15 zanimljivih činjenica o knjigama

1. Od jednog drveta je moguće napraviti i do 50 knjiga.

2. Latinski prevod romana „Vini Pu“, s naslovom „Winnie ille Pu“, jedina je knjiga na latinskom koja je ikad dospela na listu najprodavanijih knjiga po Njujork Tajmsu.

3. Prava „Alisa u Zemlji Čuda“ se zvala Alis Lindel. Njena porodica je bila u prijateljstvu sa autorom i on je ovu priču napisao za nju kada je imala deset godina.

4. Smatra se da je prvi roman napisan na pisaćoj mašini „Avanture Toma Sojera“ Marka Tvena.

5. Prva knjiga ikada nazvana „bestseler“ je bila „Fools of Nature“ američke spisateljice Alis Braun davne 1889. godine.

6. Rekord postavljen za najveći broj ljudi koji balansiraju sa knjigama na glavi i na istom mestu je 998, a postavljen je u Sidneju, u Australiji 2012. godine.

7. Prve štampane knjige nisu imale ni ime autora ni naslov na samim koricama, već su korice bile prava umetnička dela, prekrivena crtežima, uvezane kožom ili čak ukrašene zlatom.

8. Bivši američki predsednik Teodor Ruzvelt je čitao u proseku jednu knjigu dnevno.

9. Potrebno je oko 475 sati da se napiše roman.

10. Termin „knjiški moljac“ je u upotrebi zbog malih insekata koji se hrani knjiškim povezom.

11. Termin „yahoo“ zapravo potiče iz knjige „Guliverova putovanja“ objavljene 1726. godine.

12. Svakoga dana se u svetu objavi oko 125 novih naslova.

13. Prva knjiga prodata u preko million primeraka je „Čiča Tomina koliba“.

14. Kuća Čarlsa Dikensa je imala tajna vrata sakrivena iza lažne police sa knjigama, a lažne knjige su uključivale naslove kao što je „Life of a Cat“ u 9 tomova.

15. Najskuplja knjiga ikad kupljena je „Codex Leicester“ koju je napisao Leonardo da Vinči, a kupio ju je Bil Gejts za 30.8 miliona dolara.

Izvor: phillytrib.com
Prevod: Dušica Novaković

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-da-li-znate-za-ovih-15-zanimljivih-cinjenica-o-knjigama-unos-10393.html

Kako čitati više?

Iako bi knjigoljupci voleli da imaju ceo dan za čitanje, to zbog studiranja, posla ili ostalih obaveza odraslih – to jednostavno nije moguće. Ali isto tako nije moguće čekati savršen trenutak za čitanje – jer on ne postoji.

Neki od najzauzetijih ljudi na svetu uspevaju da ostanu verni čitaoci. Kako njima polazi za rukom da svakog dana nađu vremena za knjigu? Sledi par saveta koji će vas možda motivisati da organizujete svoj dan drugačije – uvek je vreme za čitanje.

1. Nabavite više knjiga nego što možete da pročitate

Bilo da pozajmljujete knjige iz biblioteke, od prijatelja, ili ih kupujete – nabavite ih što više. Ukoliko imate mnogo „fizičkih“ knjiga u kući koje ste sami izabrali i jedva čekate da pročitate, ostaje vam samo da uradite još jedan korak – da stvarno krenete sa čitanjem.

U isto vreme, možete birati između nekoliko knjiga, pa ukoliko vam se u određenom trenutku u stvari ne čita neki klasik, možete se opredeliti za savremenu književnost. Ionako ćete imati sve opcije u kući, pa neće biti potrebe za izlaskom iz zone udobnosti.

Takođe, kad već imate toliko knjiga u kući, možda pročitate i više od onoga što ste planirali i mislili da možete.

2. Idealni uslovi za čitanje ne postoje

Možda ne možete da imate nekoliko sati dnevno za bavljenje svojom omiljenom aktivnošću, ali čak iako možete da ugrabite samo pola sata dnevno za čitanje kući, učinite ih što idealnijim. Stručnjaci iz firme Status Frigo savetuju da dom učinite što udobnijim. Nađite svoju novu omiljenu fotelju za čitanje, idealnu temperaturu na rashladnom uređaju, omiljeni napitak – to je najbliže što možemo doći idealnom trenutku za čitanje.

3. Čitajte više knjiga paralelno

Većina ljudi ne voli paralelno čitanje više knjiga, pa se pre odlučuje za opciju čitanja jedne po jedne. Međutim, razmislite i o ovoj opciji jer ona sa sobom nosi gomilu prednosti. Na primer, neke knjige je lakše čitati noću ili pred spavanje, dok su druge savršene za jutarnje ili dnevno čitanje.

Knjige koje čitate u određenom vremenskom periodu možete držati na svom noćnom stočiću, ili na posebnom staklu na kom će biti jasno izdvojene i vidljive.

4. Postavite čitalački cilj – koliko stranica dnevno?

Izazovite sebe – odlučite da svakog dana treba da pročitate najmanje 30 stranica knjige (ili koliko god mislite da je moguće). Taj cilj mogu da budu poglavlja ili pasusi, takođe. Bitno je samo da imate okvirnu brojku u glavi i da tog dana ne odustajete od čitanja dok ne pređete bar preko nekoliko stranica.

Možete postaviti i godišnji čitalački cilj – na primer, „sledeće godinu ću pročitati 70 knjiga“. I ne odustajte dok to ne ispunite.

5. Ignorišite liste knjiga koje „morate“ pročitati

Istraživanja su pokazala da ovakve top liste knjiga loše utiču na našu motivaciju za čitanje. Ne samo da su neke top liste ogromne (250 knjiga i više) nego ih i ima previše. Ukoliko se odlučite da pratite jednu top listu, onda imate utisak da sebi uskraćujete zadovoljstvo čitanja drugih knjiga, a istovremeno imate osećaj „obaveze čitanja“ po staroj top listi.

Nije loše pogledati koje knjige se nalaze na raznoraznim top listama, ali uvek imajte svoju listu za čitanje koja će biti fleksibilna i dinamična, nikad striktno određena tako da nema mogućnosti menjanja.

6. Probajte brzo čitanje

Ideja iza ovog saveta je jednostavna – ako želite da čitate više za manje vremena, onda tehnike brzog čitanja vredi probati. Postoje različite vrste brzog čitanja o kojima možete da se informišete na internetu – od YouTube tutorijala do pohađanja pravog kursa.

Ove tehnike uključuju čitanje „grupe reči“ umesto svake reči posebno, treniranje očiju da se kreću brže po stranici korišćenjem lenjira ili olovke prilikom čitanja, zadržavanje daha do završetka pasusa (ovom tehnikom smanjujemo našu tendenciju „da čujemo“ ono što čitamoi tako ubrzavamo čitalački proces).

7. Koristite modernu tehnologiju za čitanje

Telefoni, tableti i lap-topovi ne moraju da služe samo u poslovne svrhe ili za surfovanje internetom i društvenim mrežama. Iskoristite svoje pametne uređaje da biste vi postali pametniji – čitajte dok se vozite u prevozu, čekate u redu, tokom pauze na poslu ili između predavanja.

Prednost je to što ne morate da nosite fizičku knjigu sa sobom gde god da krenete nego možete knjigu koju trenutno čitate imati čak i na svom telefonu. Tako ćete uspeti da „ukradete“ malo vremena u svakom danu za svoju omiljenu aktivnost – čitanje.

Ukoliko vam se svidi čitanje preko telefona, tableta ili lap-topa možete razmisliti i o kupovini Kindle-a, uređaja koji ima samo jednu funkciju – čitanje elektronskih knjiga. Njegov ekran je napravljen specijalno da prija svakom čitalačkom oku, a količina knjiga koje možete imati na ovom uređaju je gotovo beskonačna.

8. Čitajte pre spavanja

Ovo je proverena metoda za opuštanje i pripremanje za san. Ukoliko već imate naviku čitanja pre spavanja, možete probati da se naviknete i na čitanje knjige odmah nakon što se probudite, dok haotičnost dana još nije počela.

9. Nađite čitalačko društvo

Čitanje bi bilo mnogo zanimljije ako biste uspeli da nađete osobe koje čitaju istu knjigu koju vi čitate. Razgovor o knjizi bio bi dodatna motivacija. To ne moraju da budu ljudi iz vašeg okruženja. Na Goodreads-u možete pronaći ljude koje interesuju iste knjige kao i vas – sa njima možete razmenjivati utiske i ocene knjiga. Tu su i mnogobrojne Facebook i Instagram stranice knjigoljubaca širom sveta.

10. Pratite kako napredujete sa čitanjem

Na malopre pomenutom Goodreads-u možete koristiti brojač stranica i knjiga koje ste pročitali. Na isti način možete pratiti kretanje kroz vašu listu odabranih knjiga za čitanje – šta je sledeće na redu, dokle ste stigli sa fikcijom, npr.

11. Ne čitajte sve

Vi birate šta ćete čitati u toku dana. Zato se zapitajte da li su vesti koje svakodnevno čitate, portali, blogovi, Facebook statusi ono što zaista želite da čitate ili su to ipak knjige? Imajte na umu da vam ove aktivnosti oduzimaju vreme koje možete provesti uz novu.

https://kultivisise.rs/kako-da-citamo-vise/

Veštačka inteligencija i pisanje

Mislila sam da u mom poslu nema opasnosti od automatizacije – računar nikako ne može da nadomesti kompleksnu kreativnost karakterističnu za ljudski jezik u pisanim delima, niti je u stanju da sastavi smislenu priču. Moguće je da sam pogrešila. Pisci, čuvajte se, jer je roman, čiji je autor japanska veštačka inteligencija, upravo ušao u uži krug za nacionalnu književnu nagradu Japana.

Roman, čiji je koautor ovaj program, nosi naziv „The Day A Computer Writes A Novel“ („Dan kada je računar napisao roman“). Delo je ušlo u izbor za književnu nagradu Hoši Šinići. Konkurs je i prethodnih godina bio otvoren za dela koja nije napisao čovek, međutim, ove godine je po prvi put komisija dobila radove veštačke inteligencije. Od 1450 prijavljenih radova, 11 dela, je barem delimično, napisao program.

Pred vama je odlomak iz jednog takvog romana kako biste stekli utisak sa čime su suočeni ljudski kandidati:

„Uzdrhtao od radosti, koju sam osetio po prvi put, uzbuđeno sam nastavio da pišem.“

„Dan kada je računar napisao roman. Računar, rešen da na prvo mesto stavi sopstveno zadovoljstvo, prestaje da radi za ljude.“

Ekipu, koja je stvorila ovu književnu veštačku inteligenciju, vodio je Hitoši Macubara, profesor na Državnom univerzitetu u Hakodateu (Future University Hakodate). Njegov tim je usmeravao veštačku inteligenciju, odlučujući o zapletu i rodu likova. Takođe su pomagali u izboru pripremljenih rečenica, koje je veštačka inteligencija zatim upotrebljavala kako bi samostalno „napisala“ knjigu.

„Do sad su programi veštačke inteligencije korišćeni za rešavanje problema za koje postoje odgovori. U budućnosti želim da proširim potencijal veštačke inteligencije kako bi se što više približila ljudskoj kreativnosti“, izjavio je nedavno Macubara za jedan japanski časopis („Yomiuri Shimbun“).

Autor naučne fantastike na konferenciji za novinare povodom dodele nagrada, dao je svoj komentar ovog dela: „Bio sam iznenađen, jer je reč o dobro struktuiranom romanu. Ali ipak postoje određeni problemi koje je potrebno prevazići da bi se osvojila nagrada, kao što su opisi likova.“ Iako knjiga na kraju nije dobila nagradu, svojim nastupom je pokazala potencijal za dalji napredak.

Mnogi smatraju da ovi programi za veštačku inteligenciju, iako mogu biti odlični za igranje društvenih igara („Go and shogi), imaju mnogo bolji učinak kada rade sa ljudima. Na šahovskim turnirima, na primer, timovi sastavljeni od vrhunskih šahista i veštačke inteligencije imaju neuporedivo bolje rezultate od timova koje čine isključivo ljudi, ili isključivo veštačka inteligencija. Možda budućnost književnosti znači da ćemo imati ljude na čelu i računare kao koautore.

Izvor: bigthink.com
Prevod: Maja Horvat

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-u-japanu-je-roman-koji-je-napisala-vestacka-inteligencija-unos-10283.html

Znate li šta je „Aberdinski bestijarijum“?

Ljudi su pre više hiljada godina pripitomili domaće životinje, ali posmatrali su i divlju faunu oko sebe da bi naučili kako da se kreću kroz prirodu i izbore sa njom. Bliskost ljudi i životinja je u ljudima stvorila posebno poštovanje za životinjsko ponašanje koje je pustilo korena u narodnim pričama širom sveta i u popularnim tekstovima svake religije. Naše oduševljenje pričama o životinjama nastavlja da živi u knjigama za decu, ali u jeziku odraslih, životinje se neretko ponižavaju i imaju auru svega neljudskog. Pejorativni pridev „bestijalni“ odražava tipičan stav ne samo prema ljudima koji nam se ne dopadaju, već i prema životinjskom svetu. Orvelova „Životinjska farma“ i Kafkin „Preobražaj“ su postale standardne reference za moderne alegorije sa životinjama.


Rana književnost pokazuje lepezu različitih stavova. U nekima se prema životinjama odnosi kao prema bićima jednakim ljudima, sa likovima koji imaju i dobre i loše osobine, ili kao prema svetim glasnicima boga ili bogova više nego kao stoci, pokretnom kulisom ili upotrebljivim resursima.
Što se tiče istočnjačkog odnosa prema životinjama, možemo se osvrnuti na Jataka priče, basne o Budinim mnogim reinkarnacijama u ljudskom i životinjskom svetu, koje imaju moralnu pouku za čitaoca. Na hrišćanskom Zapadu, postoje srednjovekovni bestijarijumi ‒ sažeti pregledi životinja, stvarnih i mitoloških – koji kroz „čitanje“ upoznaju čitaoce sa moralnom tipologijom toga šta su rani hrišćani smatrali „knjigom o prirodi“
Najraskošnija od takvih knjiga, „Aberdinski bestijarijum“, potiče iz otprilike 1200. godine i jednom je bila u vlasništvu Henrija VIII. Sada je Aberdinski univerzitet digitalizovao tekst te knjige i omogućio njeno besplatno čitanje korisnicima interneta.


Ova knjiga počinje ključnim pričama o postanju iz Knjige postanja, zatim zalazi u opise životinja: prvo lava, zatim parda (pantera) i slona. Primetićete da su takve životinje bile gotovo nepoznate srednjovekovnom evropskom čitaocu koji uglavnom nije imao prilike da ih sretne. Važna razlika između bestijarijuma i basne je ta što bestijarijumi sadrže i stvorenja iz priča, pretpostavki ili puke mašte. Ali svrha im je ista. Ovo su bila „didaktička sredstva“, beleži Kler Vun za Hyperallergic, kao i da „Aberdinski bestijarijum“ sadrži ilustrovane „podugačke priče o moralnom ponašanju“.
Poput Ezopovih basni, bestijarijum nas uči važnim lekcijama, mešajući nestvarno sa prirodnim. Ovako Vunova opisuje „Aberdinski bestijarijum“:
„Ilustracije su očaravajuće raznolike i prikazuju ne samo obične životinje od sitnih mrava do slonova, već i neverovatne zveri, od leokrote do feniksa. Čak su i moralne osobine skromnog malog morskog ježa dobile pasuse diskusije. Sem mnoštva stvorenja, bestijarijum detaljno opisuje izgled i osobine različitih drveća, dragulja i ljudi. Neki od ovih mogu biti zabavni čitaocu iz 21. veka: roj pčela u obliku koji podseća na lopticu za badminton, kako ulaze u svoje košnice. Druge slike su takođe zadivljujuće zbog svoje preciznosti, kao slika slepog miša koja pokazuje kako su njihova opnasta krila povezana sa njihovim prstima, nogama i repom. Svi ovi bogati detalji treba da pomognu čitaocu da bolje razumeju svet, na način na koji je on definisan u vreme nastanka ove knjige.“


Izuzetno bogata slikama i noseći znakove različitih rukopisa, knjiga je, kako istoričari veruju, pravljena prvo za široku publiku, ali zatim su je iz napuštenog manastira uzeli Henrijevi bibliotekari. Nikada nije u potpunosti dovršena. Ostala je u Kraljevskoj biblioteci 100 godina posle vladavine Henrija. „Sumnjam da su je monasi iz perioda dinastije Tjudor previše čitali“, kaže Džejn Gedes, profesor sa Aberdinskog univerziteta. Ovaj dokument je sada otvoren za javnost, čime mu se vraća „originalna svrha, koja je bila obrazovna“, piše Vunova, „mada ona za nas osvetljuje više prošlost nego sadašnjost“. Pogledajte skenirane slike visoke rezolucije ovde.
Autor: Džoš Džouns
Izvor: openculture.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-znate-li-sta-je-aberdinski-bestijarijum-unos-9904.html

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: “Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.”

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

Grad knjiga – Hay on Wye

Gradić Hej na obali reke Vej u Velsu, na samoj granici sa Engleskom, ponosno nosi titulu svetilišta za sve ljubitelje knjiga već 50 godina. On je dom skoro 40 knjižara i bezbroj štandova, ali i sedište Hej festivala književnosti iumetnosti koji u maju svake godine okupi preko 80.000 pisaca, umetnika, izdavača i čitalaca.


U ovom gradiću zamak, vatrogasni dom, bioskop, crkvena kapela i svaka druga kuća pretvoreni su u knjižare polovnih knjiga. Lokalni stolar Frenk Ingliš napravio je toliko polica za knjige da bi one, kada bi se poređale jedna pored druge, bile duge 40 kilometara. Procenjuje se da u Heju ima oko milion knjiga. Ali, možda ih ima i dvostruko više. Niko se nikada nije potrudio da ih prebroji.


U svetsku prestonicu polovnih knjiga stalno stižu na hiljade i hiljade novih primeraka. Hej ima nešto manje od 2.000 stanovnika i skoro 40 knjižara, koje su sve u privatnom vlasništvu. Kad se popune police, knjige se ređaju po podu, na mansardama, u svakom slobodnom kutku i zbog toga je ovo selo prepoznatljivo i po karakterističnom mirisu stare hartije. Knjižare su najčešće specijalizovane, tako da se u nekima prodaju samo krimići, u nekima samo knjige za decu, knjige o pčelama, golfu dok se u drugima prodaje samo poezija ili antikvarni primerci…

Restoran „Traveler“ – „Hrana i knjige“

Ovaj restoran u malom gradu u Konektikatu, svakoj mušteriji daruje knjigu iz svoje obimne biblioteke.

Na ulazu ovog restorana smeštenog na granici saveznih država Masačusets i Konektikat, stoji znak na kojem piše: „Hrana i knjige“. Naravno u svakom restoranu ima hrane ali pripremite se za knjige. Sa svakom porudžbinom, mušterijama se nudi da ponesu kući bilo koju knjigu iz impresivne zbirke restorana. Procenjuje se da svake nedelje daju između 1000 i 2000 knjiga gladnim ljubiteljima književnosti.

Zidovi restorana „Traveler“, u gradu J, prekriveni su knjigama. Na policama kraj stolova nalaze se vesterni, kuvari, petparačko štivo, dečje knjige i ljubavni romani. Atmosfera je nešto između večere i sajma knjiga. Vlasnik Martin Dojl, strastveni čitalac, počeo je donositi knjige u restoran sredinom osamdesetih godina 20. veka, da bi smanjio sopstvenu ogromnu zbirku i našao novi dom za stare knjige. Sada, pošto završe sa jelom, mušterije odvoje vreme da razgledaju gomilu knjiga, tražeći odgovarajuće štivo za sebe.

Tokom godina, Dojl je takođe sakupio brojne potpisane fotografije poznatih pisaca, među kojima su Džon Apdajk i Majkl Kričton, i te slike su takođe izložene u restoranu. Pod novim vlasnikom, koji drži restoran od 1993. godine, knjige u njemu su većinom donacije obližnjih biblioteka i građana, a broj onih koje se mogu poneti kući podignut je na tri komada.

„Puno vremena provedemo u potrazi za knjigama širom Masačusetsa, Konektikata a ponekad i Rod Ajlenda“, kaže vlasnica Karen Murdok u profilu restorana koji je objavljen u najvažnijim novinama Konektikata, „Hartford Courantu“. A ako se ispostavi da vam, pošto ste izabrali neke besplatne knjige treba još, onda siđite niz stepenice u „The Book Cellar“ („Podrum knjiga“), prodavnicu polovnih knjiga koja pripada restoranu.

Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: rickpilot_2000

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-restoran-traveler-hrana-i-knjige-unos-9664.html

IZ BG-A S LJUBAVLJU: Kako me je Mario Stanić učio ćirilici (ili zašto u finalu navijam za Hrvatsku)

Bio je neki besmislen kišni dan usred letnjeg raspusta. Dan sasvim nedorastao kalendarskoj poziciji koju je trebalo da zauzme. Umesto da, nevešto ganjajući loptu, padam po betonu i derem kolena, sedeo sam u stanu i crtao. Nisam bio posebno talentovan za to, tek sam onako žvrljao i kratio tu predinternetsku dosadu. U svojim malim, jastučastim rukama stiskao sam olovke i bojice, a na papiru se, ubrzo, stvorio tek malo kompleksniji čiča Gliša koji juri za loptom i trudi se da izgleda kao fudbaler. Potom sam mu kosu obojio u jarko žuto. Pa docrtao crvene kvadratiće na njegov dres. Naposletku, iznad glave sam, krzavim i nesigurnim slovima, napisao ovako “Марио Станић – Нрвацка“, te sav ponosan potrčao ka mami da joj pokažem crtež. Prešla je pogledom preko te moje nenamerno karikaturalne verzije nesretnog Stanića, ali pažnja joj se zadržala na natpisu. Zaustila je da mi staloženo objasni kako se ne kaže Hrvacka nego Hrvatska, međutim kada je uvidela da sam pomešao ćirilicu i latinicu – potpuno nemajući sluha za moje napore u izgradnji dobrosusedskih odnosa time što sam još tada crtao dvojezične fudbalske ploče – iznenađeno je rekla “Pa ti si zaboravio slova, Bojane!” Odmah zatim, posadila me je za stolicu i radni sto, u ruke mi uvalila svesku i olovku, pa sam, frkatajući i kukajući, u sred letnjeg raspusta sedeo i vežbao slova i pisanje. Proklinjao sam i psovao – u sebi, razume se – kišni dan i crtanje, ćirilicu i Hrvatsku, Marija Stanića i nedavno završeno svetsko prvenstvo u fudbalu dok sam u svesku na male i velike linije upisavao slova. Da nije napolju pljuštala kiša, igrao bih se lopte – možda bi baš taj dan bio ključan u mojim naporima da prevaziđem svoju urođenu sportsku netalentovanost, te bih danas bio rezervni centarhalf nekog solidnog srpskog drugoligaša. Umesto toga, vežbao sam čitanje i pisanje, ispostaviće se, jedine dve stvari koje sam ikad naučio da radim.

Nikada nisam gledao SFR Jugoslaviju na svetskim prvenstvima u fudbalu. Rođen sam u godini kada je Piksi izbacio Španiju i kada je promašio penal protiv Argentine. Prvi mundijal koji sam zaista pratio – od skupljanja sličica do gledanja svake utakmice – bio je onaj 1998. u Francuskoj na kojem su igrali i tadašnja SR Jugoslavija i Hrvatska. Bili su to timovi koji su reprezentovali dva državolika pakla – onaj Miloševićev koji je, uveliko, po nekadašnjoj Jugoslaviji sejao agresorsku, velikosrpsku smrt i nesreću i onaj Tuđmanov koji je, gradeći državu sanjanu od stoljeća sedmog, takođe radio malo šta drugo osim sejanja smrti i nesreće. Međutim, kad imate osam godina i besmisleno proizvoljnu sreću da vaše malo Užice nije sravljeni Vukovar ili okupirano Sarajevo, ne mislite puno o političkim okvirima države u kojoj provodite detinjstvo. Da budem iskren, pred početak svetskog prvenstva imao sam samo dve brige – da li će se Dejo Savićević dovoljno oporaviti od povrede da bude u startnih jedanaest i kako da od svoje dečačke, tršave kose napravim nešto što makar malo liči na zalizanu frizuru Peđe Mijatovića. Sve drugo mi je bilo nebitno.

Samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje

A onda je počeo mundijal. Preko njega sam, zapravo, otkrivao šta je to svet i šta sve postoji u tom velikom, šarenom svetu u kom je gradić u kom živim samo jedno zrno peska. Otkrivao sam gde je Maroko, a gde Jamajka. Kako izgleda zastava Kameruna, a kako Belgije. Kako izgledaju ljudi u Norveškoj, a kako u Kolumbiji. Tada sam otkrio, takođe, da je sasvim normalna i uobičajena stvar da na jednom turniru navijaš za dve reprezentacije. Naime, u mojoj porodici se navijalo i za SR Jugoslaviju i za Hrvatsku.“Nećemo valjda navijati za Argentinu protiv Hrvatske”, govorili su moji, a ja sam to prihvatao kao neku samorazumljivu činjenicu, nešto što nema previše smisla čak ni objašnavati bilo kome. A Hrvatska (ћир. Нрвацка) je igrala tako da si se morao zaljubiti u njihovu igru. Naprosto, kada si dete čiji je mozak zaštićen od društvene patriotske groznice, male su šanse da ne navijaš za Šukera i Bobana, Bokšića i Prosinečkog, Stanića i Vlaovića. Za celu tu neverovatnu generaciju. SR Jugoslavija je ispala u osmini finala – a ja i dalje, kroz oči pune suze zbog promašenog penala, vidim mog ćala kako sa troseda maše rukom i viče “jebem ti prečku!” – te sam, do kraja prvenstva, navijao samo za Hrvatsku. Na istom tom trosedu sam, nekoliko dana kasnije, sedeo i čekao da počne polufinale sa Francuskom, a kada je bilo intoniranje himne – verovali ili ne, čak i u Miloševićevoj Srbiji se na TV-u moglo čuti intoniranje hrvatske himne, za razliku od današnje Vučićeve kada nekako uvek blok reklama prekrije taj sami početak meča – ustao sam i stavio desnu ruku preko srca dok je išla “Lijepa naša”. Moji su se smejali, a ja tad nisam sasvim razumeo zašto je tako histerično smešno bilo videti osmogodišnjeg klinca u Užicu kako – samo par godina posle Vukovara, Dubrovnika, Ovčare, Gospića, Lore i Oluje – ustaje na hrvatsku himnu. Naravno, da se razumemo, jebalo se meni čak i tada živo za himne i države, grbove i simbole – bio sam samo, naprosto, spreman, da uradim sve što treba da stanem u isti red sa tim čarobnjacima koji tako lepo igraju fudbal. Ništa više od toga.

Dvadeset godina kasnije, naravno, jasno mi je zašto je bilo 1998. neobično u Srbiji navijati za Hrvatsku. Danas, jebiga, znam da je fudbal možda najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je, u isto vreme, i najnevažnija sporedna stvar u samom fudbalu. Stvarno, čitajući novine i portale, stekao bi čovek utisak da fudbal postoji samo zato da bude poligon za postizanje nacionalno-ratničke erekcije i da bude dimna zavesa iza koje se obavljaju kriminalni poslovi, a da je čarobna igra tu tek tako, eto, da bude izgovor za postojanje sveopšteg nitkovluka. Svetsko prvenstvo u Rusiji se bliži samom kraju, a mene, na putu ka finalu, spotiču nekakva sasvim suprotstavljena osećanja. Sa jedne strane, tužan sam jer ću morati da čekam još četiri godine na karneval na kom svaki dan gledaš utakmice i uživaš u igri, a sa druge strane, imam osećaj da ću malo ipak odahnuti kad utihnu sveopšte nacionalne fudbalske histerije, Kad se, je li, kao normalni postjugoslovenski ljudi vratimo “rešavanju” pitanja Kosova, proslavi Oluje i grcanju u pokušaju da se preživi život na kapitalističkoj periferiji.

Svašta sam hteo da ispričam tom klincu, ali nisam

Ipak, onih večeri kada je Subašić branio, a Rakitić zabijao penale Dancima i Rusima, te one večeri kada je Mandžukić dao gol u produžetku protiv Engleza za 2:1, kraj mene se u sobi, niotkuda, stvorio onaj dečak od pre dvadeset godina i bojažljivo me pitao “Hoćemo li to, izgleda, biti prvaci sveta?”. Gledao sam u njega i hteo da mu kažem kako moji prijatelji i prijateljice iz Hrvatske ne navijaju za reprezentaciju jer ne mogu da podnose domoljubnu histeriju koju njene pobede izazivaju. Hteo sam da mu ispričam kako postoje neki zlikovci koji se, preko saveza i reprezentacije, godinama bave teškim kriminalom. Kako Davor Šuker više nije samo onaj tip koji daje treći gol Nemcima, već upravo predsednik tog kriminalnog saveza. Kako Siniša Mihajlović više nije samo onaj koji zabija golove iz slobodnjaka, već biši selektor koji tera igrače da pevaju himnu o Bogu koji spasava srpske zemlje i srpski rod. Hteo sam da mu ispričam ko je taj Thompson čije pesme pevaju hrvatski igrači, kao i ko je taj Baja Mali Knindža sa kojim se grlio i delio mikrofon selektor srpske reprezentacije. Hteo sam da mu ponešto kažem o Vladimiru Đukanoviću, poslaniku Srpske napredne stranke i idiotu i psihopati koji izjavljuje da je “svaki Srbin koji navija za Hrvatsku idiot i psihopata”. Hteo sam da ga upoznam i sa Kolindom Grabar Kitarović i Aleksandrom Vučićem. Sa Draganom J. Vučićevićem i Velimirom Bujanecom. Hteo sam da mu ispričam kako u Beogradu žive kreteni koji će da fizički napadnu ljude koji u kafiću aplaudiraju pobedi hrvatske reprezentacije u polufinalu. Hteo sam da mu kažem da negde u Hercegovini postoji i jedan dečak čiji mozak niko ne čuva od naleta patriotskog zla – jedan dečak, tek par godina stariji od njega, koji postaje viralan na Internetu tako što ga snimaju kako, proslavljajući ulazak Hrvatske u finale, viče “Nož, žica, Srebrenica”. Hteo sam da mu kažem i šta se desilo u tom gradiću, tek nekih pedesetak kilometara udaljenom od Užica. Hteo sam mu reći da su zaroboljeni ljudi u Srebrenici prevoženi, između ostalog, autobusima firme u kojoj je njegov deda dočekao penziju. Hteo sam da mu ispričam ponešto o Užicu. O tome šta je Užička republika, ali i šta je užički korpus. Da mu kažem ponešto i o ratovima u koje su išli neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. O privatizovanim firmama u kojima su poslove gubili neki ljudi koje zna iz familije ili komšiluka. Da mu kažem nešto i gradovima i ljudima koje će tek upoznati. O nekim dragim ljudima iz Beograda i Šapca, Novog Sada i Niša, Zagreba i Rijeke, Sarajeva i Skoplja, Nikšića i Mostara. O tome kako se, dok je on bio dete, menjao grad u kome je devojčica bila osoba koju danas najviše voli na svetu. Kako su iz njenog odeljenja i komšiluka odlazila deca “nepoželjenih” imena, mnogi od njih da se nikad ne vrate u grad u kome su rođeni. Svašta sam hteo da ispričam tom klincu kad se iznenada pojavio preda mnom dok je Hrvatska privodila kraju polufinale protiv Engleske, ali nisam, naravno, odćutao sam mu čitav ovaj pasus. Samo sam mu namignuo i rekao “Ma otkinućemo Francuze sada, uzimamo svetsko sto posto. Ovaj put nemaju Tirama da nam da dva gola, jebao ih on da ih jebao!” Klinac se nasmejao i ozareno nastavio da bulji u ekran.

Što se mene tiče, navikao sam se već da plivam u ovoj govnavoj reci naše postjugoslovenske svakodnevice. Navikao sam se na sve te protivrečnosti i paradokse, na histerije i na laži, na trgovinu kostima i životima. Ali klinca koji je od Marija Stanića učio ćirilicu, njega ću bogami da sačuvam od svega toga. Njega ću da pustim da, očiju zagledanih u lepotu igre, punim srcem navija za Hrvatsku u finalu u nedelju.

I da konačno pokuša da bude prvak sveta.

https://lupiga.com/vijesti/iz-bg-a-s-ljubavlju-kako-me-je-mario-stanic-ucio-cirilici-ili-zasto-u-finalu-navijam-za-hrvatsku