Fukoovo klatno

”Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo djelo. Proučite knjigu, objedinite njen smisao koji smo raspršili i razasuli na više mjesta; ono što smo na jednom mjestu prikrili, na drugom smo pokazali da bi vaša mudrost mogla da ga pojmi” (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, De occulta philosophia).

Fukoovo klatno, Umberto Eko naslovnica

Ovim citatom počinje „Fukoovo klatno“ Umberta Eka. Nekoliko rečenica nakon toga, čitalac se suočava sa izazovom. Veliki broj nepoznatih termina vezanih za oblast kvantne fizike, glavni lik koji se nalazi u muzeju, a ne znamo zašto, atmosfera koja ukazuje na opasnost… Ovo je jedno od djela u kojima, ukoliko čitalac uspije da izađe na kraj sa pomalo nejasnim uvodom i obljem nepoznatih riječi bez da odloži knjigu, nakon nekoliko poglavlja slijedi nevjerovatna avantura trojice protagonista.

U prvom poglavlju se susrećemo najprije sa Kazobomom koji se nalazi u muzeju. Započinje priču govoreći o fizici i Fukoovom klatnu („Fukooovo klatno je nepomično dok se Zemlja ispod njega okreće, bez obzira gdje se ono nalazi. Svaka tačka u univerzumu je nepomična ako se na nju okači Klatno.“).

Belbo, Diotalevi i Kazobom su zaposleni u izdavačkoj kući. U razgovoru se često bave filozofskim i životnim pitanjima. Kazobom piše diplomski rad na temu vitezova Templara koji postaju predmet njihove znatiželje, a zatim i uzrok problema. U želji da se zabave, smišljaju sopstvenu teoriju zavjere, nazvanu Plan, koja povezuje Templare sa drevnim religijama i sektama. Pokušavajući da odgonetnu pitanja i povežu ideje sa stvarnim istorijskim činjenicama, stvaraju mrežu koja povezuje lokacije od Afrike, Indije preko Italije, Francuske, sve do skandinavskih zemalja. Malo po malo, saznajemo mnogo o Kabali, Rozenkrojcerima, ali i o vjerskim obredima vezanim za afričko podneblje, o ritualima koji se izvode uz pratnju bubnjeva, o značenju plesa i ulozi vračeva.

Medjutim, stvari izmiču kontroli kad Plan za njih postaje vise od zabave, a zatim i opsesija. Jednom uvučeni u igru, motiv Templara ih prati gdje god se nalazili i šta god radili. Sve što se dešava njima lično ili ljudima oko njih, sve što čuju ili vide, je na neki način povezano sa Templarima. Pojavljuju se i drugi teoretičari zavjere koji shvataju Plan ozbiljno, a Belbo se nalazi na meti tajnih udruženja koje vjeruju u istinistost njihovih istraživanja. Sporedni likovi su brojni, iza svakog od njih nalazi se interesantna priča koja pomaže čitaocu da složi djeliće slagalice i dobije jasniju sliku o ovom djelu.

Foucaultovo njihalo, Umberto Eco naslovnica

Iako je ova tema odranije poznata, ovo djelo čini se posebnim zbog načina na koji Eko piše. Svako poglavlje nosi ime jednog od deset sefirota. Prema Kabali, svaki od njih predstavlja jedan aspekat božanske prirode koji zajedno čini moćnu cjelinu. Što dalje odmičemo sa čitanjem, sve više se pominju razni naučnici, pisci, veliki mislioci ili slavne ličnosti tog vremena. Iako ove oblasti možda i nisu predmet interesovanja čitaoca, u jednom momentu prevladat će znatiželja i počinjemo istraživati podatke i činenice, kako bismo se približili i bolje shvatili radnju ili razumjeli dijaloge.

Potrebno je malo vremena da bismo se navikli na Ekov stil pisanja, način na koji se čitaocu serviraju činjenice, kako prelazi sa jedne teme na drugu, ili iz ugla jednog pripovjedača na drugog. O mladom Kazobomu saznajemo više kroz priču o njegovom školovanju, sastancima u lokalnom baru, zanimanju za Templare. Belboa upoznajemo kroz kratke djelove u kojima govori o sebi ili pomoću dokumenata pronađenih na njegovom računaru kojem daju ime Abulafija. Belbo je primjer pasivnog junaka, sputava ga prošlost, kukavičluk ili nešto treće („Pošto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka, odlučio sam da budem pametan posmatrač.“).

Što duže čitamo knjigu, ona postaje zanimljivija. Činjenice se povezuju u cjelinu, djelovi stvaraju kompletnu sliku, jasniji su psihološki profili junaka, njihovi problemi i stanje u kom se nalaze, a uz sve to pratimo i priču o Templarima. Ne može se žanrovski ograničiti ovo obimno djelo; u njemu se nalaze elementi avanturističkog romana koji nas vodi na lokacije širom svijeta i upoznaje sa istorijskim događajima i običajima tog vremena, ali i misterije, detektivskog, psihološkog romana, post-modernizma i egzistencijalizma. Ponekad imamo utisak da listamo enciklopediju čija su poglavlja međusobno povezana pričom, a nekada da čitamo satiru koja se dotiče svega – od ljudske gluposti do istine koja se krije upravo u toj gluposti („Nauka može da bude iskorištena da bi čitalac ostao bez daha.“). Svako poglavlje započinje citatom, a nerijetko smo primorani posegnuti za rječnikom stranih riječi i izraza, budući da je veliki broj ovih citata na francuskom, latinskom, italijanskom, španskom ili portugalskom jeziku. Izrazi ‘No pasaran’ ili ‘facies hermeticae’ se pojavljuju nekoliko puta.

„Fukoovo klatno“ je prvi put objavljeno 1988. godine. Istorijski događaj koji se u djelu spominje je Revolucija 1968. U njoj se krije jedan od uzroka nezadovoljstva dve generacije, koje teže da saznaju istinu o životu. („Znate, za moju generaciju koja je gutala razočarenja od jutra do sutra, to može da bude veoma utješno. – Moja generacija se još više nagutala od vaše.“). Preispituje se religija i postojanje Boga, ali i sve forme ideologije kao što su fašizam, socijalizam, otpor.

Kao i svaku drugu knjigu, „Fukoovo klatno“ možemo razumjeti i doživjeti na različite načine. No, ukoliko se posveti dovoljno vremena i naoruža strpljenjem potrebnim za čitanje uvodnih poglavlja, ova knjiga nudi mnogo činjenica, informacija, različitih pogleda na svijet, zanimljivih avantura, a sve to napisano jedinstvenim stilom Umberta Eka.

Srpsko izdanje

vulkan izdavaštvo logo Fukoovo klatno

http://www.citajme.com

Knjige za koje ljudi najčešće lažu da su ih pročitali

ako bi se društvu predstavili kao inteligentniji, više od 60 odsto ljudi tvrdi da je pročitalo određene knjige.

Istraživački tim je anketirao oko 2.000 Engleza o taktikama koje koriste, kako bi se drugima učinili pametnijima i došao je do zanimljivih rezultata.

Čak 42 odsto ljudi se oslanja na televizijske adaptacije i skraćene verzije knjiga, koje se mogu naći na internetu kada govore o delu koje nisu pročiali. Polovina odraslih učesnika ankete je priznala da većinu knjiga koje stoje na njihovim policama nisu pročitali, dok tri odsto ljudi krije koje knjige i časopise zaista čita.

Uglavnom su to sledeći naslovi:

1. “1984”, Džordž Orvel

2. “Rat i mir”, Lav Tolstoj

3. “Velika očekivanja”, Čarls Dikens

4. “Lovac u žitu”, Selindžer

5. “Put u Indiju”, Forester

6. “Gospodar prstenova”, Tolkin

7. “Ubiti pticu rugalicu”, Harper Li

8. “Zločin i kazna”, Dostojevski

9. “Gordost i predrasude”, Džejn Ostin

10. “Džejn Ejr”, Šarlota Bronte

Često su to i “Biblija”, “Odiseja” i “Orkanski visovi”.

Zašto se upravo ove knjige nalaze na spisku i kakve koristi imamo od toga što tvrdimo da smo čitali dela koja nikada nismo čak ni otvorili?

Odgovor je jednostavan: u pitanju su klasici, kompleksne i opširne knjige, koje omogućavaju isticanje u društvu ili uklapanje u intelektualne krugove.

Izvor: Radio 021

Princeza Ateh

ATEX (IX vek)-hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno.Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti nakon Hazara.Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre nego što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim rečima Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbavala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazivao je u IX veku ,,hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija,što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

hazarski_recnik
Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara,pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica i sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog-sv.Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult je nastao u vezi sa verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna da li joj je bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh,koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Oče haš i Raduj se, Marijo! Hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

“Na našem brodu,moj oče, posada mili poput mrava:oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim kotarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leća, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti,moj oče,n emaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otas,pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.”

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:
Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog.U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona, jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer ne znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje materi. Ako me sada upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom,ali na bolji način…
Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre.

Ipak,postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koja govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa,od navođenja ove priče neće biti štete.Ona glasi:

Brzo i sporo ogledalo

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: -Navikla sam na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda,čak i na raskršćima, i što je najgore,od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo, a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namerivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.
customLogo

“Хазарски речник” – Милорад Павић

http://www.pulse.rs

Čita se…

Krenuo sam uporedo da čitam tri knjige. Dugo nisam imao ni volje ni vremena da nešto konkretno pročitam, pa da nadoknadim. 😉

  • Baldasarovo putešestivje, Amin Maluf
  • Vodi me na vodu, Jelena Vuković
  • A planine odjeknuše, Haled Hoseini

Maluf mi se malo ponavlja u ovoj knjizi, pripovedanje je “iseckano” i na momente konfuzno. Svejedno, zanimljivo do sada (polovina knjige), ali nije ni blizu Samarkanda.

Vodi me na vodu je baš “ženska” knjiga, ali sasvim čitljiva. Pošto sam i sâm prolazio kroz sličnu situaciju, dosta stvari su mi više nego poznate. Za sada(trećina knjige), sasvim solidno

Hoseini mi je otkrovenje. Gledao sam filmove po njegovim knjigama, ali nikada nisam ništa pročitao. Odlično pripovedanje, odlična razrada likova. Lagano i pitko, a svejedno sa dubinom. Fenomenalna knjiga, ostaje mi još četrdesetak stranica.

10 filmova za koje možda niste znali da su snimljeni po knjigama

Rekvijem za snove (Requiem for a Dream, 2000)

„Rekvijem za snove“ je film snimljen 2000. godine u režiji Darena Aronofskog, a nominovan je i za Oskara. Oslikava tragičan sunovrat četiri zavisnika, prikazujući ih, simbolično, kroz tri godišnja doba: leto, jesen i zimu. Svaka od ovih osoba ima svoj san koji pokušava da ostvari posredstvom različitih opijata. Film je za inspiraciju imao istoimeni roman Hjuberta S. Džuniora, napisan 1978. godine.

Forest Gamp (Forrest Gump, 1994)

Verovatno ne postoji mnogo ljudi koji nisu barem čuli za ovo kultno ostvarenje, koje je osvojilo čak 6 Oskara, ali koliko ljudi zna da je film zapravo inspirisan romanom? Originalnu priču napisao je Vinston Grum, 1986. godine.

Kum (The Godfather, 1972)

Još jedno kultno filmsko ostvarenje koje svoje postojanje duguje književnosti. Mario Puzo je svojim romanom „Kum“ (1969) inspirisao seriju filmova i time značajno doprineo ovoj umetnosti. Osim ovog romana, Puzo je napisao još nekoliko romana o mafiji, kao što su „Sicilijanac“ i „Zakon ćutanja“.

Kad jaganjci utihnu (Silence of the lambs, 1991)

Doktor Hanibal Lektor, za čije tumačenje je Entoni Hopkins dobio Oskara, iznikao je iz pera američkog pisca Tomasa Harisa. „Kad jaganjci utihnu“ (1988), roman koji je inspiriao istoimeni film je zapravo drugi roman o Lektoru. Ovaj briljantni psihijatar i surovi serijski ubica se prvi put pojavljuje 1981. godine u romanu „Crveni zmaj“ (takođe ekranizovan 1986. i 2002. godine).

Isijavanje (The Shining, 1980)

Ljubiteljima Stivena Kinga, čuvenog američkog pisca, ova informacija je sigurno poznata. „Isijavanje“ (1977) je samo jedan od romana ovog autora koji doživeo svoju filmsku adaptaciju. King je jedan od pisaca koji su najviše privlačili Holivud, pa su njegova dela doživela više od 50 ekranizacija (ne računajući serije i TV filmove).

Ajkula (Jaws, 1975)

Kada je Piter Benčli potpisao ugovor za ekranizaciju svog romana (1971), nije ni sanjao kakav uspeh će adaptacija doživeti. Film je, zbog velike popularnosti, dožieo čak tri nastavka, a interesantno je da se Benčli nije složio sa idejom o prvom nastavku, jer, kako je rekao, ko bi želeo da gleda toliko filmova o napadima ajkula? Ispostavilo se – mnogi, s obzirom na to da je prvi film ostvario jednu od najvećih zarada u Holivudu u to vreme.

Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany’s, 1961)

Lik Holi Golajtli, u dugoj crnoj haljini sa muštiklom, prva je asocijacija na čuvenu holivudsku glumicu Odri Hepbern. Pre nego što je ovekovečena na velikom platnu, Holi je postojala kao literarni junak u najpoznatijem romanu Trumana Kapota, napisanom 1958. godine i uvek je bila, po rečima samog pisca, njegova omiljena kreacija.

Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993)

Lik Oskara Šindlera u filmu koji je Liamu Nisonu doneo nominaciju za Oskara, a režiseru Stivenu Speilbergu osvojenih čak 7, inspirisan je romanom Tomasa Kenelija (Schindler’s Ark, 1982). Ovaj biografski roman napisan je kako bi ovekovečio život i delo Šindlera, člana nacističke partije, koji je tokom Drugog svetskog rata uspeo da spasi preko hiljadu Jevreja zaposlenih u njegovoj fabrici. Zanimljivo je da, iako je bio zainteresovan za priču, Spilberg najpre nije bio siguran da je spreman da režira film o Holokaustu, pa je pokušao da ponudi projekat drugim režiserima, da bi na kraju ipak odlučio da preuzme rizik. „Šindlerova lista“ danas važi za jedan od najboljih filmova snimljenih na ovu temu.

Neprilagođena (Girl, Interrupted, 1999)

„Neprilagođena“, film u režiji Džejmsa Mangolda, u kojem glavne uloge tumače Vinona Rajder i Anđelina Žoli, jeste filmska adaptacija istoimenog memoara Suzane Kejsen (1993). U ovoj knjizi, autorka opisuje svoj boravak u psihijatrijskoj bolnici, nakon što joj je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti. Nakon premijere filma, koji je Žolijevoj doneo Oskara, autorka je optužila reditelja da je priču učinio melodramatičnom, dodavši delove zapleta koji ne postoje u originalu.

Pijanista (Pianist, 2002)

Film Romana Polanskog, bazira se na istinitoj priči opisanoj u memoarima poljskog kompozitora jevrejskog porekla, Vladislava Špilmana, prvi put objavljenih pod imenom „Smrt grada“, 1946. godine. Priča opisuje kako je Špilman preživeo deportaciju Jevreja u koncentracione logore. Zbog stava da nisu svi Nemci loši, knjiga je dugo bila pod cenzurom. Najzad, 1998. godine, ponovo je objavljena, najpre u Nemačkoj pod naslovom „Čudesno preživljavanje“, a zatim i u Engleskoj kao „Pijanista“. Knjiga je doživela svetsku slavu nakon ekranizacije u režiji Polanskog, koja je nagrađena sa 3 Oskara.

Autorka teksta je Sandra Bakić Topalović sa bloga Stsh’s Book Corner 

Winnetou

“Znaš li, čitaoče, šta znači reč “greenhorn”?”

Ovim rečima počinje čuveni roman “Winnetou”, ništa manje čuvenog nemačkog pisca Karla Maya.
Generacije čitalaca odrasle su uz ovo delo o Divljem Zapadu, a imena ovog poglavice Apača, njegovog krvnog brata Old Shatterhenda, Intschu Tschunae, Sama Hawkensa i ostalih, ostaće večno ubeležena u srcima čitalaca.

“Greenhorn“ je došljak na negostoljubivom Divljem Zapadu, a narator priče (roman je pisan u prvom licu) je “greenhorn” od glave do pete, došljak iz Nemačke željan da piše o svojim budućim pustolovinama prekaljenog zapadnjaka. Dakle, roman je neispunjena fantazija samog Karla Maya, koji nikad nije kročio nogom na tlo Sjedinjenih Država. Njegov izmišljeni alter-ego, Old Shatterhand, preteča je Zagora i sličnih heroja koje poštuju i Indijanci i beli doseljenici. On je rođeni lovac, čitač tragova, borac i neustrašivi junak, a nadimak duguje razornoj moći svojih pesnica.

15a-Winnetou-Book1

Njegov tutor, po dolasku na zapad, postaje presimpatični Sam Hawkens, ponosni vlasnik puške po imenu “Liddy”, ali ne i sopstvenog skalpa – jer su mu isti, jednom davno, skinuli neprijateljski raspoloženi Indijanci.
Učenik vrlo brzo preraste svog učitelja, stiče zapadnjačko ime “Old Shatterhand”, i upoznaje mladog poglavicu Apača, Winnetoua, i njegovog oca, mudrog Intschu Tschunu. Njihov prvi susret završava se neprijateljstvom baziranim na pogrešno protumačenim namerama, ali dojučerašnji “greenhorn” i mladi poglavica postaju braća po krvi. Takođe, razvijaju se nežna osećanja između Old Shatterhanda i Winnetouove sestre, Nscho-Tschi. Da idila ne potraje, postaraće se zlikovac Santer, čije prezime prosto vrišti da mu urimujemo nešto sa “mater”.

Tri dela romana prate burna dešavanja oko ovih navedenih likova.
Kada sam prvi put držao ovo delo u rukama, imao sam tri godine, a stariji burazer ga je upravo dobio za odličan uspeh u prvom razredu osnovne. Pošto sam ja u tom momentu imao tri godine, valjalo je sačekati još par godina dok i ja naučim da čitam samostalno i uživam u ovom romanu. Bilo je to sjajno izdanje “Prosvjete – Sveučilišne Naklade Liber”, sa tvrdim koricama, likovnom opremom Zlatana Vrkljana koja me je kao klinca fascinirala, i kutijom u kojoj su se tri dela romana nalazila.
Ne štampaju se više knjige na taj način.

Svi su klinci u kraju čitali “Winnetoua”, “Blago u Srebrnom Jezeru”, “Sablast Liana Estacada”, “Old Surehand”, “Old Firehand”, sve te “oldove” i ostala dela Karla Maya. Komšija je hteo da mi postane krvni brat, ali kad je predložio zasecanje dlana nožem u cilju rukovanja kojim bi i zvanično postali Winnetou i Old Shatterhand iz Jastrebačke ulice, shvatio sam da, ipak, preterujemo. On, zapravo. A tek priče mog ćaleta… One o filmovima o Winnetouu, u kojima je glumio Pierre Brice, kao i naše gore list, Gojko Mitić.

Zvučalo mi je neverovatno da su neki od tih filmova snimani kod nas u Deliblatskoj peščari ili tako negde. Nije mi zvučalo nimalo čudno da je legendarni fotograf iz mog rodnog grada, Keker, glumio Indijanca u jednom od njih. Kad možeš da progutaš Winnetoua snimanog u socijalističkoj Jugi, normalno je da Keker gine kao statista u nekoj sceni puškaranja.

Nedavno sam opet uzeo da pročitam ovaj roman, sa vremenske distance od (uf! što bi uzviknuli uzbuđeni Indijanci) čitavih trideset godina. Najpre sam ubedio sebe da je naivno, da je prošlo vreme kad je to moglo da me zainteresuje, i to u vreme kad smo još uvek bili Titovi pioniri. Onda sam počeo da gutam strane i došao do zaključka da je roman, pa, prelep.

Nema takve priče o prijateljstvu, mešanju kultura, borbi za pravdu, a sve u odeljku “dečje biblioteke”.
Roman ima tragičan kraj, kao i narod o kome je napisan. Bez obzira na navedene naslove u kojima se Winnetou takođe pojavljuje, radi se o ortokvelima (delima koja stoje pod pravim uglom u odnosu na pravac odvijaja radnje nekog dela, ni prikvel ni sikvel), jer pravi Winnetou u ovom romanu – gine. Kao i u najboljim epzodama još jednog mog heroja, Texa Willera, tragični gubici bliskih osoba daju težinu priči, osnov osveti i setne flešbekove uz logorsku vatru sa prijateljima.

I, za kraj, ako vas do sada nisam ubedio da (ponovo) pročitate ovaj roman-osnovu kulture mladih nekada, sledi završni pasus romana. Onaj isti koji je, svojevremeno, čitao i mlađahni Adolf Hitler, i nije postao nimalo bolji čovek čitajući ga. Zapravo, postoje tekstovi na internetu o uticaju Karla Maya na celu tu Treći Rajh generaciju. Kao, on ih je zadojio pričama o junaštvu, lažnoj moralnosti i glorifikaciji surovosti.

Odavno tvrdim da nema većeg đubrišta od interneta, ali svako bira da li će na tom đubrištu pokupiti odbačeni par uložaka ili upotrebljivu katodnu cev. Voleo bih da ovaj deo teksta nisam ni napisao, ali izvesni nivoi ljudske gluposti me uvek pogode. A sada, pomenuti citat koji mi i dan-danas, posle toliko godina, nepogrešivo tera suze na oči:

Ali ko u planinama Gros-Ventre na reci Metsur bude stajao kraj groba Apača, taj će reći: ”Ovde leži Winnetou, Indijanac i veliki čovek.” A kad poslednji komadić oporuke istruli među grmljem i vodom, onda će jedna generacija istinoljubivih ljudi stajati pred savanama i planinama Zapada i reći:
“Ovde počiva crvena rasa; ona nije postala velika, jer joj to nije bilo dozvoljeno”.

Piše: Milan Katić

Izvor: Helly Cherry

Kako čuvati knjige?

Bilo da na vašim policama imate jako retke i novčano vredne knjige ili samo one koje za vas imaju čistu sentimentalnu vrednost, sve te knjige zahtevaju specifičan način održavanja i čuvanja. Kako bismo vam dokazali da vam nije potrebna Vatikanska biblioteka i specijalne prostorije sa kontrolisanom klimom, predstavićemo vam u nekoliko kratkih koraka kako da očuvate vaše omiljene knjige.

gallery_1425422720-hbx0910108a
Zaštita od Sunca

Kako ne postoji krema za sunčanje koja štiti papir, vaše knjige morate skloniti od direktne sunčeve svetlosti. Ukoliko su vam police ipak izložene Suncu, umotajte knjige u plastične uvijače otporne na UV zrake (mogu se nabaviti u zanatskim prodavnicama ili putem interneta).

Brišite prašinu

Prašina na knjigama može biti mnogo opasnija nego što mislite. Nagomilana prašina može dovesti do pojave buđi, pa čak i određenih vrsta insekata. Jedini način da sprečite nagomilavanje prašine je…pa, da redovno brišete vaše knjige. Budite nežni i nemojte da koristite hemijska sredstva za čišćenje. Plastični uvijači i ovde mogu biti od pomoći. Druga solucija je da vaše knjige čuvate u zastakljenim ormanima.

Temperatura i vlažnost

Držite vaše knjige dalje od raznih izvora toplote poput grejalica i ventilacionih otvora. Pod prevelikim uticajem toplote, korice knjige mogu popucati, a takođe je štetno i po lepak koji pričvršćuje stranice. Voda iz klima uređaja, cevi ili propustljivih prozora takođe može oštetiti vaše knjige, pa ih treba čuvati dalje od ovih ”nemani”. Knjige ne bi trebalo držati ni u preterano hladnoj, ni u preterano toploj prostoriji.

home-decor-room-library-library-best-design-ideas-awesome-building-a-home-library-building-a-home-library

Ređanje knjiga

Trudite se da ne zbijate previše knjige jednu uz drugu. Pritisak nije dobar za ivice koje se mogu dodatno oštetiti prilikom skidanja sa police. Ne bi trebalo ni slagati knjige na gomile ili ih ostavljati otvorene licem nadole.

Ovo su bile osnovne tehnike koje bi svaki kolekcionar ili knjiški moljac trebalo da zna ukoliko želi da svoje knjige održi u ”čitljivom” stanju. Možda nekome ovo izgleda kao prevelika obaveza, ali strastvenim zaljubljenicima u književnost ovo ne predstavlja nikakav problem. Stan bi izgledao previše sterilno bez polica prepunih knjiga, one predstavljaju estetski odraz njihovih vlasnika, a samim tim i sliku njihove duše.

10 odličnih Fejsbuk stranica za pisce

Fejsbuk, možda najveći neprijatelj svih pisaca. To silno odugovlačenje, iskušenje, neprekidno bombardovanje nebitinim informacijama… Ali, hej, ne mora sve da bude nužno loše! Pogledajte listu Fejsbuk stranica koje mogu koristiti svim piscima.

1. Poets and Writers

Ova stranica je odličan izvor za pisce jer nudi gomilu informacija o književnim konkursima, kao i članke o svim stadijumima pisanja nekog dela. Ovde se dnevno možete informisati o svemu iz sveta književnosti i često pronaći ”odbeglu” inspiraciju za pisanje.

2. Banned Books Week

Kao što i sam naziv kaže – zabranjene knjige. Ova stranica nudi informacije o nepravdama koje su se tokom istorije odvijale u književnom svetu, trenutno zabranjenim knjigama i cenzuri kojoj su pisci podvrgnuti.

3. TED

Piscima je potrebna inspiracija, a gde lakše da je nađu nego među brojnim TED razgovorima?

4. NaNoWriMo

NaNoWriMo (National Novel Writing Month) nije ograničen samo na novembar mesec. Stranica je aktivna tokom čitave godine, nudeći pregršt korisnih saveta.

5. Writers Write

Za više citata, zanimljivih činjenica i uputstava za pisanje, posetite ovu stranicu.

6. Letters of Note

Kada živite od pisanja, svesni ste da je za kvalitetno pisanje neophodna komunikacija. A pre aplikacija i mejlova, pisala su se pisma. Letters of Note nam pruža uvid u prepiske nekih od najvećih pisaca.

7. Hedgebrook

U središtu pažnje nalazi se žena, a Hedgebrook kao prebivalište za žene nudi veliki broj ohrabrujućih citata i priča.

8. Humans of New York

Ko još ne pronalazi inspiraciju u pričama Njujorčana koje svakodnevno beleži ekipa koja stoji iza stranice Humans of New York?

9. Tin House

Postoji mnogo sjajnih onlajn magazina koje bi pisci trebalo da prate, a Tin house je definitivno jedan od njih. Veliki broj saveta, muzike i ponuda za posao u domenu pisanja.

10. The Writers Almanac
Služi da vas podseti zašto ste se odlučili da postenete pisac. Naravno, nudi i dnevnu dozu poezije koja će vas održati svežim i kreativnim.

Šta čekate? Sedite, skrolujte, klikćite, pišite!

Izvor: Happy Novi Sad

Da li nas e-knjige čine površnim čitaocima?

An Mangen, profesor norveškog Nacionalnog centra za čitalačko obrazovanje i istraživanje, smatra da u zavisnosti od toga da li čitamo “staromodne” knjige ili one u elektronskoj formi, drugačije doživljavamo i razumevamo pročitano.
U studiji koju je zajedno sa svojim timom predstavila u julu na konferenciji u Italiji, a čiji su rezultati objavljeni u časopisu Njujorker, norveška naučnica ističe da opipljivost papira, odnosno neopipljivost digitalnog, utiču na čitaoca na mnogo načina.

U okviru svog istraživanja, Mangen i njene kolege zatražili su od grupe strudenata da pročitaju roman iz dva formata: sa papira i ekrana. “Tokom procene razumevanja teksta koje su čitaoci pokazali, Mangen je primetila da je forma veoma važna. Kada su čitaoci pozvani da događaje iz priče iznesu hronološkim redom, što je jednostavan zadatak narativne rekonstrukcije, koja ne zahteva nikakvu dublju analizu, niti kritički osvrt, oni koji su pročitali roman sa papira su to daleko bolje učinili, praveći manje grešaka i generalno dajući tačniju verziju priče”, navodi se u članku.

B0ob5CNIQAAHL06

“Reči su delovale identično – Kindl se čak trudi da imitira odštampanu stranicu, ali fizička opipljivost knjige nesumnjivo utiče na razumevanje pročitanog”, piše Njujorker.

Merijen Volf, direktorka Centra za istraživanje čitanja i jezika pri bostonskom Univerzitetu Tafts, u svom zapažanju ide još dalje, strahujući da bi potpuno okretanje digitalnom formatu uticalo na “procese sofisticiranog razumevanja” teksta, tj. da bi dovelo do slabijeg razumevanja pročitanog.

“Čitanje je most ka misaonom. Mislim da je ovaj proces kao jedan od aspekata čitanja zaista ugrožen”, ističe Volf, koja smatra da bi se moglo desiti da se proces čitanja sa razumevanjem nikada u potpunosti ne razvije kod mlađih čitalaca, a da kod starijih vremenom atrofira.

U članku koji je objavio, list Fajnenšel tajms podseća, međutim, da je naš mozak prilagodljiv organ i da su naše trenutne čitalačke navike formatirane u odnosu na papir. Tako, na primer, kada čitamo, razvijamo tzv. “kognitivne karte”: sećamo se da se određeni odlomak nalazi u gornjem delu stranice, ili da u zavisnosti od težine leve ili desne strane knjige koju držimo u ruci znamo koliko nam još ostaje da čitamo do kraja.

To znači da bi čitanje na ekranu moglo da utiče na prostornu memoriju. Kao što objašnjava Fajnenšel tajms, “višegodišnjim čitanjem, podsvesno smo naučili da kreiramo kognitivne karte, a moguće je da osobe koje su odrasle čitajući eknjige neće posezati za istim pomagalima već će se poštapati drugim sredstvima”.

Ovo optimističko razmišljanje ne umanjuje brigu književnika. Britanski pisac Tim Parks izjavio je listu Gardijan da će velike književne klasike, poput Dikensovih i Foknerovih romana, koji od čitalaca zahtevaju veću koncentraciju i dublje razmišljanje, internet uništiti, jer su moderni čitaoci previše rasejani da bi ih razumeli.

Njegov kolega Vil Self se u potpunosti slaže s njim, najavljujući “smrt romana”

Izvor: Happy Novi Sad