U Kragujevcu srušena kuća u kojoj je živeo i stvarao Đura Jakšić

Nakon dugogodišnjeg propadanja, juče je, u centru Kragujevca, u Karađorđevoj ulici, srušena kuća u kojoj je, u prvoj polovini 60-ih godina 19. veka živeo Đura Jakšić, najznačajniji pesnik srpskog romantizma i znameniti slikar.

Kuća Đure Jakšića koja se duže od dve i decenije urušavala i vremenom postala ruglo u najužem kragujevačkom gradskom jezgru, prekjuče je, prema ranijoj odluci lokalnih vlasti, srušena. Portal „Glas Šumadije“ navodi da je dugo bila noćno stecište onih koji prekomerno koriste alkohol i narkotike. Zbog toga, ali i opasnosti koju je predstavljala po prolaznike, pre nešto više od sedam godina je ograđena.

Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kragujevcu svojevremeno je predlagao da se kuća Đure Jakšića proglasi za spomenik kulture, ali je Republički zavod tu inicijativu odbio uz obrazloženje da taj objekat „nema potrebnu umetničku niti istorijsku vrednost“.

Na mestu srušene kuće Đure Jakšića trebalo bi da bude izgrađen novi objekat, po uzoru na šumadijske kuće XIX veka, u čijem bi jednom delu bila sačuvana uspomena na život i delo slavnog pesnika, u vreme dok je službovao u Kragujevcu. U gradskom budžetu je, navodno, za to je namenjeno oko 15 miliona dinara.

Valja ovom prilikom napomenuti da je poslednje godine svog službovanja u Kragujevcu (1865,1866.) Đura Jakšić kao učitelj proveo na mestu Lipar, na razmeđu šumadijskih sela Gornja i Donja Sabanta, na kojem je i napisao dve svoje možda i najlepše pesme – „Na Liparu“ i „U ponoć“. Na tom mestu je danas manastir „Sveti Đorđe“, iz čije porte je, odlukom crkvenih vlasti i uz prećutnu saglasnost tadašnje gradske vrhuške, pre desetak godina uklonjena bista Đure Jakšića, koja je tu stajala decenijama unazad. U isto vreme, opet uz sadejstvo crkvenih i gradske vlasti, ugašena je i kulturno-prosvetna manifestacija „Liparski dani“, kojom su evocirane uspomene na Đuru Jakšića i njegovo stvaralaštvo.

Od prekjuče, u Šumadiji i Kragujevcu, osim jedne kragujevačke osnovne škole koja nosi njegovo ime, i kojoj, zbog sve manjeg broja učenika, takođe preti gašenje, nema više nijednog objekta koji svedoči da je jedan od najznamenitijih srpskih umetnika živeo i stvarao ovde

Pogled

Dva čoveka, ozbiljno bolesna, zajedno su bila u bolničkoj sobi. Jednom je bilo dozvoljeno da sedi uspravno u krevetu sat vremena u popodnevnim časovima da bi mogao da izbaci vodu iz svojih pluća. Njegov krevet je bio do jedinog prozora u sobi. Drugi čovek je morao da provodi sve vreme ležeći na leđima.
Muškarci su pričali satima. Pričali su o ženama i porodicama, domovima, poslovima, njihovim poduhvatima u vojsci, gde su bili na odmoru.
Svakog popodneva, čovek do prozora je drugom objašnjavao šta vidi kroz prozor.
Muškarac u drugom krevetu je počeo da živi kroz slike sveta koji ne može da vidi kroz prozor.
Prozor je gledao na park sa jezerom. Patke i labudovi su se igrali na vodi, dok su deca puštala makete brodova po vodi. Mladi parovi su se šetali sa rukom u ruci a nebo je bilo nestvarnih boja.
Jednog toplog popodneva, muškarac pored prozora je opisao paradu koja je prošla.
Iako čovek u krevetu nije mogao da čuje zvuk parade, mogao je svojim umom da vidi to što je ovaj do prozora opisivao.

Dani, nedelje i meseci su prolazili. Jednog jutra, sestra je došla da bolesnicima donese vodu za njihove kupke i našla je beživotno telo čoveka pored prozora. On je mirno preminuo u snu.

Bila je tužna i pozvala je ljude da odnesu njegovo telo.
Ubrzo je čovek koji je ležao zamolio sestru da se prebavi u krevet pored prozora. Sestra je rado učinila zamenu mesta i nakon što se postarala da je ovom udobno, otišla je.

Sporo i bolno se čovek uspravio na laktove, da bi pogledao svet izvan sobe. Susreo se sa praznim zidom.
Čovek je pitao sestru šta je nateralo čoveka da opiše divne predele, kada je tu samo zid.
Sestra je rekla da je taj čovek bio slep i da nije mogao da vidi zid.

– Možda je hteo samo da te ohrabri – rekla je medicinska sestra.

9 naučnih objašnjenja za neobične čitalačke navike

Samo vas posmatramo, vas koji njuškate knjige i prelistavate ih od kraja ka početku! Kojoj vrsti čitalaca vi pripadate?

Pomerate usne dok čitate

Postoji naziv za naviku pomeranja usana dok čitate: subvokalizacija – nečujno izgovaranje reči. Moguće da vam je ova navika ostala iz detinjstva, iz vremena kada ste učili da sričete reči, ali danas zapravo može da umanji brzinu kojom čitate. Centar za akademski uspeh sa Univerziteta u Alabami navodi da su sricanje i pomeranje usana tokom čitanja dve navike kojih se treba osloboditi jer usporavaju čitanje. Kako se rešiti ove navike? Stavite prste na usne ili na glasne žice, kako biste postali svesniji toga što radite.

Prvo pročitate poslednju stranicu knjige

Ljudi koji to ne rade misle da je to suludo – zašto bi iko želeo da zna šta će se desiti na kraju knjige pre nego što uopšte počne sa čitanjem? Ali ispostavilo se da ljudi koji sami sebi „pokvare“ priču na kraju više uživaju u čitanju – ovo je zaključak istraživanja sprovedenog na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu. Ako je to i vaš običaj, samo nastavite! (Samo nemojte kvariti kraj drugima!)

Mirišete svoje knjige
Ponekad se čitanje opisuje kao „zabadanje nosa u knjigu“, tako da nije nikakvo čudo ako osetite čak i one najslabije mirise koji dopiru sa stranica vaše knjige. A mirisa svakako ima: naučnici su otkrili da je u knjigama uvek prisutno oko 15 hemijskih jedinjenja, izdvojenih tokom testiranja, a nastaju kao posledica razgradnje mastila i papira. Naravno, knjige mogu da poprime i mirise iz okruženja u kom su nalaze, kao što je miris naftalina, plesni ili duvanskog dima. Nauka je dala objašnjenje za ljubav prema mirisu starih knjiga.

Ne završavate knjige koje ste počeli da čitate

Ivan Gotlib, doktor nauka i asistent profesora engleskog jezika, u članku na ovu temu za časopis „Huffington Post“, navodi da se to dešava najverovatnije zato što postoji toliko mnogo drugih stvari koje mogu da se čitaju, gledaju i rade. Ako vaš um odluta kada se smestite da uživate u nekom podužem klasiku, možda ćete podleći trenutnim impulsima. Ovo prelaženje sa jedne stvari na drugu može biti posledica i našeg ponašanja na internetu, dodaje dr Gotlib. Kada čitate tekstove na internetu često idete sa jenog linka na drugi, nekad i usred članka.

Pratite prstom svaku rečenicu

Kada ste tek učili da čitate, možda ste prstom pratili reči, da biste znali dokle ste stigli ili da bi se na taj način podsetili u kom smeru treba da se kreće vaš pogled. (Ovo se naziva usmereno praćenje.) Ako se nalazite na nekom prometnom mestu – kao što je bučan kafić – ova navika vam može pomoći da pratite dokle ste stigli. Ali ako ste zadubljeni u knjigu, rešite se ove navike – jer može usporiti vaše čitanje – i dozvolite sebi da vas knjiga potpuno obuzme. Ako vam je potrebna pomoć oko izbora knjige, zanimlljive predloge ćete uvek pronaći na našem sajtu i u našim knjižarama.

Čitate nekoliko knjiga u isto vreme

Zašto se ograničiti na jednu kad možete sve da pročitate? Ogroman broj dostupnih knjiga, naročito u elektronskom obliku, u velikoj meri otežava izbor jedne jedine knjige kojoj ćemo se posvetiti. Kritičarka kulture, Džulija Keler, je u nedavno objavljenom članku za časopis „Chicago Trubune“ napisala: „… Neki od nas uvek u blizini drže živopisnu gomilu knjiga, pa nam je teško da se odlučimo od koje da počnemo. Zbog toga i ne odlučujemo. Čitamo ih sve i to odjednom. Izvlačimo beleške. Žvrljamo. Prelistavamo. Isprobavamo. Prelazimo sa jedne knjige na drugu, menjajući fokus, poput pčelice koja preleće sa cveta na cvet.“ Raspoloženi ste za misteriju? Samo izaberite jednu. Spremni ste da se pozabavite nekim istorijskim delom? Dodajte na gomilu. U japanskom jeziku čak postoji reč za naviku gomilanja više knjiga nego što je moguće pročitati.

Uvek prvo pročitate knjigu pa pogledate film

Jedno istraživanje je pokazalo da čak 44 odsto ispitanika više voli da prvo pročita knjigu, dok samo 6 odsto prvo pogleda film. (Preostali ispitanici su odgovorili sa „zavisi“.) Većina je navela sledeći razlog: ako prvo pročitate knjigu to će vas zainteresovati da pogledate film, a ako prvo pogledate film to vam može pokvariti utisak o knjizi.

Samo preletite preko imena ljudi i mesta koja vam je teško da izgovorite

Kad odrastemo ne dešava se često da čitamo naglas, što je možda jedan od razloga zbog kog nikad ne naučimo da izgovorimo neka komplikovanija imena na koja naiđemo u tekstu – prosto nemamo potrebu da ih kažemo naglas. Ali to može da rezultira netrpeljivošću prema imenima koje je teško izgovoriti: jedno istraživanje je pokazalo da osobe čija imena se lako izgovaraju ljudi doživljavaju kao kao iskrenije od onih čija su imena teža za izgovor.

Časopis čitate od kraja ka početku

Ako volite da čitate sadržajnije članke, onda instinktivno znate da se takvi sadržaji obično nalaze na poslednjim stranama časopisa. A možda čitate od kraja prosto zato što možete. Časopisi se najčešće sastoje od niza nepovezanih članaka, tako da možete da krenete od početka, od kraja ili od sredine, a da ne propustite ništa u smislu zapreta ili priče. Ako je to jedan od načina na koji ispoljavate svoju spontanost, samo napred. Bez obzira kako volite da čitate, najvažnije je da čitate – čitanje ima neverovatno pozitivno dejstvo na vaš um i telo.

Izvor: rd.com
Prevod: Maja Horvat

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-9-naucnih-objasnjenja-za-neobicne-citalacke-navike-unos-9273.html

Srednjovekovne kletve protiv krađe knjiga

U srednjem veku su za pravljenje knjige bile potrebne godine. Pisari bi, nadnešeni nad svoje radne stolove, samo uz prirodno svetlo – sveće su bile previše riskantne za knjige – provodili sate i sate svakog dana, ručno ispisujući slova, pazeći da nikada ne naprave grešku. Biti prepisivač, napisao je jedan pisar, bilo je bolno: “To gasi svetlost u očima, savija leđa, sabija utrobu i rebra, stvara bol u bubrezima i iznurenost u celom telu.”

Uzevši u obzir ekstremni napor koji se ulagao u pravljenje knjiga, njihovi vlasnici i pisari su bili i te kako podstaknuti da ih zaštite. Koristili su jedinu moć koju su imali: reči. Na početku, ili na kraju knjige, vlasnici i pisari bi ostavljali dramatične kletve, kojima se lopovima pretilo bolom i patnjom ukoliko ukradu ili oštete njihovo blago.

Nisu oklevali da koriste najgore kazne za koje su znali – ekskomunikacija iz crkve i užasna, bolna smrt. Ukradi knjigu, i bićeš prepolovljen demonskim mačem, primoran da žrtvuješ svoje ruke, oči će ti biti iskopane, ili ćeš skončati u “paklenim vatrama i sumporu”.

“Ove kletve su bile jedina stvar koja je štitila knjige”, kaže Mark Drogin, autor knjige “Anatema! Srednjovekovni pisari i istorija knjiških kletvi”. “Na svu sreću, to se događalo u vreme kada su ljudi zapravo verovali u njih. Ako iščupaš stranicu, umrećeš u agoniji. Ne biste baš da rizikujete s tim.”

Droginova knjiga, objavljena 1983, najtemeljniji je pregled književnih kletvi ikada sakupljen. Drogin, crtač stripova i dizajner vizit-karti, išao je na kurs iz gotičkih slova i postao potpuno opčinjen srednjovekovnom kaligrafijom. Dok je istraživao svoju prvu knjigu, naleteo je na kletvu u njoj; kako je otkrivao sve više i više, među skrivenim fusnotama u knjigama pisanim u XIX veku, njegova kolekcija je toliko narasla da je uključivala i kletve iz antičke Grčke i vavilonske biblioteke, pa sve do renesanse.

Za istoričare, te kletve su bile kurioziteti, ali za Drogina to su bili dokazi koliko su knjige bile važne srednjovekovnim pisarima i učenjacima, u vreme kada su i najelitnije institucije imale možda svega nekoliko desetina knjiga.

Kletva ekskomunikacije – anatema – bila je jednostavna. Drogin je našao mnoštvo primera kratkih kletvi, koje su posao zastrašivanja radile veoma brzo. Na primer:

Si quis furetur,
Anathematis ense necetur.

(Ko knjigu ukrao bude,
neka mu mačevi anateme sude.)

Ukoliko bi pisar hteo da zaista bude shvaćen ozbiljno, uputio bi sledeću pretnju – “anathema-maranatha”, gde ova druga reč znači “naš Gospod je stigao”, a služila je da intenzivira osnovnu pretnju ekskomunikacijom. Ali kletve su ponekad bile mnogo, mnogo kompleksnije. “Najbolje pretnje su one koje ti zaista stave do znanja, u detalje, kakav te fizički bol čeka. Što je pisar kreativniji, detalji će biti delikatniji”, kaže Drogin. Ovo je jedan primer zamišljene smrti lopova:

“Ako iko uzme ovu knjigu, neka umre smrću; neka ga isprže u tiganju; neka na njega padnu bolesti i groznice, neka ga slome na točku i obese. Amin.”

Ponekad su bili još detaljniji:

“Onom što ukrade, ili uzajmi a ne vrati, ovu knjigu od vlasnika njenog, u ruci neka mu se u zmiju pretvori i iskida ga. Neka ga strefi paraliza i sve njegove članove. Neka usahne u bolu, za milost preklinjući, i neka nema prestanka agonijama njegovim, dok se ne raspadne. Neka mu knjiški crvi oglođu iznutrice u znak Crva koji nije umro, i kada na kraju ode po konačnu kaznu svoju, plamen pakla neka ga uzme zauvek.”

Droginova knjiga ima na desetine kletvi u sebi, a sakupio je barem još toliko za drugo izdanje, koje nikada nije objavio. U njegovom primerku knjige, još uvek ima vrećicu sa antičkim karticama, prepunim knjiških kletvi.

Sakupljajući ove kletve, Drogin je počeo da otkriva ponavljanja. Nisu svi pisari bili dovoljno kreativni da smisle svoje. Ukoliko vam je potreba dobra, temeljna kletva, koja će da posluži u bilo kojoj situaciji, pokušajte sa jednom popularnom. Dosta toga je pokriveno njome, pa iako nije toliko preteća kao knjiški crvi koji glođu utrobu, ipak će obaviti posao:

“Neka onaj ko ukrade ili otuđi ovu knjigu, ili je unakazi, bude odstranjen iz tela crkve i neka ga smatraju prokletim.”

Sara Laskov
(preveo: Danilo Lučić)

izvor: atlasobscura.com

http://www.glif.rs/blog/srednjovekovne-kletve-protiv-krade-knjiga/

Kako napraviti svoju kolekciju knjiga

Lične biblioteke imaju dugu i bogatu istoriju. Bile su standardna obeležja domova od 17. do 20. veka. Za višu klasu, biblioteka je bila savršeno mesto iz koga se upravljalo imanjem i družilo sa drugom gospodom (obično uz piće i poneku cigaru). A za radničku klasu, lična biblioteka ili bar nekoliko polica sa knjigama, bili su sjajno bekstvo posle teškog rada, kao i moguće sredstvo za napredak na ekonomskoj lestvici.

Bogata gospoda iz prošlosti obično su sakupljala sabrana dela klasičnih pisaca („Sabrana dela Čarlsa Dikensa“ na primer), izuzetne knjige koje su doprinele napretku civilizacije (takozvane „Velike knjige“) i knjige u vezi sa njihovim ličnim interesovanjem i zanimanjem. Isti standardni naslovi se mogu očekivati u biblioteci svakog gospodina, što znači da je, uz neke značajne izuzetke, prosečna kolekcija donekle dosadna. Na svakom bogatom imanju u SAD ili Britaniji, mogu se naći varijacije jedne iste biblioteke.

Biblioteka radnika je zanimljivija. Ograničen budžet znači da su knjige luksuz i da se kupuju samo sa određenom namerom ili iz duboke i neprolazne strasti za nekim delom. Posledica toga je da biblioteka radnika daje fascinantan uvid u njegov život, iako na prvi pogled ne mora izgledati impresivno.

Važne knjige u našim životima uvek treba da nam budu lako pristupačne. Koje biste knjige poneli sa sobom ako bi pošli u kolibu u australijskoj divljini? Te knjige treba da kupujete. Tu vam nije potrebno nikakvo uputstvo; jednostavno kupujte ona dela koja volite. U formatu koji vama najviše odgovara.

Kolekcija knjiga, s druge strane nešto je sasvim drugačije. Tu idete dalje od formiranja osnovne biblioteke da biste napravili svrsishodnu, pažljivo skupljenu kolekciju knjiga objedinjenu jednom središnjom temom. I tu se zapravo kolekcionari knjiga razlikuju od drugih.

Kolekcionari su lovci koji gone svoj plen na prašnjavim policama antikvarnica. (Ili manje poetski, na treptavim ekranima svojih računara.) Oni grade svoje kolekcije sa naročitim ciljem na umu. Estetika, interesovanja, dobit, milosrđe, posao, zadovoljstvo, učenje, čista želja za izuzetnošću ili možda pohlepa, to su sve razlozi zbog kojih ljudi prave kolekcije knjiga. Na primer, na jednoj polici sam napravio jednu malu kolekciju knjiga na osnovu njihovog izgleda, na drugoj iz interesovanja za temu koju obrađuju, i jednu na kojoj ću kasnije da zaradim.

Međutim, bez obzira na motive, svaka kolekcija knjiga vredna svog imena, mora biti objedinjena oko lako prepoznatljive središnje teme.

Vrste kolekcija knjiga

Ali kakve knjige treba da skupljate? Na šta da se usredsredite? Iako postoji mnogo načina da napravite svoju zbirku, ovo je nekoliko oprobanih recepata:

1. Autorska kolekcija: U ovakvoj vrsti kolekcije, pravite čitavu zbirku od knjiga određenog autora. Obično to znači da kupite prva izdanja svih knjiga nekog pisca, a obimnija zbirka bi uključivala i reizdanja, strane prevode, posebna izdanja i članke u časopisima vezane za njih. Pravljenje autorske zbirke je skup poduhvat ako se odlučite za istaknute pisce. Međutim, možete da napravite jeftinu kolekciju usredsređujući se na pisce u usponu, ili omiljene autore iz prošlosti koji su manje poznati. Varijaciju autorske kolekcije predstavlja ilustrovana kolekcija – sve knjige koje je ilustrovao određeni autor.
2. Kolekcija zasnovana na određenoj listi: Ovakvu kolekciju pravite uzevši neku poznatu listu (na primer, dobitnici Pulicerove nagrade ili nagrade Buker) i onda pokupujete sve knjige sa te liste. I ovde važi da treba da se usredsredite na prva izdanja, a u skupljem obliku, kolekcija bi uključivala reizdanja, klasične edicije, itd.
3. Tematska kolekcija: Tematska kolekcija je ograničena jedino vašom kreativnošću. Intervjuisao sam jednog mladića koji je zarad svoje disertacije, sakupljao sve što je mogao naći o Olimpijadi u Minhenu iz 1972. godine. E to je šmekerska i neočekivana zbirka koju bi neko mogao imati na polici. Slično tome, mogli biste skupljati knjige o pecanju pastrmki u Montani, knjige o golfu u Škotskoj, dela koja se bave vrhunskim kvalitetom kubanskog duvana ili avanturističke romane sa radnjom smeštenom u Africi. Izbor je beskonačan. Knjige iz tematske kolekcije su obično izlizane od silne upotrebe.
4. Estetska kolekcija: Ovakva kolekcija nastane kada se knjige posmatraju kao vizuelna umetnička dela. To uključuje izdanja nekog izdavača u posebnom povezu, knjige sa koricama koje je ilustrovao vaš omiljeni umetnik ili muzičke partiture iz 19. veka na čijim je koricama obojena litografija, ili knjige u povezu od štavljene kože. Sastavljanje estetske kolekcije je slično pravljenju male umetničke zbirke. Tragate za knjigama koje sjajno izgledaju.
Značajno je u kakvom se stanju knjige nalaze

Pravilo je da pokušate da nađete najfiniji primerak koji možete priuštiti. Šta to znači? Pronađite knjigu u najboljem stanju koju vam budžet dozvoljava da kupite. Kada razgledate knjige po internetu ili katalozima, primetićete da prodavci raspoređuju knjige po otprilike standardnim ocenama koje počinju sa „odlično“ i završavaju se sa „loše“:

„Odlično“ znači da je primerak u suštini nov, verovatno nekorišćen, bez znakova upotrebe, pogotovo u odnosu na svoju starost.

„Gotovo odlično“ znači da je skoro novo, ali ima par veoma malih oštećenja, koje prodavci opišu u katalogu.

„Veoma dobro“ znači da postoje jedno ili dva primetna oštećenja, takođe opisana.

„Dobro“ obično ima više oštećenja.

„Solidno“ ima značajan broj mana.

„Loše“ je primerak koji se samo može čitati ali ne odgovara pristojnoj kolekciji knjiga (osim ako delo nije izuzetno retko).

Naravno, način na koji prodavci određuju šta je „odlično“ a šta „skoro odlično“ i slično, subjektivan je ali ovakvo ocenjivanje knjiga daje dobre opšte smernice.

Napomena o knjigama sa omotima koji se skidaju: nabavite ih ako možete. Pokušajte da nađete knjige koje imaju originalne omote u najboljem stanju koje možete priuštiti (to naravno ponekad nije izvodljivo). Omoti se takođe rangiraju od „odlično“ do „loše“, i značajno utiču na vrednost knjige. Primer: prvo izdanje romana „Veliki Getsbi“, F. Skota Ficdžeralda, koštaće vas nekoliko hiljada dolara. Ali prvo izdanje sa originalnim omotom? Preko 100.000! Ozbiljan sam. Tako da nabavite te omote. I zaštitite ih celofanom.

Gde nabavljati knjige za svoje kolekcije

Sada da se pozabavimo time gde da tražite svoje knjige. Preturati police sa knjigama u antikvarnim knjižarama je fino i može dovesti do bitnih otkrića ali takođe je korisno istraživati velike mogućnosti interneta da biste pronašli knjige za svoju kolekciju. Kupindo, Abebooks.com i Biblio.com su dva odlična sajta preko kojih možete da nađete retka izdanja kao i knjige koje se više na štampaju, i kupite ih od nezavisnih prodavaca širom sveta. Ibej takođe predstavlja pravo blago u ovom pogledu.

Kako uštedeti prilikom sakupljanja knjiga

Ako ne želite da bankrotirate prilikom sastavljanja svoje kolekcije, evo nekoliko saveta:

Ne gomilajte nepotrebno: Otarasite se knjiga koje više nisu značajne za vašu kolekciju. Kada nađete bolje očuvane primerke za vašu zbirku, prodajte lošija izdanja. Ibej, ili za naše tržište, Kupindo je od velike koristi u ovom.

Na takvim sajtovima se držite zdravog razuma: Naučite kako da uštedite vreme prilikom potrage. Koristite se isteklim oglasima da vidite koliko se sličnih naslova prodalo u prošlosti. Steknite predstavu o vrednosti neke knjige i onda sledeći put na aukciji dajte ponudu u skladu sa tim. Budite otvoreni za dogovore.

Steknite potrebno poznavanje tematike: Naučite sve moguće o žanru/temi/piscu/ilustratoru. Tako ćete biti sposobni da primetite interesantna izdanja povoljne cene koja će se temom uklopiti u vašu zbirku.

Negujte poznanstva sa prodavcima retkih knjiga: On ili ona će vam ponuditi zanimljiva izdanja vezana za vašu kolekciju pre nego što izađu sa njima u javnost (gde će možda biti izložena po većoj ceni).

Kupujte direktno od prodavca: Sajtovi kao Abebooks.com ili Biblio.com odlični su za kolekcionare ali za svaku prodaju uzimaju proviziju. Posledica toga je da neki prodavci nude knjige jeftinije ako ih kupujete direktno od njih ili sa njihovog vebsajta. Uzmite u obzir ovu opciju naročito kada tragate za nekim skupim izdanjima.

Bez obzira da li želite da budete ozbiljan kolekcionar knjiga ili samo težite tome da nabavite značajne knjige u svom životu, zapamtite ovaj Ciceronov citat o samodovoljnosti: „Onome ko ima biblioteku i baštu, ne treba ništa više“. Neka nam ništa više ne treba.

Da li vi imate kolekciju knjiga? Pošaljite nam vaš komentar o tome.

Izvor: artofmanliness.com
Prevod: Vladimir Martinović

Biblioteka na kamilama gospodina Jambe

Ako ste ljubitelj knjiga sve je lako kada u blizini imate biblioteku ili knjižaru. Ali šta ako živite u ruralnim delovima pustinje Gobi? Situacija bi bila mračna da nije Dashdondoga Jamba. Jambo je ceo svoj život posvetio pisanju, prevođenju, objavljivanju i transportovanju knjiga do svakog deteta u Mongoliji koje voli da čita. Kako bi dospeo i da najudaljenijih krajeva zemlje Jamba koristi svoju pokretnu dečju biblioteku.

„Više ne mogu da se setim koliko puta sam obišao zemlju“, kaže Jamba. „Prestao sam da brojim. Nekada sam putovao na kamilama, konjima, kolima koje su vukli konji ili volovi, a sada imam kombi.“

Tokom proteklih dvadeset godina njegova biblioteka prošla je više od 50.000 kilometara kroz svaku oblast Mongolije. Najveći deo je prešao pre nego što je dobio kombi. Na tom putu mu pomažu supruga i sin. Provode po nekoliko dana u jednom mestu kako bi omogućili deci da pročitaju što više knjiga.

„Ovo je malo drugačija biblioteka“, kaže Jamba. „Njeni zidovi načinjeni su od planinskih venaca prekrivenih šumom, plafon od plavog neba, pod je cvetna livada, a sijalica za čitanje je sunce.“

Jamba je svoju ideju počeo da realizuje tokom devedesetih kada je zatvorena i kontrolisana komunistička privreda prešla u otvorenu tržišnu utakmicu. Iako je veći deo promena imao pozitivne posledice, literatura za decu nije imala tu sreću. Većina biblioteka namenjenih najmlađima pretvorene su u banke.

Jamba je pokušao da održi biblioteke živim i da ih spase od kapitalizma.

„Nisam uspeo iako sam se dosta borio“, priznaje Jamba.

Ipak, nije želeo da odustane. Uvideo je da deca nemaju gde da dođu po knjige. Zato je odlučio da knjige dođu do dece. Od tada piše knjige za decu, prevodi stranu omladinsku literaturu na mongolski jezik i donosi knjige do dece koja inače ne bi bila u prilici da ih čitaju. Neke od njegovih knjiga dobile su nagrade za najbolje knjige u Mongoliji, neke su pretočene u pesme, a neke u filmove.

Ono što je značajno pomenuti jeste da je Jamba lavovski deo posla uradio bez ikakve nadoknade. Najveći deo novca za prevođenje, štampanje i prevoz knjiga daje iz sopstvenog džepa. Novac koji zaradi prodavanjem svojih knjiga ulaže u pokretnu biblioteku.

„Ponekad me ljudi pitaju koja je moja lična korist od svega ovoga“, kaže Jamba. „Nemam nikakve novčane i materijalne koristi. Zalaganje za decu me čini srećnim.“

Izvor: Trumpet

http://www.bookvar.rs/biblioteka-na-kamilama-gospodina-jambe/

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: “To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše”

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman “Bob Hani što samo radi stvari” naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom “Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen” nazvala je delo: “prikazom seronje, glupandera na 160 strana ”

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je “zakopala”, ali da se knjiga sama od sebe “zakopava” što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

“Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.”

“Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.”

“Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.”

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao “mukotrpnim” i “nezabavnim”, Entertejment vikli ističe da je delo “licemerno”.

Pen, koji je za sebe izjavio da više “nije zaljubljen” u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

“Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.” rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. “Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?”

http://www.nedeljnik.rs