Uspešne knjige za koje se kasnije utvrdilo da su delo prevaranata

Niko ne zna tačnu formulu za pisanje uspešne knjige. Treba li je preplaviti opisima ili biti štedljiv? Da li je tajna u brutalno iskrenom izražavanju, kratkim rečenicama ili bizarnom zapletu? Odgovor nam je oduvek bio van domašaja, ali ono u čemu se svi slažu jeste da u pisanje treba uložiti mnogo sati vrednog rada.

Pa, recimo da se u tome skoro svi slažu. S vremena na vreme, pojavi se prevarant sa snovima o slavi i dobrom šemom, koji uspešno nasamari i čitaoce i kritičare. I dok mnogi još uvek veruju da se poštenje na kraju ipak isplati, to sigurno nije bio slučaj sa deset književnih varalica koje ćemo vam ovde predstaviti.

10. „Stranac je došao go“

„Stranac je došao go“ je bio roman koji je 1969. napisala grupa novinara longajlendskog Njuzdeja. Njima je, naime, dozlogrdila činjenica što su loše napisani pornografski romani redovno postajali bestseleri. U želji da dokaže da čitalačka publika obožava da kupuje đubre, urednik Majk Mekgrejdi je smislio kako da obmanu sprovedu u delo, a zatim uobličio ideju za roman i njegov neprikladni zaplet.

Radnja romana prati seksualne avanture jedne žene iz predgrađa, a svako poglavlje pripoveda o drugoj dogodovštini (svaki put sa drugim muškarcem). Novinari umešani u podvalu znali su osnovne crte priče i svaki od njih napisao je po jedno poglavlje, namerno se trudeći da u radnju unese nelogičnosti. Ako je priča bila suviše dobro napisana, automatski bi je odbacili.

Mekgrejdijeva snaha igrala je ulogu autorke Penelopi Eš, „skromne longajlendske domaćice koja je mislila da može da piše kao Dž. Suzan.“ Pozirala je za fotografe i odlazila na sastanke sa izdavačima.

Knjiga je prodata u 20 hiljada primeraka pre nego što su Mekgrejdi i njegove kolege otkrili svoju tajnu. Bez obzira na priznanje, roman je do kraja 1969. proveo 13 nedelja na listi bestselera Njujork tajmsa, a njihov trik dospeo je na naslovne strane svetske štampe i doneo knjizi još veći uspeh.

9. „Ja, razvratnik“

Tokom pedesetih godina prošlog veka, Džin Šepard je bio voditelj noćnog radio programa koji je privlačio veliki broj odanih slušalaca. Šepard je svoje obožavaoce zvao „noćnim pticama“, jer su ostajali budni do u sitne sate kako bi slušali njegovu neobičnu emisiju. Po Šepardovim rečima, najveći kvalitet njegovih slušalaca bilo je to što se nisu slepo pokoravali konvencijama. I zaista, Šepard je bio ljubimac pokreta bitnika, džez umetnika i mladih kreativaca. I sam Džek Keruak bio je njegov obožavalac.

Jednog dana, Šepard je otišao u knjižaru u potrazi za nekim naslovom. Pošto nije mogao da nađe ono što je tražio, obratio se prodavcu za pomoć. Ovaj je, međutim, insistirao na tome da knjiga ne postoji pošto se nije nalazila ni na jednom od spiskova izdavača, sa kojima je bio dobro upoznat. Šepard je ipak bio ubeđen da nije izmislio knjigu i tada mu je iznenada sinula ideja. Odlučio je da, uz pomoć svojih noćnih ptica, nasamari takozvane „ranoranioce“ i izvrgne podsmehu uobraženost Njujorčana.

Voditelj je poručio slušaocima da svrate do lokalne knjižare i zatraže od prodavca knjigu izmišljenog naslova „Ja, razvratnik“. Šepard je nepostojećem autoru knjige dodelio ime Frederik R. Juing, a smislio je i dodatne biografske detalje. Juing je bio penzionisani mornarički oficir, čija su specijalnost bile erotske priče iz 18. veka. O toj temi je, navodno, snimio i serijal emisija za BBC.

Publika je poslušala voditelja i uskoro su knjižare bile preplavljene mušterijama u potrazi za knjigom „Ja, razvratnik“. Tražili su ih čak i u inostranstvu, jer su neke od noćnih ptica odlazile na poslovna putovanja. Zbunjeni knjižari počeli su da zovu izdavačke kuće kako bi saznali više o ovom romanu, a biblioteke su naslov misteriozne knjige stavljale u spiskove za naručivanje.

Šarada je otišla toliko daleko da je jedan student napisao seminarski rad o knjizi i dobio vrlo dobru ocenu. Neki od Šepardovih slušalaca falsifikovali su kartice koje su ubacivali u bibliotečke kataloge širom zemlje. Jedan njujorški pisac trač kolumni obavestio je jednom prilikom svoje čitaoce kako je bio na ručku sa autorom. Knjiga se čak našla i u odeljku Njujork tajmsa posvećenom recenzijama novih knjiga, a da pritom nikada nije postojala.

8. „Bez žurbe“
„Bez žurbe“ je autobiografija čiji je autor navodno bila Aboridžinka mešovitog porekla Vanda Kulmetri. Knjiga govori o njenom odrastanju u porodici belih usvojitelja i osvojila je nagradu „Dobi“ za roman prvenac ženskog autora. U Novom Južnom Velsu je čak pomenuta u okviru pitanja na maturskim ispitima 1996.
Kao što ste verovatno već naslutili, kasnije se ipak ispostavilo da je reč o prevari i da je knjigu napisao belac po imenu Leon Karmen. Karmen je 1997. priznao da je on autor nagrađivanog romana, što je izazvalo pravu pometnju u australijskom književnom establišmentu. Karmen je na naslovnoj strani sidnejskog Dejli telegrafa nazvan „velikim belim prevarantom“, knjiga je povučena iz prodaje, a novac od nagrade je oduzet piscu. Policija je čak izvršila pretres kancelarije Karmenovog agenta.
U pokušaju da objasni svoj postupak, Karmen je izjavio kako su u Australiji beli muškarci žrtve diskriminacije. Po mišljenju varalice, australijski kritičari i čitaoci više vole žene, Aboridžine i pisce imigrantskog porekla.

7. „Ruka koja je potpisala papir“
Australijski hit „Ruka koja je potpisala papir“ delo je autorke Helen Demidenko. Roman pripoveda o jednoj ukrajinskoj porodici čiji su članovi učestvovali u Holokaustu. Demidenkova je tvrdila da je poreklom iz Ukrajine i da se u pisanju knjige u velikoj meri oslanjala na očeve uspomene na glad i brojne nedaće koje su ga zadesile u toj zemlji. Oca je pritom opisala kao nepismenog vozača taksija.
Rukopis je 1993. osvojio Vogelovu nagradu za još neobjavljeni rukopis mladog autora, a 1994. ga je objavila izdavačka kuća „Alen i Anvin“. „Ruka koja je potpisala papir“ je uskoro osvojila i književnu nagradu „Majls Frenklin“, kao i zlatnu medalju Društva za proučavanje australijske književnosti.
Zbog prilično očiglednog antisemitskog sentimenta stigle su i brojne kritike čitalaca, ali ono najgore je tek usledilo. Kada je Demidenko dobila nagradu „Majls Frenklin“, na površinu je isplivala istina o njenoj prošlosti. Otkriveno je, naime, da je ona zapravo ćerka engleskih imigranata i da joj ime nije Helen Demidenko, već Helen Darvil.
Darvilova, koja se danas služi suprugovim prezimenom Dejl, napisala je 2006. ispovest o ovoj aferi. Tvrdila je kako je knjigu napisala pod pseudonimom kako bi zaštitila izvor, ukrajinskog ratnog zločinca obolelog od raka, kome je u tom trenutku prognozirano još samo šest meseci života. Ona je, doduše, pored toga tvrdila i da je knjiga namerna obmana usmerena protiv australijskih levičara, koje je smatrala beskičmenjacima.

6. „Dijamantski klub“
„Dijamantski klub“ je, u osnovi, moderna verzija romana „Stranac je došao go“. Reč je o elektronskoj knjizi koju je navodno napisala izvesna Patriša Harkins-Bredli. Iza tog imena se zapravo kriju autori podkasta „NSFW šou“ Džastin Jang i Brajan Brašvud. Njih dvojica su pozvali svoje slušaoce da pošalju ideje za zaplet romana koji će sadržati ogromne količine seksa. „Dijamantski klub“ uspeo je da stigne do četvrtog mesta na listi najprodavanijih naslova u prodajiiTunes-a, a iznad njega su se nalazile samo knjige iz trilogije „Pedeset nijansi sive“.
Brašvud je prethodno već napisao i objavio nekoliko naslova, od kojih su neke knjige imale i nastavke. Naljutilo ga je, ipak, kada je video da od njegovih romana bolje prolaze knjige koje izgledaju kao jeftine kopije „Pedeset nijansi“.
Pošteno iznervirani, Brašvud i Jang su odlučili da organizuju prevaru ili, kako su oni to nazvali, „društveni eksperiment“. „Dijamantski klub“ je postigao veliki uspeh. Iako je cena knjige bila samo 99 centi, za tri dana prodaje, autori su zaradili više od 17 hiljada dolara. Zanimljivo je da većina ljubitelja knjige nije shvatila da se radi o prevari i na prodajnom sajtu su pisali iskrene i ozbiljne recenzije.

5. Autobiografija Hauarda Hjuza
Poznatom piscu Klifordu Irvingu je 1971. godine na pamet pala ideja da napiše lažnu autobiografiju Hauarda Hjuza, ekscentričnog milijardera koga u tom trenutku niko nije video u javnosti već punih petnaest godina. Budući da je Hjuz živeo izolovano od ostatka sveta, Irving je računao da bogataš neće reagovati na objavljivanje izmišljene autobiografije.
Kako bi ubedio izdavačku kuću „Mekgro-Hil“ u legitimnost svog projekta, Irving je falsifikovao Hjuzova pisma, kopirajući milijarderov rukopis iz članka koji je pronašao u časopisu Njuzvik. U lažnim pismima stajalo je da je Hjuz spreman da sarađuje sa Irvingom na knjizi o svom životu, ali da bi projekat trebalo da ostane tajna. Jedina osoba sa kojom je Hjuz želeo da ostvari kontakt, pa čak i po pitanju finansijske strane dogovora, bio je Irving. Za „istraživanje“ bi bio zadužen Irvingov prijatelj, pisac Dik Saskind.
„Mekgro-Hil“ i Irving su se dogovorili da Hjuzova zarada bude 750 hiljada dolara, dok bi Irving odneo kući pristojnih 100 hiljada. Irvingova supruga Edit je zatim odletela u Švajcarsku, gde je otvorila bankovni račun na ime „Helga R. Hjuz“, na koji je izdavač uplatio pomenutih 750 hiljada. Edit je zatim s vremena na vreme podizala novac sa ovog računa i prebacivala ga na špansko ostrvo Ibica, gde su Irvingovi posedovali farmu.
Irving je prvobitno zamislio knjigu kao seriju intervjua sa Hjuzom, ali kasnije su se on i Saskind predomislili, smatrajući da bi autobiografija bolje prošla. Uskoro se pojavila i falsifikovana potvrda od Hjuza, u kojoj je izrazio slaganje sa promenom plana. Nedugo potom, rukopis je stigao u ruke izdavača. Priče koje su se pojavile u autobiografiji bile su, u najmanju ruku, neobične. U jednoj od njih navodi se, na primer, kako je Hjuz u Drugom svetskom ratu učestvovao u tajnim borbenim misijama sa britanskim RAF-om. Za divno čudo, navodna autobiografija nikome nije delovala sumnjivo.
Neposredno pred objavljivanje knjige, Frenk Mekala, novinar Tajm Lajfa koji je četrnaest godina ranije intervjuisao Hjuza, primio je telefonski poziv od čoveka koji se predstavio kao milijarder i rekao mu kako je priča o saradnji sa Irvingom laž. Kada je pročitao rukopis, Mekala je ocenio da je knjiga verodostojna, a poziv je otpisao kao delo prevaranta. Kasnije se pokazalo da je poziv zaista došao od Hjuza.
Ipak, nekoliko dana pre zakazanog izlaska knjige, Hjuz je iz jednog hotela na Bahamima održao telefonsku konferenciju za štampu, koju je prenoslia i televizija. Irving je, naravno, tvrdio da glas nije pripadao bogatašu, ali švajcarske vlasti pokrenule su istragu računa „Helge R. Hjuz“ i ubrzo otkrile da pripada Irvingovoj ženi. Dik Saskind je na kraju osuđen na šest meseci, a Irving na dve godine zatvora. Njegova supruga takođe je dobila dvogodišnju kaznu, koja je suspendovana posle dva meseca.

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-uspesne-knjige-za-koje-se-kasnije-utvrdilo-da-su-delo-prevar-unos-11755.html?utm_source=facebook.com&utm_medium=social&utm_campaign=laguna-bukmarker

Advertisements

Knjige koje su najviše puta odbijene

Pet puta su izdavači odbili Nabokova, pre nego što je roman „Lolita“ objavljen, dvanaest negativnih odgovora dobila je Dž. K. Rouling za serijal o Hariju Poteru, dvadeset odbijanja za roman „Gospodar muva“ Vilijama Goldinga ili čak trideset osam odbijanja za roman „Prohujalo sa vihorom“ – mnogi poznati i priznati pisci doživeli su najteže trenutke u životu svakog stvaraoca. D. H. Lorens, Herman Melvil, Džordž Orvel, Kurt Vonegat i Marsel Prust su samo neka od imena koja možemo da dodamo na ovaj spisak. Zapravo, neki autori su toliko puta odbijeni da su na kraju odlučili da sami objave svoja dela, što je slučaj, na primer sa Prustom i Beatriks Poter.

A sada, koja je to knjiga koja je najviše puta odbijena? Logično bi bilo da pomislimo da je to neka od knjiga koje nikada nisu ni objavljene, i tom slučaju, bilo bi teško da ih navedemo, a još teže da napravimo nekakvu rang listu. Međutim, sajt LitHub je sastavio listu knjiga sa najviše odbijanja u istoriji. Na samom vrhu liste nalazi se knjiga „Irish Wine“ autora Dika Vimera. Autor je imao 28 godina kada je napisao ovo delo, i bilo je potrebno da prođe više od 25 godina, i 162 negativna odgovora pre nego što je knjiga konačno objavljena – time je nadmašen rekord Gertrude Stajn od 22 godine koliko je trebalo izdavačima da objave njene pesme. Knjiga „Irish Wine“ konačno je objavljena 1989. godine, kada je autor imao 53 godine. Osim toga, treba reći i da je knjiga „Irish Wine“ deo trilogije, a da je jedan od nastavaka, „Boyne’s Lassie” odbijen čak 83 puta.

Knjiga koja zauzima drugo mesto na ovoj listi je „Melem za dušu: priče koje otvaraju srce i krepe dušu“, dvojice autora Džeka Kenfilda i Marka Viktora Hensena. Kenfildov rukopis odbilo je 144 izdavača, ali kada je konačno prihvaćen i objavljen doživeo je neverovatan uspeh i doveo do stvaranja veoma uspešne franšize, a knjiga je prodata u više od 130 miliona primeraka širom sveta. Kao odgovor na veliki broj odbijanja, Kenfild je napisao: „Da sam se predao nakon 100 odbijanja, verovatno ne bih bio tu gde sam sad. Usudite se da ne pristanete na odbijanje. Ako vam neko kaže ‘ne’, jednostavno odgovorite : ‘Idemo dalje’.“

Ukoliko bi mesto na ovoj listi bilo određeno time koliko puta je određena knjiga odbijena, onda bi rekord držao američki pisac jermenskog porekla Vilijam Sarojan. Ako je za verovati Vilijamu F. Morisonu, Sarojan je odbijen ni manje ni više nego 7.000 puta pre nego što je po prvi put objavljena njegova zbirka kratkih priča, kako se navodi u knjizi „The Savvy Negotiator: Building Win-Win Relationships“. Ovo i te kako potvrđuje reči Džeka Kenfilda.

Autor: Alehandro Gamero
Izvor: lapiedradesisifo.com
Prevod: Maja Horvat

Nova Moskva

Rusija se kasno uključila u trku za podelu Afrike koja se odvijala osamdesetih godina 19. veka. Ipak, jedan je kozak dobio naređenje da stvori rusku koloniju. Ovo je neverovatna priča o jedinom (i kratkovečnom) ruskom naselju na Crnom kontinentu.

Na Berlinskom kongresu (1884–1885) Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija, Španija i Portugalija podelile su afrički kontinent, ostavivši bez ičega Austrougarsku, Švedsku, Dansku, Italiju, Tursku i Rusko carstvo.

Pobunila se mlada država Italija i dobila nekoliko područja. Sjedinjene Države su bile zainteresovane samo za Liberiju, zbog projekta povratka afričkih robova u mesto odakle potiču, osmišljenog 1822. godine.Rusija nije dobila teritorije na velikom kontinentu. „Već je dovoljno velika“, pomislile su evropske sile, koje su sa nepoverenjem gledale na ruskog diva, pobeđenog u Krimskom ratu (1853–1854). Ali nisu svi bili spremni da se pomire sa tom odlukom.

Rusi preuzimaju inicijativu

Ruski carski ministar Konstantin Pobedonoscev je 1888. godine isplanirao posebnu misiju na obale Crvenog mora sa idejom uspostavljanja kolonijalne baze. Abisinija će kao hrišćanska zemlja dočekati širom otvorenih ruku grupu ruskih pravoslavnih doseljenika, mislio je on.

Bio je potreban čovek sa jakim karakterom koji bi na Crnom kontinentu preuzeo zadatak osnivanja ruske carske kolonije, pa je nakon kratke potrage izbor pao na avanturistu Nikolaja Ašinova, kozaka iz Tereka. On je 10. decembra 1888. isplovio iz Odese na brodu „Kornilov“, na kojem je bilo 165 muškaraca, žena i dece: 30 kozaka, 12 Čerkeza, i drugih stanovnika iz okoline Odese. Na brodu je bilo i četvoro sveštenika, uključujući arhimandrita po imenu Pajsij.

Ašinov je svima ispričao da mu je sultan Tađure, Muhamed Loitah, poklonio zemlju na kojoj će živeti.

Afrika, nova ruska kolonija

Putnici koji su nameravali da prošire teritoriju Ruskog carstva, koje se u to vreme protezalo od Poljske do Aljaske, stigli su do egipatske luke Aleksandrija, a zatim se ukrcali na ruski brod „Lazarev“ koji ih je doveo do Port Saida. Odatle su do obećane zemlje nastavili put na austrijskom trgovačkom brodu „Anfitrit“.

Čim su se iskrcali na kopno, Rusi su održali prvu versku službu. Međutim, još prvih dana na afričkom tlu došlo je do sukoba sa lokalnim stanovništvom. Neki su kozaci ukrali stoku od susednog plemena Danakil i pucali u meštane koji su pokušali da vrate svoju stoku. Sultan Tađure je naredio da Ašinov plati plemenu Danakil 60 srebrnih franaka zbog tog incidenta. Ašinov je, međutim, uskoro poslao Muhamedu Loitahu vest da mu ruski car nudi zaštitu, koja je stigla i do Francuza i uznemirila ih.Rusi su odlučili da promene položaj i 28. januara 1889. stigli su do stare egipatske napuštene tvrđave Sagalo u blizini Adenskog zaliva. Abisinci su ih srdačno primili i pristali da pošalju rusku poštu u glavni grad. Etiopskog cara Johanesa IV obradovala je vest o dolasku Rusa i tražio je osnivanje vojne baze, očekujući da će mu Sloveni pomoći u ratu protiv Italijana.

Problemi sa Francuzima

Ruska kolonija bila je prilično skromnog izgleda, ali su, uprkos toj jednostavnosti, Ašinov i njegovi ljudi naselje nazvali Nova Moskva i izmislili zastavu za novu teritoriju. Kombinovali su rusku trobojku i krst Andrejevske zastave. Prema „The World at War“, nemirni kozaci su zahtevali da im se da dozvola da napadaju rute karavana koji su prelazili njihovu teritoriju, a Ašinov im je platio zlatom i srebrom da bi ublažio njihove ratničke instinkte i izbegao veća zla.

Francuzi, koji su se pre Rusa nastanili u Oboku i 1883. godine uspostavili protektorat, uključujući područje koje su Rusi okupirali, brzo su pokazali šta misle o Novoj Moskvi.

Ašinov je pokušao da ih smiri, nudeći im da podigne zastavu kolonije uz francusku zastavu. Međutim, kada su vesti o prisustvu Rusije na tom području došle do Pariza, francuska vlada je naredila da se doseljenici smesta razoružaju i deportuju. Istovremeno je Pariz tražio od vlasti Ruskog carstva da objasne prisustvo kozaka na teritoriji pod francuskom kontrolom.Ruski ambasador u Parizu je odgovorio da Ašinov nije ruski diplomatski predstavnik i ostavio ga na milost i nemilost Francuzima.

Kapitulacija Nove Moskve

Šesnaestog februara ispred tvrđave Sagalo su se zaustavila četiri francuska vojna broda. Ašinovu i njegovim saputnicima je naređeno da ostave oružje i odmah se ukrcaju na brodove koji će ih odvesti u Obok, a zatim će biti vraćeni u Rusiju.

Ašinov je odbio naređenje (ili ga, prema nekim izvorima, nije razumeo) i Francuzi su ispalili 16 topovskih đuladi na rusko naselje. Poginulo je osmoro ljudi, 22 osobe su bile ranjene. Ašinov je podigao belu košulju u znak kapitulacije. Do sredine dana svi su Rusi bili na brodovima. Na plaži je ostalo oko 50 pušaka koje nisu mogle da odbrane Novu Moskvu.

Povratak u Rusiju

Rusi su vraćeni u Obok, a kasnije deportovani u Odesu. Kada se otkrilo što se dogodilo u Sagalu, ruska vlada je odbila da prizna bilo kakvu povezanost sa Ašinovom i njegovim ljudima. Car Aleksandar III nije želeo sukob sa Francuskom, koja je kroz svoje banke trebalo da dâ važan zajam ruskoj vladi. Car je zabranio novinama da pišu o celoj priči i da se povratnici intervjuišu. Svi su prinudno poslati na svoja mesta stanovanja. Arhimandrit Pajsij u manastir u Gruziju, Ašinov u udaljeni kraj Saratovske gubernije bez prava preseljenja od tri godine.

Šta bi bilo, kad bi…

Zamislite da je Nova Moskva ipak osnovana na obali uprkos Francuzima, da nije stekla nezavisnost prema Brest-litovskom sporazumu zbog kojeg je Rusko carstvo izgubilo teritorije kao što su Finska i baltičke zemlje, ili da su sovjetske trupe odbile Musolinijeve trupe za vreme Drugog Svetskog rata.

Kako bi Sagalo izgledao danas? To bi sigurno bila neka vrsta ruskog Gibraltara, jedna od najvažnijih luka za rusku mornaricu, koja bi se aktivno borila protiv somalijskih pirata u Indijskom okeanu. U isto vreme, to bi bio veliki turistički centar. Na glavnom trgu grada turisti bi se slikali pored spomenika Nikolaju Ašinovu, kozaku koji je osvojio deo Afrike za Rusiju.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/neverovatna-prica-o-novoj-moskvi-propaloj-ruskoj-koloniji-u-africi/

Đačka knjižica

Poneo je đačku knjižicu da pokaže Evropi kako je dobar i vredan đak, nije ga htela: Priča o dečaku migrantu koji se udavio

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće.

Dečak koji se 2015. utopio u Mediteranskom moru kada je potonuo brod koji je prevozio migrante u džepu je nosio đačku knjižicu.

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće, piše italijanska Republika.

Priča počinje 18. aprila 2015. godine kada je u Mediteranskom moru potonuo brod i utopilo se više od hiljadu migranata, od kojih većina nije identifikovana. Patolog Kristina Kataneo otad radi na utvrđivanju identiteta žrtava čije su priče u migraciji skupljene u knjigu, a priča o ovom bezimenom dečaku dospela je u javnost kada mu je Makkox, karikaturista italijanskog lista L’Espresso 11. januara posvetio crtež.

U knjizi Kristine Kataneo navodi se da je dečak na sebi imao „jaknu, prsluk, košulju i farmerke“, te da je jedini način na koji je bilo moguće utvrditi njegovu starost bila analiza njegovih posmrtnih ostataka. Kod sebe nije imao nikakvih ličnih dokumenata, ali je u postavi jakne bilo ušiveno nešto još dragocenije: đačka knjižica. U jednom pasusu u svojoj knjizi Kataneo piše o trenutku kada je otkrila knjižicu, odnosno izbledeli, presavijeni tabak papira na kojem su na francuskom bili ispisani školski predmeti.

Nepoznat je razlog iz kojeg je dečak tako pažljivo čuvao papire. Možda ih je smatrao kartom za bolji život, ili ulaznicom u društvo u kojem je želeo da bude prihvaćen, ali oni definitivno i praktično dokazuju da on nije bio „samo“ migrant, već ljudsko biće sa snovima i nadanjima. Ova priča je, piše Republika, simbol svih nadanja i podsetnik da se ovakve tragedije više nikada ne smeju dogoditi. Poslednji podaci UNHCR-a, međutim, pokazuju sasvim drugačiju realnost: u Mediteranu se samo u 2018. godini utopilo više od 1.311 ljudi.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/poneo-je-dacku-knjizicu-da-pokaze-evropi-kako-je-dobar-i-vredan-dak-nije-ga-htela-prica-o-decaku-migrantu-koji-se-udavio/

Biblioburro

Nekadašnji nastavnik Luis iz Kolumbije putuje ovom zemljom na svoja dva magarca, donosi knjige i uči mališane da čitaju već dve decenije. Ispunio je knjigama tovare svojih magaraca, Alfe i Bete i pokrenuo je pravu malu pokretnu biblioteku kojoj je dao ime “Biblioburro” (biblio je grčka reč koja označava biblioteku, a burro na španskom znači magarac).

U početku su mu se ljudi smejali i govorili su da je poludeo. Danas je Luis izgradio mrežu biblioteka na magarcima, sa 20 zaposlenih, a tu je i biblioteka od cigli u La Gloriji, njegovom rodnom gradu kao i digitalni program.

Beskućnik umesto traženja milostinje naplaćuje književne prikaze

Ovo je Filani Dladla, poznatiji kao „Knjiški crv sa ulice“. Ima 24 godine i živi u Johanesburgu, a njegova životna priča je neverovatna.

Još kao dete, odrastajući u južnoafričkoj pokrajini Kvazulu-Natal, voleo je knjige. Ali kada se preselio u Johanesburg u potrazi za poslom, počeo je da se drogira, piše One a prenosi Glif.

„Dao sam otkaz i više nisam imao novac za rentu – sve sam izgubio. Dok sam živeo na ulici primetio sam koliko mnogo prosjaka dobija novac nizašta. Pomislio sam da bih mogao da budem drugačiji i pružim ljudima nešto korisno – kao što je knjiga ili književni prikaz – u zamenu za novac.“

I tako je počeo da prodaje knjige na ulici – ali tek pošto bi ih pročitao, kako bi prolaznicima mogao da pruži detaljan uvid u njih.

Čak je počeo da prilagođava cenu u zavisnosti od toga koliko mu se svidela knjiga – od 10 južnoafričkih randa (manje od 1$) za one u kojima nije uživao, do 80 randa (oko 6$) za one koje su mu omiljene. Uskoro je postao poznat pod imenom „Knjiški crv sa ulice“ i njegov mali biznis je počeo da se razvija.

„Uz pomoć malo samomotivacije i podosta self-help knjiga, doneo sam odluku da prekinem da se drogiram. Ali dok sam pomagao samome sebi, želeo sam da istovremeno pomognem i drugim ljudima sa kojima sam živeo na ulici. Tako da sam novac koji sam dobijao od prodaje knjiga počeo da trošim na sapune i hleb koje sam kupovao ostalima, umesto da ga trošim na drogu. Njihovi osmesi su me motivisali da nastavim da koristim to malo što imam na širenje sreće. Od tog trenutka, bilo mi je jasno da ne želim da ikada više budem ovisnik.“

Filani je odlučio da podeli svoju ljubav prema čitanju sa siromašnom decom, tako da je otvorio čitalački klub u lokalnom parku, gde deca mogu da dođu nakon škole, dok čekaju da ih roditelji pokupe posle posla.

„Knjige im dajem pod jednim uslovom – da dođu ponovo i da mi kažu šta su naučili čitajući ih. Neka deca uzmu knjigu i više se nikada ne vrate, ali ne dopuštam da mi to slomi duh, jer znam da postoji mnogo druge dece koja vole da čitaju i koja će knjige koristi kao oružje u borbi protiv siromaštva.

Mnogo dece je zalutalo posle srednje škole – neki su se okrenuli drogama, neki alkoholu, kriminalu. Hoću da promenim to. Mi se ne bavimo samo čitanjem – mi pričamo o našim nadama, snovima i izazovima, i pružamo podršku jedni drugima.“

Filanijeva priča je poslužila kao inspiracijama mnogim ljudima u Južnoj Africi i svetu. Čak se pojavio i na kontinentalnoj TV stanici – CCTV Africa.

Napravio je i sajt gde možete da podržite njegov rad doniranjem knjige, ukoliko živite u Johanesburgu, ili da podržite neko dete iz njegovog čitalačkog kluba. Kakav sjajan tip!

Helen Hektor
(prevod: Danilo Lučić)

http://www.hellycherry.com/2018/01/beskucnik-umesto-trazenja-milostinje-naplacuje-knjizevne-prikaze.html?m=1

Retrospektiva: Kakva je bila 2018. u književnosti

„Što zovemo početkom često je i kraj. I dokrajčiti nešto znači otpočeti.“ Ovo su reči velikog Getea i nekako ih se čovek najlakše priseti u decembru, onda kada se svode računi i podvlače crte. Čovek se tada sve češće osvrće na proteklih dvanaest meseci i razmišlja o tome kako vreme uvek isklizne iz ruku i kako smo se našli na kraju godine brže nego što smo se nadali. I pored prazničnog raspoloženja i ozračja kojim isijava, decembar zna da bude neugodan mesec… Sneg, vetar i hladnoća koja nekada grize do kosti su dovoljni razlozi da se čovek zatvori u četiri zida svoje kuće i da ne proviruje napolje, osim ako mora. Čovekov najbolji prijatelj je knjiga, a uz knjigu, kafu/čaj i toplu peć, sve je mnogo lepše i lakše se prebrode zimski minusi. Ukoliko nemate ideju šta da čitate, možda Vas tekst koji sledi motiviše da pročitate baš neku od knjiga koje spominjemo ovde.

Za početak, red je da se podsetimo koje književne jubileje je svet obeležio, i kojih poznatih pisaca smo se prisetili u 2018. godini…
200 godina od rođenja Ivana Turgenjeva
150 godina od rođenja Gastona Lerua i Maksima Gorkog
100 godina od rođenja Teodora Sterdžena, Madlen Lengl i Aleksandra Solženjicina
250 godina od smrti Lorensa Sterna
100 godina od smrti Vilfreda Ovena i Gijoma Apolinera
50 godina od smrti Džona Stajnbeka

…a zatim je red i da se prisetimo svih onih koji su nas zauvek napustili u 2018. godini:
Alberto Ongaro (92), italijanski pisac, poznat po romanu Španska verzija (Mono & Manjana)
Nil Sajmon (91), američki dramaturg i pisac scenarija na osnovu čijih komedija su snimljeni mnogobrojni filmovi (Bosonoga u parku, Čudan par, Slatka Čeriti,…)
Kejt Vilhelm (89), američka autorka SF romana Where Late the Sweet Birds Sang koji je dobio Hugo i Lokus nagradu
Ursula K. Legvin (88), američka autorka mnogobrojnih SF romana, najpoznatija po romanima iz serijala o Zemljomorju (Kontrast), kao i po remek delu Dispossessed – Čovek praznih šaka
Tom Volf (88), američki autor, najpoznatiji po romanu Bonfire of Vanities, na osnovu kojeg je snimljen istoimeni film sa Tom Henksom i Melani Grifit
Vilijem Goldman (87), američki pisac i scenarista, poznat po romanu Princeza nevesta, i scenarijima za filmove Buč Kesidi i Sandens Kid, Svi predsednikovi ljudi, Maratonac
Filip Rot (85), američki pisac, dobitnik nacionalne književne nagrade i Pulicerove nagrade, poznat po romanima Američka pastorala, Ljudska mrlja,… (Paideia)
Vidiadar S. Najpol (85), britanski pisac, Nobelovac i dobitnik Bukerove nagrade za roman U slobodnoj državi (Rad), poznat po romanima Enigma dolaska (Plato), Ulica Migel, Pola života i Predeo tame (Narodna knjiga)
Harlan Elison (84), američki SF pisac, višestruki dobitnik nagrada Hugo, Nebula i Edgar, najpoznatiji po svom uredničkom radu na zbirci SF priča Dangerous Visions
Arto Pasilina (76), finski pisac, domaćoj publici poznat po romanima Godina zeca i Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Odiseja)
Anita Šriv (71), američka spisateljica, poznata po romanima Pilotova žena, Poslednji susret, Morsko staklo (Laguna)
Džek Kečam (71), američki autor horor romana, četvorostruki dobitnik Brem Stoker nagrade, poznat po romanu Off Season
Filip Ker (62), britanski autor, poznat po romanima Kristalno leto, Stepski konji i serijalu Deca lampe (Laguna)
Entoni Bordejn (61), američki kuvar i pisac, autor knjiga Kuvareva turneja, Srednje pečen i Recepti braserije Les Halles (Mascom)

Naravno, ova lista nije kompletna bez Stena Lija (95) i Stiva Ditka (90), Marvelovih pokretača, koji su svojim stripovima zauvek izmenili popularnu kulturu, film ali i književnost.

Kada se osvrnemo i pogledamo izdavačku ponudu u 2018. godini, sa razlogom možemo reći kako je bila uspešna u izdavaštvu i književnosti. Obilovala je gomilom novih naslova koje su izbacili renomirani pisci poput Džulijana Barnsa, Majkla Ondačija, Markusa Zusaka, Haleda Hoseinija,… Domaći izdavači su se trudili da prate svetske trendove i da svojim čitaocima, skoro u rekordnim rokovima, ponude prevode svetskih hitova.

Evo knjiga koje su se sa nestrpljenjem iščekivale u 2018.
Chloe Benjamin – The Immortalists (Booka: Besmrtnici)
Dave Eggers – The Monk of Mokha
Heather Morris – The Tattooist of Auschwitz (Laguna će objaviti ovaj roman sledeće godine)
Jo Nesbo – Macbeth (Hogarth Shakespeare) (Laguna: Magbet)
Jodi Picoult – A Spark of Light
John Boyne – A Ladder to the Sky
John Grisham – The Reckoning
Jojo Moyes – Still Me (Vulkan: Zauvek moj dragi)
Julian Barns – The Only Story (Geopoetika: Jedina priča)
Khaled Hosseini – Sea Prayer (Laguna: Molitva moru)
Kristin Hannah – The Great Alone
Lauren Groff – Florida (Booka će objaviti ovu zbirku priča u aprilu 2019.)
Markus Zusak – Bridge of Clay
Michael Ondaatje – Warlight
Nicholas Sparks – Every Breath
Patrick deWitt – French Exit
Robert Galbraith – Lethal White (Cormoran Strike 4)
Sally Rooney – Normal People
Tana French – The Witch Elm
Zadie Smith – Feel Free: Essays

I ljubitelji fantastike i horora su imali čemu da se raduju u 2018. godini. Mnogo serijala je dobilo svoje nastavke, mnogi novi serijali su započeti, Stiven King je objavio čak dve knjige, a dobili smo i knjigu koju nismo ni tražili – Martinov prequel za Igru prestola, priču o Targarjenima.

Sledi spisak knjiga iz oblasti fantastike i horora koje su bile veoma tražene u ovoj godini:
Amie Kaufman & Jay Kristoff – Obsidio (The Illuminae Files 3) (Urban Reads je najavio ovu knjigu)
Brandon Sanderson – Skyward (Skyward 1)
Cassandra Clare – Queen of Air and Darkness (The Dark Artifices 3) (Publik Praktikum je najavio ovu knjigu)
David Almond – The Colour of the Sun
George R.R. Martin – Fire & Blood (Laguna je najavila ovu knjigu za 2019.)
Guillermo del Toro – The Shape of Water (Laguna je najavila ovu knjigu)
Ian McDonald – Time Was
Madeline Miller – Circe
Marie Lu – Batman: Nightwalker (DC Icons 2) (Urban Reads: Batman – Noćobdija)
Marie Lu – Wildcard (Warcross 2) (Urban Reads je najavio ovu knjigu)
Naomi Novik – Spinning Silver
Neal Shusterman – Thunderhead (Arc of a Scythe 2) (Vulkan je objavio prvi deo)
Paul Tremblay – The Cabin at the End of the World
Pierce Brown – Iron Gold (Red Rising 4) (Urban Reads: Gvozdeni zlatni)
Ransom Riggs – A Map of Days (Miss Peregrine’s Peculiar Children 4) (Orfelin: Mapa dana)
Saaba Tahir – A Reaper at the Gates (An Ember in the Ashes 3) (Vulkan je objavio prva dva dela)
Sarah J. Maas – A Court of Frost and Starlight (A Court of Thorns and Roses 3.1)
Sarah J. Maas – Kingdom of Ash (Throne of Glass 7) (Laguna je do sada objavila četiri romana iz ovog serijala)
Sarah J. Maas – Catwoman: Soulstealer (DC Icons 3) (Urban Reads: Catwoman – Dušekradica)
Stephanie Garber – Legendary (Caraval 2) (Laguna je objavila prvi deo)
Stephen King – Elevation
Stephen King – The Outsider
Stuart Turton – The 7 ½ Deaths of Evelyn Hardcastle
Tahereh Mafi – Restore Me (Shatter Me 4) (Urban Reads: Sastavi me)
Tomi Adeyemi – Children of Blood and Bone (Urban Reads: Deca krvi i kosti)
V.E. Schwab – Vengeful (Villains 2)
Veronica Roth – The Fates Divide (Carve the Mark 2) (Urban Reads je objavio prvi deo)
Victoria Aveyard – War Storm (Red Queen 4) (Urban Reads: Ratna oluja)

Na domaćoj književnoj sceni je takođe bilo mnogo noviteta. Kao dokaz za to uzećemo činjenicu da je na konkurs za NIN-ovu nagradu pristigao 201 roman čime je, kako su članovi žirija rekli, oboren rekord. Da je ovaj konkurs otvoren i za zbirke priča i poezije, broj bi sigurno bio trostruko veći.

Sledi spisak najinteresantnijih domaćih naslova iz 2018. godine.
Aleksandar Gatalica – Poslednji Argonaut (Službeni glasnik)
Goran Marković – Beogradski trio (Laguna)
Igor Marojević – Tuđine (Laguna)
Ivan Branković – Čovek koji se rugao (Portalibris)
Ivan Ivanji – Poslednji potez (Laguna)
Jelena Lengold – Odustajanje (Arhipelag)
Miloš Petković i Aca Seltik – Usnuli zmajevi (Laguna)
Miloš Petković i Mladen Stanisavljević – Jezomor: Portret troprstog slikara (Portalibris)
Miomir Petrović – Black Light (Laguna)
Nebojša Petković – Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći (Portalibris)
Nele Karajlić – Solunska 28 (Laguna)
Slobodan Vladušić – Veliki juriš (Laguna)
Svetlana Slapšak – Škola za delikatne ljubavnike (Laguna)
Uroš Petrović – Neko se uselio u onu staru vilu (Laguna)
Vanja Bulić – Dušanova kletva (Laguna)
Vladimir Arsenijević – Ka granici (Laguna)
Vladimir Tabašević – Zabluda svetog Sebastijana (Laguna)
Vuk Drašković – Aleksandar od Jugoslavije (Laguna)
Vule Žurić – Pomor i strah (Laguna)
Zoran Petrović – Praznik zveri 3: Nezvani gost (Otvorena knjiga)

Dok čekate da se neke od aktuelnih stranih knjiga pojave u prevodu, evo spiska izdanja koje su domaći izdavači objavili ove godine, a koje ne bi trebalo propustiti:

Laguna:
Adrijan Čajkovski – Deca vremena
Alis Voker – Boja purpura
Dafne di Morije – Rebeka
Dž. G. Balard – Carstvo sunca, Dobrota žena
Džim Krejs – Đavolova ostava
Ejmor Touls – Džentlmen u Moskvi
Filip Pulman – Prva knjiga praha: Divlja lepotica
Ju Nesbe – Magbet
Juval Noa Harari – Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice
Kurt Flaš – Đavo i njegovi anđeli
Majkl Ondači – Engleski pacijent
Nejtan Hil – Vodenduh
Piter Frankopan – Putevi svile
Piter V. Bret – Utroba zemlje 1-2
Slobodan Vladušić – Veliki juriš

Geopoetika:
Džulijan Barns – Jedna priča
Haruki Murakami – Ubistvo Komtura
Pol Biti – Prodana duša
Pol Oster – 4321
Sali Runi – Razgovori s prijateljima

Dereta:
Agota Krištof – Blizanačka trilogija (zajedno sa IK Kontrast)
Dejvid Linč – Soba za snove
Džefri Judžinidis – Midlseks
Džonatan Frenzen – 27. grad
Kazuo Išiguro – Nokturna: pet priča o muzici i sutonu
Margarita Karapanu – Kasandra i vuk
Tom Perota – Ostavljeni
Vladimir Nabokov – Sabrane priče

Vulkan:
Donato Karizi – Čovek iz lavirinta
Gijom Muso – Devojka i noć
N.K. Džemisin – Peto godišnje doba
Stiven King – O pisanju
Stiven King & Oven King – Uspavane lepotice

Dibidus:
Ketrin Arden – Devojka u kuli
Patrik DeVit – Braća Sisters

Urban Reads:
Ivana Nešić – Priče o prkosnim Srpkinjama: 50 smelih žena Srbije
Madlen Langl – Kapije vremena
Mari Lu – Batman: Noćobdija
Sara Dž. Mas – Žena mačka: Dušekradica
Tomi Adejemi – Deca krvi i kosti

Publik Praktikum:
Filip Riv – Smrtonosne mašine (tetralogija)
Dž.R.R. Tolkin – Gospodar prstenova
Dž.R.R. Tolkin – Pisma od Deda Mraza

Evro Book:
Gejbrijel Talent – Samo moja draga
Hari Poter: Putovanje kroz istoriju magije

Booka:
Kloi Bendžamin – Besmrtnici
Elena Ferante – Priča o izgubljenoj devojčici
Karl Uve Knausgor – Moja borba 5
Kejti Kitamura – Razdvojenost

Čarobna knjiga:
Andžej Sapkovski – Lux perpetua (Husitska trilogija 3)
Dejvid Lindzi – Putovanje na Arktur
Džon Skalzi – Starčev rat
Ijan Makjuan – Dete u vremenu, Orahova ljuska
Isak Asimov – Carstvo (trilogija)

Kontrast:
Andre Breton – Nađa: Manifest nadrealizma
Dostojno jest
Filip K. Dik – Tecite suze moje, reče policajac, Prodor božanskog, Tamno skeniranje
Frensis Skot Ficdžerald & Zelda Ficdžerald – U potpisu, Zelda i Skot Ficdžerald
Ursula K. Legvin – Zemljomorje

Arhipelag:
Jelena Lengold – Odustajanje
Majkl Kaningem – Sati (novi prevod)

Nakon izlistavanja stranih i domaćih izdanja iz 2018. red je da vas upoznamo i sa nagradama koje su dodeljene. Neke knjige koje su bile spomenute gore su uspele da oduševe i kritičare i čitaoce i time sebi obezbedile bolje tiraže i veću čitanost. Sledi spisak najznačajnijih nagrada i njihovih dobitnika:

Nobelova nagrada: nije dodeljena. Osnovana je alternativna nagrada za književnost za koju su bili nominovani Mariza Konde, Nil Gejman, Haruki Murakami i Kim Tuj. Murakami je zahtevao da se njegova nominacija povuče, a nagradu je na kraju dobila Mariza Konde.

Bukerova nagrada: Anna Burns – Milkman
Bukerova internacionalna nagrada: Olga Tokarczuk – Flights (Paideia: Beguni)
Pen/Fokner nagrada: Joan Silber – Improvement
Pulicerova nagrada: Andrew Sean Greer – Less
Kosta nagrada za knjigu godine: Helen Dunmore – Inside the Wave
Američka nacionalna nagrada za književnost: Sigrid Nunez – The Friend

Sajt Goodreads je u 2018. godini proslavio desetogodišnjicu „Choice Awards“. Ove godine je pristiglo 5.027.741 glasova čitalaca širom sveta, a dodeljena je i posebna nagrada za najbolju knjigu u proteklih deset godina.

Evo pobednika u najznačajnijim kategorijama:
Najbolje od najboljeg: Angie Thomas – The Hate U Give (Urban Reads: Ta mržnja koju seješ)
Fikcija: Jojo Moyes – Still Me (Vulkan: Zauvek moj dragi)
Misterija i triler: Stephen King – Outsider
Istorijska fikcija: Kristin Hannah – The Great Alone
Fantazija: Madeline Miller – Circe
Romantika: Helen Hoang – The Kiss Quotient
SF: V.E. Schwab – Vengeful
Horor: Stephen King – Elevation
Humor: Tiffany Haddish – The Last Black Unicorn
Memoari i autobiografija: Tara Westover – Educated, A Memoir
Istorija i biografija: Maxwell King – The Good Neighbor: The Life and Work of Fred Rogers
Nauka i tehnologija: Steve Brusatte – The Rise and Fall of the Dinosaurs: A New History of a Lost World
Poezija: Amanda Lovelace – The Witch Doesn’t Burn in This One
Prvi roman Goodreads autora: Tomi Adeyemi – The Children of Blood and Bone (Urban Reads: Deca krvi i kosti)
YA fikcija: Becky Albertalli – Leah on the Offbeat
YA fantazija: Sarah J. Maas – Kingdom of Ash (Laguna prevodi ovaj serijal)
Dečiji roman: Rick Riordan – The Trials of Apollo

Nagrade vezane za SF, EF, horor i sličnu literaturu osvojili su:
Hugo nagrada: N.K. Jamisin – The Stone Sky (autorka treći put zaredom dobija ovu nagradu) (Vulkan je objavio prvi deo ovog ciklusa)
Nebula nagrada: N.K. Jamisin – The Stone Sky
Lokus nagrada za naučnu fantastiku: John Scalzi – The Collapsing Empire
Lokus nagrada za fantaziju: N.K. Jamisin – The Stone Sky
Nagrada Artur Klark: Anne Charnock – Dreams Before the Start of Time
Nagrada Širli Džekson: Pyun Hye-young – The Hole
Nagrada Edgar: Attica Locke – Bluebird, Bluebird
Nagrada Brem Stoker: Christopher Golden – Ararat

U Srbiji su u toku 2018. godine dodeljene sledeće nagrade:
NIN-ova nagrada: Dejan Atanacković – Luzitanija (Besna kobila)
Nagrada „Meša Selimović“: Dejan Ilić – Dolina Plistos (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo)
Nagrada „Ivo Andrić“: Vladimir Kecmanović – Ratne igre (pripovetka iz knjige Kao u sobi sa ogledalima, Laguna)
Nagrada „Isidora Sekulić“: Uglješa Šajtinac – Žena iz Huareza (Arhipelag)
Kočićevo pero: Stevan Tontić – Ta mjesta (Agora)
Nagrada „Stevan Sremac“: Krsta Popovski – Ina (Laguna)
Nagrada „Miroslav Dereta“: Mirko Demić – Pustolovine bačkog opsenara (Dereta)
Portalibrisov konkurs „Vrata Knjige 2018“: nagrada nije dodeljena
Nagrada „Politikinog zabavnika“: Jasminka Petrović – Sve je u redu (Kreativni centar)
Nagrada „Pegaz“: Mladen Peršić – Čistilište (KOS)

Povodom desetogodišnjice osnivanja evropske nagrade za književnost organizovano je spisateljsko takmičenje Evropska priča u kom je učestvovalo 36 nagrađenih autora iz 26 različitih zemalja. U decembru je organizovana proslava u Beču na kojoj su dodeljene nagrade. Jelena Lengold je za priču Jasmin i smrt dobila nagradu čitalaca EU. Da podsetimo, prošle godine je evropsku nagradu za književnost dobio Darko Tuševljaković za roman Jaz (Arhipelag), Uglješa Šajtinac je 2014. godine dobio ovu nagradu za roman Sasvim skromni darovi (Arhipelag), a Jelena Lengold je 2011. godine dobila ovu nagradu za zbirku priča Vašarski Mađioničar (Arhipelag).

I u 2018. godini je velik broj knjiga doživeo svoje ekranizacije:
A Simple Favor (Slatka mala tajna) – Darcey Bell (Vulkan: Milo za drago)
A Wrinkle in Time (Kapije vremena) – Medeleine L’Engle (Urban Reads: Kapije vremena)
Annihilation (Uništenje) – Jeff Vandermeer
Bel Canto – Ann Patchett (Laguna: Bel kanto)
Bird Box – Josh Malerman
Blackkklansman (Crni klanovac) – Ron Stallworth
Boy Erased (Dečak izbrisani) – Garrard Conley
Crazy Rich Asians (Ludi bogati Azijati) – Kevin Kwan
Every Day – David Levithan (Dereta: Svakog dana)
Fahrenheit 451 (451 stepen Farenhajta) – Ray Bradbury (Laguna: Farenhajt 451)
Fifty shades Freed (Pedeset nijansi: Oslobođeni) – E.L. James (Laguna: Pedeset nijansi: Oslobođeni)
First Man (Prvi čovek na mesecu) – James R. Hansen
Hunter Killer (Lovac ubica) po romanu Firing Point – George Wallace & Don Keith
Juliet, Naked (Džulijet) – Nick Hornby (Vulkan: Džulijet)
Love, Simon (S ljubavlju, Sajmon) po romanu Simon vs. The Homo Sapiens Agenda – Becky Albertalli (Urban Reads: Sajmon protiv zavere Homo Sapiensa)
Mary Queen of Scots (Marija Stjuart Kraljica Škotske) po knjizi My Heart is my own: The life of Mary Queen of Scots – John Guy
Maze Runner: The Death cure (Lavirint 3: Smrtonosni lek) – James Dashner (Urban Reads: Lavirint 3: Lek smrti)
Mortal Engines (Smrtonosne mašine) – Philip Reeve (Publik Praktikum: Smrtonosne mašine)
Peter Rabbit (Zec Petar) – romani Beatrix Potter (Data Status)
Ready Player One (Prvi igrač na potezu) – Ernest Kline (Laguna: Prvi igrač na potezu)
Red Sparrow (Izdaja) – Jason Matthews (Laguna: Izdaja)
The Aspen Papers – Henry James
The Darkest minds (Mračni umovi) – Alexandra Bracken (Publik Praktikum: Najmračniji umovi)
The Girl In the Spider’s Web (Ono što nas ne ubije) – David Lagercranz (Čarobna knjiga: Ono što nas ne ubije – Milenijum 4)
The Grinch po delu How The Grinch Stole Christmas – Dr. Seuss
The Guernsey Literary and Potato Peel Pie Society (Društvo za književnost i pitu od krompira sa Gernsija) – Mary Ann Shaffer & Annie Barrows (Laguna: Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše)
The Hate U Give – Angie Thomas (Urban Reads: Ta mržnja koju seješ)
The House with a Clock in Its Walls (Kuća magičnog sata) – John Bellairs (Narodna knjiga: Kuća sa satom u zidovima)
The Little Stranger – Sarah Waters (VBZ: Mali stranac)
The Meg (Megalodon: Predator iz dalekih dubina) – Steve Alten
The Sisters Brothers (Braća Sisters) – Patrik DeWitt (Dibidus: Braća Sisters)
To All The Boys I’ve Loved Before – Jenny Han (Urban Reads: Momcima koje sam volela)
Wildlife – Richard Ford

U 2018. smo mogli da pratimo i velik broj serija koje su nastale na osnovu književnih dela:
A Discovery of Witches (Otkriće veštica) – Deborah Harkness (Vulkan: Otkriće veštica)
Altered Carbon (Digitalni ugljenik) – Richard Morgan (Laguna: Digitalni ugljenik i Slomljeni anđeli)
Castle Rock na osnovu priča koje je napisao Stephen King (Vulkan)
Instinct (Instinkt) po romanu Murder Games – James Patterson & Howard Roughan
Patrick Melrose (Patrik Melrouz) na osnovu romana o istoimenom junaku – Edward St. Aubyn
Sharp Objects (Oštri predmeti) – Gillian Flynn (Laguna: Oštri predmeti)
The Alienist (Alijenista) – Caleb Carr (Laguna: Alijenista)
The Haunting of Hill House (Ukleta kuća na brdu) – Shirley Jackson (Orfelin: Ukleta kuća na brdu)
The Little Drummer Girl – John Le Carre
The Terror (Teror) – Dan Simmons (Laguna: Teror)
You (Ti) – Caroline Kepnes (Laguna: Ti)

Za kraj evo i knjiga koje nas očekuju u 2019. godini. Glavni adut za sledeću godinu će zasigurno biti nastavak romana Sluškinjina priča (Margaret Atvud), a tu su i knjige autora koji već duže vreme nisu imali nešto novo (Bret Iston Elis, Hilari Mantel i Tea Obreht). Sudeći po ovom spisku, sledeća godina će biti žestoka!!!
Angie Thomas – On the Come Up
Bret Easton Ellis – White
Colson Whitehead – The Nickel Boys
Elizabeth Strout – Olive, Again
Erin Morgenstern – The Starless Sea
Harlan Coben – Run Away
Hilary Mantel – The Mirror and the Light
Ian McEwan – Machines Like Me
James S.A. Corey – Tiamat’s Wrath (The Expanse 8)
Jeanette Winterson – Frankisstein
Katherine Arden – The Winter of the Witch (Winternight Trilogy 3)
Leigh Bardugo – King of Scars (Nikolai Duology 1)
Leigh Bardugo – Ninth House (Alex Stern 1)
Margaret Atwood – The Testaments (The Handmaid’s Tale 2)
Matt de la Pena – Superman: Dawnbreaker (DC Icons 4)
Neil Gaiman – The Seven Sisters
Pierce Brown – Dark Age (Red Rising Saga 5)
Sarah J. Maas – Crescent City (Crescent City 1)
Sophie Kinsella – I Owe You One
Stephanie Garber – Finale (Caraval 3)
Tahereh Mafi – Defy Me (Shatter Me 5)
Tea Obreht – Inland
Tomi Adeyemi – Children of Virtue and Vengeance (Legacy of Orisha 2)

2018. godina je zasigurno bila veoma plodna književna godina – u njoj smo dobili mnoštvo pravih literarnih poslastica, i svaki, pa čak i onaj najizbirljiviji, čitalac je mogao da nađe nešto po svom ukusu. Ono što je bilo za svaku pohvalu jesu gostovanja stranih pisaca u našoj zemlji. Ove godine smo imali prilike da se družimo sa Ju Nesbeom, Piterom V. Bretom, Taharom Ben Želunom, Ijanom Makjuanom i Justejnom Gorderom. Izvanredne reakcije pisaca na druženje sa čitaocima, a posebno oduševljenje koje je Piter V. Bret iskazao povodom Sajma knjiga govore u prilog tome kako Srbija ima šta da ponudi i piscima i čitaocima.

Praznično je vreme, i skoro svaka izdavačka kuća ima neku akciju – iskoristite priliku i obradujte i sebe i svoje najbliže “duhovnom hranom”. Možda baš neka knjiga koju smo spomenuli u ovoj retrospektivi čeka da je otkrijete, pročitate i onda da postane deo vas zauvek.

Kristijan Vekonj

http://www.hellycherry.com/2018/12/retrospektiva-kakva-je-bila-2018-u-knjizevnosti.html?m=1http://www.hellycherry.com/2018/12/retrospektiva-kakva-je-bila-2018-u-knjizevnosti.html?m=1

Odbrana kiča ili kako smo kolektivno videli pandu

Da mi je neko pre par godina kazao kako ću ja biti ta koja će stati u odbranu kiča kazala bih mu da je lud. Od sebe sam očekivala da ću braniti Crnjanskog, Bergmana ili nekog trećeg umetnika. Ali Crnjanskog i Bergmana niko ne napada, šta više, mnogi ih hvale, a malo njih ih odistinski izučava i razume. Ova dva umetnika su postala deo mentalnog inventara kvaziintelektualaca, baš kao i uzrečica prosto naprosto. Te tako sam primetila da mnogi vole da istaknu svoj dobar ukus i to kako vole određene umetnike, jer tako je poželjno u određenim krugovima.

107689862

Kvaziintelektualac smatra da je ljubav prema Andriću i mržnja prema Ceci i Jeci (kako on sublimira estradu) sigurno polje njegovog ugleda u krugu i zapada u lanac sastavljen od opštih mesta. Lament počne sa pravim vrednostima, nastavi se sa zadnjim vremenima i dobrim ukusom i završi se sa polusvetom. Jer on, kvaziintelektualac, konstatovaće kako se ne poštuju prave vrednosti (a prava vrednost je baš on), kako su došla zadnja vremena (kada je nastao vodvilj?), kako eto baš on ima istančan ukus i voli Crnjanskog i Bergmana (a pri tome je pročitao Dnevnik o Čarnojeviću i to na ljutu muku i odgledao Personu sa sedam pauza) i na kraju će se u kreščendu tugovanke obrušiti na estradu, rijalitije i polusvet, jer, naravno, on, kvaziintelektualac je svet, on neće da nosi silikone i da se prostituiše i on je zato principijelan.

cedomir-jovanovic-jelena-karleusa-tribina-o-toleranciji-1328585176-52941-e1409662539468

Milomir Marić je rekao da je na početku svog urednikovanja na Happy televiziji emitovao Felinijeve i Bergmanove filmove, ali da su piplmetri pokazali gotovo zanemarljivu gledanost pa se opravdano zapitao gde je ta kulturna Srbija željna visoke kulture koja neguje dobar ukus, a prezire rijalitije.

hqdefault

Ono što raduje kvaziintelektualca je što je iako neshvaćen video pandu. Naime, u poslednje vreme na portalima dnevnih novina su učestali testovi-potvrde genijalnosti gde se objavi enigmatski test „Ko otkrije pandu u prvih pet sekundi na slici taj je genijalan“ i onda masa krene ponosno da ističe kako su eto, baš oni videli pandu. Jer, naravno, pored dobrog ukusa, fašisoidne podele ljudi na svet i polusvet, mržnje prema estradi potvrda da ste baš vi genijalni i vredni pažnje je to što ste videli pandu na slici. Nikako vaša dela, trud, duša i duh. Panda je viđena i eto potvrde.

normal_black_sheep

Rasprave o imanju i nemanju ukusa su mi veoma odbojne zato što počivaju na lošim temeljima. Ukus nije nematerijalna imovina pa da ga posedujemo, on je više stanje i reakcija. Pitanje je samo koliko smo iskreni prema sebi i tim stanjima. Baš kao što su (trenutno) stanje bol, svrab, osećaj da nam je toplo… Ti procesi se obavljaju mimo svesti i tu nikako nije mesto kategorijama dobro i loše. Kvaziintelektualac prvo čeka potvrdu da je nešto dobro i vredno pa onda to zavoli. S tim u vezi uvek se setim koliko je Nabokov (priznat i poznat) omalovažavao Dostojevskog (priznat i poznat). Ovakvi kritički promašaji učvršćuju moje uverenje da je vreme jedini odistinski kritičar. Zato ne treba da se opterećujemo sa tim šta je vredno, a šta ne, već da uživamo u različitim aspektima stvarnosti. Jer i mi imamo različite aspekte nas samih.

Posebna priča su oni koji duhovnu vrednost izjednačavaju sa materijalnom pa nečiji uspeh mere prema zarađenom novcu – knjiga koja se prodaje je vredna, što je apsurdno. Setila sam se poznanika koji mi je pričao o tome kako je bio kod jednog poznatog umetnika u stanu i kako se zapanjio da eto, taj njegov domaćin, umetnik, je zapravo jedan foler jer glumi nekog umetnika sa dobrim ukusom, a na zidovima nema ni trista evra. Mislim da je sa tom konstatacijom kazao više o sebi nego o svom domaćinu.

photo-drustvo-ludaci-cece_04_u_602493668

Godine 2004. TV B92 producirala je emisiju Sav taj folk gde je grupa elitista objašnjavala fenomen turbo folka povezujući ga sa ratovima devedesetih i sankcijama dajući izvođačima veću odgovornost nego što oni zaslužuju. Nije estrada vodila rat i naoružavala usijane glave. Kockice su se poklopile da u datom vremenu oni pevaju i imaju novca, ali to ne znači da je odgovornost na njima zbog ratova i sankcija. Svako se snalazio na svoj način i to što je profesor u školi 1993. imao platu 3 marke nije krivica nekoga ko drži mikrofon u ruci. Nisam sentimentalna prema tim izvođačima ni najmanje, ali me nervira transpozicija odgovornosti gde nas zamena teza dovodi na krivi trag. Nisu estradne zvezde i zvezdice ti koji su rasturili ovu državu,privredu i sve ostalo. Ovu zemlju pod svim njenim imenima sistematski su pljačkali i slabili ljudi koji su prošli besposledično – uvek na funkciji, uvek sa debelim džepom i dobrim ukusom,nekad stranačke, nekad nestranačke ličnosti, ali uvek blizu politike, novca i moći. Jedan nepismeni poslanik opasniji je za ovo društvo nego sto nepismenih estradnih izvođača.

Ne postoji kič samo u Srbiji i Balkanu, kič i estrada su deo svake kulture. To je antikultura. I pogrešno je isključivo ih vezivati uz narodnu muziku. Estrada je površna i kao takva bezazlena. Ne mislim da može pokvariti omladinu, jer neko ko je samosvestan i otvoren istražiće razne emanacije sebe. Ludvig Vitgenštajn je bio veliki poklonik američkih mjuzikla. Dramski pisac Aleksandar Popović bio je fasciniran Nadom Topčagić. Svako ko je intelektualno pošten neće se odreći ni svoje kič strane, jer čovek ima glavu, ali ima i zadnjicu. Tako je i u duhovnom smislu.

t07573_10

Više cenim i najkičastijeg izvođača ukoliko je uverljiv u tome što radi nego mlakog i blaziranog rokera. Konkretno, više cenim Stoju nego Dejana Cukića, jer ona kao turbo folk pevačica ipak donosi nešto autentično i duh ovoga prostora (mi nismo Južni Jorkšir već jugo-zapadni Balkan) za razliku od Dejana Cukića kojeg doživljavam kao mlakog i neautentičnog. Bolja je i autentična ružnoća nego lažna lepota. Ovaj prostor (Srbija) gravitira od ruralnog ka urbanom i nazad, od istoka ka zapadu, od Egzita do Guče preko Nišvila… Prostor koji nema stabilno ime, a kamo li šta drugo. Od Knez Mihailove do Lastine stanice u Beogradu nema ni tri kilometra razdaljine, ali to su dva sveta. A turbo folk kao jedna hibridna tvorevina samo je odraz hibridne politike, istorije oko koje se ne možemo dogovoriti, neuspelih revolucija, Beograđana koji ne vole provincijalce, provincijalaca koji ne vole Beograđane, nogu ličkih i cipela bečkih. A kad smo kod blaziranih rokera da se osvrnem na još jednog poznanika zakletog rokera koji govori o svom dobrom ukusu, a u kompjuteru čuva Cecinu plejlistu. Kaže mi da je on roker, sa dobrim ukusom, razume se, ali da eto ponekad sluša Cecu. Što ne bi bio problem da to ne radi skriveno. Kao i sijaset rokera koji tajno sarađuju sa narodnjacima. To me je podsetilo na ljude koji su po danu fini porodični ljudi, a noću konzumenti usluga prostitutki.

Postoje i oni koji estradu prihvataju u zavisnosti od političkih stavova pa konformistička desnica može da „proguta“ Cecu, a verbalno se obruši na Jecu, a, pak, liberali, obratno, „progutaju“ Jecu, a pljunu Cecu.

warhol

U devetnaestom veku smo mrzeli Turke, Posle Drugog svetskog rata strane plaćenike i domaće izdajnike, devedesetih Hrvate i Bošnjake, na početku dvadeset i prvog veka Miloševića, a nakon 2010. turbo folk, rijalitije i starlete. Da nam naša mržnja i dobar ukuspokažu kako smo superiorni. Još da vidimo pandu i potvrda genijalnosti je zagarantovana.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić