Ovako je uništena Aleksandrijska biblioteka

Aleksandrijska biblioteka bila je nekad najveća biblioteka antičkog sveta. Nalazila se u Aleksandriji, na obali Sredozemnog mora, u današnjem Egiptu.

Aleksandar Veliki prvi je naredio izgradnju velike biblioteke, ali nije doživeo da je vidi, kao ni grad koji je po njemu dobio ime. Ubrzo je Aleksandrija postala najveći grad zapadnog sveta, grad papirusa i centar trgovine knjigama, piše Newsweek.

pwdvtBiblioteka je osnovana početkom trećeg veka pre nove ere, a osnivači su bili kraljevi iz dinastije Ptolemeja. Duhovni pokretač i prvi organizator bio je Grk Demetrije iz Falerona. Za njenog postojanja, upravnici biblioteke bili su redom učeni ljudi i književnici, kao i priređivači klasičnih epova: Zenodot iz Efesa, pesnik i gramatičar Likofron iz Halkisa i kritičar i filolog Aristarh sa Samotrake.

Gradnju biblioteke i muzeja počeo je Ptolemej I Soter, oko 290-283. p.n.e., a nastavio Ptolemej II Filadelf – Soter. Izgrađena je u aristokratskom delu grada Brukejon, kraljevskoj četvrti, u stilu Aristotelove Akademije. Broj knjiga i/ili papirusa u biblioteci se u izvorima navodi različito.

Dok jedni ukazuju da je bilo 700.000 primeraka, drugi tvrde da ih je bilo 500.000 ili 600.000, a Karl Sagan čak navodi da ih je bilo milion. Biblioteka je čuvala radove najvećih umova antičkog vremena. Na opštu civilizacijsku žalost, gotovo sva ta dela uništena su u velikim požarima.

Neka od najzanimljivijih svedočanstava njenog uništenja dobili smo od rimskih autora, prema kojima je biblioteku prvi put zapravo slučajno uništio Gaj Julije Cezar tokom opsade Aleksandrije 48. godine p.n.e.

“Kada je neprijatelj pokušao da preseče njegovu (Cezarovu) flotu, morao je da se brani uz pomoć vatre, koja se proširila sa dokova i uništila veliku biblioteku”, pisao je čuveni Plutarh u životopisu Julija Cezara.

Drugo uništavanje biblioteke izveli su hrišćani, ubrzo nakon što je 387. godine hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva. Car Teodosije I 391. godine naredio je uništavanje svih paganskih hramova. Tada hrišćani, s aleksandrijskim patrijarhom Teofilom na čelu, spaljuju Aleksandrijsku biblioteku.

Treće i poslednje veliko uništavanje biblioteke odigralo se kada je muslimanska armija osvojila Aleksandriju 642. godine nakon što je porazila vizantijsku vojsku u bici kod Heliopolisa. Zapovednik muslimanske vojske je upitao kalifa Omera šta da rade s bibliotekom, odnosno s knjigama. On je dao čuveni odgovor: „One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu s njim, što znači da su suvišne.”

Iako su sva tri uništavanja zapisana u istorijskim izvorima, naučnici nisu sasvim sigurni u njihovu verodostojnost, pre svega zbog moguće pristrasnosti drevnih pisaca, a zatim i zbog manjka arheoloških nalaza koji potvrđuju razmere biblioteke ili uzrok njenog nestanka.

Sve dok svi stanovnici ne napuste Aleksandriju i arheološka iskopavanja u gradu budu dozvoljena, verovatno nećemo saznati pravu istinu o bespovratnom gubitku znanja starog sveta.

Izvor: B92

Hobi ili ima li života posle posla?

Kada vas je neko poslednji put pitao da li imate i šta je vaš hobi? Negde na putu od posla do kuće i obrnuto, vremena posvećenog za porodicu i prijatelje, svih tih dodatnih obaveza i obavezica, vremena da se zdravo naspavamo, zagubio se hobi. Izgubilo se vreme samo za nas kada možemo da se ’igramo’, stvaramo, vežbamo, i to samo zato što to želimo.

S druge strane, hobiji su nam preko potrebni, i to kažu… pa skoro svi. Psiholozi jer smatraju da nas čini i održava psihički zdravima, društvo koje nas smatra interesantnijima kada imamo hobi, i poslodavci koji baš hobi mogu da uzmu kao presudnu tačku da li da vas zaposle.

Kako je to neko lepo definisao: Hobiji su ugao našeg postojanja nad kojim imamo utisak kontrole, oblast u kojoj osećamo da možemo da postignemo neku vrstu majstorstva, a za koju smo uskraćeni u privatnoj ili poslovnoj sferi života.
hobi-pecanjeISTORIJA HOBIJA
Norveško-američki teoretičar društva Torsten Veblen je u knjizi „Teorija dokoličarske klase“, skovao frazu ’upadljiva potrošnja’, ali i skrenuo pažnju na razvoj koncepta slobodnog vremena, odnosno dokolice. Ta dokolica proizilazi, kako Veblen tvrdi, iz modela ustanovljenih u pre-industrijskim društvima, gde je aristokratija birala ekonomski neproduktivna zanimanja – lov, religiju, umetnost, a niža klasa je obavljala produktivne zadatke – zemljoradnju i stočarstvo. Sa rastom srednje klase u Viktorijansko doba, upadljiva dokolica postala je još jedan oblik društvenog raslojavanja, i tako je imati hobi – odnosno biti namerno neproduktivan – označeno kao viši status.
hobi-knjige
Ideja da su ljudi oblikovani svojim hobijima potiče i pre XIX veka, kada Aleksandar Poup u svojim „Moralnim esejima“ 1731. godine, kaže da ako zaista želiš da upoznaš nekoga, moraš da otkriješ šta je njegova ’glavna strast’. Kako bira da provede slobodno vreme, smatra Poup, govori dublju istinu o nečijem pripadanju višoj klasi, više i od rođenja.

POSAO I HOBI
Mnogi poslodavci postaviće vam pitanje koji je vaš hobi. Ovo je paradoksalna situacija – s jedne strane žele da ste potpuno posvećeni poslu, i da ste u tome dobri, ali i da imate široka interesovanja, da ste strastveni, i da aktivno radite na unapređenju veština. Kako psiholozi kažu, hobi pokazuje da ste sposobni da postavite i ostvarite ciljeve, usredsređeni, a iz toga se može videti posvećenost, doslednost, da li ste timski igrač pa čak i da li ste dobar vođa.
hobi-padobranLin Tejlor (Lynn Taylor), autorka knjige „Tame Your Terrible Office Tyrant : How to Manage Childish Boss Behavior and Thrive in Your Job“ kaže : „Saznajući nešto više o vašim interesovanjima van radnog mesta, poslodavci imaju bolji uvid u vašu ličnost, pa čak mogu da izvuku i neke zaključke o tome kako biste se uklopili i funkcionisali u njihovom timu.“ Dakle, pre nego što bilo šta kažete, dobro razmislite na koji način želite da se predstavite.

Čak i večito zauzeti milijarderi imaju hobije – Voren Bafet svira ukulele, Vinston Čerčil je slikao, ko-osnivač PayPala Piter Til igra virtuelni šah, direktor Tvitera Dik Kostolo bavi se pčelarstvom, ko-osnivač Googlea vežba na letećem trapezu…
hobi-fotoGugl (Google) je otkrio da njegovo pravilo od 20 odsto (dopuštaju zaposlenima da 20 odsto svog vremena rade na projektima koje sami biraju), vodi do fokusiranijih i produktivnijih zaposlenih.

Psiholozi kažu da lično ispunjenje ne treba da tražimo samo u poslu, ili u vezi sa partnerom, već u stvarima koje volimo da radimo. Takođe, sigurno ste čuli da su mnogi svoje hobije pretvorili u poslove. Takav je posao i najbolji, jer kako kažu: „Pretvori hobi u posao, i nikada više nećeš morati da radiš.“ Pored toga, naši hobiji treba da budu i oblik neslaganja, radikalni izraz naše individualnosti, slavlje rada i poslova koje nismo u obavezi da uradimo.


Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nada Veljković

Aladin i arapske noći

Aladin je Kinez, najpoznatije priče Arapskih noći nisu iz Arapskih noći, jedan prevodilac je iz prevoda izbacivao delove sa seksualnom konotacijom, dok im je prevodilac Kama Sutre izmišljao i dodavao erotske delove i objašnjenja, a onda se u sve to umešao i Indijana Džons

3ce9c00b18bcde8798adf165e7c2e07c-d3fx5iv.jpg
Priča o Aladinu je jedna od najpoznatijih priča na svetu. To je priča o mladom junaku koji na putu od dna do vrha društvene lestvice mora da nauči neke važne životne lekcije. Smeštena je na egzotičnu lokaciju, sadrži primerenu dozu magije, lepu heroinu i zlog negativca.

 

Postoje još neke stvari o Aladinu koje su opštepoznate. Priča je deo Arapskih noći odnosno Hiljadu i jedne noći. U pitanju je čuvena zbirka priča i pripovedaka čije se autorstvo pripisuje misterioznoj Šeherezadi koja je izmislila roman u nastavcima.

Bila je jedna od sultanovih konkubina. Sultan je imao običaj da, nakon obavljenog posla, ubije konkubinu. Kada je Šeherezada došla na red ona je smislila način kako da produži svoj život. Pričala je sultanu priču, ali ju je prekidala kada postane najzanimljivija. Sultan je, makar do naredne večeri, morao da joj poštedi život kako bi čuo kraj priče. Kada bi sutradan završila jednu priču, Šeherezada bi započinjala drugu… I tako hiljadu i jednu noć.

Osim Aladina među najpoznatije Šeherezadine priče su i Sedam putovanja Sinbada Moreplovca i Ali Baba i četrdeset razbojnika.

 

Da li je sve baš tako?

Za početak, gde Aladin živi? On ne živi na Bliskom istoku. U najstarijoj priči o Aladinu koja nam je danas poznata on je siromašni mladić koji živi na ulicama Kine. Takođe nije Arapin koji se nekim slučajem zatekao u Kini. Aladin je Kinez. Oni koji su pročitali ovu priču znaju ovu činjenicu. Pometnju je uneo Diznijev crtani o Aladinu iz 1992. godine koji ne spominje kinesko poreillus029l.jpgklo glavnog junaka.

Odakle onda dolazi priča o Aladinu? Svakako ne iz Hiljadu i jedne noći. Ili ne sasvim iz nje.

Mi je danas znamo kao deo Arapskih noći zato što su je prevodioci naknadno dodali ovoj zbirci kao bonus priču. Aladina je u Arapske noći svrstao francuski prevodilac Antonio Galand na početku 19. veka. Galand je priču čuo od arapskog pripovedača koji je Aladina smestio u Kinu (dakle ne na Bliski već Daleki istok). Iako nema veze sa Arapskim noćima niti se pominje u bilo kom originalnom rukopisu priča o Aladinu je, zahvaljujući Galandu, postala najpoznatija priča ove zbirke.

QT_-_Antoine_Galland

Ovo nije jedina Galandova intervencija ovog tipa. Ali Baba i četrdeset razbojnika kao i Sedam putovanja Sinbada Moreplovca su priče koje je Galand dodao Arapskim noćima. Njih u originalnim rukopisima takođe nigde nema. Tako da tri najpoznatije priče Arapskih noći zapravo ne pripadaju Arapskim noćima.

Koje su onda priče deo Arapskih noći? Najznačajnija je Tri jabuke, poznata i kao prva detektivska (ili anti-detektivska) priča. Počinje pronalaskom leša devojke na čijem su telu vidljivi tragovi mučenja. Sultanov vezir mora da reši slučaj u roku od tri dana ili će on lično biti pogubljen. Vezir tokom ta tri dana radi veoma malo toga na otkrivanu zločinaca (zato se ovo i naziva anti-detektivska priča), ali mu život u poslednjem trenutku spase pravi krivac koji prizna svoj zločin.

Galand je Arapskim noćima dodavao nove priče, ali je postojećim pričama oduzimao određene delove, one sa erotskom konotacijom. Sasvim je suprotnu stvar uradio čovek koji je Arapske noći preveo na engleski jezik. U pitanju je kapetan Ser Ričard Frensis Barton britanski geograf, istraživač, prevodilac, pisac, mačevalac, vojnik, orijentalista, kartograf, etnolog, špijun, lingvista, pesnik i diplomata. Poslužio je i kao inspiracija za oca Indijane Džonsa u filmu Indijana Džons i poslednji krstaški pohod.

Ser Barton je priliRichard_Francis_Burton_by_Rischgitz_1864-222x300kom prevođena Arapskih noći, umesto da ublaži seksualnu sugestivnost priča i prilagodi ih konzervativnom viktorijanskom dobu, dodatno začinio priče dodavajući informacije i objašnjenja u fusnotama o orijentalnim seksualnim običajima. Zbog ovako slobodnog pristupa temi Arapske noći se nisu prodavale u knjižarama već je prevod privatno štampan samo za pretplatnike.

Šta drugo očekivati koji je na engleski jezik preveo i čuveni udžbenik Kama Sutra?

 

 

 

Zanimljive činjenice o Aladinu i Arapskim noćima

Razgovor: Mirjana Karanović

Nakon prvog naleta uspešnog pohoda po svetskim i ovdašnjim festivalima (Sandens, Geteborg, FEST…) „Dobra žena“, debitantski dugometražni igrani film u režiji Mirjane Karanović, napokon je stigao i pred bioskopsku publiku. Iskoristili smo tu vremensku distancu i ovo lepo vreme da hladnih glava sa glasovitom glumicom detaljnije popričamo o ovom njenom rediteljskom debiju na planu filma.

Šta se sa Dobrom ženom zbivalo u međuvremenu, od prikazivanja na FEST-u do sada, do ulaska u redovnu bioskopsku distribuciju?
Nije mnogo. Tek nas čekaju projekcije na raznim festivalima. Imamo mnogo poziva i veoma mi je teško da to sve uskladim sa svojim obavezama u školi i pozorištu. Sada sam na snimanju filma Rekvijem za gospođu J Bojana Vuletića u Makedoniji i Bugarskoj. Kad završim, idem u Linc na CrossEurope festival, onda u Prištinu, pa u Los Anđeles. Onda u maju idem sa filmom po Srbiji. Posle projekcija ću razgovarati s publikom. Mislim da će biti veoma zanimljivo. U junu ću ići u Australiju i u Slovačku.

Mirjana Karanović u filmu „Dobra žena“Mirjana Karanović u filmu „Dobra žena“
Šta ste zanimljivo saznali o svom filmu počev od prvih prikazivanja do danas?

Ne znam da li je zanimljivo, ali najlepše što sam doživela jesu emotivne reakcije publike. To je ono što sam želela i zbog čega sam i pravila ovaj film.

S kojim očekivanjima po pitanju recepcije filma ulazite u redovnu kino-distribuciju, kao ipak pravu meru za bezmalo svaki film?

Nemam posebna očekivanja. Nadam se da će ga gledati što više ljudi.

Koliko vam je sada bliža (pa i u emotivnom smislu) pozicija filmskog reditelja, šta ste režirajući film otkrili o emotivnoj, idejnoj i ostalim bagažama tog posla i zanata?

Pisanje scenarija je bila veoma dobra i temeljna priprema za ulogu reditelja. Kad smo počeli da radimo, tačno sam znala šta želim. Na sva pitanja saradnika imala sam odgovor. Što se tiče „emotivne bagaže‟, kao glumica znam šta je meni i svima ostalima u ekipi potrebno da bismo se dobro i sigurno osećali na snimanju. To što očekujem od drugih reditelja kad sam ja u pitanju, trudila sam se da pružim ljudima s kojima sam radila. Poverenje je najvažnija stvar kad sarađujete s ljudima.
Da li ste možda tokom snimanja osećali preveliku težinu te podvojene pozicije (pozicije i rediteljke i glavne glumice u filmu)? Ako jeste, kako ste se nosili s tim?

Nisam. Možda malo na početku. Ali, veoma brzo sam pronašla način da menjam poziciju iz koje posmatram scenu. Mislim da mi je iskustvo koje imam kao glumica i pedagog mnogo pomoglo. A takođe i privatno, kao osoba, imam mnogo više samopouzdanja i nije mi stresno da posmatram sebe na ekranu.

U Dobroj ženi zatičemo podosta poznatih glumačkih lica iz čitavog regiona u manjim ulogama. Da li je možda to bio odraz vašeg sentimenta prema prijateljima ili potreba da se na prvom rediteljskom koraku okružite sa što više dragih/bliskih glumačkih saboraca?

Skoro sve glumce koje sam pozvala da igraju u filmu, imala sam u vidu još dok sam pisala scenario. Mogla bih da kažem da sam uloge i pisala za njih. Boris Isaković, Jasna Đuričić, Bojan Navojec, Ksenija Marinković, Vlado Kerošević, Anđelika Simić, svi su znali da će igrati u filmu nekoliko godina pre nego što je snimanje počelo. Audiciju sam pravila samo za uloge Milenine dece.

Šta s ovom pameću i s današnje tačke gledišta možete da kažete/ustvrdite o mestu koji rediteljke imaju u srpskoj kinematografiji/srpskom filmu danas?

Mislim da su one koje su trenutno prisutne, odnosno koje su uspele da se probiju i predstave publici, Maja Miloš i Mina Đukić, veoma uspešne i imaju budućnost. Naravno, ako bude podrške i iz filmskih fondova. Ali, isto tako sam sigurna da ih ima još koje tek završavaju filmske škole i čekaju svoju prvu šansu. Žene su danas naučile, i na filmu i u pozorištu, da spoje talenat, maštu i emotivnost s veštinama organizacije, artikulacije i liderstva.

Nedavno ste se pomnije posvetili i pozorišnoj režiji. Šta vama lično Dragi tata na prvom mestu znači?

Dragi tata je prvobitno bio školski ispit iz glume koji je, na inicijativu samih studenata, prerastao u predstavu koja će imati svoj redovni život pred publikom. Ja sam njima pomogla da predstavu obnove i da dobije konkretniji vizuelni i rediteljski koncept. Pre nekoliko meseci sam režirala novi tekst Tanje Šljivar u Bosanskom Narodnom Pozorištu u Zenici, u koprodukciji s Kamernim teatrom 55 iz Sarajeva. Predstava je pozvana u selekciju Sterijinog pozorja. Za mene je to veliki uspeh i podrška mom eventualnom budućem rediteljskom radu.

Šta je ono što sledi u vašoj karijeri, da li ćete se ubrzo nanovo posvetiti režiji ili je možda pravo vreme za potpuniji povratak samoj glumi?

Za sada znam da krajem godine radim novu predstavu s Dinom Mustafićem. Sve ostalo su samo planovi i želje.