Arhive kategorija: Home

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović

Kako napraviti svoju kolekciju knjiga

Lične biblioteke imaju dugu i bogatu istoriju. Bile su standardna obeležja domova od 17. do 20. veka. Za višu klasu, biblioteka je bila savršeno mesto iz koga se upravljalo imanjem i družilo sa drugom gospodom (obično uz piće i poneku cigaru). A za radničku klasu, lična biblioteka ili bar nekoliko polica sa knjigama, bili su sjajno bekstvo posle teškog rada, kao i moguće sredstvo za napredak na ekonomskoj lestvici.

Bogata gospoda iz prošlosti obično su sakupljala sabrana dela klasičnih pisaca („Sabrana dela Čarlsa Dikensa“ na primer), izuzetne knjige koje su doprinele napretku civilizacije (takozvane „Velike knjige“) i knjige u vezi sa njihovim ličnim interesovanjem i zanimanjem. Isti standardni naslovi se mogu očekivati u biblioteci svakog gospodina, što znači da je, uz neke značajne izuzetke, prosečna kolekcija donekle dosadna. Na svakom bogatom imanju u SAD ili Britaniji, mogu se naći varijacije jedne iste biblioteke.

Biblioteka radnika je zanimljivija. Ograničen budžet znači da su knjige luksuz i da se kupuju samo sa određenom namerom ili iz duboke i neprolazne strasti za nekim delom. Posledica toga je da biblioteka radnika daje fascinantan uvid u njegov život, iako na prvi pogled ne mora izgledati impresivno.

Važne knjige u našim životima uvek treba da nam budu lako pristupačne. Koje biste knjige poneli sa sobom ako bi pošli u kolibu u australijskoj divljini? Te knjige treba da kupujete. Tu vam nije potrebno nikakvo uputstvo; jednostavno kupujte ona dela koja volite. U formatu koji vama najviše odgovara.

Kolekcija knjiga, s druge strane nešto je sasvim drugačije. Tu idete dalje od formiranja osnovne biblioteke da biste napravili svrsishodnu, pažljivo skupljenu kolekciju knjiga objedinjenu jednom središnjom temom. I tu se zapravo kolekcionari knjiga razlikuju od drugih.

Kolekcionari su lovci koji gone svoj plen na prašnjavim policama antikvarnica. (Ili manje poetski, na treptavim ekranima svojih računara.) Oni grade svoje kolekcije sa naročitim ciljem na umu. Estetika, interesovanja, dobit, milosrđe, posao, zadovoljstvo, učenje, čista želja za izuzetnošću ili možda pohlepa, to su sve razlozi zbog kojih ljudi prave kolekcije knjiga. Na primer, na jednoj polici sam napravio jednu malu kolekciju knjiga na osnovu njihovog izgleda, na drugoj iz interesovanja za temu koju obrađuju, i jednu na kojoj ću kasnije da zaradim.

Međutim, bez obzira na motive, svaka kolekcija knjiga vredna svog imena, mora biti objedinjena oko lako prepoznatljive središnje teme.

Vrste kolekcija knjiga

Ali kakve knjige treba da skupljate? Na šta da se usredsredite? Iako postoji mnogo načina da napravite svoju zbirku, ovo je nekoliko oprobanih recepata:

1. Autorska kolekcija: U ovakvoj vrsti kolekcije, pravite čitavu zbirku od knjiga određenog autora. Obično to znači da kupite prva izdanja svih knjiga nekog pisca, a obimnija zbirka bi uključivala i reizdanja, strane prevode, posebna izdanja i članke u časopisima vezane za njih. Pravljenje autorske zbirke je skup poduhvat ako se odlučite za istaknute pisce. Međutim, možete da napravite jeftinu kolekciju usredsređujući se na pisce u usponu, ili omiljene autore iz prošlosti koji su manje poznati. Varijaciju autorske kolekcije predstavlja ilustrovana kolekcija – sve knjige koje je ilustrovao određeni autor.
2. Kolekcija zasnovana na određenoj listi: Ovakvu kolekciju pravite uzevši neku poznatu listu (na primer, dobitnici Pulicerove nagrade ili nagrade Buker) i onda pokupujete sve knjige sa te liste. I ovde važi da treba da se usredsredite na prva izdanja, a u skupljem obliku, kolekcija bi uključivala reizdanja, klasične edicije, itd.
3. Tematska kolekcija: Tematska kolekcija je ograničena jedino vašom kreativnošću. Intervjuisao sam jednog mladića koji je zarad svoje disertacije, sakupljao sve što je mogao naći o Olimpijadi u Minhenu iz 1972. godine. E to je šmekerska i neočekivana zbirka koju bi neko mogao imati na polici. Slično tome, mogli biste skupljati knjige o pecanju pastrmki u Montani, knjige o golfu u Škotskoj, dela koja se bave vrhunskim kvalitetom kubanskog duvana ili avanturističke romane sa radnjom smeštenom u Africi. Izbor je beskonačan. Knjige iz tematske kolekcije su obično izlizane od silne upotrebe.
4. Estetska kolekcija: Ovakva kolekcija nastane kada se knjige posmatraju kao vizuelna umetnička dela. To uključuje izdanja nekog izdavača u posebnom povezu, knjige sa koricama koje je ilustrovao vaš omiljeni umetnik ili muzičke partiture iz 19. veka na čijim je koricama obojena litografija, ili knjige u povezu od štavljene kože. Sastavljanje estetske kolekcije je slično pravljenju male umetničke zbirke. Tragate za knjigama koje sjajno izgledaju.
Značajno je u kakvom se stanju knjige nalaze

Pravilo je da pokušate da nađete najfiniji primerak koji možete priuštiti. Šta to znači? Pronađite knjigu u najboljem stanju koju vam budžet dozvoljava da kupite. Kada razgledate knjige po internetu ili katalozima, primetićete da prodavci raspoređuju knjige po otprilike standardnim ocenama koje počinju sa „odlično“ i završavaju se sa „loše“:

„Odlično“ znači da je primerak u suštini nov, verovatno nekorišćen, bez znakova upotrebe, pogotovo u odnosu na svoju starost.

„Gotovo odlično“ znači da je skoro novo, ali ima par veoma malih oštećenja, koje prodavci opišu u katalogu.

„Veoma dobro“ znači da postoje jedno ili dva primetna oštećenja, takođe opisana.

„Dobro“ obično ima više oštećenja.

„Solidno“ ima značajan broj mana.

„Loše“ je primerak koji se samo može čitati ali ne odgovara pristojnoj kolekciji knjiga (osim ako delo nije izuzetno retko).

Naravno, način na koji prodavci određuju šta je „odlično“ a šta „skoro odlično“ i slično, subjektivan je ali ovakvo ocenjivanje knjiga daje dobre opšte smernice.

Napomena o knjigama sa omotima koji se skidaju: nabavite ih ako možete. Pokušajte da nađete knjige koje imaju originalne omote u najboljem stanju koje možete priuštiti (to naravno ponekad nije izvodljivo). Omoti se takođe rangiraju od „odlično“ do „loše“, i značajno utiču na vrednost knjige. Primer: prvo izdanje romana „Veliki Getsbi“, F. Skota Ficdžeralda, koštaće vas nekoliko hiljada dolara. Ali prvo izdanje sa originalnim omotom? Preko 100.000! Ozbiljan sam. Tako da nabavite te omote. I zaštitite ih celofanom.

Gde nabavljati knjige za svoje kolekcije

Sada da se pozabavimo time gde da tražite svoje knjige. Preturati police sa knjigama u antikvarnim knjižarama je fino i može dovesti do bitnih otkrića ali takođe je korisno istraživati velike mogućnosti interneta da biste pronašli knjige za svoju kolekciju. Kupindo, Abebooks.com i Biblio.com su dva odlična sajta preko kojih možete da nađete retka izdanja kao i knjige koje se više na štampaju, i kupite ih od nezavisnih prodavaca širom sveta. Ibej takođe predstavlja pravo blago u ovom pogledu.

Kako uštedeti prilikom sakupljanja knjiga

Ako ne želite da bankrotirate prilikom sastavljanja svoje kolekcije, evo nekoliko saveta:

Ne gomilajte nepotrebno: Otarasite se knjiga koje više nisu značajne za vašu kolekciju. Kada nađete bolje očuvane primerke za vašu zbirku, prodajte lošija izdanja. Ibej, ili za naše tržište, Kupindo je od velike koristi u ovom.

Na takvim sajtovima se držite zdravog razuma: Naučite kako da uštedite vreme prilikom potrage. Koristite se isteklim oglasima da vidite koliko se sličnih naslova prodalo u prošlosti. Steknite predstavu o vrednosti neke knjige i onda sledeći put na aukciji dajte ponudu u skladu sa tim. Budite otvoreni za dogovore.

Steknite potrebno poznavanje tematike: Naučite sve moguće o žanru/temi/piscu/ilustratoru. Tako ćete biti sposobni da primetite interesantna izdanja povoljne cene koja će se temom uklopiti u vašu zbirku.

Negujte poznanstva sa prodavcima retkih knjiga: On ili ona će vam ponuditi zanimljiva izdanja vezana za vašu kolekciju pre nego što izađu sa njima u javnost (gde će možda biti izložena po većoj ceni).

Kupujte direktno od prodavca: Sajtovi kao Abebooks.com ili Biblio.com odlični su za kolekcionare ali za svaku prodaju uzimaju proviziju. Posledica toga je da neki prodavci nude knjige jeftinije ako ih kupujete direktno od njih ili sa njihovog vebsajta. Uzmite u obzir ovu opciju naročito kada tragate za nekim skupim izdanjima.

Bez obzira da li želite da budete ozbiljan kolekcionar knjiga ili samo težite tome da nabavite značajne knjige u svom životu, zapamtite ovaj Ciceronov citat o samodovoljnosti: „Onome ko ima biblioteku i baštu, ne treba ništa više“. Neka nam ništa više ne treba.

Da li vi imate kolekciju knjiga? Pošaljite nam vaš komentar o tome.

Izvor: artofmanliness.com
Prevod: Vladimir Martinović

Biblioteka na kamilama gospodina Jambe

Ako ste ljubitelj knjiga sve je lako kada u blizini imate biblioteku ili knjižaru. Ali šta ako živite u ruralnim delovima pustinje Gobi? Situacija bi bila mračna da nije Dashdondoga Jamba. Jambo je ceo svoj život posvetio pisanju, prevođenju, objavljivanju i transportovanju knjiga do svakog deteta u Mongoliji koje voli da čita. Kako bi dospeo i da najudaljenijih krajeva zemlje Jamba koristi svoju pokretnu dečju biblioteku.

„Više ne mogu da se setim koliko puta sam obišao zemlju“, kaže Jamba. „Prestao sam da brojim. Nekada sam putovao na kamilama, konjima, kolima koje su vukli konji ili volovi, a sada imam kombi.“

Tokom proteklih dvadeset godina njegova biblioteka prošla je više od 50.000 kilometara kroz svaku oblast Mongolije. Najveći deo je prešao pre nego što je dobio kombi. Na tom putu mu pomažu supruga i sin. Provode po nekoliko dana u jednom mestu kako bi omogućili deci da pročitaju što više knjiga.

„Ovo je malo drugačija biblioteka“, kaže Jamba. „Njeni zidovi načinjeni su od planinskih venaca prekrivenih šumom, plafon od plavog neba, pod je cvetna livada, a sijalica za čitanje je sunce.“

Jamba je svoju ideju počeo da realizuje tokom devedesetih kada je zatvorena i kontrolisana komunistička privreda prešla u otvorenu tržišnu utakmicu. Iako je veći deo promena imao pozitivne posledice, literatura za decu nije imala tu sreću. Većina biblioteka namenjenih najmlađima pretvorene su u banke.

Jamba je pokušao da održi biblioteke živim i da ih spase od kapitalizma.

„Nisam uspeo iako sam se dosta borio“, priznaje Jamba.

Ipak, nije želeo da odustane. Uvideo je da deca nemaju gde da dođu po knjige. Zato je odlučio da knjige dođu do dece. Od tada piše knjige za decu, prevodi stranu omladinsku literaturu na mongolski jezik i donosi knjige do dece koja inače ne bi bila u prilici da ih čitaju. Neke od njegovih knjiga dobile su nagrade za najbolje knjige u Mongoliji, neke su pretočene u pesme, a neke u filmove.

Ono što je značajno pomenuti jeste da je Jamba lavovski deo posla uradio bez ikakve nadoknade. Najveći deo novca za prevođenje, štampanje i prevoz knjiga daje iz sopstvenog džepa. Novac koji zaradi prodavanjem svojih knjiga ulaže u pokretnu biblioteku.

„Ponekad me ljudi pitaju koja je moja lična korist od svega ovoga“, kaže Jamba. „Nemam nikakve novčane i materijalne koristi. Zalaganje za decu me čini srećnim.“

Izvor: Trumpet

http://www.bookvar.rs/biblioteka-na-kamilama-gospodina-jambe/

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

OPROŠTAJNO PISMO, Gabriel García Márquez

Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam svojim izborom odabrao biti marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam.

Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju, a ne prema njihovoj vrijednosti. Spavao bih malo, više bih sanjao, jer znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla.

Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju. Kada bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, već i svoju dušu….
Uvjeravao bih ljude kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti. Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!
Djeci bih napravio krila i poklonio ih za uspješno letenje, ali tek kada nauče letjeti..

Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću nego s osjećajem napuštenosti. Toliko stvari bih se naučio od vas, Ljudi…

Naučio sam da bi svi željeli živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh.

Naučio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek i držat će ga zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgora samo kada mu hoće pomoći da bi se podigao. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, i zato govorite uvijek što osjećate, a činite što mislite, ali u stvarnosti od svega naučenog nemam baš puno, jer kad me polegnu u grob, to ću sve zaboraviti.

Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.

Uvijek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, i zato bih ti hito reći da te veoma volim.

Sutra nema nitko zagarantirano – niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put promatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, za jedan… obzirom da si bio prezauzet da bi im prenio svoje osjećaje, emocije i posljednje želje.

Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’ i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ. Upamti, nitko ne zna i neće pamtiti tvoje skrivene misli, osjećaje, emocije.

Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.

Pokaži svojim prijateljima i bližnjima koliko ih voliš – kako su ti veoma potrebni.