NISAM KARLEUŠA, VEĆ „SAMO“ DOKTOR: „Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina“

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je „prst u oko“ svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu „Buka“, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: „Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite“. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…

10 činjenica o braći Grim i njihovim bajkama

Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim ostali su upamćeni po svojoj zbirci bajki, u kojoj su većinom sakupljene priče iz nemačkog folklora. U poslednjih 200 godina mnoge od njih su iznova pisane, unošene su mnogobrojne izmene i tome slično. Slavi braće Grim doprinele su naravno i Diznijeve animirane adaptacije, ali evo nekoliko manje poznatih činjenica u vezi sa Jakobom i Vilhelmom i njihovim bajkama:

1. Dok smo mi navikli na verziju koja je ublažena tokom godina, u originalnoj priči o Pepeljuzi njene ružne sestre odseku sebi nožne palčeve, pokušavajući da smanje svoja stopala kako bi stala u staklenu cipelicu (u originalnoj verziji takođe, ona je od zlata). U bajci “Zlatokosa”, ona ostaje trudna posle običnog flerta sa princem (koji je za kaznu, možda smo zaboravili, oslepljen zato što se popeo na kulu, uz Zlatokosinu kiku). Kazna za Snežaninu maćehu, zbog pokušaja ubistva svoje pastorke, bila je igranje u usijanim gvozdenim cipelama, u kojima je plesala dok nije umrla.

2. Okrutne maćehe u bajkama “Snežana” i “Ivica i Marica” su u originalnim verzijama bile njihove biološke majke. Jakob i Vilhelm su ih izmenili i prikazali kao maćehe kako bi “sačuvali svetost materinstva.”

3. Ova prethodna činjenica nam je potvrda da su braća Grim unosila mnoge velike i krucijalne izmene u tradicionalne narative. Međutim, Jakob i Vilhelm nisu napisali ni jednu bajku.

4. Bajke koje su prikupljala braća Grim nikada nisu zamišljene da budu deo lektire iz dečije književnost – to je bio naučni projekat sa ciljem identifikacije i očuvanja duha nemačkog naroda.

5. Braća Grim nisu lutala po proplancima, brdima i livadama, tražeći seljake i seljanke da im ispričaju bajke koje su se “prenosile sa kolena na koleno”.
Njihovi izvori su uglavnom bile obrazovane građanke iz srednje klase, koje je krasio dar za pripovedanje. Izuzetak bio je jedan penzionisani vojnik koji je, u zamenu za pričanje bajki koje zna, tražio novu odeću.

6. Jakob Grim je bio lingvista i odličan poznavalac istorije nemačkog jezika. On je zapravo otkrio lingvističko pravilo koje se po njemu zove Grimov zakon. Ustanovljen je 1822. godine i odnosi se na principe zamene mesta suglasnika u izgovoru u germanskim jezicima.

7. Zapravo, oba brata su bila filolozi i lingvisti. Vilhelm je zajedno sa Jakobom počeo da radi na jednom od najsveobuhvatnijih rečnika nemačkog jezika, koji će biti završen tek nakon 120 godina od početka rada na njemu.

8. Svetsku slavu bajkama braće Grim je zapravo doneo Englez Edgar Tejlor, koji ih je preveo i objavio u Engleskoj 1823. godine.

9. Prva verzija je objavljena 1812. godine, a konačno izdanje koje su objavila braća Grim za života je iz 1857, i u toj verziji se nalazi neverovatnih 210 bajki.

10. Braća Grim su otpuštena sa Univerziteta u Getingenu, gde su radili u okviru grupe profesora pod imenom Getingenska sedmorka. Sa svojih pet kolega, braća Grim su potpisala peticiju protiv kralja Hanovera Ernsta Avgusta, optužujući ga za povredu ustavnih prava. Sva sedmorica su otpuštena, što je dovelo do toga da braća ostanu bez prihoda, zbog čega su uskoro bankrotirali.

http://www.glif.rs/blog/10-cinjenica-o-braci-grim-i-njihovim-bajkama/

Intermezzo

Dok zavesa pada

poklanjam se

i povlačim

skidam sa sebe onaj lažni osmeh

i ovo usko odelo

hodnik

pa napolje

na vazduh

 

Možda postoji

i neko drugo nebo

možda je negde

neki novi dan

zavesa je pala

grad ispred mene

me zove i kaže

da učinim korak

 

Zaboravljam ime

zaboravljam broj

još jedan korak

pa još jedan

vetar mi kaže da hodam dalje

kaže da negde postoji

možda

neki drugi put

možda postoji

neki jači zrak

 

Zavesa je pala

druga se otvara

možda je predstava ova

samo jedan mali

intermeco

 

Oprost

I baš me je briga

šta želiš da kažeš

nije mi važno

šta hoćeš da živiš

stavljam ti ruke

na glavu

evo

možeš da ideš

 

Crveni plašt

i srebrna kruna

nije mi važno

šta želiš

da uspeš

poljubac u čelo

za srećan put

evo

možeš da kreneš

 

Ti nosiš greh

tvojih davnih dana

nisu ti rekli

da sve se plaća

znak u vazduhu

za dobar dan

evo

slobodno idi

 

Mikrorecenzija: Orlovi ponovo lete

​Divna ideja, setiti se legendarnog Orlovi rano lete i angažovati više pisaca da se, kroz kratke priče, okušaju u pisanju o odrastanju. Ali je tužno je videti na šta se svelo odrastanje u Srbiji. A ako je sve što pišemo refleksija nečeg proživljenog ili podsvesnog, onda su Vojnov i Vidojković, po napisanom za ovo izdanje, za kliničko lečenje.

Vavilonska pesma:glava četvrta, odlomak

Kako je počelo

 

Kako je sve počelo? Neprimetno i nenametljivo, taman da pomislim da sam to ja i da će vremenom proći. Na poslu, za ručkom, bi odjednom krenulo strujanje kroz mozak. Jedva delić sekunde, ali veoma intezivno. Izgledalo mi je kao da mi je mozak postavljen između dva ogromna magneta i da mogu da osetim te magnetne talase koji sevaju između dva različito naelektrisana pola.

A onda, kasnije, bi mi se učinilo da se stolica ljulja, pa sam gledao oko sebe da vidim da li su i drugi primetili zemljotres koji se upravo odigrao. Naravno, svi su radili svoj posao bez ikakve naznake da su nešto slično primetili. Sledećeg puta sam gledao u lampu ili čašu vode na stolu, da vidim da li se stvarno radi o zemljotresu. Sve je bilo mirno, samo sam ja osećao blago ljuljanje stolice.

Strujanja kroz mozak su postala sve učestalija, pa sam, na svoj zahtev, otišao na snimanje magnetnom rezonancom, koja nije pronašla nikakav poremećaj. Ti blagi zemljotresi su se takođe pojačali, praćenim osećajem da se sve oko mene nekako udaljava, a da samo ja ostajem na svom mestu.

Nije pomoglo ni što sam nekako u to vreme postao otac, što se rodila moja mala princeza. Radovao sam se, naravno, ali sam sebe više puta uhvatio u razmišljanju da sam napravio grešku i da sam jednu tako malu i nezaštićenu osobu osudio da živi u ovom i ovakvom svetu. Godinu dana kasnije mi je moj tek rođeni sin isto to poručio. Bio sam siguran da sam, samo da bih utažio svoje nagone, dve mlade i nevine duše osudio na pakao ovog od najgorih svetova.

Kovao sam planove da pobegnem. Ne sam, naravno, već sa familijom. Da pobegnem iz društva koje te isključivo gleda kao radnu snagu i na tebi popravlja brojke iz godišnjeg proračuna privrednog rasta. Da odem iz društva gde se ljudi prvo brinu da su im računi plaćeni. Ljudi koji se pretvaraju da vole što rade po deset sati dnevno, samo da bi se preko vikenda zatvorili u svoja četiri zida i već u petak uveče se nervirali što je za dva dana opet ponedeljak. Da okrenem leđa društvu i zemlji u kojima se najbliže komšije ne poznaju, niti viđaju. Zašto bi moja deca, kada su već mojom voljom došla na svet, živela u jednom ovakvom zatvoru? U zemlji čokolada, satova i novca?

Zamišljao sam sebe kako sam sa familijom izgradio našu brvnaru negde u nekoj šumi. Pored brvnare je potok, deca se igraju i pecaju pastrmke u njemu. Ogromni borovi bacaju senku na travnjak ispred kuće, čuje se blagi vetar koji struji kroz njihove grane. Žena kači oprano rublje na kanap da se suši. Iz brvnare dolazi miris sveže pečenog hleba. Uskoro će i vreme da krenem u lov, zalihe su nam se smanjile. Jedan jelen i par fazana će nam dobro doći. Za par godina, kad sin još malo poraste, učiću ga da gađa lukom i strelom i da postavlja zamke.

Nema struje, nema računara, nema nikakvih uređaja. Samo naša brvnara, mi u njoj, priroda i, naravno, knjige. I tako ćemo živeti zauvek.

Dosta puta bi mi to sanjarenje prekinuo plač sina ili ćerke, koji su se javljali da su gladni, ili bih pak prvo osetio smrad iz pelena. I onda bih se obreo tu gde jesam: u jednoj od najbogatijih zemalja sveta. Sa stalnim i sigurnim poslom, sa suprugom koja radi i dobro zarađuje, sa dva predivna deteta. Sve sam imao, a ipak išta imao nisam. Samo taj sve učestaliji osećaj nelagodnosti, koji se pojačavao. Nigde nisam pripadao, niti u Švajcarsku, a verovatno još manje u Srbiju.

Put je krivudao između njiva. Nekada je valjda bio i asfaltiran, sada se asfalt tek ponekad javljao između malih i velikih rupa, dubljih i plitkih. Taj „čuveni“ put koji je vodio ka Svilajncu. Iako je Svilajnac udaljen tek nekih dvadesetak kilometara od mog rodnog mesta, u svom životu sam tamo bio samo tri puta: jednom sa školskim autobusom na ekskurziji, kada smo posetili Resavsku pećinu i manastir Manasiju, jednom na traktoru sa babom i komšijom koji se ponudio da nam izbetonira stepenice ispred kuće, pa smo išli do Svilajnca da mu pomognemo da utovari beton i jednom sa svojim rođakom, kada smo već kao momci hteli da proverimo šta se dešava u tamošnjim kafićima i diskotekama. I nijednog puta se ne sećam tačno. Na ekskurziju smo išli u prvom razredu, tako da je vreme izbrisalo svako sećanje na putovanje. Drugog puta se sećam samo kroz nenormalno truckanje traktora, utovar džakova betona i ponovnog truckanja. A trećeg puta sam bio isuviše pijan da bih se bilo čega sećao. Tako da mi je ovo bila svojevrsna premijera.

                Vozio sam ćutke, pored mene na suvozačevom mestu je bila moja baba, koja nikako nije mogla da se vozi pozadi, inače bi joj se smučilo, a pozadi je sedela moja majka, čiji sam brižni lik video u retrovizoru. Par puta sam u toku vožnje primetio kako se sedište pomera ispod mene, ali ne u ritmu moje vožnje i pokušaja izbegavanja rupa na putu, već onako, kako sam navikao ranije, kada su se stolice ili kreveti pomerali, kao prilikom zemljotresa. Naravno, u međuvremenu sam saznao i šta su napadi panike i kako da ih kontrolišem, ali mi nije najbolje uspevalo.

Jednom, prilikom jednog baš jakog napada, sam čak i pozvao hitnu pomoć, pošto sam bio ubeđen da ću umreti za nekoliko minuta. Na svu sreću, glas sa druge strane je bio dovoljan profesionalac da me pita za sve simptome i da li možda bolujem od depresije. Nekako me je smirio, a ja sam sledećih sat vremena proveo na sofi, zgrčen i gledajući u sat, zamišljajući koji će od sledećih minuta biti i poslednji.

Već sam čuo i priče posle sahrane, one uobičajene, kada bi se pokojnikovi poslednji dani i minuti do detalja prepričavali i analizirali. Koji li će minut ili sat biti spomenut, pitao sam se, dok sam sebe ubeđivao da se ne plašim onoga što će neminovno doći.

                Napad panike je prošao, ja sam uspeo da se smirim nekako i da sačekam da se završi dan, a svi napadi koji su posle toga došli su bili slabiji, pa sam vremenom uspevao da im se suprotstavim.

                Ovaj sada je bio jedan od blažih, počeo sam da se koncentrišem na disanje, rad srca, položaj tela. „Oseti sebe“ bi rekla moja terapeutkinja, koju sam viđao odnedavno.

Nerviralo me je to što je smirena dok ja umirem, što se drži nekih svojih pravila i linija i ne uviđa koliko je situacija ozbiljna. Ja umirem,a ona mi priča o Frojdu i Jungu…

                Izbili smo na glavni put, skrenuo sam levo i posle pola sata vožnje po brežuljcima i brdima, kroz njive i šume, ukazala nam se ravnica i već su se videle prve kuće koje su označavale Lukovicu, predgrađe Svilajnca. Juče, posle mog nestanka iz kuće, ove dve prebrižne žene koje su sad sedele sa mnom u autu, su napravile pravu pometnju kada sam se ponovo pojavio na ulaznim vratima. Sve opcije su se dogovarale: hitna poseta doktoru? Bila nedelja, pa se nije isplatila poseta dežurnom. Gašenje ugljevlja? Ono što je moja baba znala da radi, i što je meni radila više puta dok sam bio bolestan kao dete. Uradili smo to, popio sam onu namrčenu vodu sa tri ugarka u njoj, ali tek pošto je moja baba nešto par minuta bajala. Bilo bi lepo da je pomoglo. Da odemo do popa, da mi očita molitvu? Nećemo ni to, baba je već bila do crkve i zapalila sveću za zdravlje.

                Najlogičnije rešenje od svih je izgleda bilo da se ode kod neke od poznatijih vračara. A jedna za koju je važilo da je veoma moćna i da sve zna je bila Cana Švabica, koja je živela u Svilajncu. Kako i zašto sam na sve to pritao, nije mi bilo najjasnije, ali eto, još malo pa smo stigli do žene koja će mi izgleda pomoći. U toku puta, baba i majka su skraćivale vreme razgovorom, pa sam saznao da je ta Cana stvarno Nemica, da joj ono Švabica nije samo neki od toliko neuobičajenih nadimaka. Nisu bile sigurne da li potiče iz Nemačke, ili je pak došla iz Vojvodine, gde je bilo još ostataka Folksdojčera, ali kako god, Cana se pre mnogo godina udala u Svilajnac, muž joj je u međuvremenu umro, a ona je ostala da i dalje svojim darom pomaže ljudima od Šumadije, Pomoravlja, pa sve do Homolja.

                Otišao sam odavde u Alpe, da bih se vratio natrag, da bi me lečila Nemica. Kao ono beše: „Čudni su putevi Gospodnji…“, ali ovo valjda nije imalo nikakve veze sa Njim, pre bih rekao da su ovo oni obični, ljudski putevi. Mada, moram priznati da me je kopkalo kao izgleda Nemica vračara u sred Srbije. Zamišljao sam je pomalo poput Helge iz serije Alo, alo, samo ostarele, naravno. Ili je ipak više bila nešto poput 99 Luftballons Nene? U stvari, kad bolje razmislim, Neni bi čak i odgovarala ta uloga moderne veštice.

                Začudo, majka i baba su znale gde se nalazi Canina kuća. Tada mi to nije palo na pamet, ali sam kasnije shvatio da su je verovatno i ranije posećivale. Pre mosta na Resavi levo, pa još jednom levo. Onda vožnja uskom i pravom ulicom, treći sokak desno. Sve je ovo više izgledalo poput nekog sela, a ne grada, ali valjda je to slučaj u svim gradovima Srbije. Sto metara od centra se završava grad, a počinje ono što Srbija u stvari i jeste.

                Parkirao sam ispred zelene metalne kapije. Levo i desno od kapije je bila živa ograda, visoka barem dva metra. Videlo se da je sveže potkresana, ali i da joj letnje vrućine ne prijaju toliko, pošto je na više mesta izgubila onu svoju prepoznatljivo zelenu boju i poprimila braonkaste tonove. Pored široke kapije se nalazila manja, iza koje se pružala široka betonska staza koja je vodila do kuće. Levo i desno od staze su bili postavljeni drveni stubovi, u razmaku od po dva metra, pri vrhu povezani metalnom žicom, a uz njih se uspinjala vinova loza, hvatajući se i upredajući se po žici je stvarala svojevrstan prirodni tunel. Iza kuće se lavež psa, koji je krenuo sa lajanjem čim smo zakoračili na stazu.

                Kuća je građena nekih sedamdestih godina, sudeći po stilu gradnje, ali je je bila veom dobro očuvana. Izgleda da se veštičarenje isplati. Pored i oko kuće je bilo posađeno cveće, ukrasne biljke, a najviše pažnje su skretale tri visoke breze, koje su rasle tik jedna uz drugu, čineći krug i pružale se barem desetak metara u visinu.

                Baba je pokucala o staklena vrata, nakašljala se i uzviknula „Prija Cano!“. Odgovora nije bilo. Nakašljala se malo jače, još jednom pozvala domaćicu i skoro u istom trenutku otvorila vrata. Jedan korak preko praga, pa još jedno „prija Cano!“.

                -Ajde, ajde!- se začulo iz kuće.

Ušli smo unutra, u predsoblje. Beli, sveže krečeni zidovi, pepeljasti PVC na podu. Sa jedne strane na zidu okačeno ogledalo, sa druge fotografija nekog muškarca, u svojim tridesetim. Crno bela fotografija, on na konju, ponosnog držanja i sa velikim osmehom. Trava i nebo u pozadini. Ličila mi je na neku profesionalnu fotografiju, ili su sve bile takve u to doba?

                -Eve me, eve.- pojavila se Cana, brišući ruke o sivi pleteni prsluk koji je nosila preko plave bluze kratkih rukava. – Neku sarmu sam stavila da se kuva, danas će unučići da mi stignu, pa reko da im spremim, mlogo je vole.

                Toliko o Švabici. I izgovor i akcenat je nisu razlikovali od ostalih ljudi iz ovog kraja.

-Ajde, da sednemo ovamo- reče pokazujući nam na prostoriju levo od predsoblja. Tamo je dakle veštičina pećina, pomislih. Bio sam malo razočaran Canom. Nije bila ni Helga ni Nena, više je ličila na neku Živku ili Dafinu, to jest, ni po čemu se nije razlikovala od drugih žena odavde. Mada, šta sam očekivao, da će se pojaviti u braon košulji i crnim kožnim čizmama? Bila je žena u svojim sedamdesetim godinama, malo poširoka, ali iznenađujuće vitalna. Tada sam primetio da je ipak nešto razlikuje od ostalih žena tih godina: nije imala povezanu maramu preko glave, kao što su ostale činile, već je svoju dugačku i začuđujuće crnu kosu vezala u pletenicu koja joj je sezala do polovine leđa. Dobro, i to je nešto da mi malo smanji razočarenje.

Prostorija je bila tamna i mala. Tri stolice u jednom uglu, mali sto i iza njega stolica. Zidovi su bili beli, ali se videlo da odavno nisu krečeni. Više ikona je bilo okačeno po zidovima: Trojeručica, Sveti Jovan, Sveta Trojica i još neke koje nisam uspeo da prepoznam. Na stolu je stajala mala uramljena ikona Svete Petke sa jedne, i Svetog Nikole sa druge strane. U sredini svežanj karata, okrenutih na dole.

Mojsije

Žrtvovan sam još jednom
Na oltaru bezumlja
Težeći povratku
U obećanu zemlju
Svet se okupio
I gledao moje
Golo lice
Koje se sećalo početka
Smeh se čuo u daljini
Čaše su kucale
I koraci
Tromi i teški

More se podelilo

6809147-sea-waves-background.jpg