Netflix i knjige?

Smrt romana je najavljivana pre više od sto godina, u talasima koji dosežu od Vila Selfa, preko V. S. Najpola, pa sve do Žila Verna. Ali najsvežije odjeke o propasti romana, koji su prouzrokovani padom prodaje fikcije 2018. godine, književni svet u potpunosti odbacuje, u očekivanju da će novi romani Margaret Atvud i Filipa Pulmana podstaknuti rast prodaje za ovu godinu.

U godišnjaku britanskog Udruženja izdavača se navodi da je prodaja fizičkih primeraka fikcije prošle godine opala za 7%. Taj pad nije neutralizovan činjenicom da je prodaja digitalnih izdanja fikcije porasla za 4%, tako da je ukupni pad prodaje fikcije opao za 3% u 2018. godini.

Nasuprot tome, prodaja publicističkih knjiga je porasla za 1%, zahvaljujući porastu prihoda prodaje digitalnih izdanja za 10%. Udruženje izdavača je ukazalo na „upadljiv“ porast prodaje publicističkih dela, koji je u poslednjih pet godina porastao za skoro 30%, kao i „izvanredan“ porast prodaje audio knjiga od čak 43% u periodu između 2017. i 2018. godine.

Izvršni direktor ovog udruženja, Stiven Lotinga, izjavio je da se pad prodaje dešava već nekoliko godina unazad – još od 2014. godine: „Od svih knjiga koje se objavljuju, fikcija je ta kojoj se ljudi najčešće okreću kada imaju slobodnog vremena. Međutim, slobodno vreme se troši i na Netfliks ili igranje kompjuterskih igrica ili posećivanje društvenih mreža, i to stvara konkurenciju.“

Ali Lotinga je, takođe, bio izričit u tome da Netfliks ne doprinosi propasti romana, naglašavajući da su upravo knjige te koje utiču na neke od najkvalitenijih televizijskih sadržaja, kao što su, na primer, „Igra prestola“, „Sluškinjina priča“ ili predstojeća ekranizacija trilogije Njegova mračna tkanja autora Filipa Pulmana, čiji upesi i gledanost, zauzvrat, pospešuju prodaju knjiga.

„Mi smo jedan od presudnih izvora odakle potiču originalne priče i narativi, a pripovedanje je ključno za sve industrije koje se bave kretivnim stvaralaštom, što možemo primetiti u obimu pozorišnih, bioskopskih ili televizijskih adaptacija književnih dela“, rekao je Lotinga. „Sve je to veoma ohrabrujuće. Adaptacije dozivljavaju veliki povratak, tako da je sve to jedan očekivani ciklus.“

Lotinga je takođe napomenuo da se čitalačka publika u proteklih pet godina preusmerila na publicistiku, radije nego na dela fikcije. Navodeći podatak da je porast prodaje fizičkih primeraka publicističkih knjiga od 2014. godine porastao za 24%, Tom Tivnen, novinar finansijskog časopisa The Bookseller, se složio da su „čitaoci koji uživaju u obimnijim književnim delima preusmerili svoju čitalačku praksu sa fiktivnih na publicistička dela.“

„Mislim da je knjiga ’J kao jastreb’ pokrenula ovaj trend jer ljudi priželjkuju upravo te ’memoare koji su od značaja’,“ rekao je Tivnen, „lične priče koje se dotiču širih i zahtevnijih pitanja (poput žalosti, demencije, mentalnog zdravlja) ili takozvane ’pametne nefikcije’ koja se na stručan način bavi širim, univerzalnim problemima.“

Takođe je naveo da su se do pre desetak godina među autorima koji objavljuju publicistička dela nalazile poznate ličnosti poput Šeron Ozborn ili Pitera Keja, međutim, današnje liste najprodavanijih knjiga su prepune naslova koji postavljaju provokativna društvena pitanja. „Ljudi nemaju više toliko potrebe za fikcijom zato što postoji mnoštvo publicističkih priča koje zadiru duboko u ljudsku dušu i u ono što nas pokreće.“

Kejt Skiper, direktorka nabavke lanca knjižara Waterstones složila se da ljudi vole kvalitetnu priču, „bilo da je zasnovana na stvarnim događajima ili izmišljena“, ali je pad prodaje fikcije prošle godine pripisala odsustvu novih naslova velikih romanopisaca.

„Prošla godina nije bila bajna za fikciju ni na koji način“, rekla je. „Samo nekolicina popularnih autora koji pišu fikciju je izbacilo nove naslove.“ Za razliku od prošle, ove godine nas očekuju nastavak „Sluškinjine priče“, novi romani Džona Le Karea i Filipa Pulmana, za koje se očekuje da će uticati na porast prodaje.

„Izdavaštvo ove godine nastupa snažno, i to u svim kategorijama i žanrovima, knjigama koje će privući raznoliku publiku, koje će namamiti kupce u knjižare,“ rekla je Skiperova.

A mi u Beogradu možemo se radovati predstojećem Sajmu knjiga!

Autor: Alison Flad
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković

Advertisements

Grad knjiga – Norveška

Grad knjiga nalazi se između norveškog fjorda Sogne i glečera Jostedalsbren, koji je 1995. godine proglašen za grad knjižaru. Ova knjižara nudi u prevodu, 6 kilometara knjiga.
Mundal, u zapadnoj Norveškoj, je san svakog introvertnog knjiškog moljca. Tamo ima tek 280 ljudi, a više od 150.000 knjiga. Štaviše, u Norveškoj ovo seoce nazivaju i “The Norwegian Booktown” (“Norveški grad knjiga”).Pored secondhand radnji, štala pored puta, i police za knjige uz obale fjordova privlače čitače.

Secondhand knjižare su sastavni deo lokalnih kafića, umetničkih galerija, pa čak i suvenirnica. Ovdje verovatno svaka građevina ima barem jednu policu za knjige.

Većina knjižara u ovom mestu prodaje korišćene knjige jer smatra da ih treba očuvati u ovoj digitalnoj eri.Čitači bi posetu svakako trebalo da usklade sa godišnjim dobima, jer knjižare na otvorenom rade samo od sredine maja do juna. Tada posetioci mogu da učestvuju i u godišnjem sajmu knjiga.

Ovo mestašce je počelo da pohranjuje knjige još 1995. godini i od tada je kolekcija toliko narasla da, kada bi se se knjige poređale, zauzele bi više od šest kilometra.Ali Mundal nije jedino mesto koje ima više knjiga nego ljudi. Daleko seoce Hej, na reci Vaj u Velsu, ima populaciju od samo 1.400 ljudi, dok se knjige broje na hiljade i hiljade. Isto je domaćin književnog festivala i broji desetine prodavnica knjiga.

https://m.facebook.com/groups/440200949387502?view=permalink&id=3039434322797472

Biblioteka u stablu stogodišnjeg drveta

U Srbiji, naročito u velikim gradovima koji i onako nemaju dovoljno zelenila, u poslednjih nekoliko godina ustalio se običaj da se seku stabla drveća. Ovo se radi bez obzira da li je drvo staro i trulo i koje bi i trebalo poseći ili mlado i puno života. Ipak, primer iz američke države Ohajo nam pokazuje kako i trulo stablo drveta može biti iskorišćeno na zanimljiv način.Šarli Hauard je tri metara visok panj drveta starog 110 godina u dvorištu svoje kuće pretvorila u slatku malu besplatnu biblioteku. Do ove biblioteke se dolazi preko niza kamenih stepenika, a zatim otvarate mala vrata načinjena od starog prozora koji se ljulja na svojim šarkama. Ovo stvara osećaj da smo u nekoj knjizi, a ne u realnom svetu.

Lampa u obliku fenjera koja visi iznad vrata samo pojačava romantični utisak. Unutrašnjost biblioteke je osvetljena posebnim svetlima.

Kao i druge besplatne biblioteke i ova radi po principu „uzmi knjigu, daruj knjigu“. Šarli je ovu besplatnu biblioteku napunila svojim knjigama za sve uzraste.


„Neki misli da je ovo samo za klince, ali mislim da su i odrasli uzbuđeni kada zakorače ka maloj biblioteci kako bi pronašli nešto za sebe“, kaže Šarli. „Ova biblioteka nam omogućava da budemo deca.“

Unutrašnjost biblioteke je okrečena po uzoru na Šarlinu kuću, a drveni ukrasi u obliku knjiga iznad vrata nose naslove knjiga za mlade koje su izabrali njen suprug i njihovo četvoro dece.

Fotografije ove biblioteke okačene na Fejsbuku izazvale su niz pozitivnih reakcija širom sveta, čak su i inspirisale nekoliko sličnih akcija, a biblioteci omogućili neprekidni priliv zainteresovanih gostiju.

Biblioteka u Šarlinom zadnjem dvorištu radi bez prestanka, danju ,noću, čak i tokom praznika.

Posetite je ili napravite svoju!

http://www.bookvar.rs/biblioteka-u-stablu-stogodisnjeg-drveta/

KAKO ZARADITI OD UMETNOSTI

Ukratko: Uz pomoć Interneta
„Kako da zaradim od umetnosti?“ se bezmalo svaki umetnik bar jednom u životu zapitao. I složićeš se, odgovor nije ni malo lak. I ovaj moj odgovor koji ćeš sada, nadam se, pročitati, ne mora da znači da će upaliti za svakoga.

Nije nikakva tajna, u pitanju je iskustvo u radu na stvaranju Honorarci.rs portala, iskustva prijatelja i poznanika, i barem donekle, i lično iskustvo (ne smatram se umetnikom, prim.aut.). Honorarci.rs je portal gde mnogi umetnici zarađuju, i hajde da kažemo, dovijaju se – na razne načine. Namerno sam iskoristio izraz dovijaju se, jer smatram da je dovijanje danas ključni sastojak za uspeh u umetnosti, pa i u bilo čemu drugom.


Kako je izvesni C.H. Cooley rekao: „Umetnik ne može da ne uspe. Uspeh je biti umetnik.

Dodao bih sad odmah i izjavu Oscar Wilda: „Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu. A umetnik je jedina osoba koja nikada nije ozbiljna“.

Ok, šta onda treba da uradiš da bi zaradio od umetnosti?
Moraš definisati svoju umetnost kroz ključne reči i hashtagove.
Konkretni primeri:

pisanje (popularno tokom cele godine, najviše od marta do aprila, i od septembra do novembra)
grafički dizajn (u proseku 7000 pretraga mesečno na teritoriji Srbije)
#acrylicpainting (8,4 miliona postova na Instagramu)
Sve ovo možeš besplatno i jako brzo i jednostavno istražiti uz pomoć alata Google Ads (keyword planner) i Google Trends, dok Instagram nudi veoma jednostavno preglede metrika u vezi hashtagova već i sa osnovnim profilom.


Kada pronađeš svoju umetnost među ključnim rečima i hashtagovima, biće ti potrebno da se opredeliš za kanale komunikacije. To mogu biti web sajt, profili na društvenim mrežama, profili na portalima za pronalaženje posla, profili na specijalizovanim platformama za umetnike, i mnogi drugi. Niko nema vremena da to sve sam održava i bavi se svojim poslom pored toga, tako da je važno pažljivo odabrati.

Očekujem da ćeš preskočiti korake pod 1 i 2, jer umetnost, naravno, je l’ te, iziskuje 100%-nu pažnju. 😊Ne zameram ti, dragi umetniče, i skratiću ti muke. Smatram da je dobitna kombinacija za umetnike danas na Internetu: profil na Instagramu i profil na jednoj od mreža za pronalaženje posla.

U ovoj kombinaciji ćeš moći uz optimalno potrošenog vremena da napraviš rezultate i da prodaš svoju umetnost kao proizvod ili uslugu.

Tajni sastojak za zaradu od umetnosti putem Interneta


O ovome nisam odmah na početku hteo da pričam, da te ne bih oterao od teksta, ali kad si već stigao/la do ovde sa čitanjem… 😊

Čoveče ne možeš biti samo umetnik. Mora nešto da se radi.

Malo šale na stranu, ali Internet nam svima nudi opciju da nam pomogne nekako u poslu, a u umetnosti čak pogotovo. Internet i alati na Internetu mogu biti kao produžena ruka u poslu svima nama, i tako ih treba i koristiti.

Da budem sad jako precizan – potrebno je da naučiš još nešto da radiš što se, hajde da kažem, oslanja na tvoju umetnost. Ako je tvoja umetnost pisanje, što mahom na Blacksheep portalu jeste slučaj, onda ti je moj savet da naučiš da pišeš SEO tekstove. Ako se pitaš šta je to, ovo što čitaš je zapravo SEO tekst. Ima za cilj da dovede ljude na Honorarci.rs web sajt i da poveća vidljivost sajta na Google pretrazi. To je ono što je ljudima jako korisno i što su spremni da plaćaju. Kao što vidiš, SEO tekst može da bude i prilično zanimljiv, da ne kažem da ne bude smrtno dosadan, kao neki tekst u kome ti neko objašnjava kako da nađeš pravi posao i budeš uspešan. Poenta je da su SEO tekstovi ništa više do tekstova u kojima koristiš ključne reči. Da bi došao do toga, sada treba da se vratiš na tačku 1 i 2, i zaista nije teško, brzo se ulazi u štos. Kao što Google i sam uvek kaže – „Content is king“, tako da je zanimljiv i koristan sadžraj uvek najviše cenjen kao pojedinačni faktor rangiranja.

Ako želiš da odeš malo dalje, i povećaš sebi cenu, predlažem ti da naučiš da radiš SEO.

SEO može gotovo svako da nauči, i to je zapravo 97% igranje rečima, i malo truda, i tehničkog znanja. Sve preko toga ne mora da te zanima.

Ako si kojim slučajem ipak vredna, znatiželjna i znanja željna osoba, onda možeš i da naučiš baš sve o SEO-u. Da ne ulazim sad u detalje, ali to je jako cenjeno zanimanje, i kvalitetni pisci imaju ogromnu prednost u odnosu na ostale.

Priča se sada baš zakuvava, pazi dobro.

Ako savladaš SEO, moćićeš i da rangiraš svoj sajt gde god poželiš. Samim tim, barem u teoriji moćićeš da zaradiš koliko god želiš.

Kako koji sajt?

Pa taj što si sam/a napravio/la.

Da, i to se stvarno brzo i lako uči. I naslanja se na mnoge umetnosti – dizajn, foto, video, pisanje, you name it, drage umetniče. 😊

Koliko mogu da zaradim na ovaj način?

Pazi, sve u svemu, ako naučiš SEO i pravljenje sajtova, moći ćeš prilično lagano da zarađuješ 500 do 1000 €, onako usput, i da ti ostane dovoljno vremena da kupuješ boje i četkice, nove činele, ili šta god želiš. Možda nekako i usavršiš svoju umetnost na taj način. Jedan od mojih omiljenih domaćih savremenika je Ivan Tokin, i u vezi njega mi je najzanimljivije što je radio gomilu nekih poslova i bitnih i nebitnih, i verujem da su svi imali uticaj na njegovo pisanje danas.

I na kraju, moj predlog za oglašavanje umetničkih dela i usluga je Honorarci.rs profil, i to kategorije:

Umetnost

Dizajn i kreativa

Foto i video

Serviseri i zanatlije

I još 20 različitih kategorija, ako te ništa od ovoga ne zanima, što je naravno potpuno u redu. S druge strane, poslodavci stalno preko Honorarci.rs traže kuvare, pa možeš i Tokinovim stopama.

Na Honorarci.rs platformi možeš da se oglasiš besplatno u svakom trenutku. Ako budeš među prvih 5 prijavljenih dobijaš 1000 rsd kredita za premium oglase. Pošalji nam link do tvog profila na kontakt@honorarci.rs sa naslovom „Honorarci umetnici“.

To je to, najkraće moguće dragi čitaoče umetniče. Nadam se da sam ti pomogao nešto sa ovim. Tu sam za sva dodatna pitanja. Možeš i lično meni pisati na ivan@honorarci.rs

Autor: Ivan Tuševljak, honorarci.rs

Kako zaraditi od umetnosti

Pustite ga na miru

Pustite na miru

Tog mog malog dečaka

Nit’ vam treba

Niti vi njemu sada trebate

Šta će vam neko

Koga tražite samo da vam pomogne

Šta će vam već unapred napisana priča

Bez početka

Sa izvesnim krajem

Slab je on i uplašen

Da bi vaše nemire ugasio

Vaše priče ispričao

Još je mlad

Da ga u oganj bacite

Pustite na miru

Mog nevinog dečaka

Nije on za zla koja mu nudite

Pustite da da sanja

Kao i svi dečaci

Da mašta kako mu ne trebate

Da misli da može

Sam sve da uradi

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović

Kako napraviti svoju kolekciju knjiga

Lične biblioteke imaju dugu i bogatu istoriju. Bile su standardna obeležja domova od 17. do 20. veka. Za višu klasu, biblioteka je bila savršeno mesto iz koga se upravljalo imanjem i družilo sa drugom gospodom (obično uz piće i poneku cigaru). A za radničku klasu, lična biblioteka ili bar nekoliko polica sa knjigama, bili su sjajno bekstvo posle teškog rada, kao i moguće sredstvo za napredak na ekonomskoj lestvici.

Bogata gospoda iz prošlosti obično su sakupljala sabrana dela klasičnih pisaca („Sabrana dela Čarlsa Dikensa“ na primer), izuzetne knjige koje su doprinele napretku civilizacije (takozvane „Velike knjige“) i knjige u vezi sa njihovim ličnim interesovanjem i zanimanjem. Isti standardni naslovi se mogu očekivati u biblioteci svakog gospodina, što znači da je, uz neke značajne izuzetke, prosečna kolekcija donekle dosadna. Na svakom bogatom imanju u SAD ili Britaniji, mogu se naći varijacije jedne iste biblioteke.

Biblioteka radnika je zanimljivija. Ograničen budžet znači da su knjige luksuz i da se kupuju samo sa određenom namerom ili iz duboke i neprolazne strasti za nekim delom. Posledica toga je da biblioteka radnika daje fascinantan uvid u njegov život, iako na prvi pogled ne mora izgledati impresivno.

Važne knjige u našim životima uvek treba da nam budu lako pristupačne. Koje biste knjige poneli sa sobom ako bi pošli u kolibu u australijskoj divljini? Te knjige treba da kupujete. Tu vam nije potrebno nikakvo uputstvo; jednostavno kupujte ona dela koja volite. U formatu koji vama najviše odgovara.

Kolekcija knjiga, s druge strane nešto je sasvim drugačije. Tu idete dalje od formiranja osnovne biblioteke da biste napravili svrsishodnu, pažljivo skupljenu kolekciju knjiga objedinjenu jednom središnjom temom. I tu se zapravo kolekcionari knjiga razlikuju od drugih.

Kolekcionari su lovci koji gone svoj plen na prašnjavim policama antikvarnica. (Ili manje poetski, na treptavim ekranima svojih računara.) Oni grade svoje kolekcije sa naročitim ciljem na umu. Estetika, interesovanja, dobit, milosrđe, posao, zadovoljstvo, učenje, čista želja za izuzetnošću ili možda pohlepa, to su sve razlozi zbog kojih ljudi prave kolekcije knjiga. Na primer, na jednoj polici sam napravio jednu malu kolekciju knjiga na osnovu njihovog izgleda, na drugoj iz interesovanja za temu koju obrađuju, i jednu na kojoj ću kasnije da zaradim.

Međutim, bez obzira na motive, svaka kolekcija knjiga vredna svog imena, mora biti objedinjena oko lako prepoznatljive središnje teme.

Vrste kolekcija knjiga

Ali kakve knjige treba da skupljate? Na šta da se usredsredite? Iako postoji mnogo načina da napravite svoju zbirku, ovo je nekoliko oprobanih recepata:

1. Autorska kolekcija: U ovakvoj vrsti kolekcije, pravite čitavu zbirku od knjiga određenog autora. Obično to znači da kupite prva izdanja svih knjiga nekog pisca, a obimnija zbirka bi uključivala i reizdanja, strane prevode, posebna izdanja i članke u časopisima vezane za njih. Pravljenje autorske zbirke je skup poduhvat ako se odlučite za istaknute pisce. Međutim, možete da napravite jeftinu kolekciju usredsređujući se na pisce u usponu, ili omiljene autore iz prošlosti koji su manje poznati. Varijaciju autorske kolekcije predstavlja ilustrovana kolekcija – sve knjige koje je ilustrovao određeni autor.
2. Kolekcija zasnovana na određenoj listi: Ovakvu kolekciju pravite uzevši neku poznatu listu (na primer, dobitnici Pulicerove nagrade ili nagrade Buker) i onda pokupujete sve knjige sa te liste. I ovde važi da treba da se usredsredite na prva izdanja, a u skupljem obliku, kolekcija bi uključivala reizdanja, klasične edicije, itd.
3. Tematska kolekcija: Tematska kolekcija je ograničena jedino vašom kreativnošću. Intervjuisao sam jednog mladića koji je zarad svoje disertacije, sakupljao sve što je mogao naći o Olimpijadi u Minhenu iz 1972. godine. E to je šmekerska i neočekivana zbirka koju bi neko mogao imati na polici. Slično tome, mogli biste skupljati knjige o pecanju pastrmki u Montani, knjige o golfu u Škotskoj, dela koja se bave vrhunskim kvalitetom kubanskog duvana ili avanturističke romane sa radnjom smeštenom u Africi. Izbor je beskonačan. Knjige iz tematske kolekcije su obično izlizane od silne upotrebe.
4. Estetska kolekcija: Ovakva kolekcija nastane kada se knjige posmatraju kao vizuelna umetnička dela. To uključuje izdanja nekog izdavača u posebnom povezu, knjige sa koricama koje je ilustrovao vaš omiljeni umetnik ili muzičke partiture iz 19. veka na čijim je koricama obojena litografija, ili knjige u povezu od štavljene kože. Sastavljanje estetske kolekcije je slično pravljenju male umetničke zbirke. Tragate za knjigama koje sjajno izgledaju.
Značajno je u kakvom se stanju knjige nalaze

Pravilo je da pokušate da nađete najfiniji primerak koji možete priuštiti. Šta to znači? Pronađite knjigu u najboljem stanju koju vam budžet dozvoljava da kupite. Kada razgledate knjige po internetu ili katalozima, primetićete da prodavci raspoređuju knjige po otprilike standardnim ocenama koje počinju sa „odlično“ i završavaju se sa „loše“:

„Odlično“ znači da je primerak u suštini nov, verovatno nekorišćen, bez znakova upotrebe, pogotovo u odnosu na svoju starost.

„Gotovo odlično“ znači da je skoro novo, ali ima par veoma malih oštećenja, koje prodavci opišu u katalogu.

„Veoma dobro“ znači da postoje jedno ili dva primetna oštećenja, takođe opisana.

„Dobro“ obično ima više oštećenja.

„Solidno“ ima značajan broj mana.

„Loše“ je primerak koji se samo može čitati ali ne odgovara pristojnoj kolekciji knjiga (osim ako delo nije izuzetno retko).

Naravno, način na koji prodavci određuju šta je „odlično“ a šta „skoro odlično“ i slično, subjektivan je ali ovakvo ocenjivanje knjiga daje dobre opšte smernice.

Napomena o knjigama sa omotima koji se skidaju: nabavite ih ako možete. Pokušajte da nađete knjige koje imaju originalne omote u najboljem stanju koje možete priuštiti (to naravno ponekad nije izvodljivo). Omoti se takođe rangiraju od „odlično“ do „loše“, i značajno utiču na vrednost knjige. Primer: prvo izdanje romana „Veliki Getsbi“, F. Skota Ficdžeralda, koštaće vas nekoliko hiljada dolara. Ali prvo izdanje sa originalnim omotom? Preko 100.000! Ozbiljan sam. Tako da nabavite te omote. I zaštitite ih celofanom.

Gde nabavljati knjige za svoje kolekcije

Sada da se pozabavimo time gde da tražite svoje knjige. Preturati police sa knjigama u antikvarnim knjižarama je fino i može dovesti do bitnih otkrića ali takođe je korisno istraživati velike mogućnosti interneta da biste pronašli knjige za svoju kolekciju. Kupindo, Abebooks.com i Biblio.com su dva odlična sajta preko kojih možete da nađete retka izdanja kao i knjige koje se više na štampaju, i kupite ih od nezavisnih prodavaca širom sveta. Ibej takođe predstavlja pravo blago u ovom pogledu.

Kako uštedeti prilikom sakupljanja knjiga

Ako ne želite da bankrotirate prilikom sastavljanja svoje kolekcije, evo nekoliko saveta:

Ne gomilajte nepotrebno: Otarasite se knjiga koje više nisu značajne za vašu kolekciju. Kada nađete bolje očuvane primerke za vašu zbirku, prodajte lošija izdanja. Ibej, ili za naše tržište, Kupindo je od velike koristi u ovom.

Na takvim sajtovima se držite zdravog razuma: Naučite kako da uštedite vreme prilikom potrage. Koristite se isteklim oglasima da vidite koliko se sličnih naslova prodalo u prošlosti. Steknite predstavu o vrednosti neke knjige i onda sledeći put na aukciji dajte ponudu u skladu sa tim. Budite otvoreni za dogovore.

Steknite potrebno poznavanje tematike: Naučite sve moguće o žanru/temi/piscu/ilustratoru. Tako ćete biti sposobni da primetite interesantna izdanja povoljne cene koja će se temom uklopiti u vašu zbirku.

Negujte poznanstva sa prodavcima retkih knjiga: On ili ona će vam ponuditi zanimljiva izdanja vezana za vašu kolekciju pre nego što izađu sa njima u javnost (gde će možda biti izložena po većoj ceni).

Kupujte direktno od prodavca: Sajtovi kao Abebooks.com ili Biblio.com odlični su za kolekcionare ali za svaku prodaju uzimaju proviziju. Posledica toga je da neki prodavci nude knjige jeftinije ako ih kupujete direktno od njih ili sa njihovog vebsajta. Uzmite u obzir ovu opciju naročito kada tragate za nekim skupim izdanjima.

Bez obzira da li želite da budete ozbiljan kolekcionar knjiga ili samo težite tome da nabavite značajne knjige u svom životu, zapamtite ovaj Ciceronov citat o samodovoljnosti: „Onome ko ima biblioteku i baštu, ne treba ništa više“. Neka nam ništa više ne treba.

Da li vi imate kolekciju knjiga? Pošaljite nam vaš komentar o tome.

Izvor: artofmanliness.com
Prevod: Vladimir Martinović