Knjigama protiv bolesti

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije plaća prodajom svojih knjiga

11263135_839353779475306_4499072657843242940_n

Ana Ilić je mlada devojka iz Vladičinog Hana koja stihovima bukvalno produžava sopstveni život. Ona je, naime, teško bolesna od oboljenja za koji ne postoji lek, a skupe terapije koje usporavaju napredovanje bolesti plaća prodajom svojih knjiga divne poezije.

Do svoje devete godine ni po čemu se nije razlikovala od ostale dece, osim možda u vanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama svog školovanja. Imala je nepunih deset godina kada joj je na Dečijoj neurologiji u Beogradu, postavljena dijagnoza – Fridrajhova ataksija.

Retka, teška i podmukla bolest za koju nema leka, a lekovi za usporavanje njenog razvoja preskupi i nedostupni u našem zdravstvenom sistemu.

12108105_920246841385999_1075158084701564599_n

Za kratko vreme Ana dospeva do vezanosti za invalidska kolica, a niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza prate onu osnovnu: ozbiljna kardiomiopatija, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes…

Ana nastavlja školovanje i osnovnu školu završava odličnim uspehom i među najboljima je u generaciji. Srednje obrazovanje, i pored čestog odsustvovanja zbog prirode bolesti, redovno nastavlja u lokalnoj gimnaziji, a svojim radom zaslužuje i pravo na učeničku stipendiju kojom sebi omogućava uspešnije školovanje i deo onih tinejdžerskih radosti koje su joj uskraćene što zbog bolesti, što zbog ostajanja bez posla njenih roditelja u surovoj tranziciji u državi koja ne prepoznaje probleme obolelih od retkih bolesti.

Period kasnog detinjstva i prelaska u doba adolescencije, Ana provodi u svakodnevnoj borbi protiv opake bolesti onim što joj se jedino nudi – svakodnevnom fizikalnom terapijom i osmehom. U isto vreme pronalazi svoj dar i počinje da svoje misli i osećanja prenosi na papir, i oblikuje ih u tekstove i pesme. Nepokolebljivu težinu reči – neizlečivo, Ana je odlučila da umanji nesvakidašnjim poetskim darom kroz koji je otkrila sopstvenu stvaralačku moć. Iz svake njene pesme, prezrele ne samo za njen uzrast već i za mnogo starije, izviru spoznaja i svetlost istine.

10421482_845012345576116_9150980403902545480_n

Prvu zbirku pesama „Pod svetlom istine“ napisala je u periodu između desete i šesnaeste godine. Ova zbirka objavljena je na Anin 16.rođendan, kao poklon grupe autora „IK Laguna“ (jedanaest Laguninih autora udružilo se i pomoglo da se javnosti predstave zadivljujuće pesme ove šesnaestogodišnje: Ivana Kuzmanović, Ivana Mihić, Ivana Stanković, Jelena Bačić-Alimpić, Lokica Stefanović, Nenad Gajić, Olivera Ptica, Uroš Petrović, Vanja Čobanov, Žaklina Kiš, Žarko Jokanović, direktor izdavačke kuće „Laguna“Dejan Papić i još desetine ljudi dobre volje, donatori i volonteri) i kao početak humanitarne akcije pod koordinacijom (uređivanje) i pokroviteljstvom (obezbeđivanje neophodnih sredstava od strane sponzora) književnice Ivane Kuzmanović.

U sklopu aktivnosti koje je Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije organizovala 2013, povodom obeležavanja Međunarodnog dana retkih bolesti (27. februara), na Velikoj sceni pozorišta „Atelje 212″ održano je „Književno veče sa Anom Ilić”. Anine stihove govorili su: Ivana Kuzmanović (pisac), Ivana Dimić (dramaturg i upravnica pozorišta „Atelje 212″), kao i glumci: Milan „Caci“ Mihailović, Vladislav Mihailović, IVAN Jevtović, Jakov Jevtović, Nenad Ćirić i Tanja Petrović.

Devet pesama iz zbirke „Pod svetlom istine“, prevedenih na engleski jezik, objavljeno je u najstarijem srpskom listu u Sjedinjenim američkim državama – „Američki Srbobran“ (osnovan u Pitsburgu 1905, gde i danas izlazi jednom nedeljno). Pesme je prevela Mira Matarić, doktor nauka iz lingvistike i svetske književnosti. Anine pesme su prevođene i na poljski, i zajedno sa njenom biografijom, objavnjene na sajtu „Poezija, poezija“, gde se predstavljaju stvaraoci iz zemalja nekadašnje istočne Evrope.

Svoju drugu zbirku pesama „One zvezdane oči“ izdala je leta 2014. godine. Anine pesme su veoma emotivne, ali ne i patetične, već optimistične.

Danas je Ana uspešan student druge godine Filozofskog fakulteta u Nišu, departman filozofija, jedna je od četvoro talentovanih studenata sa hendikepom izabranih od strane Ministarstva za rad, socijalnu politiku, zapošljavanje i boračka pitanja kojima se dodeljuje stipendija u trajanju od deset meseci 2015. godine .

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE?

Kupovinom knjiga, odnosno zbirki pesama Ane Ilić, možete pomoći ovoj pesnikinji u borbi protiv retke bolesti od koje boluje. Kako možete kupiti knjigu pogledajte na fejsbuk stranici „Pod svetlom istine – Ana Ilić”.

Cenu određujete sami, a taj novac Ana koristi za svoje terapije.

Izvor: Večernje novosti

#imanas

Čitam jutros vesti i pažnju mi privuče ovaj članak: http://www.blic.rs/vesti/drustvo/najmladji-akademik-otkriva-svet-je-pred-novim-ledenim-dobom-a-srbija-ce-biti-ususkano/g2nhnym

Ne zato što će Srbija navodno biti fino mesto za život (izgleda da treba da nas zakači ledeno doba da bi nam država procvetala), već zbog stava profesora Slobodana B. Markovića, koji kaže: – U Srbiji su mnogo veći problem uslovi u kojima se radi, nego naše plate, koje su relativno pristojne.

Odavno nisam čuo da neko ne želi veću platu, već bolje uslove na poslu!

E sad, verovatno ima nas koji smo isto tako “normalni”, kojima je dosta Stanije, Farmi, Kardašijanki i Ere Ojdanića u vestima. Nas koji se ne delimo na one koji podržavaju ili pljuju SNS i Vučića. Valjda je ostao još neko koga interesuje pravi boljitak, na duhovnom, pa onda  i materijalnom nivou? DA li još neko želi da pročita normalne vesti, koje daju nadu u bolje sutra, mimo povećanja penzija, Beograda na vodi ili autoputa?

Zato vas molim da svi zajedno delimo takve vesti po svim društvenim mrežama (a #imanas i po Facebooku, twitteru, pa onda i po blogovima) upravo pod hashtagom #imanas i da tako podignemo svest i kod nas i kod drugih ljudi, da i za Srbiju ima nade.

Naravno, ne moraju to da budu samo vesti na koje ste naleteli na netu: državni činovnik koji vam je izdao ličnu kartu ljubazno, sa osmehom i poštovanjem? Medicinska sestra ili lekar koji su vas lečili poput ljudskog bića, a ne pod moranjem?  Devojka koja je ničim izazvana ustupila mesto starijoj osobi u busu, ili joj pomogla preko ulice? Dokumentujte takve stvari i postavite ih pod hashtagom #imanas i pomozite i sebi i drugima, a  onda i državi u kojoj živite da počne da razmišlja pozitivno. Da se izdigne iz blata i mulja pukog preživljavanja.

Znam da će većini ova akcija zazvučati isprazno i utopistički u trenutku kad ljudi “za leba nemaju”, ali od nečega se mora početi.

#imanas valjda dovoljno onih koji nisu izgubili ljudskost i nadu u bolje sutra, bez da moramo da čekamo ledeno doba.

Hvala.Publikation2.jpg

Blato i mulj

Književnica i umetnica Mirjana Bobić – Mojsilović šokirana je ekipom koja se okupila u reality show-u „Parovi“, te je odlučila da svoje misli podeli sa prijateljima na Facebooku. 

Ona kaže da je ova emisija savršena slika javne scene srbije, te da je i svinjac mislena imenica u odnosu na ovo što se trenutno dešava na ekranima. Pročitajte šta je napisala…

Mirjana-Bobic-Mojsilovic-dnevne-600x399

Kada televizijski „genije“ na jednom mestu u novom rialiti šou programu okupi srpske VIP ličnosti sa koje se zovu Cica Diskrecija, Djoka Pajser, Jagodina Mercedes, Žika Roleks, Nensi Bulja i tome slično, dovučene iz nekih prethodnih opskurnih tv rialitia, ili sa železničkih stanica, i to sa idejom da se među njima odvija neprestano tv parenje, rezultat koji se dobija je nešto za šta je i svinjac mislena imenica.

Dodajmo tome i jedan sasvim srpski detalj – svi oni smešteni su u enterijer stilskih pozlaćenih stolica, ogledala i pseudoantičkih stubova, vezani kanapima i podstrekivani da „zabavljaju narod“ spalim bretelama, obnaženim grudima i međunožjima, lascivnim opaskama, psovkama i za televiziju tako korisnim svađama. Sto hiljada evra najavljene nagrade dobiće najprostiji, najogavniji među njima.

Ovo TV Parenje, međutim, iako je izazvalo zgražavanje ogromnog broja ljudi, ispostavlja se kao savršena slika javne scene ove zemlje. Ništa ne može da bude zabavno ako nije ogavno, besmisleno, primitivno, prosto i ružno.

Da li ste primetili kako su se oko ovog parenja najviše uzbudili srpski tabloidi koji su od Leposave Azije, Miće Pendreka, Rajke BMW i Cucle Pneumatik, napravili ličnosti za primer i ugled?

Gacanje po blatu pred tv kamerama dobija svoj opasni dodatak – čak i kad su obučeni u šljokice, ovi nesrećnici, isto koliko i tv koja to emituje, s ponosom uzvikuju – JA SAM BLATO. Konje ubijaju, zar ne?

Volite sebe

How-to-Love-Yourself-More-Images-Pictures

Da li smatrate da je briga o sebi možda sebična? Većina nas je u nekom periodu odrastanja nesvesno ukorenila pogrešno verovanje da dobra osoba treba da bude “nesebična” i da vodi brigu o drugima, pa čak i na ličnu štetu…

Ako smatrate da se nalazite među osobama koje su u nekom periodu odrastanja nesvesno ukorenile pogrešno verovanje da dobra osoba treba da bude “nesebična” i da vodi brigu o drugima, predstavljamo vam pitanja koja treba da postavite sebi:

  • Da li ste skloni verovanju da ponekad treba da zanemarite svoje potrebe i umesto toga treba da se pobrinete za potrebe drugih ljudi, kako bi vas to dovelo do sreće i blagostanja?
  • Da li smatrate da ako uporno brinete i drugima i oni, najzad, početi da brinu o vama i pružiti vam ljubav koja vam je potrebna?

Ako ste odgovorili potvrdno neko od ovih pitanja, pravo je vreme da razmislite o tome…

Preterana briga i staranje o drugima, posle dužeg vremena, utiče na ljude tako što oni počinju da se osećaju usamljeno, prazno, ljuto i ogorčeno. Pitate se zašto? Postoji dobar razlog za to.

Lifts-Love-Yourself-First

Volite sebe…

Kada zanemarimo svoja osećanja i potrebe, mi zapravo zanemarujemo sebe. Pomislite samo koliko je bolan čin kada napuštate neku drugu osobu, i shvatićete šta zapravo radite sebi. Na primer, zamislite da imate dete i umesto da se usredsredite na njega, pružajući mu beskrajnu ljubav i pažnju, vi ga totalno odbacite.

Umesto da date svu ljubav njemu, vi odlučite da je ponudite detetu u komšiluku. Jano vam je da će se tada vaše dete osetiti usamljeno, depresivno, ljuto i ogorčeno zbog vašeg postupka. Negativne emocije koje se sve vreme skupljaju kod deteta su upravo ta loša osećanja koja se odražavaju na vaš život kada se žrtvujete i posvećujete drugim ljudima.

Ono što većina na kraju nauči jeste da ove emocije moraju u jednom trenutku da kulminiraju i dođu glave. Upravo je to ta cena koju treba platiti. Evo šta se dešava kada počnemo da volimo sebe:

1. Bićete ispunjeni ljubavlju i dobrom energijom

Briga o sebi predstavlja suprotnost “sebičluku”. U stvari, pravo značenje te vrste ljubavi bi bilo: odgovornost. Kada naučite da se brinete o sebi, da prepoznajete svoje želje i potrebe i da se bavite njima u sadašnjem trenutku, osećaćete se ispunjeni ljubavlju i dobrom energijom.  Osećaćete ljubav koja autentična, jaka i trajna.

Ova vrsta ljubavi se ne rađa iz želje da bude priznata i okarakterisana kao “dobra”, niti da bi naišla na odobravanje okoline. To je ljubav koja se ne zasniva ni na kakvom očekivanju potvrde. Iskrena, čista i zdrava ljubav prema sebi dovodi do ove vrste emocionalne slobode koju svaka osoba treba da oseti.

2. Ukazaćete drugima na pozitivne strane “ljubavi prema sebi”

Kada više brinete o sebi nego o drugima, vi uveliko dajete dobar primer ljudima koji od vas mogu naučiti kako da se sa ljubavlju brinu o sebi i svojim potrebama. Naravno, ovo se ne odnosi na bebe ili stare i bolesne ljude, koji nisu u mogućnosti da vode brigu o sebi – o njima treba da brinemo mi!

Šta ste spremni da oprostite sebi i da li dovoljno volite sebe…

Ako ste bili zarobljeni u zamku uskraćivanja ljubavi prema sebi, veoma je važno da shvatite da ljudi ne mogu da vas vole ako ne počnete da brinete o sebi. Jednostavno, oni su navikli da sebe dajete njima. Kada počnete da volite sebe i kada postanete odgovorni za svoja osećanja, dajete drugima mogućnost da počnu da pruzimaju odgovornost za sebe.

3. Shvatićete ko su vam pravi prijatelji

Samo zato što se drugi mogu naljutiti ili vas okriviti kada se “okrenete” sebi ne znači da ljubav koju ste usmerili prema sebi nije “ljubav”. Zapamtite: oni koji vas zaista vole i žele da budete srećni, podržaće vaše ponašanje. U suprotnom, očekujte da se može desiti da oni ljudi koji su vas nesvesno koristili, budu ljuti na vas.

Treba dosta hrabrosti da se oslobodimo navike da štitimo i pomažemo drugim ljudima pre nego što uopšte pomislimo na svoje ptrebe. Ipak, vredno je truda, jer samo tada ćete moći da podelite svoju ljubav sa onim ljudima koji su takođe voljni da dele svoju pozitivnu energiju i ljubav sa vama.

be-yourself-quotes-best

Izvor: http://www.lovesensa.rs

Homo Sapiens ili Homo Intellectus? Obična priča (jedna od)

Supruga mog rođaka je psihijatrijski slučaj. To nije moje mišljenje, žena ima potvrdu crno na belo. Svejedno se ne leči. Imaju sina, klinca od 5 godina, ona iz prvog braka ima sina od nekih 10-ak godina, koji živi kod njenih roditelja. Ovaj mali, od 5 godina, nazovimo ga David, oduvek ima zdravstvenih problema. Bolešljiv je, imuni sistem mu je veoma slab, a na intelektualnom nivou je više u nekom uzrastu od tri, a ne pet godina.

heTablet

I eto, juče čujem da je ponovo morao da ode do lekara, ovoga puta kod pneumologa. Ima problema sa disanjem, pluća mu rade smanjenim kapacitetom. Mišljenje lekara: naznaci astme, David mora da se inhalira svakodnevno, da radi vežbe disanja, tako da bi se vremenom pluća dovoljno razvila i izbeglo konkretno oboljenje astme.

Sve ok, ali tu nastaje zanimljiv obrt: majka odbija da joj se sin inhalira i da se bilo šta preuzme da se problem reši. Njeno objašnjenje, posle svađe sa mužem: „U prirodi postoji prirodna selekcija. Ako je dovoljno jak i zaslužio je da pobedi bolest, onda će se to i dogoditi, inače, nikom ništa“.

Isprva nisam mogao da poverujem, ali sam se nešto kasnije setio da veliki broj megaintelektualaca podržava tu i takvu teoriju, ili barem neku njenu verziju. Isto tako i veliki broj organskih hipika. I veliki broj vernika. I…ima ih dosta. I sad i ona: žena kojoj je dokazan poremećaj ličnosti, labilnost i nemogućnost zdravog rasuđivanja stvari.

Tako da ne mogu a da se ne zapitam, gde je ta granica? Kada je čovek za psihijatriju, a kada je intelektualac? (Pitanje je naravno retoričko, ali ipak…) Da li smo svi mi samo lažni moralisti, samozaljubljene individue, koje gledaju samo na sopstveno dobro, a zbog nekih društvenih pravila izražavamo brigu i prema svojim bližnjima? Da li se borimo protiv Sudbine, Boga, Prirode, dok naglas pričamo kako upravo te stvari poštujemo?

Homo-Sapien

Svi ćemo rado reći kako se Homo Sapiens razlikuje od životinja, ponajviše zbog svog intelekta. U životinjskom svetu je briga o porodu veoma izražena, kada se podvuče crta, to je i jedini razlog postojanja jedinki određene životinjske vrste. Da li smo onda mi onda dostigli taj nivo evolucije da nam produžetak vrste nije više bitan? Da li smo spremni da žrtvujemo porod zarad intelekta (ubeđenja, životne filozofije, nazovite to kako želite)? I da li je to upravo ono što nas razlikuje od životinja?

I nismo li onda svi pomalo psihijatrijski slučajevi?

Too many friends

Već je počelo da zvuči kao kliše: svi vise po internetu, smartfonima, prijateljstva su virtualna, i tako dalje.

A opet, svi su i dalje sakriveni ispod te neke predivne IP maske.

Sve naše davnašnje želje se ostvaruju, čine nam život lepšim. I onda, kad pogledamo napolje, u stvarni svet, vidimo kako nam je lepše ispred nekog ekrana.

Kako da pisanjem rešite životne probleme

Da li znate da je dokazano kako redovno pisanje poboljšava mentalno zdravlje i produktivnost?

Ali, iako ne pišete dnevnik, redovno zapisivanje može da vam pomogne da racionalnije posmatrate vaš život, pronađete ciljeve i motivaciju.
0703_writing_cog
Evo kako bi trebalo da to uradite.

Psiholog Timothy Wilson predlaže da se vratite unazad i zapitate zašto. To u praksi znači da bi trebalo da zatvorite oči i razmislite o tom posebnom trenutku ili događaju koji vas muči. A onda se vratite i korak unazad i posmatrajte sebe kao nekog drugog. Tada zapišite šta ta druga verzija vas samih razmišlja i oseća o situaciji u kojoj se nalazi.

Obavezno pišite u trećem licu, kaže Wilson objašnjavajući da ćete se tako lakše distancirati.

Ponovite ovu u trajanju od 15 minuta najmanje četiri dana.

http://www.dominomagazin.com

Houellebecq vu de Serbie

Il est des moments dans l’histoire où la manière dont un livre a été reçu en dit autant sur l’époque que le livre en lui-même. Comme il est des moments, passablement les mêmes, où le délabrement intellectuel d’une société est bien davantage mis à nu par les questions que l’on y pose que par les réponses qu’on y obtient. À cet égard, Soumission de Michel Houellebecq, avec les commentaires, débats et polémiques qui l’auront accompagné, aura constitué un parfait reflet de la France de la deuxième décennie du XXIe siècle. Une sorte d’IRM de l’état de ses élites, de ses contradictions et des tensions existant au sein de sa société. Et surtout, de l’extraordinaire confusion qui y règne. Cette confusion est à la fois cause et conséquence de son incapacité actuelle à appréhender une réalité qui, en France davantage qu’ailleurs, se compose d’inextricables nuances.

writer-michel-houellebecq-during-photocall-723b-diaporama

Des Balkans, il a souvent été dit qu’ils souffraient d’un trop plein d’histoire. Pour ce qui est de la France, c’est d’un trop plein d’idéologie qu’elle suffoque. Terriblement. Au point d’en perdre tous les repères. Au point de ne plus être capable de poser – de penser – les bonnes questions. Michel Houellebecq doit en savoir quelque chose, lui qui a dû subir le Guantanamo médiatique des journalistes, de toute évidence à la lutte pour l’obtention du trophée de la question la moins pertinente. Ainsi, de Sylvain Bourmeau (Mediapart) à Antoine de Caunes (Canal+), en passant par Ruth Elkrief (BFM TV), nous avons eu droit à l’attirail complet de la bien-pensance « progressiste » : la prétendue islamophobie de l’ouvrage ; la question de la responsabilité de l’écrivain ; ou encore le besoin de travailler davantage sur la laïcité ; bref, il était question de tout sauf de l’essentiel.

Patrick Cohen fut plus inspiré, pas forcément pour de bonnes raisons, mais quelques réponses croustillantes résultèrent de cet entretien matinal à France Inter. Nous y reviendrons. Finalement, c’est David Pujadas qui réussit l’exploit de toucher au cœur du livre de Houellebecq. Et au cœur de Soumission ne se trouve pas l’Islam, mais bien l’Occident et les Occidentaux.

Revenons en arrière. Du temps de mes études à Paris, au cours de la seconde moitié des années 1990, un ami, Français de souche, me dit que je lui rappelais par mon comportement et mes façons de faire la France d’il y a trente ans. Ca devait être ce côté encore traditionnel et patriarcal de la Serbie de l’époque, dont je venais, qui devait éveiller chez lui une certaine nostalgie. Patriarcale et traditionnelle (solidaire et hiérarchisée un tant soit peu), la France ne l’était déjà plus et avec le temps la situation n’a fait que se détériorer. Ce beau pays était devenu un endroit où l’on pouvait mourir faute d’avoir quelqu’un pour vous passer un verre d’eau, comme en cet été 2003 ; où les peu chevaleresques ruées à l’ouverture des magasins lors des soldes offraient le saisissant spectacle d’une étrange parenté entre le genre humain et le bétail ; où l’on organisait des « ateliers-câlins » pour les gens en manque de tendresse, d’amour, de confiance… Quand il m’arrive de parler de ce genre de phénomènes à mes étudiants en Serbie, ils en restent bouche bée. Ils peinent à y croire tellement ces manifestations paraissent surréalistes dans un pays qui, certes, fait face à une multitude de problèmes très graves, mais dans lequel la notion de patrie n’a pas encore été entièrement déconstruite, la famille toujours pas fondamentalement déstructurée et où les solidarités, bien qu’affaiblies, perdurent bon an mal an.

Pour ce qui est de la France, il n’est même plus certain que l’on soit encore capable de se rendre compte de l’exacte profondeur de cet abîme humain, de cette solitude des êtres qui n’a d’égale que la pauvreté spirituelle qui règne dans les sociétés occidentales. Pourtant, c’est précisément de cette France, partie d’un Occident jadis seulement essoufflé et de nos jours foncièrement décadent, avec ses sociétés atomisées, individualistes et matérialistes, dont nous parle Houellebecq. Et il le fait de manière plus incisive qu’auparavant. Son passage au 20 heures de France 2 fut éclairant à cet égard. Il y parla du manque de sens, du fait que les gens ne supportaient plus de vivre sans Dieu, que la consommation ne leur suffisait pas, que la réussite personnelle ne leur suffisait pas, qu’ils voulaient autre chose… En somme, et chose plutôt optimiste au fond, les gens se remémoraient peu à peu qu’ils n’étaient pas forcément faits pour ressembler à du bétail. Puis, à la fin de cet entretien savamment mené par Pujadas (ou son oreillette), vint cette phrase qui résonne profondément dans un pays qui se targue d’une tradition laïque vieille de plus de deux siècles : « En vieillissant, peut être que l’athéisme est difficile à tenir, c’est douloureux… l’athéisme est une position douloureuse »…

Soumission est donc avant tout une critique radicale de la (post)modernité occidentale. Radicale en ce qu’elle est sans appel et sans espoir. L’Occident est en train de mourir. Et ce n’est que dans ce cadre, bien loin d’une quelconque islamophobie, que Houellebecq fait intervenir l’Islam, religion vigoureuse, comme une sorte d’alternative spirituelle crédible.

Et il le fait avec une amusante placidité qui colorie l’ensemble d’une ironie délicieuse. Pas la sienne non, car la seule chose dont on convient avec Sylvain Bourmeau est que Michel Houellebecq n’est aucunement un provocateur et qu’il convient de le lire au premier degré. Non, l’ironie dont il est question ici procède en quelque sorte d’un retournement cocasse. Au monde occidental qui à réussi à tout relativiser et tout déconstruire, nation, famille, et jusqu’aux identités individuelles élémentaires (le genre n’entretenant plus aucun rapport avec le sexe), Houellebecq répond précisément par le relativisme, ce qui ne fait pas le moindre de ses charmes. En effet, si tout se vaut, pourquoi ne pas choisir l’Islam après tout. Imparable logiquement et déstabilisant pour les tenants du politiquement correct. Devant ce malaise, Pujadas insiste et demande ainsi à l’auteur ce qu’il pense de son personnage qui se convertit à l’Islam. Réponse savoureuse : « Je ne l’approuve, ni ne le condamne, les gens pensent ce qu’ils veulent de son comportement, vraiment ». Patrick Cohen pour sa part constate qu’au fond, c’est la mort de la République qu’imagine Houellebecq et lui demande si c’est ce qu’il souhaite. Réponse tout bonnement exquise : « je peux m’adapter à différents régimes »…

Ce qui resta toutefois profondément marquant, au-delà du livre et de la geste houellebecquienne, ce sont les réactions suscitées par Soumission qui furent autant sinon davantage éloquentes sur l’état de la France.

Le livre de Houellebecq ayant fait l’objet d’une lecture, ou plutôt d’une interprétation à la carte – chacun l’ayant lu à travers ses propres lunettes idéologiques – ces réactions dénotèrent un corps social français profondément fragmenté et une confusion intellectuelle sans précédent. Sans surprise, la gauche – principale victime de Houellebecq qui croit constater que « les idées des Lumières, celles de la Révolution, les valeurs qui fondent la République » sont « en voie de disparition » – accueillit le roman pour le moins froidement quand elle n’y vit pas, à tort, un ouvrage imbécile, islamophobe et dénué de tout rapport à la réalité des choses. La droite (« extrême ») trouva dans l’idée de l’accession au pouvoir d’un parti islamiste la confirmation de ses craintes et de ses avertissements sur le danger que pourraient représenter les musulmans de France. Ce faisant, elle feignit de ne pas voir que dans le scénario houellebecquien l’arrivée au pouvoir des islamistes modérés constitue une solution et non un problème. Faisant une lecture sensiblement proche, donc basée sur le « danger » musulman en France, les juifs de France, ou certains d’entre eux comme Alain Finkielkraut, accueillirent chaleureusement le roman, y additionnant au demeurant des peurs spécifiques comme celle d’une « alliance entre gens du Livre » car il n’y aurait « pas de place pour Pessa’h entre gens qui fêtent la Saint-Mathieu et ceux qui célèbrent l’Aïd » (soit dit en passant, cette crainte pourrait facilement changer de camp car un retournement d’alliance ne serait pas inimaginable devant le « danger musulman », cette fluidité des peurs et des alliances montrant en elle-même la complexité et l’instabilité de la situation française).

Ce qui est frappant dans cette réception plurielle pour un observateur extérieur, c’est précisément le fait qu’elle soit plurielle ; le fait que chacun a vu dans  Soumission davantage qu’il n’y en avait, ou même rien du tout (la gauche), et ce, selon ses propres intérêts, ses fantasmes ou ses peurs. Cette confusion intellectuelle, par son ampleur, marque indéniablement une nouvelle étape de la crise du  « vivre ensemble ». Or le livre de Houellebecq, par sa réception fragmentée, a démontré que les élites françaises n’étaient plus en mesure de fournir des réponses idéologiques cohérentes à cette situation et que la France ne se fissure plus uniquement dans les faits, mais qu’elle s’est aussi irrémédiablement fissurée dans le monde des idées. Soumission a ainsi mis à nu le fait que le corps social français était profondément morcelé et malade, et que les possibles remèdes ne contenaient plus de principe actif. Dans un tel contexte, l’avenir même de la France devient incertain.

L’hexagone va vers la guerre civile – dirait Eric Zemmour. Vers la paix civile soutiennent d’autres, à condition naturellement d’abattre préalablement le système d’une « gauche bobo » alliée naturelle d’une « droite du capital ». A vrai dire, les deux scénarios proposés ne sont à la fois ni tout à fait impossibles, ni tout à fait probables. Mais il semblerait bien qu’ils soient les seuls. En effet, le statu quo, a fortiori renforcé (plus de professeurs, plus de laïcité), ne résoudra rien, les mêmes causes entrainant les mêmes effets. D’ailleurs, il se peut que le match soit déjà joué et que pour la France il soit dès à présent trop tard, son problème étant en substance le problème de son identité et qu’une identité – précisément parce qu’elle est identité – ne peut se construire sur un socle aussi disparate tel que celui de la France d’aujourd’hui, avec ses cultures, ses communautés et ses religions plurielles (y compris la plus prégnante d’entre elles – celle de la laïcité). Mais pour ceux qui ne croient pas nécessairement à la fatalité dans l’histoire, il ne reste qu’une seule chose à tenter : essayer de mettre enfin de l’intelligence et de l’intelligibilité dans le débat public français. Faire en sorte que l’on puisse réellement discuter sans tabous, que l’on puisse se dire les choses sans disqualifications idéologiques et accusations diverses (« extrême droite », « gauchiste », « antisémite », « raciste », etc.), et surtout, faire montre de quelque noblesse d’esprit qui permette d’écouter et éventuellement de comprendre l’autre. En somme, il s’agit de faire exister tout ce qui, vu de l’extérieur, manque aujourd’hui cruellement à la France.

Aussi plat que ce simple précepte puisse paraître, il ne faut pas en sous-estimer l’efficacité. L’enjeu est en effet de taille car à force de ne plus dire les choses, on finit par ne plus savoir les lire. Soumission en fournit la parfaite illustration. Mais il ne faut pas davantage commettre l’erreur inverse en surestimant la possibilité pratique de la mise en œuvre d’un tel précepte. L’auteur de ces lignes en sait quelque chose, connaissant d’expérience aussi bien le prix que l’on paye lorsque l’on refuse d’ôter l’aveuglant voile idéologique, que la paresse des hommes, étrangement toujours plus enclins à prendre les armes qu’à écouter autrui. Cet effort doit pourtant être accompli, d’autant que personne dans cette histoire française n’a entièrement tort, ni entièrement raison. Car peut-on réellement dire, n’en déplaise à Edwy Plenel, qu’il n’y a aucun « danger » musulman en France, que l’assimilation fonctionne à merveille et que la « jeunesse populaire », pour reprendre un mot d’Alain Badiou, ne chercherait qu’à s’épanouir par le travail qui malheureusement fait défaut ? Peut-on dire à l’inverse, n’en déplaise à Zemmour, que tout espoir est perdu et que la réconciliation nationale est impossible dans le cadre d’une matrice idéologique autre que celle du système dominant ? Ou encore que l’Islam représente l’unique problème de la France, s’il en est bien un ? Afin de surmonter la crise du « vivre ensemble », il s’agira bien de démêler ces inextricables nuances et complexités françaises. Pour cela il faudra beaucoup d’intelligence et autant de patience. Soumission nous a montré que ces deux vertus manquaient encore à l’appel.

http://www.causeur.fr/houellebecq-soumission-serbie-31570.html#

Ovako je Fjodor Dostojevski govorio o životu

Jedan od najpoznatijih i najpriznatijih svetskih književnika, rođen je 11. novembra 1821. godine, kao sin lekara – pripadnika nižeg plemstva, koje su ubili sopstveni kmetovi zbog maltretiranja i mučenja. Fyodor Dostoevsky je pohađao i završio studije vojnog inženjerstva u Petrogradu, međutim, ubrzo shvata da je njegovo profesionalno opredeljenje spisateljstvo. Njegovi romani ‘Zločin i kazna’ i ‘Braća Karamazovi’ smatraju se prekretnicom za formiranje i razvijanje filozofskog egzistencijalističkog pravca u 20. veku, a pored ova dva remek dela, Dostoevsky je autor i romana: ‘Bedni ljudi’, ‘Poniženi i uvređeni’, ‘Kockar’, ‘Idiot’.

dostojevski

Ovako je Dostoevsky govorio o životu:

Ponekad nailazimo na ljude, čak i savršene strance koji počinju da nas zanimaju na prvi pogled, nekako iznenada, odjednom, pre nego što se izgovori ijednreč govori.

Sarkazam: poslednje utočište skromnih i čednih ljudi, kada je privatnost njihove duše grubo i nametljivo napadnuta.

Lepota je misteriozna, jednako kao i užasna. Bog i đavo se tu svađaju, a bojno polje je srce čoveka.

Mnogo nesreće je došlo u svet zbog zbunjenosti i onoga što se prećutkuje.

Snaga je data samo onima koji se usude da se sagnu i pokupe je. Samo jedna stvar se računa, samo jedna: biti u stanju usuditi se!

Pravi džentlmen, čak i kada izgubi sve što ima, ne sme da pokaže emocije. Novac mora biti tako daleko ispod jednog gospodina – da je jedva vredno mučiti se oko toga.

Ako tamo nema Boga, sve je dozvoljeno.

Duša je izlečena kroz vreme provedeno sa decom.

Živeti bez nade znači prestati živeti.

Sreća ne leži u sreći, već u dostizanju nje.

Ne postoji ništa toliko staro, da nešto novo ne može biti rečeno o tome.

Čovek voli da broji samo svoje nevolje, ali ne računa i svoje užitke.

Izvor: Biz Life/ http://www.bookvar.rs/?p=1330