Mojsije

Žrtvovan sam još jednom
Na oltaru bezumlja
Težeći povratku
U obećanu zemlju
Svet se okupio
I gledao moje
Golo lice
Koje se sećalo početka
Smeh se čuo u daljini
Čaše su kucale
I koraci
Tromi i teški

More se podelilo

6809147-sea-waves-background.jpg

Idi probudi ostalu decu

Neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti

Bilo je to jedno sasvim uobičajeno popodne. Čovek je oblačio kaput ispred svog ogledala spremajući se da ide na poslovni sastanak. U jednom trenutku, učinilo mu se da je video odraz sebe kada je bio dete. Znao je da neće moći da se izvuče. Deca su uporna…

IPOD_featuredFIna_Primary2.jpg

Želiš li da se igramo? – upitalo je dete sa osmehom na licu.
Umoran sam… – odgovorio je čovek tiho. – …a i nemam nekih dobrih ideja za igranje.
Želiš li da maštamo? – začuo se glas ponovo.
Nemam vremena za to. – odgovorio je čovek nervozno. – Žurim na jako važan sastanak.
Želiš li da budemo iskreni? – upitalo je dete iskreno.
Želim ali neće biti obostrano… – odgovorio je čovek. – …ja živim u neiskrenom svetu.
Želiš li da sanjamo? – dete nije odustajalo.
Ja odavno spavam… – odgovorio je čovek uspavano. – …ali ništa mi od snova nije preostalo.
Nije sve izgubljeno. Dozvoli mi da te podsetim.
Podseti me, samo požuri, kasnim na sastanak…
Istina je da ne kasniš nigde jer već si stigao. Ovo je tvoj najvažniji sastanak.
Znam da te se neću tako lako otarasiti. – reče čovek slegnuvši ramenima. – Takođe znam da i ne želim da te se otarasim…ali moj život je sada drugačiji.
Ja sam uvek tu. – uzvratilo je dete držeći malu pčelu na dlanu. – To što si me zaključao negde duboko u sebi…
Ah! Prekini! – čovek je povisio ton. – Nemam vremena sada da mislim na sebe! Moram da požurim, posao je na prvom mestu…

Okrenuo se i pogledao sa strane ka ogledalu. Kaput je bio skup i dobro mu je stajao. Spustio je pogled uzdahnuvši duboko. Dete je i dalje gledalo u njega. Napravio je prvi korak ka vratima. Dete u odrazu krenulo je zajedno sa njim. Bilo je to zaista jedno sasvim uobičajeno popodne.

Pogledaj ove ulice. Sećaš li se? Kada si bio dete tvoji snovi su bili dugački, dugački toliko da su se vukli dužinom svake ulice na svetu. Svaka ulica je za njih bila čista i večno plave boje a ono loše o čemu su pričali odrasli ljudi dešavalo se samo odraslim ljudima i nije postojalo nigde osim u pričama koje nisu imale moć da probiju tvoje snove. Međutim, ni to nije bio kraj magije detinjstva. Kada bi obuhvatio čitavu planetu, snovima bi se proširio dalje na mlečni put, čuvajući u sebi zvezde kao i prašinu nekih davno prošlih postojanja…
Sećam se. – čovek se na trenutak osmehnuo. – Imao sam toliko ideja, bio sam srećan, želeo sam da ceo svet bude jedno bolje mesto…
Tada si imao moć. Najveća moć svakog deteta leži upravo u tome da naše postojanje ne predstavi onakvim kakvo jeste, već onakvim kakvo bi trebalo da bude. Očima detinjstva najdalje se vidi. U njima nema laži, tu se vazduh zaista udiše, svaki čovek je prijatelj i svaka buba predstavlja proleće. Za decu se ništa ne završava – sve iznova počinje. Evo… – nastavilo je dete. – uzmi ovu pčelu iz moje ruke, oseti kako ste povezani.
Ne smem. – reče čovek potišteno. – Plašim se da će me ubosti.
Ali i ti i ja dobro znamo da te nijedna do sada nije ubola. Za razliku od ljudi…

Prešli su preko ulice i nastavili da koračaju ka poslovnom centru. U jednom trenutku čovek je zastao i pružio dlan gledajući pčelu kako polako sleće.

Kako si uspeo to, da pčela bude tako mirna?
Lako. To je jedna davno izgubljena veština koje treba da se setiš. Biti jedno sa prirodom. Ti to ne možeš da razumeš. Odrasli su previše važni za tako nevažne stvari.
Vrlo moguće. – uzdahnuo je čovek gledajući gore ka suncu. – Sada je vreme da me pustiš. Ja sam odrastao i moram na sastanak. Ti budi dete, nastavi da se igraš negde u prošlosti…
Deca se ne igraju, to samo odrasli tako vide. Deca žive. Često zbunjena svetom odraslih moraju da izmisle svoj. Znam da si se jednom davno zapitao u kom trenutku se završava detinjstvo ali nisi mogao da dođeš do odgovora. Istina je da koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. Odlutaš od sebe i prestaneš da budeš dete onoga trenutka kada ti umesto ljubavi pruže pravila i etikete. A ti se prepustiš, ne znajući da si se prepustio onima koji već odavno hodaju hladni, noseći u sebi samo sećanja na sunce. Sada si isti kao oni, više bi se zabrinuo zbog ukradenog novčanika nego zbog jedne cele posečene šume, zatrovane reke…
Prekini! – čovek je ponovo povisio ton. – Ja ovo nikada nisam tražio! To je samo put kojim su me odvukli. Kada bih mogao da se vratim u detinjstvo učinio bih svoj najvažniji korak, važniji čak i od onog prvog – nikada ne bih verovao odraslim ljudima! Nikada ne bih dozvolio da me odrasli ljudi svojim odraslim tonom upozore kako treba da postanem čovek i uspem u životu. Svaki put kada sam ih poslušao i malo dublje zagazio na putanju kojim je išao svet, negde u dubini sam osetio bol a moji snovi bi se u tom trenutku pocepali noseći sa sobom i jedan veliki deo mene. – čovek je pao na kolena i počeo da plače. – Sada se samo pravim da nečemu pripadam. Ovo nisam ja, ovo nisu moji snovi, pokaži mi put…
Nema puta. Rekoh ti, već si stigao. Shvatio si da ne možeš uspeti u nečemu što već jesi. Sada je vreme je da skrojimo neke nove, dosta važnije snove. Hajde, probudi me ponovo u sebi. Pruži mi ruku…

Čovek je pružio ruku sebi i stao na noge. U istom trenutku je otvorio oči i ispred sebe ugledao direktora kompanije. – Da li ste dobro? – upitao je ovaj. – Došli ste ovde pre par minuta i samo odlutali u mislima. Ceo odbor je ovde. Čekamo vas da…

Ne čekajte me! – uzviknuo je čovek ljutito. – Ne želim ništa od vas i od vaših kompanija. Ne želim da potrošim naredne godine života gradeći zamišljenu karijeru u kompaniji koja koja je potpuno nebitna za život i sve to kako bih dobio papir koji ima zamišljenu vrednost kojim ću potom kupiti gomilu stvari koje mi ne trebaju. Ne želim da nosim kravatu, ovu omču oko vrata čiju svrhu niko ne razume! Steže me i ne da mi mira, govori mi da sam rob dok ja sebe lažem kako sam slobodan! Ne želim da nosim skupoceni sat koji pokazuje isto vreme kao i milion drugih modela. Ne želim da pratim trendove ludila i ne želim da me sutra leče bolesni ljudi koji ni sebi ne mogu da pomognu. Ne želim da plaćam račune za prirodne resurse koji mi svakako pripadaju! Nisam zbog toga doručkovao, rastao i razvijao se sve ove godine. Ne želim da od celog univerzuma ja nosim odelo i zamišljeno uspem u nečemu što ne postoji! Želim da živim! Da li me razumete?

U prostoriji je nastao muk. Čovek je ustao sa stolice i otrčao napolje. Nakon stotinak metara užurbanog hoda seo je na ljuljašku u obližnjem parku. Uhvatio se za glavu i počeo da plače. – Šta sam to uradio? Ostaću bez svega…propao sam…potpuno sam propao…šta sada da radim!

Koliko god da su pitanja daleka, ogovori uglavnom leže uvek tu blizu nas. – začuo se glas ponovo.

Čovek se trgnuo i ustao sa ljuljaške. Počeo je nasumično da hoda i gleda oko sebe ali ništa nije video. Pognuo je glavu da se malo sabere kada je na zemlji ugledao žutom kredom nacrtano sunce i jedan natpis – Idi probudi ostalu decu.

Idi probudi ostalu decu (neka ovu priču pročita svaka osoba na planeti)

O odrastanju

Smešno mi je kad pomislim koliko žurimo da odrastemo, pa se posle kajemo kad se to desi.

Ne smeta mi da budem odrasla, smeta mi što nisam više dete. Ne mislim na ono “unutrašnje dete” o kom svi psiholozi vole da pričaju. Mislim na dete koje može da stane u ljuljašku i čija je glava dovoljno velika da u nju stane ceo svet.

kid-reading-book

Kad si dete, svi ti praštaju maštu i zanesenjaštvo. Kad odrasteš, nalepe ti Don Kihot etiketu i nabacaju na tebe vetrenjače bez reda. Nema veze što bi ti možda neku vetrenjaču i ukrotio.

Volela bih da ponovo imam jedanaest godina, pa da bez stida plačem zbog Kišovih “Ranih jada”. Zbog Andreasa Sama i njegovog psa Dinga, zbog noćnog mokrenja i celodnevnog dečjeg stida. Volela bih da ponovo idem u peti razred i otkrijem (po prvi put!) “Hajduka iz Beograda” i “Bubu”.

Svoje detinjstvo mogu da opišem u dve reči: ljuljaška i biblioteka.

Iznenadilo bi vas koliko knjiga može da se provoza u jednom dahu. Imala sam jedanaest godina i mislila sam da sam pesnik. Želela sam da odrastem da bih izdala knjigu. Sad mi se čini da sam uspela jedino da izdam sebe.

Ko je mogao tada da zna da objavljivanje knjige treba da budeš voditeljka ili fudbaler i da imaš (mnogo) para?

Dobra stvar kod detinjstva je ta što još ne znaš sve. Što se svemu učiš. Što ti je sve  prvi put.

Dobra stvar kod odrastanja je ta što znaš da ne znaš sve. Što znaš da nema šanse da sve naučiš. Što još postoje stvari koje čekaju svoj “prvi put”.

Postoji jedna soba u jednom stanu na prestoničkoj periferiji u kojoj nema muzike. U toj sobi ležim u krevetu i zamišljam kako će Žmu da dođe. Mislim da sam odrasla, jer smo već pet godina u vezi. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji jedna soba u jednom studentskom domu u kojoj se još bez prekida vrti jedan mp3 disk. U toj sobi Apu, Pravnica, Ilijina mama, Žmu i ja pokušavamo da igramo loru u petoro. Mislimo da smo odrasli samo zato što živimo u Beogradu i što smo brucoši. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući u kojoj se još bez prekida vrti jedan mp3 disk. Nora, Olga, Piko i ja delimo cigaru i maturantske ljubavne peripetije. Mislimo da smo odrasle samo zato što spremamo prijemni ispit i što ćemo na jesen da odemo iz P-a. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji druga soba u maminoj i tatinoj kući, koja je u stvari prva, u kojoj se moja Dr House sestra i ja raspravljamo koja će da ustane iz kreveta da ugasi svetlo. Ona uvek pobedi, pa ja ustanem. U toj sobi, u pola noći, ja je budim da svetlo ponovo uključi da bih mogla da odem u kupatilo. Naravno, imam skoro petnaest godina, a i dalje se plašim mraka. Zato znam da nisam još sasvim odrasla. U toj sobi čitam po ceo dan. (Kad god mi to Dr House sestra dozvoli).

Postoji jedna soba u maminoj i tatinoj kući, koja nije ni prva ni druga, u kojoj moram da spavam posle crtaća u 7 i 15h. Mislim na to kako jedva čekam da odrastem da bih mogla da gledam televiziju kad god ja to hoću. Mislim još i kako sigurno posle Dnevnika opet puštaju crtaće. Dovoljno sam dete da verujem u to da je divno biti odrastao. U toj sobi čitam po ceo dan.

Postoji i soba u kojoj ovo pišem. U njoj postoji televizor koji ne uključujem. U njoj još nije dozvoljen mrak (zbog straha od mraka). U njoj nema ljubavnih peripetija – osim u pročitanom. U njoj nema ni kartanja, jer ne možemo da se okupimo za loru. U njoj zamišljam Žmua kako će da dođe. Sve me opominje da sam odrasla. A znam da osim u muziku i knjige, ja stvarno nemam gde drugo da odem.

Ako mi je knjiga i dalje prevozno sredstvo da li se računa da sam još dete?

Srbijanka Stanković

O ODRASTANJU

Glava druga

15.06.2014. 15:00

Ordinacija doktora Blagojevića

           

            Da li je kiša baš morala da pada tog dana, ne znam. Meni je prijala. Već je desetak dana grejalo sunce, pa i mesec maj je bio više nego lep, ali juni je već najavio dugo leto. Sunce me je bolelo. Nanosilo mi je neku unutrašnju bol, nervozu, dok sam posmatrao ljude oko sebe kako su skinuli zimska namrgođena lica. Meni je ova kiša koja je krenula da sipi jutros donosila neko izjednačavanje sa onim kako sam se inače osećao. Jednom davno, dok sam još bio klinac, video sam neki film (ili je bila epizoda neke serije, ne sećam se) u kom je jedan čovek zatvoren u polumračnoj prostoriji. Ne zna kako je tu dospeo, ne zna ni gde se tačno nalazi. Prostorija je prazna, zidovi, pod, tavanica su obojeni u crno. Zatočen je u toj maloj prostoriji, ali ne vidi i ne čuje svoje otmičare. Ne zna šta žele od njega. Posle određenog vremena, zidovi počinju da se pomeraju ka centru prostorije. Malo po malo, prostorija postaje sve manja i zatočenik shvata da će uskoro biti živ zdrobljen. Tako je meni otprilike bilo unutra, u mom telu. Teskoba koja me je sve više obuhvatala, strah, nervoza, panika. Čekao sam da me zdrobi nešto, a da nisam znao ni šta, ni zbog čega.

Barem je vreme bilo sivo, pa mi je tu moju prostoriju u kojoj sam zarobljen proširilo na trenutak. Ali sam još uvek bio zatočen.

            Stigao sam do drvenih vrata pored kojih je sa desne strane bila pričvšcena velika metalna ploča na kojoj je zlatnim slovina stajalo: „Dr. Med. Rade Blagojević. Psychiatrie und psychologische Beratung“[1], zastao na trenutak i otvorio ih.

Čekaonica je bila ista kao i pre par godina, kada sam prvi put bio ovde. Opremljena stilskim nameštajem, nekoliko fotelja, poređanih uz zid, jedan dvosed u uglu i ogromni sto u sredini prostorije. Pored prozora je stajao sto za pisanje, na kome su bili nasumično razbacani časopisi o zdravlju, psihologiji i zdravoj ishrani. Nekoliko njih je bilo posvećeno putovanjima i avanaturama. „Zabava za bogate i dokone“, pomislih i bacih jedan od Travel magazina natrag na sto.

            Nameštaj je na prvi pogled izgledao pažljivo odabran i ne baš malo plaćen, ali dok sam lagano šetao po čekaonici i razgledao, video sam da je najverovatnije kupljen u nekoj od onih silnih second-hand prodavnica, gde su ljudi donosili stvari koje im više ne trebaju. Nijedan komad nameštaja nije bio napravljen u istom stilu, stolice su bile pohabane, sto izgeban na više mesta, a stočić za pisanje je na više mesta bio izbledeo. Tepih na podu nije bio pran sigurno više meseci. Koncentracija i moć zapažanja mi u poslednje vreme i nisu bili baš jača strana (drugim rečima, bili su na nekoj pozitivnoj nuli), pa sam se čak i iznenadio da sam uspeo ovako nešto da primetim. Uspeo sam da se osmehnem. Ne previše, samo uglovima usana, ali ipak. Vazduh je bio lepljiv, i nekako je mirisao na mešavinu badema i tamjana, ali ne prejako.

            Osetio sam blagu vrtoglavicu i poželeo sam da otvorim prozor. U stvari, ono što sam stvarno želeo je da istrčim napolje i odem kući. Da se probudim iz košmara. „Otvoriću prozor“, rekoh sam sebi, „moram, inače ću se ugušiti“.

            Stočić za pisanje je stajao tačno ispred tog jedinog prozora i bio je nešto širi od istog. Visini stočića je bila taman tolika da, čak i kada bih došao do kvake na prozoru i pokušao da ga otvorim, ne bih mnogo postigao, pošto bi ga glupi sto blokirao. Kapi hladnog znoja su počele da mi se skupljaju na vrhu čela.

-Dobar dan, gospodine, kako ste?

Nasmešio mi je poluprofesionalno, pružio ruku, a drugom pokazao da uđem iz čekaonice u sobu iza. Doktor psihijatar Rade Blagojević je bio u svojim pedesetim, razbarušene kose, u košulji za broj većoj, na kojoj je ostavio otvorena dva gornja dugmeta. I pre par godina, kada sam ga prvi put posetio, mi je izgledao rasejano i nezainteresovano, sada mi se činio da je još uvek tako, ako ne i gore. „Godine čine svoje, bez razlike. Ali će mi valjda pomoći? Ako je prvi put uspeo, zašto ne bi i sad?“

Prvi put kada sam mu zatražio pomoć je bilo posle onog nesrećnog otkaza. Posle jedanaest godina provedenih u jednoj firmi, najboljih mogućih kvalifikacija i besprekornog rada na odgovornom mestu pri švajcarskoj železnici, ona gnjida od mog pretpostavljenog mi je uručila otkaz. Usudio sam se da mu zatražim doškolovavanje i povišicu plate. Umesto toga, usledio je razgovor i odlika da predstavljam tehnološki višak.

            Pomogao mi je Rade tada. Posetio sam ga par puta, pričao o mobingu kroz koji sam prolazio, o povremenim napadima neobjašnjivog straha, znojenju i nesanici. Slušao me je, predložio tablete za smirenje i opuštanje (koje sam ja odmah i odbio) i, što je najvažnije, otvorio mi bolovanje. Tako da sam imao više meseci vremena da se odmorim od noćnih smena, planiranja sigurnosti na gradilištima, vožnje preko pola države, oslobodio sam se onog smrada pruge, vozova i prašine.

           -Kako ono beše ime, Milić?- pitao me je dok sam sedao u kožnu fotelju koja se nalazila pored prozora. Klimnuo sam glavom. Prozor je bio poluotvoren i osećao sam kako svež vazduh ulazi unutra. Kapi hladnog znoja su sad krenule da mi klize niz desnu slepoočnicu. Sedajući sam ih obrisao, a onda i ruku o naslon fotelje.

            -A, pa da, bili ste vi kod mene pre par godina, sad se sećam… Tačno, 2009. godine ste došli zbog otkaza. Kakvo je sad stanje?

Bilo je nešto što me je iritiralo kod ovog čoveka. Ne znam šta konkretno, ali me je nekako fizički odbijao. Osećao sam se nelagodno, a ova njegova pitanja su me samo još dodatno nervirala. „Kakvo je sad stanje? Ma super je, došao sam samo da se malo ispričamo i da mogu da ti platim 140 franaka za sat vremena“-rekoh u sebi. Taman sam hteo da mu odgovorim, kada me je prekinuo:

  • Kako vam je otac? Nisam ga video već dve tri nedelje?

Ah da, moj otac ga je, na moju preporuku, posećivao s vremena na vreme. Prošlo je osam godina od kako mu je dijagnostifikovan rak želuca, usledila je operacija i mučan oporavak od iste. I onda dugo privikavanje na novi režim ishrane, bez glavnog organa za varenje. Nekoliko godina posle operacije, otac je odlučio da se razvede od svoje supruge, moje maćehe. Posle trideset godina braka i jednog sina, on je odlučio da započne novi život. Divio sam mu se na hrabrosti i volji, a sa druge strane sam ga ohrabrivao da uzme život u svoje ruke. Valjda sam bio dobar u davanju saveta drugima, kada već sam nisam bio u stanju da ih ostvarim. Ipak, ocu psihički nije najbolje išlo u poslednje vreme, pa sam mu preporučio da poseti Blagojevića, da se malo ispriča i olakša dušu.

            -Otac je dobro, hvala. Verovatno će vam se javiti ako mu bude bila potrebna pomoć.

-Pozdravite ga od mene u svakom slučaju. Nego da vidimo ovde…-krenuo je da vršlja po listovima koji su ustali od mojih poslednjih poseta- anksioznost, razdražljivost, nesanica- pogledao me je i ostavio one papire- o čemu se sad radi?

– Isti simptomi kao i tada, samo mnogo jači. Mnogo jači. Imam teške poremećaje sna, zaboravljam i najbanalnije stvrai, ne mogu da se koncentrišem. Nisam u mogućnosti da idem na posao. Evo, već dve sedmice sam kući. Nisam…

Zazvonio je telefon. Doktor nije sačekao ni da zazvoni ni drugi put, a već ga je zgrabio da odgovori na poziv. Zvuk telefona me je sasekao. Taman sam skupio snage da nekome nešto kažem, da otvorim dušu. Gledao sam kroz prozor, u sivilo i slušao jednim uhom.

-E, ti si? Šta? Ne čujem te, pričaj u slušalicu!- vikao je kao da smo na livadi. – „Aha. Pa za kad si dobio poziv na kontrolu? Dobro. Jel uzimaš lekove? LEKOVE, da li ih uzimaš?“- sad je valjda pola ulice čulo razgovor- „Pa dobro bre, što me zajebavaš? Pa jel sam ti rekao da moraš da ih uzimaš ako hoćeš da uspemo…Slušaj, moraš da poneš sad da ih uzimaš, tamo će ti sigurno vaditi krv…Da, od večeras, jednu ujutru, jednu uveče… Dobro, ajd javi šta je bilo“

Prekinuo je vezu, nešto zapisao u rokovniku i onda pogledao na ekran računara. Čuo sam kako klikće sa mišem. Okrenuo sam se ponovo prema njemu.

-Pa hajde, pričajte dalje- reče i pokaza mi rukom da nastavim.

– To je to, manje-više. Imam velike psihosomatske poremećaje. Ujutru ne mogu ljudski zube da operem. Čim stavim četkicu u usta, dobijam nagon za povraćanjem. A onda moram da trčim na wc-šolju. Stalno se znojim ispod pazuha, bez obzira da li je toplo ili hladno.- dok sam to izgovarao sam postao svestan da mi je kosa mokra i da mi se znoj polako sliva niz vrat, ka leđima. Na znojenje ispod pazuha više nisam ni obraćao pažnju.

-Stalno sam umoran i bezvoljan. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo. Mislim da simptomi nisu prestajali još od moje prošle posete vama, ali da su se u poslednjih godinu dana samo pojačali. I izgleda mi da će postati još jači.

Nešto je škrabao po papiru ispred sebe.

-Mhhm..Dobro, mislim da nije ništa strašno toliko. Neki blagi burnout bih ja rekao ovako na prvi pogled. Kako vam je stanje u familiji, na poslu?

Da, familija i posao. Dve stvari koje nas označavaju kao jedinke. Pa dobro, kad sam već počeo da otvaram dušu, reći ću mu sve. I da mi supruga boluje od multiple skleroze, da radimo puno radno vreme i ona i ja, da imamo decu koja tek što su krenula u školu, ali da isto tako imamo gomilu dugova, koji su se nagomilali poslednjih godina. I da zbog toga ne možemo normalno da funkcionišemo. I da imamo familije u Srbiji, kojima šaljemo novac da bi mogli koliko toliko da funkcionišu. I to da se brinem za oca, koji već osam godina nije kao ranije. I to da sam tog oca tek pre tih osam godina i konačno dobio, upoznao ga kao osobu. Valjda je bila potrebna takva ozbiljna situacija da se zbližimo.

Otvorio sam usta da mu sve to ispričam, kada je opet zazvonio telefon. Opet je pojurio da se javi.

-Alo? A ti si opet? Šta?…Ne, one plave su ti za smirenje, njih uzmi baš ako su ti potrebne. A one…čekaj da ti kažem. One bele su ti važne kad izađeš pred invalidsku komisiju. Alo? Tu si, dobro…One bele uzimaj kao što sam ti rekao. Ok? Ajde!

Okrenuo se ka meni, bez ikakvog izvinjenja, bez ikakve reči.

-Znate šta, gospodine Miliću? Otvoriću vam bolovanje, na barem mesec dana, pa se malo odmorite. Mislim da će do tada biti bolje. Evo vam i ove tablete…- dok mi je to govorio je već krenuo da piše recept- na biljnoj su bazi, pomoćiće vam da se opustite. Ja sam sledeće tri nedelje na odmoru, pa mi se vi javite posle toga, da dogovorimo termin, može?

Toliko o familiji i poslu. Nije mi ostavio mogućnost da bilo šta kažem, odlučio je šta je najbolje za mene i to je to. Majica na leđima mi je bila mokra. Osetio sam to tek kada sam ustao iz fotelje da uzmem recept za lekove i uverenje o bolovanju za poslodavca. Otpratio me je do vrata, promrmljavši nešto da nije ništa strašno i da ću se sigurno oporaviti posle mesec dana.

            Izašao sam napolje, na ulicu.

Dve sedmice je proteklo od tog najcrnjeg perioda, od onog trećeg juna, kada sam u 09:30 ujutru ustao sa svoje stolice, izašao iz kancelarije i rekao svim okupljenim saradnicima da idem.

            Okrenuo sam se i otišao. Jednostavno sam izašao i uputio se garderobi. Znao sam da moram što pre da izađem, jer da sam ostao još par minuta, verovatno bih sebi rekao da bi trebalo da izdržim još malo, da će sve biti u redu, kao što sam već mesecima radio. Ovako, skoro da sam otrčao do sekretarijata, odjavio se, popeo stepenicama do parkinga i seo u auto. Zatvorio sam oči i samo tako sedeo, terajući sebe da dišem normalno. Stomak mi je podrhtavao iznutra, dlanovi su mi se znojili, a srce lupalo kao da sam upravo nešto ukrao.

Znao sam da sam na raskršću, da povratka nema, a sa druge strane, nisam znao šta me čeka na putu na koji su upravo spremam da stupim. Drhtavica i mučnina. Upalio sam auto i krenuo. Žena je bila na poslu, deca u školi. Otišao sam kući, seo na balkon i zapalio cigaretu. Čekao sam da se supruga vrati sa posla, da joj kažem da više ne mogu. Da sam došao do krajnje granice i da mi je potrebna pomoć.

            Dve sedmice od tog poslednjeg dana na poslu, posle posete Dr. Blagojeviću sam odlučio da se ponovo posvetim jednom od svojih zadovoljstava- čitanju. Do knjižare je desetak minuta lagane šetnje, kišica je polako jenjavala. Prstima sam skinuo kapi kiše sa kose i čela, mahinalno obrisao cipele o otirač i ušao unutra. Ranije sam gutao knjige, mada sam tada imao i volje i snage da ih čitam. Mislim da je prošlo više od tri-četiri godine od kada sam nešto uspeo da pročitam, pa i tada sam retko uspevao da knjigu pročitam do kraja. Za čoveka koji je čitao i deset, dvadeset knjiga godišnje, moj trenutni prosek je bio poražavajući.

            Izloženi bestseleri u knjižari me nisu zanimali, nijedno ime mi ništa nije značilo. Odabrana letnja lektira, koja je bila izložena malo dalje je više bila posvećena tinejdžerkama sa bezveznim ljubavnim problemima ili ženama koje su u više nego dosadnim brakovima. Letopisi, putopisi, ili kuvari „Napravite jelo iz snova za 30 minuta“, dva metra dalje od spomenute lektire letnjeg očaja takođe nisu dolazili u obzir.

            Nisam imao nešto volje da dalje istražujem, na spratu niže su se nalazili romani meni poznatih pisaca, pa sam tamo i ugledao tu knjigu. Umberto Eko, koga sam znao ranije i sećao se njegovih romana koji su me oduševili (Ostrvo dana pređašnjeg i Fukoovo klatno. Ime ruže nikada nisam pročitao, valjda zato što sam prvo video filim, ili zato što sam krenuo sa čitanjem, pa me je smorio posle desetak stranica, ko bi ga znao) je izgleda imao novi roman. To „novi“ je više bilo po nekim mojim merilima, pošto je roman „Praško groblje“ izgleda izašao još pre par godina. Prodavačica mi je uz obavezan smešak i „ä schöne Tag[2] dala kesicu sa knjigom i ja sam, sa nekom davno zaboravljenom i potiskivanom željom za čitanjem požurio kući.

            I tu me je sačekala ta rečenica, nekome sasvim obična i beznačajna, meni je delovala kao udarac u glavu. Knjigu uvek prvo prelistam pre pravog čitanja, izaberem nasumično pasus i u njemu rečenicu-dve, pa tek onda krenem sa „normalnim“ čitanjem. Tako sam uradio i ovog puta. Praško groblje je bila kniga sa ilustracijama, ispod svake je stajala neka rečenica kojom je autor hteo da označi taj deo knjige. A ja sam otvorio knjigu kod jedne od takvih ilustracija.

 „Es kommt der Moment, da etwas in einem zerbricht und man weder Kraft noch Willen mehr hat. Man soll Leben, heisst es, aber das Leben ist ein Problem, das auf die Dauer zum Suizid führt…[3]

            Neko će reći „Pa dobro, nije ovo neka velika filozofija, svako prođe kroz težak period u životu, dosta ljudi pomisli da okonča muke i patnje, pa svejedno to ne učine“. Meni je pak, ta jedna, naizgled „obična“ rečenica, sve promenila. Knjigu sam zatvorio i više je nisam ni takao, tako da ne znam u kom ju je kontekstu Umberto napisao, nije mi ni previše zanimalo. Izašao sam na balkon i zapalio cigaretu. Gledao sam u sivilo napolju, isto to, meni dobro znano sivilo se ponovo rađalo negde u dubini mog tela. Ne duše, već tela. Moj život je moj problem. Imam dva izbora: promeniti život, ili ga dokrajčiti. Sada i odmah. Dobro, možda ne baš odmah, ali u neko dogledno vreme…

            Povukao sam dubok dim cigarete i pogledao u nebo. Sa zapada je dolazilo lepo vreme. Ugasio sam cigaretu, otišao sam do kuhinje, skuvao sebi kafu i vratio se na balkon. Seo sam i zapalio cigaretu. Mobilni telefon je stajao pored pepeljare i, dok sam otresao pepeo, sam primetio da plava lampica u gornjem levom uglu treperi. Znak da mi je neko poslao poruku, ili da imam propušten poziv. Uključio sam ekran i video „Imate obaveštenje na Facebook-u“. Da, baš mi se sad bakće sa zahtevima za igrice,zahtevima za lajkovanje stranica i sličnim glupostima. Odložio sam telefon i povukao dim, izbacio ga i uzeo gutljaj kafe. Ona knjiga na stolu me je gledala i začikivala da je ponovo otvorim i krenem da čitam. Krenuo sam rukom ka stolu, uzeo mobilni i uključio ga. Privatna poruka na fejsu. Moj drug iz gimnazije, Jova. „Zdravo školski, uživaš u Švici kako vidim? Slušaj, nešto smo se na brzinu dogovorili, valjda ćemo uspeti da sve organizujemo. Ove godine nam je dvadeset godina mature, pa vidi ako možeš da isplaniraš da se pojaviš ovde. Datum je 20. Juli, dan pre vašara. Tad ste vi gastosi ionako svi ovde, pa ćeš se valjda i ti pojaviti. Pozdrav.“

Jova je sedeo u klupi ispred mene, zajedno sa Brankom, učenikom generacije i čovekom koga su svi voleli. Iza njih smo bili Željko i ja, a iza nas Dragan i Aca. Odlično smo se slagali, naš košarkaški tim je bio prvi na školskom turniru, iako smo bili tek prva godina gimnazije. Dobro smo se ispunjavali u različitim predmetima, pošto je svako bio u nečemu najbolji. Uskakali smo u pomoć jedni drugima kad se radilo o domaćim zadacima, a i o šaputanju i puškicama na pismenim zadacima. Posle završene treće godine sam napustio gimnaziju da bih otišao u Švajcarsku kod oca i maćehe, zajedno sa svojim polubratom. Posle toga nikada nisam video društvo iz gimnazije, osim Jove. On je ostao u Petrovcu, radio je po nekim kafićima, pa sam ga uvek kada bih odlazio dole sretao i uspeli bismo da na brzinu popijemo kafu zajedno. Doduše, on je stalno morao da kelneriše i odlazi od mene, pa baš i nisu to bili pravi razgovori, ali ipak.

            Eto, Jova me se setio. Nisam maturirao sa njima, ali valjda su i te tri godine bile dovoljne da zaslužim poziv. Isljučio sam mobilni bez da mu odgovorim na poruku. A i šta bih mu napisao? « E, hvala na pozivu, ali meni trenutno nije ni do života, a kamoli do nekog slavlja? » Ili da mu potvrdim dolazak, pa da me svi vide posle dvadeset godina, izmoždenog, bledog, sa ogromnim tamnim podočnjacima, kako se preznojavam i ne mogu dve smislene rečenice da sastavim? Da odem na pet minuta, pa da onda pobegnem glavom bez obzira, da se zatvorim u kuću i nikoga ne vidim?

U onu istu kuću iz koje sam pobegao pre dvadeset godina, onu istu koja me je još uvek zvala, a istovremeno u meni budila samo negativna osećanja i vraćala mi loše uspomene? Neka hvala. Imam nove zidove koje sam izgradio, sasvim su mi dovoljni. Retko sam odlazio za Srbiju, nisam se smatrao onim klasičnim gastarbajterom koji trči svakog jula na rodnu grudu, da padne staroj majci na grudi, ode na poneku svadbu, najede se pravog prasećeg pečenja i napije one vode „koja ima ukus na vodu“, bolje od ove flaširane i markirane.

Isuviše sam bio umoran da bih sada doneo neku odluku. U stvari, odluku sam doneo, čak i kada bih hteo da odem, ne znam koliko bi mi finansije dozvolile. Dobili smo drugu opomenu za porez, jednu od zdravstvenog osiguranja, a osiguranje za automobil stiže krajem meseca.

Legao sam na sofu u dnevnoj sobi, uključio tv i ostavio ga uključenog prvom kanalu koji se pojavio. Animal planet je opet imao svoj specijalni program o ajkulama. Nema veze, ionako nisam ni mislio da nešto gledam, trebala mi je samo pozadina, da ubije tišinu kod odmaram. U tišini sam čuo svoje ja, koje mi je stalno nešto šaputalo. Čuo sam kako se točkići u mozgu okreću, kako mi slepoočnice bubnje. Ponekad sam na desnom uhu čuo nešto poput tuđeg disanja, kako da je neko na par centimetara od mene. Obično bih stavljao jastuk preko uha i to disanje bi prestajalo. Ne, u svakom slučaju je bolje da mi televizor pravi društvo. Dok je komentator nešto govorio o tigrastim ajkulama, ja sam polako utonuo u san.

Probudilo me je zvono na vratima. Trgao sam se, na momenat nisam znao ni koje je doba, ni gde se tačno nalazim. Zvono na vratima me je od skoro toliko uznemiravalo i plašilo, a ja nisam znao zbog čega. Kao da će mi svakog trenutka neko zazvoniti i, kada mu budem otvorio, sa ljubaznim « Dobar dan, ja sam.. » i osmehom saopštiti neke strašne vesti. Ili mi uručiti neku presudu, nalog za hapšenje ili dijagnozu od lekara.

            Zvono se čulo još jednom, mene je opet preseklo u stomaku, ali sam ustao i požurio ka vratima, nameštajući kosu i zatežući oči i lice, da se ne vidi da sam spavao.

            Dok sam otvarao vrata je začulo « Srećan rođendan tebi, srećan rođendan teeeebi.. » i u hodniku sam ugledao svoju suprugu, sina i ćerku. Sin je držao tortu na kojoj su bile upaljene dve svećicu u obliku brojeva tri i osam, ćerka je držala upaljenu prskalicu, a supruga dva paketa, upakovana u papir sa natpisom « happy birthday-alles gute zum geburtstag-joyeux anniversaire » u raznim bojama. « Srećan rođendan dragi tata, srećan rođendan tebiiii » završavala je pesmica i svi su, sa ogromnim osmesima, počeli da tapšu.

Zaboravio sam svoj rođendan. Time je ovo bilo još lepše iznenađenje. Uspeo sam da se nasmešim i pustio sam ih unutra. Ćerka mi se bacila oko vrata i poljubila, dok je sin brže-bolje ostavljao tortu na sto i bunio se zašto mi je ona prva čestitala, kad je on to hteo da uradi. I on me je zagrlio i poljubio. Pogledao sam ka supruzi, gledala me je onim njenim prelepim zelenim očima, smejala se od srca. Zagrlila me je, prošaputala mi „srećan rodendan, volim te“ i pružila mi poklone.

-Ovo je od nas. Da znaš da te mnogo volimo i da smo uvek tu za tebe.

Ćerka je skakutala oko mene i vikala „Otvori, otvori“, a sin je prvo hteo da isečem tortu. Otišao sam do stola i ugasio svećice. Zaboravio sam da pomislim želju, ali kao da je to važno. Kada bi se želje tako ispunjavale…

Torta je bila izvrsna, mada sam uspeo da pojedem samo pola parčeta. Jednostavno, telo mi je odbijalo hranu. Deca su tražila još po jedno parče. I pokloni su bili lepi, ali nedovoljni da me obraduju. Stvarno, kada sam se poslednji put zaista nečemu obradovao, onako od srca ?

            Odložio sam belu majicu sa kragnom, koju je na levoj strani krasio zeleni krokodil i DVD sa filmom Prometheus.

-Hvala vam, stvarno.- opet sam glumio osmeh i radost. Decu sam već i mogao da prevarim, ali suprugu ne. Ali nema veze, neka se oni barem raduju zbog mene, ako ja ne mogu.

[1] Psihijatrija i psihološko savetovanje

[2] „Prijatan dan“ na švajcarskom nemačkom

[3] Dođe trenutak, kada se u čoveku nešto slomi i onda on nema ni volje ni snage za bilo šta. Treba živeti, kažu, ali život je problem koji na duže vreme vodi ka samoubistvu…

Nije mi žao

Zar vi,

koji ste me mrzeli i kinjili,

vi oprost da mi tražite?

Vi, čije sam pragove obijao, zatvorena vrata gledao,

vi zbog kojih sam sâm ostajao

da vama zaborav podarim?

Zar vi,

koji ste mi se u lice smejali

nadu ubijali i svetlost uzimali,

vi oprost da poželite?

Da vam san miran udelim,

smeh da vam dozvolim,

sve ono što meni ste krali?

Vama,

otrovnih očiju i prevrtljivog jezika,

čije sam drugarstvo želeo, da sâm ne bih bio?

Vi, koji ste me imenima nazivali,

snagu krali,

vi zbog kojih sam oguljenih kolena

na zemlji klečao,  krišom plakao,

a svima pričao da će jednom sve proći,

imate drskosti

da me za druga poželite,

u oči pogledate

i želje kažete?

Nije mi žao

što ću vas odbiti,

u oči pogledati, svoje želje vam reći

u lice vam se nasmejati

i u zaborav poslati.

priceless-view

Ja i Petar Pan

Moraću jednom da ozbiljno popričam sa nekim o ovome.

tumblr_mw0vg6RW8D1qcjicdo1_500

Pre neki dan čujem ponovo onu izreku „star si onoliko koliko se osećaš“, pa počnem da razmišljam koliko bih ja sebi godina dao. Komšija je moje godište, to jest, imamo po 39 godina. A ja njega vidim starijim barem nekih 10 godina (po izgledu). Inače, sebi bih dao nekih 25-28 najviše, i to ne po izgledu, već po onome kako razmišljam, kako se ponekad ponašam i sličnim stvarima.

Nekako svako malo pomislim „šta ću biti kad porastem“, ili se radujem kao mali dečak kad vidim da dolazi neki dobar film u bioskope. Smišljeno se branim od nekih društvenih dogmi, pokušavam da, kad god mogu, ne plivam sa strujom. Nekad sebi zaličim na Mikija Manojlovića (ne po izgledu) iz Mi nismo anđeli („Nikad kravata, nikad stalni posao“). I stvarno, kravatu sam jedini put nosio na svom venčanju, a posao koji sam najduže radio je bio 10 godina (dobro, tu sam malkice omanuo).

Volim da odem do knjižare i da onda satima listam knjige, još bolje ako naletim na neke pijace sa starim knjigama, antikvitetima, ukrasima i sličnim džidžabidžama. San mi je da nabavim onu kacigu iz filma Gladijator, a može i mač, zašto da ne? Imam kolekciju od neki h 4000 stripova, dosta njih su još oni koje sam kupio ili dobio kada sam bio klinac.

Svog sina vidim više kao mlađeg druga, a on mi kaže da sam baš cool tata. Pogotovu kad ponekad odigramo FIFU na PS-u. Mada se to retko dešava, nisam baš neki gejmer. Ali zato odemo na igralište i šutiramo loptu, ponekad i tenis odigramo. Ćerka mi kaže kako su joj neke drugarice iz škole rekle da sam baš cool i lep.

Supruga? Supruga se nervira samo zato što često nosim majice i džins. Naravno, majice moraju da imaju neku „poruku“ i, ruku na srce, stvarno više odgovaraju nekome od 25. Pa je jednom u dva-tri meseca obradujem i odvedem na večeru, ali se tada „skockam“ i obučem prikladno svojim godinama. Šta god to tačno značilo…

I znate šta? Sviđa mi se ovako. Stvarno je tačno da je čovek star onoliko koliko se oseća. Možda nisam onaj pravi Petar Pan, već više Petar koji je tek prekoračio adolescenciju, ali dok ide ovako, voleću svoju Zemlju Nedođiju i one koje sam pustio u nju.

Pa opet…

Dylan Dog: Necropolis

Zbog trovanja hranom, Dylana hitna pomoć vozi u bolnicu na ispiranje želuca. Sutradan se budi u futurističkom zatvoru, kao deo tajnog eksperimenta protiv svoje volje. Do koje granice čovek može da ide u potčinjavanju drugima?

dylan_by_MaskiOneObožavaoci DD su oduvek znali: jedini pravi scenarista istraživača natprirodnih pojava se zove Tiziano Sclavi. Samo on i niko više, a kamoli nekakva studentkinja. Tim više je Paola Barbato imala težak zadatak kada se drznula da krene da osmišlja avanture Dylana i Groucha. Svoj debi u redovnoj seriji je imala sa epizodom San razuma, sasvim prosečnom, usledilo je nekoliko boljih, ali i dan-danas su čitaoci podeljeni oko toga da li je ona podigla ili snizila kvalitet omiljenog im junaka.

Kako bilo, Sclavi je svojevoljno otišao u penziju, i zadovoljava se nadzorom i kontrolom dolazećih scenarija, a Paola je postala u međuvremenu jedan od glavnih scenarista Dylana Doga, i ovom epizodom je barem na momenat uspela da reinkarniše Sclavijev duh, pa je navodno i veliki majstor izjavio: „Žao mi je što se ove priče nisam ja setio“… Kao što (na žalost) nepotpisani autor u predgovoru ovog izdanja kaže, Sclavi i Barbatova imaju drugačiji pristup i viđenje lika Dylana Doga. Dok je Sclavijev Dylan i pored svih užasa, monstruma i ubica, ipak sačuvao zrnce optimizma, i to i poručuje, Barbatova, ponajviše ovom epizodom, šalje više nego pesimističko viđenje sveta u kojem živimo. Ako je Sclavijeva filozofija bila „užas svakodnevice“, Paola nam ovde nudi „svakodnevicu užasa“, dnevnik mučenja jednog sasvim običnog čoveka, gotovo jednog od nas.

DD_VEC_3Da ne bude zabune, Barbato nam ne nudi ništa novo, naprotiv. Uz žestok, neskriven flert sa Orwellovom „1984“, ili filmovima poput „Cube“ ili „Das Experiment“, ona ipak uspeva da nam predoči svoje viđenje borbe „pojedinac protiv sistema“, i da to tako prezentuje da ni jednog trenutka to ne izgleda kao plagijat, a ni kao hommage, već kao jedan, sasvim dobar, original falsifikata. Dylan se greškom(?) nalazi u zatvoru budućnosti, gde se potčinjavanje nevidljivim čuvarima i potiskivanje sopstvene volje i identiteta nalazi na dnevnom redu. Ništa nije prepušteno slučaju, svako dešavanje, pa i ono najbanalnije, poput lične higijene i obavljanja fizioloških potreba su jasno definisane, njihov početak, kao i vreme trajanja. Naredbe, zbog kojih, ako se bez pogovora ne izvrše, sledi kazna. Sledi sistematsko uništavanje lične volje, povinovanje zapovestima „onih“, poput nabezobzirnije dresure ljudskih bića, na koje nam Barbato ukazuje samim spominjanjem naslova knjige Taming of the shrew/ Ukroćena goropad.

Sa obzirom na dela od kojih uzima inspiraciju, i ova epizoda se kritički odnosi na društveno ustrojstvo razvijenih zemalja. Posmatrajući iz sadašnjice, u nekim metodama iz Nekropolisa može gotovo da se oseti duh nanokapitalizma, ili ako vam draže, globalizacije. Metoda „štapa i šargarepe“ naravno nije nova, samo su ovoga puta u igri novi automobil i Full HD televizor, koji uredno se uredno otplaćuju novom, sjajnom, fancy kreditnom karticom. Pusti se razmišljanja i logike, ima već ko će to za tebe da radi…. Branimo se od sistema?? Ne, ne, ne, sistem smo već odavno mi sami…

I dok Barbato nanovo pripoveda hiljadu puta ispričanu Borbu Dobra i Zla, izvanrednu podršku dobija od Giovannija Freghierija, crtača ove priče. Izvrsno izabran za ovu epizodu (rekao bih ne slučajno), Freghieri svojim crtežom fenomenalno prenosi atmosferu iz Nekropolisa. Belina ništavila iz prve polovine stripa nam gotovo fizički opipljivo prenosi beznadežnost i prve naznake ludila pred kojima se Dylan nalazi. Thumbs up.

Inače, ne mogu da se otmem utisku da se Barbato u ovoj epizodi oprobala i u, koliko je to moguće, ulozi muškog šoviniste. Najveći negativac u stripu, ubica kojeg svi zovu Arhanđel, je ni manje ni više – žena. Još jedna metafora na Evin praiskonski greh, ili je ovo ipak bio pokušaj dodvoravanja čitaocima DD koji je baš i ne mirišu??? I još jedan kuriozitet vezan za Paolu – ovo je PRVA epizoda koju je ona pisala, a u kojoj vidimo Dylana u ulozi neodoljivog zavodnika, if you know what i mean 😉

Ova priča je imala sve predispozicije da postane fenomenalna, ali je imala nesreću da izađe u redovnoj seriji, i tako ostane skučena na skromnih 98 stranica, koje joj ne dopuštaju da se razmahne. Samim time, i kraj je malo zbrzan, i to kvari opšti utisak, ali, sve u svemu, u periodu lošijih epizoda Dylana Doga, ova epizoda predstavlja jednu od najsvetlijih tačaka. Preporuke.

Kako je lepo..

…setiti se nekog davno prošlog vremena.

Pre mnogo, mnogo vremena, moj brat je želeo da postane hip-hop zvezda. I najiskrenije, mogao je to da postane, ali nije imao ni dovoljno vere u sebe, niti je imao neku podršku sa strane. Meni su u to vreme u glavi bili Nirvana, Staind, Metallica i slične spodobe.

Kako god, sa još jednim prijateljem smo osnovali „bend“ i čak uradili desetak pesama u studiju.

Koliko god da je kvalitet upitan, još uvek se rado setim tih dana.

Bila jednom “Plava ptica”

Igrom slučaja, pre nekih mesec dana mi je pala na pamet ova edicija koja me je pratila u mladosti. A danas sam naleteo na ovaj tekst. Neverovatno koliko su se vremena promenila, nekada su klincima moje generacije bili pojam Plava Ptica, Stripoteka, Zlatna Serija, Lun Kralj ponoći, Agata Kristi i ostali, danas svi znaju da nabroje barem deset pop i folk zvezda, ali ne i toliko knjiga.

Ko želi da se podseti, ovde može da pogleda par izdanja:

http://www.stripotekaforum.com/index.php?topic=12768.msg66886#new

0000

U potrazi za Blagom u srebrnom jezeru prepešačili smo Breg svetlosti, prošli Kroz pustinju i prašumu, usput izbegavajući sve zamke koje su pred nas stavljali Lovci vukova, Sin lovca na medvede, Sibirski lovac, Osvetnik prašume. Nije bilo preporučljivo predugo zadržavanje U dolini smrti, a posebno brzo kroz nju je prolazio Karavan za Oregon, putujući Tamo daleko, preko reke.

Na putovanju nas nisu smeli uplašiti Baskervilski pas, Džinovski lav, Uhoda, Drakula, Frankenštajn, protivnici od kojih su nas na čudesan način sačuvali junaci našeg detinjstva – držeći u rukama samo Mač od Šanare, Ekskalibur, mač Olujnik, ili gromoviti karabin Old Šeterhenda za koji su sva plemena Utaha Indijanaca mislila da su ga napravili sami zli duhovi.

Dok sam čitao knjigu „Blago u srebrnom jezeru“ nije mi bilo čudno što je lord Kastel Pul plaćao Ujka Motki i Bilu Grbavku čak 50 dolara za svaku avanturu kroz koju prođe na putu do San Franciska. Nije bilo mesta čuđenju jer ova avantura, jedna od više stotina malih, podjednako uzbudljivih, sastavljenih u jednu veliku, mogla se doživeti samo na krilima Plave ptice. Ovu ediciju za decu nekada je pokrenuo Geca Kon a nakon rata nastavili Izdavačka kuća Jugoslavija (kako snažno zvuči) i Prosveta.

Za razliku od lorda Kastel Pula, mi smo avanture doživljavali besplatno ili za nešto malo novca u SFRJ dinarima, izdvojenog za godišnje članstvo u gradskoj biblioteci. Avantura je trajala nekoliko nezaboravnih godina, sve dok za sobom nisam bukvalno mogao da sklopim korice knjige „Zbogom, mojih petnaest godina“, i pod uticajem blesavijeg dela puberteta prestao da se hvalim čitanjem literature za decu, čitanjem knjiga o Indijancima i kaubojcima, požurivši da se uhvatim u koštac sa literaurom za odrasle. I sada, kad nosim težak utisak iz baš tih knjiga za odrasle, ponovo pokušavam da na rame ili na dlan dozovem Plavu pticu i sakupim mrvice sećanja, kako bi se zajedno nahranili.

Da je samo osmislio i pokrenuo ediciju Plava ptica, u mnoštvu stvari koje je učinio za srpsko izdavaštvo, knjižar i izdavač Geca Kon zaslužio je da mu kuća i knjižara u centru Beograda budu proglašene za spomenik kulture. Izgleda da je bilo potrebno da se uzburka čitava domaća kulturna javnost da bi se tako nešto dogodilo. Razlog je bio tender koji je budućem vlasniku Prosvete (i vlasniku knjižare Gece Kona), verovatno nemerljivom ljubitelju književnosti, omogućavao da od nje napravi, ako treba, i prodavnicu španske keramike. “Pločice umesto knjiga, veći izbor dezena, trajnost i tvrdoća na strani prvih”, moglo je uskoro da stoji na izlogu nekadašnje knjižare, uz najavu jesenjeg sniženja od 10 odsto. Trebalo je da mu omoguće (nesuđenom vlasniku) i da preuzete knjige spali, pa da se ravnodušnom neznanju o mestu gde je Geca Kon sahranjen, doda i blagodet o zatiranju uspomene na mesto na kojem je dao pun doprinos prosvećivanju Beograđana. Srećom, prenamena je zaustavljena u poslednji čas, tender je jasno prešao na stranu literature, a pojedini ministri su se čak i hvalili kako su zaustavili ovaj kulturocid. Kao da ga nisu osmislili neki pametnjakovići iz njihovih službi.

Kažu da je, najverovatnije, za ime serije fantastičnih romana koju je spremao da štampa, Geca Kon dobio inspiraciju kroz naslov priče Plava ptica. Ta priča delo je belgijskog nobelovca Morisa Meterlinka i govori o plemenitosti i prijateljstvu dvoje siromašne dece. Pre II svetskog rata iz štampe su izašla III kola, a nakon rata, kada je Izdavačka kuća Jugoslavija, zajedno sa Prosvetom, odlučila da oživi poduhvat velikog izdavača, do nas je stiglo još desetak kola. Urednik Žika Bogdanović pred nas je doveo dela Karla Maja, Artura Konana Dojla, Radjarda Kiplinga, Džeka Londona, Zejna Greja, Alekseja Tolstoja, Henrija Gilberta, Meri Šeli, Teri Bruksa, Voltera Skota i desetine drugih pisaca. Najradije bih sada pobrojao sve naslove, prosto da se podsetite, ali ću izabrati samo neke, ni po jednom kriterijumu, već onako … Ajvanho, Hadži Murat, Zvezdani ratovi, Elrik od Melnibonea, Faraon, Rudnici cara Solomona, Crna strela, Crni gusar, Amfibija, Knjiga o džungli… Nešto kasnije Prosveta je samostalno pokušala da ponovo oživi ediciju, za vreme direktovanja Čede Mirkovića i Milisava Savića a jedna od urednica bila je i Mirjana Milosavljević.

Ipak, interesovanja dece kasnijih generacija u međuvremenu su se promenila i edicija se lagano ugasila. A nekada je svako kolo štampano u 10.000 primeraka. Knjige su išle iz ruke u ruku, uz kratka prepričavanja, kupovali su nam ih roditelji, poklanjali smo ih jedni drugima za rođendane. Bile su važne kao sličice fudbalera, bolida i vozača formule 1, jer smo u to vreme bili samo deca, ne nikakvi veliki čitaoci koje nastavnici obožavaju. Ove knjige nisu bile privilegija dobrih đaka, one su bile dobro celog dečjeg sveta i čitali su ih i oni koji lektire očima nisu mogli da vide! Kad bi mene pitalo, spisak sadašnje obavezne lektire svakako bih proširio naslovima iz Plave ptice!

Kao udice za nova čitanja služile su kratke najave naslova iz sledećih kola Plave ptice. Najave su štampane na kraju jedne ili dve knjige u svakom kolu i sastavljane su sa namerom da zaintrigiraju, obično milozvučne kao stihovi. Kada sam, nedavno, po drugi put pročitao Blago u srebrnom jezeru, ponovo sam se upecao na istu udicu. Ako se ponovo pojave pred očima moje generacije, ove najave „budućih“ naslova možda ponovo okupe našu malu čitalačku komunu. Ponovo me mame i ne znam da li ću izdržati da ne uzmem još neki naslov: „Šesto kolo Plava ptica – Kraljica Kariba – Nove pustolovine Crnog gusara. Ljubav, mržnja, osveta, u romantičnom dekoru Karipskog mora“. Ili: „Zbogom, mojih petnaest godina – Nežna priča o jednoj tragičnoj mladosti, zahvaćenoj ratnim požarom. Himna veri u nepresušnu veličinu ljubavi“. Koji radoznao dečak sa trinaest ili četrnaest godina je mogao da ne zaviri u knjigu kada pročita da se u četvrtom kolu, iza naslova Gaučov sin Franca Trelera, krije „priča o sudbonosnim danima argentinskih građanskih ratova i dirljiva povest o ljubavi i odanosti“.

Pošto smo, manje ili više, dolazili iz sveta stripova, slika na omotu knjige je bila prilično važna za biranje naslova. Na beloj površini, sa malim znakom Plave ptice, neoivičeni prizor iz knjige; ljudska figura u dugom kaputu sa dignutim okovratnikom i sa šeširom ispod čijeg se oboda jedva vide dva oka. Ili na drugoj knjizi – iz guste prašume iskače tigar i ustremljuje se na lovca sa puškom u rukama. On jeste iznenađen ali ne i uplašen, a kako se snašao u tom trenutku, e to se može saznati samo ako se prihvatite Brega svetlosti Emilia Salgaria. Ko je onaj tip u dugom kaputu otkrićete na stranicama Uhode Džejmsa Fenimor Kupera. Čovek kojem su, u najvećoj meri, pripadale zasluge za snažan vizuelni karakter knjiga, za njihove naslovnice i odlične crteže umetnute na svakih pedesetak listova, zvao se Božidar Veselinović (1921–1999), ilustrator realističkog usmerenja. Četiri decenije bio je saradnik Politikog zabavnika, još jednog totema čitalaca početnika ali i profesionalaca, a saradnju sa Prosvetom ostvario je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Crno-belim tuš ilustracijama uz pomoć pera ili četkice, ili kolor ilustracijama na zaštitnom omotu, obogatio je, između ostalih, naslove Pčelica Maja, Breg svetlosti, Riđi lisac, Amfibija, Džinovski lav, Ivan Grozni …

Po ovim delima snimani su i filmovi u kojima su mesta nalazili i naši glumci. Koreditelj Blaga u srebrnom jezeru, rađenog u produkciji Jadran fima, bio je Radenko Ostojić, direktor fotografije Branko Ivatović a glumili su Sima Janićijević i Milan Srdoč. Film je sniman u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i, iako ne smem tvrditi sa sigurnošću, čini mi se da na jednom plakatu za ovaj film, Vinetu – poglavica Apača, čuva blago stojeći nad Crnim jezerom kraj Žabljaka.

Danas posedujem jedno kolo Plave ptice ali ne kompletno. Tačnije, imam devet knjiga jer sam desetu poklonio drugu za rođendan. Sećam se da sam odlazeći kod njega na poslepodnevnu tortu i sok znao da nosim pravi dar, kao da mu poklanjam mogućnost da uzjaše konja i krene prerijom, sve do rudnika ili farme na kojoj ga čekaju rafteri… Kasnije se moj krnji komplet brojčano popravio. Za rođendan sam dobio knjigu iz Plave ptice, pa danas onih mojih devet crno ukoričenih knjiga, jer su mi se omoti uništili, krasi i jedna zelena knjiga, štampana u nekom drugom kolu ali isto vredna. Završiću naglo, poput mojih junaka. Hadži Murat je govorio – Uže je dobro kad je dugo, a govor kad je kratak, a Veliki Vuk, poglavica Utaha, nakon obraćanja bledolikim – Ja sam rekao! Haug!

Autor: Goran Dobrilović

Preuzeto sa bloga Ključne Kosti