u istraživanju straha. Kopkalo ga je da li je otac pokleknuo pred stravičnom spoznajom ništavila postojanja. To ga ipak ne ometa da upada u nove sve čudesnije avanture iz kojih izrastaju brojne njegove knjige. Da je rat neodvojiv od Hemingwaya i da ga vuče pokret na oružje svjedoči piščev odlazak u Španski građanski rat 1936. Kao i mnogi intelektualci toga doba prepoznaje pravedničku borbu republikanske armije i u njoj učestvuje. Razočaran, čini se pod uticajem samoubistvenih slutnji, 1942. u jeku Drugog svjetskog rata Američkoj ratnoj mornarici nudi svoju privatnu jahtu Pilar. Naravno, hemingvejevski sulud je njegov plan. Ali sve, da se pripitomi smrt. Naime, nudi da sa Pilar isplovi u okean, tako privuče neprijateljsku podmornicu, a kad mu priđe da i sebe i nju digne u vazduh. Veličanstveno, zar ne? Isto kao i sumanuto jurišanje pariškim ulicama 1944. kada je sa svojom jedinicom oslobodio hotel Ritz u kojem je tokom svojih mladih pariških dana odsjedao.

Pisati, a ne govoriti

Šta još da kažemo o Hemingveju? Još smrti možda? Pisao je u čudesnom položaju – stojeći. Nepoznato u svjetskoj književnoj istoriji. Užasno ga je ljutilo da ga ometaju dok piše. Smatrao je čistom glupošću traženje da objašnjava svoja djela. Zazirao je od toga. Od svega što je zapravo van piščevog posla. Kada su ga u jednom intervjuu pitali šta savjetuje mladim piscima kada je u pitanju dobro pisanje, odgovorio je: “Recimo da mora izaći vani i objesiti se obzirom da smatra kako je dobro pisanje nemoguće teško. Potom treba umrijeti bez milosti i prisiliti samoga sebe da piše najbolje što može do kraja života. U najmanju ruku imat će priču koja počinje vješanjem”.

S obzirom da ga je grizla savjest što vrijeme troši na ribolov, a ne na pisanje, vodio je detaljnu evidenciju o urađenom poslu na dnevnom nivou. U svoje grafikone upisivao je koliko je riječi kog dana napisao. A kada je 1954. dobio Nobelovu nagradu za književnost objasnio je sve: “Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prinuđen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći. Govorim suviše dugo za jednog pisca. Pisac mora pisati ono što ima da kaže, a ne govoriti”.

Zvona su za njim u julu 1961. zazvonila i Hemingvej je otišao preko rijeke u šumu. Smrt je u tom trenutku na zadnjim nogama šenila poput kučeta i motala mu se oko nogu.

Izvor: e-novine

Život na deponiji

Previše je u Srbiji molera stvarnosti i stručnjaka za prefarbavanje i zato nam je stvarnost u tim užasnim bojama – kaže u intervjuu „15 minuta“ Branko Rosić, zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“.

Glavni junak njegovog romana „A tako je dobro počelo“ Dragan Lomić je spin-doktor, majstor za propagandu, „bivši muzičar, beogradski frajer, kolumnista, marketinška sveznalica“, koji radi za „Demokratsko progresivnu partiju“.

Slučajnosti u knjizi je malo. Mnogi su se prepoznali, a sam Rosić kaže da je knjiga, koja je objavljena 2015. godine, pisana na u periodu promene vlasti između DS i SNS.

Time je, kaže, hteo da pokaže da je „sve isto“.

„To sam video kada sam išao da radim intervju sa Vučićem, tada u opoziciji. Tada sam video taj stranački servis, mlade ljude okolo i onda sam video da nema nikakve razlike od likova koje sam sretao u DS-u. Da je taj servis tih mladih, stranačkih junoša koji opslužuju tu vrhušku. Nisam nailazio da je to neka razlika“ – kaže Rosić.

Ocenjujući da je zavladala apatija, koju najvećim delom prouzrokuju mediji, odnosno način na koji se izveštava o realnosti.

Medijima upravljaju „Lomići“, kojih je sve više.

„Ja mislim da kod nas ima tih molera stvarnosti, tih stručnjaka za prefarbavanje. Upravo zato što je stvarnost u tim užasnim bojama, ne bih ja bio neki poeta pa tražio neka poređenja. Ali mislim ako smo na deponiji a treba da ga predstavim kao akva park, onda mi stvarno treba neki superalhemičar ili mađioničar da me ubedi u to“ – kaže Rosić.

Ideja za nove romane ima još i otkriva detalje nove knjige, koju upravo piše.

Kako mediji utiču na glasače, zašto novinari pristaju na tu „igru“, zašto se povukao iz muzike… možete pogladati u razgovoru sa Rosićem koji je vodio urednik političke rubrike „Južnih vesti“ Aleksandar Stankov.

Autor: B. G.
Izvor: Južne vesti

O skraćivanju jezika

Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу. То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано.

https://www.opismenise.com/media/k2/items/cache/8be8c1081fc3a7b60dd799531ed1890f_XL.jpg

Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама? Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије.

Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова. Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све. Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница. Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене. Довољно је рећи „у-је“ или „суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?! Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи!

Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас. Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”.

Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћулите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц. Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано.

С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија!

Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља.

Кад сам синоћ овде била

Јеботе!

И водице заитила,

Супер!

Дође момче црна ока,

Јеботе!

На коњићу лака скока,

Супер!

Поздрави ме, зборит оде:

Јеботе!

„Дај ми, селе, мало воде!”

Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер!

Посетите књижару Описмени се и купујте омиљене наслове са 30% попуста.

Drugi život knjiga

Iako je većina savremenog sveta daleko od onog starinskog čaja u pet, jedna umetnica dala je svoj doprinos povratku starih vrednosti. Cecilia Levy radi sa veoma osetljivim materijalima, tačnije papirom i to recikliranim iz starih knjiga i stripova koji umesto da se nađu na deponiji dobijaju novi život kao šoljice, bokali i činije…

Mnogi umetnici i dizajneri pronalaze inovativne načine da koriste stare materijale i predmete, a Cecilia Levy je strastveni čitalac i ljubitelj pisane reči pa je tako odlučila da onim papirima koji više ne mogu biti deo književne umetnosti podari novi život i transformiše ih u drugačije ali jednako lepe predmete od umetničkog značaja.

Od starih stripova i knjiga do sada je pravila skulpture, svetiljke i druge predmete a od nedavno Levy je počela da izrađuje i šoljice za čaj i kafu, činije za voće i druge sitnice koje bismo lako mogli da zamislimo kao deo porodičnog escajga nekog ljubitelja čitanja. Sve je, kako sama kaže, počelo još 2009. kada je više kao eksperiment pokušala da od konačnog propadanja sačuva listove jednog stripa, da bi potom usavršila svoju tehniku i nastavila da proširuje mogućnosti i vrste predmeta koje izrađuje od papira.

Pogledajte šta sve mogu vredne ruke jedne umetnice…

image

http://citymagazine.rs/clanak/cecilia-levy-servis-za-caj-od-starih-knjiga-i-stripova/attachment/6349151279234010247

Ana Traveller

Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni. (Tolkin)

gojkov

snovnici

Дневник возача црвеног Фиће

Згоде и незгоде из животa кормилара једног Фиће

Odjek Tišine

priče, poezija i razmišljanja

Dakraljic

književnost i srodne teme

Lovac na sunce

Pesnik. Lovac na sunce. Distrofija bluz. Borac. Nemam prava na predaju i ne priznajem poraz.

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Nemirne misli se poigravaju s umom...

Pišem ono što mi se mota po umu u trenutku kada naidje dama inspiracija

Kutija ljubavi

"Čovek samo srcem dobro vidi "

keithgarrettpoetry

Smile! You’re at the best WordPress.com site ever

aus.gelesen

Buchvorstellungen: Leseeindrücke, Gedanken und Reflektionen

Die Literatouristin

Auf einer Reise durch die Seiten

Meine literarische Visitenkarte

Aus der Feder geflossen und vor die Linse gesprungen

Tintenhain

Bücher, Rezensionen, Lesungen, Reviews

richard k. breuer

Schriftsteller & Verleger

BOOKAHOLICS: till the End of Times

- the Days and Life of book-obsessed Girls

Meine Kritiken

Filme, Serien, Bücher und Gesellschaftsspiele

Das Debüt

~ Mehr als nur ein Literaturblog ~

LiteraturReich

Ein Literaturblog

%d bloggers like this: