Grad knjiga – Norveška

Grad knjiga nalazi se između norveškog fjorda Sogne i glečera Jostedalsbren, koji je 1995. godine proglašen za grad knjižaru. Ova knjižara nudi u prevodu, 6 kilometara knjiga.
Mundal, u zapadnoj Norveškoj, je san svakog introvertnog knjiškog moljca. Tamo ima tek 280 ljudi, a više od 150.000 knjiga. Štaviše, u Norveškoj ovo seoce nazivaju i “The Norwegian Booktown” (“Norveški grad knjiga”).Pored secondhand radnji, štala pored puta, i police za knjige uz obale fjordova privlače čitače.

Secondhand knjižare su sastavni deo lokalnih kafića, umetničkih galerija, pa čak i suvenirnica. Ovdje verovatno svaka građevina ima barem jednu policu za knjige.

Većina knjižara u ovom mestu prodaje korišćene knjige jer smatra da ih treba očuvati u ovoj digitalnoj eri.Čitači bi posetu svakako trebalo da usklade sa godišnjim dobima, jer knjižare na otvorenom rade samo od sredine maja do juna. Tada posetioci mogu da učestvuju i u godišnjem sajmu knjiga.

Ovo mestašce je počelo da pohranjuje knjige još 1995. godini i od tada je kolekcija toliko narasla da, kada bi se se knjige poređale, zauzele bi više od šest kilometra.Ali Mundal nije jedino mesto koje ima više knjiga nego ljudi. Daleko seoce Hej, na reci Vaj u Velsu, ima populaciju od samo 1.400 ljudi, dok se knjige broje na hiljade i hiljade. Isto je domaćin književnog festivala i broji desetine prodavnica knjiga.

https://m.facebook.com/groups/440200949387502?view=permalink&id=3039434322797472

Advertisements

Đačka knjižica

Poneo je đačku knjižicu da pokaže Evropi kako je dobar i vredan đak, nije ga htela: Priča o dečaku migrantu koji se udavio

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće.

Dečak koji se 2015. utopio u Mediteranskom moru kada je potonuo brod koji je prevozio migrante u džepu je nosio đačku knjižicu.

Ne zna se kako je izgledao, niti njegovo ime; znamo samo da je došao sa Malija, da je imao 14 godina i da mu je u džepu bila ušivena nada za novi život u obliku đačke knjižice iz škole koju više nije mogao da pohađa kod kuće, piše italijanska Republika.

Priča počinje 18. aprila 2015. godine kada je u Mediteranskom moru potonuo brod i utopilo se više od hiljadu migranata, od kojih većina nije identifikovana. Patolog Kristina Kataneo otad radi na utvrđivanju identiteta žrtava čije su priče u migraciji skupljene u knjigu, a priča o ovom bezimenom dečaku dospela je u javnost kada mu je Makkox, karikaturista italijanskog lista L’Espresso 11. januara posvetio crtež.

U knjizi Kristine Kataneo navodi se da je dečak na sebi imao „jaknu, prsluk, košulju i farmerke“, te da je jedini način na koji je bilo moguće utvrditi njegovu starost bila analiza njegovih posmrtnih ostataka. Kod sebe nije imao nikakvih ličnih dokumenata, ali je u postavi jakne bilo ušiveno nešto još dragocenije: đačka knjižica. U jednom pasusu u svojoj knjizi Kataneo piše o trenutku kada je otkrila knjižicu, odnosno izbledeli, presavijeni tabak papira na kojem su na francuskom bili ispisani školski predmeti.

Nepoznat je razlog iz kojeg je dečak tako pažljivo čuvao papire. Možda ih je smatrao kartom za bolji život, ili ulaznicom u društvo u kojem je želeo da bude prihvaćen, ali oni definitivno i praktično dokazuju da on nije bio „samo“ migrant, već ljudsko biće sa snovima i nadanjima. Ova priča je, piše Republika, simbol svih nadanja i podsetnik da se ovakve tragedije više nikada ne smeju dogoditi. Poslednji podaci UNHCR-a, međutim, pokazuju sasvim drugačiju realnost: u Mediteranu se samo u 2018. godini utopilo više od 1.311 ljudi.

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/poneo-je-dacku-knjizicu-da-pokaze-evropi-kako-je-dobar-i-vredan-dak-nije-ga-htela-prica-o-decaku-migrantu-koji-se-udavio/

Retrospektiva: Kakva je bila 2018. u književnosti

„Što zovemo početkom često je i kraj. I dokrajčiti nešto znači otpočeti.“ Ovo su reči velikog Getea i nekako ih se čovek najlakše priseti u decembru, onda kada se svode računi i podvlače crte. Čovek se tada sve češće osvrće na proteklih dvanaest meseci i razmišlja o tome kako vreme uvek isklizne iz ruku i kako smo se našli na kraju godine brže nego što smo se nadali. I pored prazničnog raspoloženja i ozračja kojim isijava, decembar zna da bude neugodan mesec… Sneg, vetar i hladnoća koja nekada grize do kosti su dovoljni razlozi da se čovek zatvori u četiri zida svoje kuće i da ne proviruje napolje, osim ako mora. Čovekov najbolji prijatelj je knjiga, a uz knjigu, kafu/čaj i toplu peć, sve je mnogo lepše i lakše se prebrode zimski minusi. Ukoliko nemate ideju šta da čitate, možda Vas tekst koji sledi motiviše da pročitate baš neku od knjiga koje spominjemo ovde.

Za početak, red je da se podsetimo koje književne jubileje je svet obeležio, i kojih poznatih pisaca smo se prisetili u 2018. godini…
200 godina od rođenja Ivana Turgenjeva
150 godina od rođenja Gastona Lerua i Maksima Gorkog
100 godina od rođenja Teodora Sterdžena, Madlen Lengl i Aleksandra Solženjicina
250 godina od smrti Lorensa Sterna
100 godina od smrti Vilfreda Ovena i Gijoma Apolinera
50 godina od smrti Džona Stajnbeka

…a zatim je red i da se prisetimo svih onih koji su nas zauvek napustili u 2018. godini:
Alberto Ongaro (92), italijanski pisac, poznat po romanu Španska verzija (Mono & Manjana)
Nil Sajmon (91), američki dramaturg i pisac scenarija na osnovu čijih komedija su snimljeni mnogobrojni filmovi (Bosonoga u parku, Čudan par, Slatka Čeriti,…)
Kejt Vilhelm (89), američka autorka SF romana Where Late the Sweet Birds Sang koji je dobio Hugo i Lokus nagradu
Ursula K. Legvin (88), američka autorka mnogobrojnih SF romana, najpoznatija po romanima iz serijala o Zemljomorju (Kontrast), kao i po remek delu Dispossessed – Čovek praznih šaka
Tom Volf (88), američki autor, najpoznatiji po romanu Bonfire of Vanities, na osnovu kojeg je snimljen istoimeni film sa Tom Henksom i Melani Grifit
Vilijem Goldman (87), američki pisac i scenarista, poznat po romanu Princeza nevesta, i scenarijima za filmove Buč Kesidi i Sandens Kid, Svi predsednikovi ljudi, Maratonac
Filip Rot (85), američki pisac, dobitnik nacionalne književne nagrade i Pulicerove nagrade, poznat po romanima Američka pastorala, Ljudska mrlja,… (Paideia)
Vidiadar S. Najpol (85), britanski pisac, Nobelovac i dobitnik Bukerove nagrade za roman U slobodnoj državi (Rad), poznat po romanima Enigma dolaska (Plato), Ulica Migel, Pola života i Predeo tame (Narodna knjiga)
Harlan Elison (84), američki SF pisac, višestruki dobitnik nagrada Hugo, Nebula i Edgar, najpoznatiji po svom uredničkom radu na zbirci SF priča Dangerous Visions
Arto Pasilina (76), finski pisac, domaćoj publici poznat po romanima Godina zeca i Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Odiseja)
Anita Šriv (71), američka spisateljica, poznata po romanima Pilotova žena, Poslednji susret, Morsko staklo (Laguna)
Džek Kečam (71), američki autor horor romana, četvorostruki dobitnik Brem Stoker nagrade, poznat po romanu Off Season
Filip Ker (62), britanski autor, poznat po romanima Kristalno leto, Stepski konji i serijalu Deca lampe (Laguna)
Entoni Bordejn (61), američki kuvar i pisac, autor knjiga Kuvareva turneja, Srednje pečen i Recepti braserije Les Halles (Mascom)

Naravno, ova lista nije kompletna bez Stena Lija (95) i Stiva Ditka (90), Marvelovih pokretača, koji su svojim stripovima zauvek izmenili popularnu kulturu, film ali i književnost.

Kada se osvrnemo i pogledamo izdavačku ponudu u 2018. godini, sa razlogom možemo reći kako je bila uspešna u izdavaštvu i književnosti. Obilovala je gomilom novih naslova koje su izbacili renomirani pisci poput Džulijana Barnsa, Majkla Ondačija, Markusa Zusaka, Haleda Hoseinija,… Domaći izdavači su se trudili da prate svetske trendove i da svojim čitaocima, skoro u rekordnim rokovima, ponude prevode svetskih hitova.

Evo knjiga koje su se sa nestrpljenjem iščekivale u 2018.
Chloe Benjamin – The Immortalists (Booka: Besmrtnici)
Dave Eggers – The Monk of Mokha
Heather Morris – The Tattooist of Auschwitz (Laguna će objaviti ovaj roman sledeće godine)
Jo Nesbo – Macbeth (Hogarth Shakespeare) (Laguna: Magbet)
Jodi Picoult – A Spark of Light
John Boyne – A Ladder to the Sky
John Grisham – The Reckoning
Jojo Moyes – Still Me (Vulkan: Zauvek moj dragi)
Julian Barns – The Only Story (Geopoetika: Jedina priča)
Khaled Hosseini – Sea Prayer (Laguna: Molitva moru)
Kristin Hannah – The Great Alone
Lauren Groff – Florida (Booka će objaviti ovu zbirku priča u aprilu 2019.)
Markus Zusak – Bridge of Clay
Michael Ondaatje – Warlight
Nicholas Sparks – Every Breath
Patrick deWitt – French Exit
Robert Galbraith – Lethal White (Cormoran Strike 4)
Sally Rooney – Normal People
Tana French – The Witch Elm
Zadie Smith – Feel Free: Essays

I ljubitelji fantastike i horora su imali čemu da se raduju u 2018. godini. Mnogo serijala je dobilo svoje nastavke, mnogi novi serijali su započeti, Stiven King je objavio čak dve knjige, a dobili smo i knjigu koju nismo ni tražili – Martinov prequel za Igru prestola, priču o Targarjenima.

Sledi spisak knjiga iz oblasti fantastike i horora koje su bile veoma tražene u ovoj godini:
Amie Kaufman & Jay Kristoff – Obsidio (The Illuminae Files 3) (Urban Reads je najavio ovu knjigu)
Brandon Sanderson – Skyward (Skyward 1)
Cassandra Clare – Queen of Air and Darkness (The Dark Artifices 3) (Publik Praktikum je najavio ovu knjigu)
David Almond – The Colour of the Sun
George R.R. Martin – Fire & Blood (Laguna je najavila ovu knjigu za 2019.)
Guillermo del Toro – The Shape of Water (Laguna je najavila ovu knjigu)
Ian McDonald – Time Was
Madeline Miller – Circe
Marie Lu – Batman: Nightwalker (DC Icons 2) (Urban Reads: Batman – Noćobdija)
Marie Lu – Wildcard (Warcross 2) (Urban Reads je najavio ovu knjigu)
Naomi Novik – Spinning Silver
Neal Shusterman – Thunderhead (Arc of a Scythe 2) (Vulkan je objavio prvi deo)
Paul Tremblay – The Cabin at the End of the World
Pierce Brown – Iron Gold (Red Rising 4) (Urban Reads: Gvozdeni zlatni)
Ransom Riggs – A Map of Days (Miss Peregrine’s Peculiar Children 4) (Orfelin: Mapa dana)
Saaba Tahir – A Reaper at the Gates (An Ember in the Ashes 3) (Vulkan je objavio prva dva dela)
Sarah J. Maas – A Court of Frost and Starlight (A Court of Thorns and Roses 3.1)
Sarah J. Maas – Kingdom of Ash (Throne of Glass 7) (Laguna je do sada objavila četiri romana iz ovog serijala)
Sarah J. Maas – Catwoman: Soulstealer (DC Icons 3) (Urban Reads: Catwoman – Dušekradica)
Stephanie Garber – Legendary (Caraval 2) (Laguna je objavila prvi deo)
Stephen King – Elevation
Stephen King – The Outsider
Stuart Turton – The 7 ½ Deaths of Evelyn Hardcastle
Tahereh Mafi – Restore Me (Shatter Me 4) (Urban Reads: Sastavi me)
Tomi Adeyemi – Children of Blood and Bone (Urban Reads: Deca krvi i kosti)
V.E. Schwab – Vengeful (Villains 2)
Veronica Roth – The Fates Divide (Carve the Mark 2) (Urban Reads je objavio prvi deo)
Victoria Aveyard – War Storm (Red Queen 4) (Urban Reads: Ratna oluja)

Na domaćoj književnoj sceni je takođe bilo mnogo noviteta. Kao dokaz za to uzećemo činjenicu da je na konkurs za NIN-ovu nagradu pristigao 201 roman čime je, kako su članovi žirija rekli, oboren rekord. Da je ovaj konkurs otvoren i za zbirke priča i poezije, broj bi sigurno bio trostruko veći.

Sledi spisak najinteresantnijih domaćih naslova iz 2018. godine.
Aleksandar Gatalica – Poslednji Argonaut (Službeni glasnik)
Goran Marković – Beogradski trio (Laguna)
Igor Marojević – Tuđine (Laguna)
Ivan Branković – Čovek koji se rugao (Portalibris)
Ivan Ivanji – Poslednji potez (Laguna)
Jelena Lengold – Odustajanje (Arhipelag)
Miloš Petković i Aca Seltik – Usnuli zmajevi (Laguna)
Miloš Petković i Mladen Stanisavljević – Jezomor: Portret troprstog slikara (Portalibris)
Miomir Petrović – Black Light (Laguna)
Nebojša Petković – Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći (Portalibris)
Nele Karajlić – Solunska 28 (Laguna)
Slobodan Vladušić – Veliki juriš (Laguna)
Svetlana Slapšak – Škola za delikatne ljubavnike (Laguna)
Uroš Petrović – Neko se uselio u onu staru vilu (Laguna)
Vanja Bulić – Dušanova kletva (Laguna)
Vladimir Arsenijević – Ka granici (Laguna)
Vladimir Tabašević – Zabluda svetog Sebastijana (Laguna)
Vuk Drašković – Aleksandar od Jugoslavije (Laguna)
Vule Žurić – Pomor i strah (Laguna)
Zoran Petrović – Praznik zveri 3: Nezvani gost (Otvorena knjiga)

Dok čekate da se neke od aktuelnih stranih knjiga pojave u prevodu, evo spiska izdanja koje su domaći izdavači objavili ove godine, a koje ne bi trebalo propustiti:

Laguna:
Adrijan Čajkovski – Deca vremena
Alis Voker – Boja purpura
Dafne di Morije – Rebeka
Dž. G. Balard – Carstvo sunca, Dobrota žena
Džim Krejs – Đavolova ostava
Ejmor Touls – Džentlmen u Moskvi
Filip Pulman – Prva knjiga praha: Divlja lepotica
Ju Nesbe – Magbet
Juval Noa Harari – Homo Deus: Kratka istorija sutrašnjice
Kurt Flaš – Đavo i njegovi anđeli
Majkl Ondači – Engleski pacijent
Nejtan Hil – Vodenduh
Piter Frankopan – Putevi svile
Piter V. Bret – Utroba zemlje 1-2
Slobodan Vladušić – Veliki juriš

Geopoetika:
Džulijan Barns – Jedna priča
Haruki Murakami – Ubistvo Komtura
Pol Biti – Prodana duša
Pol Oster – 4321
Sali Runi – Razgovori s prijateljima

Dereta:
Agota Krištof – Blizanačka trilogija (zajedno sa IK Kontrast)
Dejvid Linč – Soba za snove
Džefri Judžinidis – Midlseks
Džonatan Frenzen – 27. grad
Kazuo Išiguro – Nokturna: pet priča o muzici i sutonu
Margarita Karapanu – Kasandra i vuk
Tom Perota – Ostavljeni
Vladimir Nabokov – Sabrane priče

Vulkan:
Donato Karizi – Čovek iz lavirinta
Gijom Muso – Devojka i noć
N.K. Džemisin – Peto godišnje doba
Stiven King – O pisanju
Stiven King & Oven King – Uspavane lepotice

Dibidus:
Ketrin Arden – Devojka u kuli
Patrik DeVit – Braća Sisters

Urban Reads:
Ivana Nešić – Priče o prkosnim Srpkinjama: 50 smelih žena Srbije
Madlen Langl – Kapije vremena
Mari Lu – Batman: Noćobdija
Sara Dž. Mas – Žena mačka: Dušekradica
Tomi Adejemi – Deca krvi i kosti

Publik Praktikum:
Filip Riv – Smrtonosne mašine (tetralogija)
Dž.R.R. Tolkin – Gospodar prstenova
Dž.R.R. Tolkin – Pisma od Deda Mraza

Evro Book:
Gejbrijel Talent – Samo moja draga
Hari Poter: Putovanje kroz istoriju magije

Booka:
Kloi Bendžamin – Besmrtnici
Elena Ferante – Priča o izgubljenoj devojčici
Karl Uve Knausgor – Moja borba 5
Kejti Kitamura – Razdvojenost

Čarobna knjiga:
Andžej Sapkovski – Lux perpetua (Husitska trilogija 3)
Dejvid Lindzi – Putovanje na Arktur
Džon Skalzi – Starčev rat
Ijan Makjuan – Dete u vremenu, Orahova ljuska
Isak Asimov – Carstvo (trilogija)

Kontrast:
Andre Breton – Nađa: Manifest nadrealizma
Dostojno jest
Filip K. Dik – Tecite suze moje, reče policajac, Prodor božanskog, Tamno skeniranje
Frensis Skot Ficdžerald & Zelda Ficdžerald – U potpisu, Zelda i Skot Ficdžerald
Ursula K. Legvin – Zemljomorje

Arhipelag:
Jelena Lengold – Odustajanje
Majkl Kaningem – Sati (novi prevod)

Nakon izlistavanja stranih i domaćih izdanja iz 2018. red je da vas upoznamo i sa nagradama koje su dodeljene. Neke knjige koje su bile spomenute gore su uspele da oduševe i kritičare i čitaoce i time sebi obezbedile bolje tiraže i veću čitanost. Sledi spisak najznačajnijih nagrada i njihovih dobitnika:

Nobelova nagrada: nije dodeljena. Osnovana je alternativna nagrada za književnost za koju su bili nominovani Mariza Konde, Nil Gejman, Haruki Murakami i Kim Tuj. Murakami je zahtevao da se njegova nominacija povuče, a nagradu je na kraju dobila Mariza Konde.

Bukerova nagrada: Anna Burns – Milkman
Bukerova internacionalna nagrada: Olga Tokarczuk – Flights (Paideia: Beguni)
Pen/Fokner nagrada: Joan Silber – Improvement
Pulicerova nagrada: Andrew Sean Greer – Less
Kosta nagrada za knjigu godine: Helen Dunmore – Inside the Wave
Američka nacionalna nagrada za književnost: Sigrid Nunez – The Friend

Sajt Goodreads je u 2018. godini proslavio desetogodišnjicu „Choice Awards“. Ove godine je pristiglo 5.027.741 glasova čitalaca širom sveta, a dodeljena je i posebna nagrada za najbolju knjigu u proteklih deset godina.

Evo pobednika u najznačajnijim kategorijama:
Najbolje od najboljeg: Angie Thomas – The Hate U Give (Urban Reads: Ta mržnja koju seješ)
Fikcija: Jojo Moyes – Still Me (Vulkan: Zauvek moj dragi)
Misterija i triler: Stephen King – Outsider
Istorijska fikcija: Kristin Hannah – The Great Alone
Fantazija: Madeline Miller – Circe
Romantika: Helen Hoang – The Kiss Quotient
SF: V.E. Schwab – Vengeful
Horor: Stephen King – Elevation
Humor: Tiffany Haddish – The Last Black Unicorn
Memoari i autobiografija: Tara Westover – Educated, A Memoir
Istorija i biografija: Maxwell King – The Good Neighbor: The Life and Work of Fred Rogers
Nauka i tehnologija: Steve Brusatte – The Rise and Fall of the Dinosaurs: A New History of a Lost World
Poezija: Amanda Lovelace – The Witch Doesn’t Burn in This One
Prvi roman Goodreads autora: Tomi Adeyemi – The Children of Blood and Bone (Urban Reads: Deca krvi i kosti)
YA fikcija: Becky Albertalli – Leah on the Offbeat
YA fantazija: Sarah J. Maas – Kingdom of Ash (Laguna prevodi ovaj serijal)
Dečiji roman: Rick Riordan – The Trials of Apollo

Nagrade vezane za SF, EF, horor i sličnu literaturu osvojili su:
Hugo nagrada: N.K. Jamisin – The Stone Sky (autorka treći put zaredom dobija ovu nagradu) (Vulkan je objavio prvi deo ovog ciklusa)
Nebula nagrada: N.K. Jamisin – The Stone Sky
Lokus nagrada za naučnu fantastiku: John Scalzi – The Collapsing Empire
Lokus nagrada za fantaziju: N.K. Jamisin – The Stone Sky
Nagrada Artur Klark: Anne Charnock – Dreams Before the Start of Time
Nagrada Širli Džekson: Pyun Hye-young – The Hole
Nagrada Edgar: Attica Locke – Bluebird, Bluebird
Nagrada Brem Stoker: Christopher Golden – Ararat

U Srbiji su u toku 2018. godine dodeljene sledeće nagrade:
NIN-ova nagrada: Dejan Atanacković – Luzitanija (Besna kobila)
Nagrada „Meša Selimović“: Dejan Ilić – Dolina Plistos (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo)
Nagrada „Ivo Andrić“: Vladimir Kecmanović – Ratne igre (pripovetka iz knjige Kao u sobi sa ogledalima, Laguna)
Nagrada „Isidora Sekulić“: Uglješa Šajtinac – Žena iz Huareza (Arhipelag)
Kočićevo pero: Stevan Tontić – Ta mjesta (Agora)
Nagrada „Stevan Sremac“: Krsta Popovski – Ina (Laguna)
Nagrada „Miroslav Dereta“: Mirko Demić – Pustolovine bačkog opsenara (Dereta)
Portalibrisov konkurs „Vrata Knjige 2018“: nagrada nije dodeljena
Nagrada „Politikinog zabavnika“: Jasminka Petrović – Sve je u redu (Kreativni centar)
Nagrada „Pegaz“: Mladen Peršić – Čistilište (KOS)

Povodom desetogodišnjice osnivanja evropske nagrade za književnost organizovano je spisateljsko takmičenje Evropska priča u kom je učestvovalo 36 nagrađenih autora iz 26 različitih zemalja. U decembru je organizovana proslava u Beču na kojoj su dodeljene nagrade. Jelena Lengold je za priču Jasmin i smrt dobila nagradu čitalaca EU. Da podsetimo, prošle godine je evropsku nagradu za književnost dobio Darko Tuševljaković za roman Jaz (Arhipelag), Uglješa Šajtinac je 2014. godine dobio ovu nagradu za roman Sasvim skromni darovi (Arhipelag), a Jelena Lengold je 2011. godine dobila ovu nagradu za zbirku priča Vašarski Mađioničar (Arhipelag).

I u 2018. godini je velik broj knjiga doživeo svoje ekranizacije:
A Simple Favor (Slatka mala tajna) – Darcey Bell (Vulkan: Milo za drago)
A Wrinkle in Time (Kapije vremena) – Medeleine L’Engle (Urban Reads: Kapije vremena)
Annihilation (Uništenje) – Jeff Vandermeer
Bel Canto – Ann Patchett (Laguna: Bel kanto)
Bird Box – Josh Malerman
Blackkklansman (Crni klanovac) – Ron Stallworth
Boy Erased (Dečak izbrisani) – Garrard Conley
Crazy Rich Asians (Ludi bogati Azijati) – Kevin Kwan
Every Day – David Levithan (Dereta: Svakog dana)
Fahrenheit 451 (451 stepen Farenhajta) – Ray Bradbury (Laguna: Farenhajt 451)
Fifty shades Freed (Pedeset nijansi: Oslobođeni) – E.L. James (Laguna: Pedeset nijansi: Oslobođeni)
First Man (Prvi čovek na mesecu) – James R. Hansen
Hunter Killer (Lovac ubica) po romanu Firing Point – George Wallace & Don Keith
Juliet, Naked (Džulijet) – Nick Hornby (Vulkan: Džulijet)
Love, Simon (S ljubavlju, Sajmon) po romanu Simon vs. The Homo Sapiens Agenda – Becky Albertalli (Urban Reads: Sajmon protiv zavere Homo Sapiensa)
Mary Queen of Scots (Marija Stjuart Kraljica Škotske) po knjizi My Heart is my own: The life of Mary Queen of Scots – John Guy
Maze Runner: The Death cure (Lavirint 3: Smrtonosni lek) – James Dashner (Urban Reads: Lavirint 3: Lek smrti)
Mortal Engines (Smrtonosne mašine) – Philip Reeve (Publik Praktikum: Smrtonosne mašine)
Peter Rabbit (Zec Petar) – romani Beatrix Potter (Data Status)
Ready Player One (Prvi igrač na potezu) – Ernest Kline (Laguna: Prvi igrač na potezu)
Red Sparrow (Izdaja) – Jason Matthews (Laguna: Izdaja)
The Aspen Papers – Henry James
The Darkest minds (Mračni umovi) – Alexandra Bracken (Publik Praktikum: Najmračniji umovi)
The Girl In the Spider’s Web (Ono što nas ne ubije) – David Lagercranz (Čarobna knjiga: Ono što nas ne ubije – Milenijum 4)
The Grinch po delu How The Grinch Stole Christmas – Dr. Seuss
The Guernsey Literary and Potato Peel Pie Society (Društvo za književnost i pitu od krompira sa Gernsija) – Mary Ann Shaffer & Annie Barrows (Laguna: Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše)
The Hate U Give – Angie Thomas (Urban Reads: Ta mržnja koju seješ)
The House with a Clock in Its Walls (Kuća magičnog sata) – John Bellairs (Narodna knjiga: Kuća sa satom u zidovima)
The Little Stranger – Sarah Waters (VBZ: Mali stranac)
The Meg (Megalodon: Predator iz dalekih dubina) – Steve Alten
The Sisters Brothers (Braća Sisters) – Patrik DeWitt (Dibidus: Braća Sisters)
To All The Boys I’ve Loved Before – Jenny Han (Urban Reads: Momcima koje sam volela)
Wildlife – Richard Ford

U 2018. smo mogli da pratimo i velik broj serija koje su nastale na osnovu književnih dela:
A Discovery of Witches (Otkriće veštica) – Deborah Harkness (Vulkan: Otkriće veštica)
Altered Carbon (Digitalni ugljenik) – Richard Morgan (Laguna: Digitalni ugljenik i Slomljeni anđeli)
Castle Rock na osnovu priča koje je napisao Stephen King (Vulkan)
Instinct (Instinkt) po romanu Murder Games – James Patterson & Howard Roughan
Patrick Melrose (Patrik Melrouz) na osnovu romana o istoimenom junaku – Edward St. Aubyn
Sharp Objects (Oštri predmeti) – Gillian Flynn (Laguna: Oštri predmeti)
The Alienist (Alijenista) – Caleb Carr (Laguna: Alijenista)
The Haunting of Hill House (Ukleta kuća na brdu) – Shirley Jackson (Orfelin: Ukleta kuća na brdu)
The Little Drummer Girl – John Le Carre
The Terror (Teror) – Dan Simmons (Laguna: Teror)
You (Ti) – Caroline Kepnes (Laguna: Ti)

Za kraj evo i knjiga koje nas očekuju u 2019. godini. Glavni adut za sledeću godinu će zasigurno biti nastavak romana Sluškinjina priča (Margaret Atvud), a tu su i knjige autora koji već duže vreme nisu imali nešto novo (Bret Iston Elis, Hilari Mantel i Tea Obreht). Sudeći po ovom spisku, sledeća godina će biti žestoka!!!
Angie Thomas – On the Come Up
Bret Easton Ellis – White
Colson Whitehead – The Nickel Boys
Elizabeth Strout – Olive, Again
Erin Morgenstern – The Starless Sea
Harlan Coben – Run Away
Hilary Mantel – The Mirror and the Light
Ian McEwan – Machines Like Me
James S.A. Corey – Tiamat’s Wrath (The Expanse 8)
Jeanette Winterson – Frankisstein
Katherine Arden – The Winter of the Witch (Winternight Trilogy 3)
Leigh Bardugo – King of Scars (Nikolai Duology 1)
Leigh Bardugo – Ninth House (Alex Stern 1)
Margaret Atwood – The Testaments (The Handmaid’s Tale 2)
Matt de la Pena – Superman: Dawnbreaker (DC Icons 4)
Neil Gaiman – The Seven Sisters
Pierce Brown – Dark Age (Red Rising Saga 5)
Sarah J. Maas – Crescent City (Crescent City 1)
Sophie Kinsella – I Owe You One
Stephanie Garber – Finale (Caraval 3)
Tahereh Mafi – Defy Me (Shatter Me 5)
Tea Obreht – Inland
Tomi Adeyemi – Children of Virtue and Vengeance (Legacy of Orisha 2)

2018. godina je zasigurno bila veoma plodna književna godina – u njoj smo dobili mnoštvo pravih literarnih poslastica, i svaki, pa čak i onaj najizbirljiviji, čitalac je mogao da nađe nešto po svom ukusu. Ono što je bilo za svaku pohvalu jesu gostovanja stranih pisaca u našoj zemlji. Ove godine smo imali prilike da se družimo sa Ju Nesbeom, Piterom V. Bretom, Taharom Ben Želunom, Ijanom Makjuanom i Justejnom Gorderom. Izvanredne reakcije pisaca na druženje sa čitaocima, a posebno oduševljenje koje je Piter V. Bret iskazao povodom Sajma knjiga govore u prilog tome kako Srbija ima šta da ponudi i piscima i čitaocima.

Praznično je vreme, i skoro svaka izdavačka kuća ima neku akciju – iskoristite priliku i obradujte i sebe i svoje najbliže “duhovnom hranom”. Možda baš neka knjiga koju smo spomenuli u ovoj retrospektivi čeka da je otkrijete, pročitate i onda da postane deo vas zauvek.

Kristijan Vekonj

http://www.hellycherry.com/2018/12/retrospektiva-kakva-je-bila-2018-u-knjizevnosti.html?m=1http://www.hellycherry.com/2018/12/retrospektiva-kakva-je-bila-2018-u-knjizevnosti.html?m=1

Pacijent iz sobe 19

Gradski dečko koji je dan ranije u riječkom klubu Palach ispijao pivo i mahao DJ-u da pusti Sisters of Mercy, na svoj devetnaesti rođendan poslan je u rat. Dvadeset pet godina kasnije doveli su ga pred psihijatra kojemu će objasniti zašto je sebi učinio nešto nezamislivo.

Vanja Kovačević, pacijent iz sobe 19, monolog pred psihijatrom započinje svojim devetnaestim rođendanom, danom kad je na dar dobio pušku u ruke, a onda progovara o mnogim ključnim točkama svog djetinjstva, odrastanja, ratovanja, očinstva, preživljavanja i ubijanja. U kontrastu između zastrašujućih ispovijedi Vanje vojnika i nježnih sjećanja Vanje iz vremena prije rata cijeli je svemir oduzetih mogućnosti, cijeli vremeplov potencijalnog života koji se više nikad ne može dogoditi. Ta fantomska bol oduzete mladosti u literarnoj interpretaciji Zorana Žmirića mogla bi se upisati među najpotresnije stranice suvremene hrvatske književnosti.

Jedina veza između prijašnjeg života Vanje Kovačevića, života koji se mogao dogoditi i onoga kojeg upravo živi jest njegov omiljeni bend – Sisters of Mercy – čije mu pjesme služe i kao anestezija i kao dokaz da u njemu još negdje živi onaj mladić kojemu su na devetnaesti rođendan tutnuli pušku u ruke i poslali ga u rat.

Kraj monologa pred psihijatrom – koji možda baš i nije psihijatar nego jedina moguća adresa Vanjine ispovijedi – opet iznova dokazuje da je Zoran Žmirić majstor neočekivanih završnih romanesknih obrata i istančane psihološke karakterizacije, pogotovo kad su u pitanju ratne priče koje u njegovoj interpretaciji uvijek zadiru duboko u istinu koju nije uvijek lako podnijeti, baveći se nuspojavama kolektivnog i onim neizrecivim što dobra književnost ipak zna nepogrešivo formulirati.

Znate li šta je „Aberdinski bestijarijum“?

Ljudi su pre više hiljada godina pripitomili domaće životinje, ali posmatrali su i divlju faunu oko sebe da bi naučili kako da se kreću kroz prirodu i izbore sa njom. Bliskost ljudi i životinja je u ljudima stvorila posebno poštovanje za životinjsko ponašanje koje je pustilo korena u narodnim pričama širom sveta i u popularnim tekstovima svake religije. Naše oduševljenje pričama o životinjama nastavlja da živi u knjigama za decu, ali u jeziku odraslih, životinje se neretko ponižavaju i imaju auru svega neljudskog. Pejorativni pridev „bestijalni“ odražava tipičan stav ne samo prema ljudima koji nam se ne dopadaju, već i prema životinjskom svetu. Orvelova „Životinjska farma“ i Kafkin „Preobražaj“ su postale standardne reference za moderne alegorije sa životinjama.


Rana književnost pokazuje lepezu različitih stavova. U nekima se prema životinjama odnosi kao prema bićima jednakim ljudima, sa likovima koji imaju i dobre i loše osobine, ili kao prema svetim glasnicima boga ili bogova više nego kao stoci, pokretnom kulisom ili upotrebljivim resursima.
Što se tiče istočnjačkog odnosa prema životinjama, možemo se osvrnuti na Jataka priče, basne o Budinim mnogim reinkarnacijama u ljudskom i životinjskom svetu, koje imaju moralnu pouku za čitaoca. Na hrišćanskom Zapadu, postoje srednjovekovni bestijarijumi ‒ sažeti pregledi životinja, stvarnih i mitoloških – koji kroz „čitanje“ upoznaju čitaoce sa moralnom tipologijom toga šta su rani hrišćani smatrali „knjigom o prirodi“
Najraskošnija od takvih knjiga, „Aberdinski bestijarijum“, potiče iz otprilike 1200. godine i jednom je bila u vlasništvu Henrija VIII. Sada je Aberdinski univerzitet digitalizovao tekst te knjige i omogućio njeno besplatno čitanje korisnicima interneta.


Ova knjiga počinje ključnim pričama o postanju iz Knjige postanja, zatim zalazi u opise životinja: prvo lava, zatim parda (pantera) i slona. Primetićete da su takve životinje bile gotovo nepoznate srednjovekovnom evropskom čitaocu koji uglavnom nije imao prilike da ih sretne. Važna razlika između bestijarijuma i basne je ta što bestijarijumi sadrže i stvorenja iz priča, pretpostavki ili puke mašte. Ali svrha im je ista. Ovo su bila „didaktička sredstva“, beleži Kler Vun za Hyperallergic, kao i da „Aberdinski bestijarijum“ sadrži ilustrovane „podugačke priče o moralnom ponašanju“.
Poput Ezopovih basni, bestijarijum nas uči važnim lekcijama, mešajući nestvarno sa prirodnim. Ovako Vunova opisuje „Aberdinski bestijarijum“:
„Ilustracije su očaravajuće raznolike i prikazuju ne samo obične životinje od sitnih mrava do slonova, već i neverovatne zveri, od leokrote do feniksa. Čak su i moralne osobine skromnog malog morskog ježa dobile pasuse diskusije. Sem mnoštva stvorenja, bestijarijum detaljno opisuje izgled i osobine različitih drveća, dragulja i ljudi. Neki od ovih mogu biti zabavni čitaocu iz 21. veka: roj pčela u obliku koji podseća na lopticu za badminton, kako ulaze u svoje košnice. Druge slike su takođe zadivljujuće zbog svoje preciznosti, kao slika slepog miša koja pokazuje kako su njihova opnasta krila povezana sa njihovim prstima, nogama i repom. Svi ovi bogati detalji treba da pomognu čitaocu da bolje razumeju svet, na način na koji je on definisan u vreme nastanka ove knjige.“


Izuzetno bogata slikama i noseći znakove različitih rukopisa, knjiga je, kako istoričari veruju, pravljena prvo za široku publiku, ali zatim su je iz napuštenog manastira uzeli Henrijevi bibliotekari. Nikada nije u potpunosti dovršena. Ostala je u Kraljevskoj biblioteci 100 godina posle vladavine Henrija. „Sumnjam da su je monasi iz perioda dinastije Tjudor previše čitali“, kaže Džejn Gedes, profesor sa Aberdinskog univerziteta. Ovaj dokument je sada otvoren za javnost, čime mu se vraća „originalna svrha, koja je bila obrazovna“, piše Vunova, „mada ona za nas osvetljuje više prošlost nego sadašnjost“. Pogledajte skenirane slike visoke rezolucije ovde.
Autor: Džoš Džouns
Izvor: openculture.com

https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-znate-li-sta-je-aberdinski-bestijarijum-unos-9904.html

Nebojša Ðukelić, jedan jedini princ televizije

Sećanja na znanje, blagost, upornost i lepotu harizmatičnog lika koji je unosio toplinu i vrelinu filma u naše živote neka potraju dok nas novi ritam pokretnih slika potpuno ne samelje.

Voleo je da neopažen posmatra „život na delu“. Sedeo je u letnjim baštama restorana i gledao ljude u prolazu ili za susednim stolovima. Činilo mu se da svi pravi ljubitelji filma moraju da poseduju gotovo infantilnu potrebu za pokretnim slikama koje blagorodno utiču ne samo na mrežnjaču oka već i na neke moždane centre.

Od detinjstva je slušajući radio čeznuo za daljinama i osećao „nostalgiju za prostorom“, žudeći da zadovolji glad za nekim paralelno postojećim životima. Bioskop je pomagao, bar sat i po. Bolovao je od filmofilije, plemenite bolesti koja znači viši stepen strasti prema filmu.

U podeli ljudi na egzibicioniste i voajere, sebe je svrstavao u drugu grupu. Na početku mu nije prijalo hladno oko kamere iza koje su skriveni nepoznati gledaoci. Zbog toga je usvojio princip kojeg se uvek pridržavao: budi pred kamerama onakav kakav si u privatnom životu. Verovao je u trening, jednostavnost, lakoću, ležernost, vedrinu i nepretencioznu duhovitost. Divio se retkim majstorima filma koji postižu tu lakoću i eleganciju da sve izgleda glatko, bez napora.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Voleo je Trifoa i Hjustona, od koga kao da je usvojio onu neuhvatljivost velikih, da bez poze i lažne ljubaznosti sam sebe „ne uzima previše ozbiljno“. Hjuston je bio zajedljiv i ciničan prema onima koji su prodavali pamet i pitali nerazumljiva pitanja, a iskren i strpljiv na jasno artikulisanu radoznalost, kao što je sklonost ka običnim životnim stvarima.

Posao na televiziji shvatao je kao bavljenje ljudskim komunikacijama. Nije želeo da bude samo „saobraćajac pitanja“, već i da stvori uslove za tolerantan razgovor. Sebe je video kao večitog studenta koji svakoga meseca polaže jedan veliki ispit, u međuvremenu niz malih kolokvijuma i nikako da se približi diplomi.

Inserte iz filmova smatrao je glavnom sadržinom priča, a ostalo ispunjavanjem pauza. Veštinu vođenja ovakve emisije video je u pravoj meri informacija koje drže pažnju. Gledaocu nikada ne sme da bude dosadno.

Voleo je elektrotehniku, koju je apsolvirao na Elektrotehničkom fakultetu, i šah. Umeo je satima da sedi i rešava jedan šahovski problem. Kao aktivni šahista uradio je veliki broj emisija o šahu i intervjue sa Spaskim, Fišerom, Kasparovim i Karpovim.

Voleo je nove tehnologije, video i video-igre, satelitsku i kablovsku televiziju, reklame i kompjutere. Voleo je košarku. Igrao je za juniore Zvezde sa Kapičićem i Slavnićem kada su postali juniorski šampioni Evrope. Celog života se bavio sportom.

Nebojša Ðukelić, reditelj, voditelj, novinar, filmski kritičar i teoretičar filma, ovako je o sebi govorio u retkim intervjuima. Novinar Slobodan Šterić opisao ga je sledećim rečima:

„Ugodne vanjštine, sa prosedim zaliscima uoči četrdesete, visok i vitak, sa melodičnim baritonom, pravilnim izgovorom i dikcijom, surovo kvari tragikomičan prosek na televizijama nekadašnje Jugoslavije.“

Bio je renesansni tip u vremenu socijalizma. „Princ televizije“, reći će o njemu Svetozar Cvetković na desetogodišnjicu njegove smrti.

Umro je 1996, u 49. godini, u sobi hotela „Metropol“, svojom voljom, filmski.

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Razmagnetisano i izbrisano

Kada se na Festu dodeljuje nagrada filmskih novinara i kritičara „Nebojša Ðukelić“, mlade generacije, ako su i čuli ili čitali o njemu, teško da će imati priliku da čuju njegov glas ili vide neku od mnogih kultnih filmskih emisija koje je radio: „Pokretne slike“, „Moderna vremena“, „Petkom u 22“, kviz „Vek filma“, uz nezaboravne „Hroniku Festa“ i „Festoviziju“. Ko zna gde su intervjui sa Hjustonom, Kurosavom, Polanskim, Bertolučijem, Hercogom, Virom, Klintom Istvudom, Melom Gibsonom, Džarmušom. Kan, Venecija, Berlin, Valensija, Montreal, Moskva, London, Tokio, Pula, Niš… festival za festivalom.

Magnetoskopske trake su se brisale, preko njih se ponovo snimalo. Možda u Trezoru postoje zapisi. Osamdesetih godina Jugoslavija je imala samo dva televizijska kanala, a ulice su se praznile u vreme Festa, kada je Ðukelić govorio o filmovima prikazanim te večeri u Sava centru, na način koji je mnoge i uveo u svet filma, da iz tog sveta nikada ne izađu. „Pa kad ga čuješ iz druge sobe, ostaviš to što radiš i dotrčiš da čuješ kako priča i šta priča… ne bih o tome koliko je ovo retko danas“, napisala je na blogu B92 žena koja ga nije poznavala i gde su se poznate ličnosti sećale čoveka koji je bio megazvezda. U Kanu je osamdesetih proglašen za najboljeg novinara koji je odatle izveštavao i sledeće godine bio u žiriju FIPRESCI.

Televiziju je poznavao u dušu. Sam je birao inserte iz filmova. Kao diplomirani reditelj, koliko je bio odmeren u opisu sadržine, toliko je kroz inserte bio strastan i provokativan, jer je znao suštinu medija: da stigne do svakoga, najdalje što može, na najvišem nivou koliko takav medij dopušta. Uprkos zabranama producenata, hladno je pustio scenu iz filma „Koža“ Lilijane Kavani u kojoj američki tenk melje čoveka koji mu kliče. I danas, posle svih modernih horora i tuđina, ova scena izaziva jezu jer je bila umetnička, neprofitna, da se zamisliš. S druge strane, iz filma „Ljudi-mačke“ Pola Šredera izabrao je baš scenu transformacije Nastasje Kinski u leoparda tokom seksualnog čina. To je za ono vreme bilo šokantno, ali ćemo ovakve scene gledati i sledećih decenija, u najmodernijim produkcijskim varijantama, čak i u najsvežijim serijama. A kada je najavljivao insert iz filma „Sammy and Rosie Get Laid“ Stivena Frirsa, izgovorio je bez kalkulisanja: „Semi i Rozi se tucaju“. Možda je malo pocrveneo, ali je rekao doslovce.

U nekim prilikama, tokom živih emisija, sami su se gosti pobrinuli za faktor iznenađenja. Tako je reditelj Alberto Latuada iznenada, ispod stola, tokom emisije uhvatio svoju glumicu za butinu. Roman Polanski je svu svoju pažnju usmerio na proteze ruku kojima se vešto služio prevodilac Boško Čolak-Antić i zamalo nije pao ljuljajući se u rasklimanoj stolici.

Foto: Nebojša Ðukelić iz vojničkih dana; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Dinko protiv Spilberga

Ðukelić nije dozvoljavao sebi da na film gleda elitistički i hermetički, bar ne na televiziji. Ostavljao je gledaocima da stvore sopstveno mišljenje. Nije bio sudija, iako je objavljivao filmske kritike, eseje i intervjue u svim značajnim filmskim i ostalim novinama. Pamtiće se njegov razgovor sa Klodom Šabrolom za Sineast, kao i priča o Hičkoku, koji je posetio Beograd, gde je prikazano njegovih 11 filmova.

Kada su mu pokazali listu najboljih deset filmova Festa koje su sastavili kritičari i pitali ga da li se poklapa s njegovim ukusom, Ðukelić se složio samo sa filmom „Tajna Kaspara Hauzera“ reditelja Vernera Hercoga. A na listi su bili „Let iznad kukavičjeg gnezda“, „Odiseja“…

Da bi sopstveni ukus stavio u drugi plan, Ðukelić je krajem sedamdesetih otvorio vrata udarnih termina nedostižne televizije do tada potpuno anonimnim mladim ljudima, uglavnom sa Fakulteta dramskih umetnosti, studentima. Oni su, bez cenzure, oštrili pera na filmovima koji im se nisu dopadali. Tako je na neviđen način, ni tada ni sada, promovisao generaciju budućih reditelja, montažera, filmskih kritičara, novinara i pisaca: Dinka Tucakovića, Maju Vlahović, Gorana Terzića, Janka Baljka, Sašu Radojevića, Dragana Jeličića, Biljanu Srbljanović, Dragana Petrovića, Tanju Peternek i mnoge druge kojima je dao šansu da se proslave. Uz reditelja Miljenka Deretu, koji takođe nije među živima, bila je to Festova ekipa.

Rano preminuli Dinko Tucaković, na desetogodišnjicu Ðukelićeve smrti, ispričao je niškoj televiziji da je kao student u okviru programa „Fest na FDU“ postavio Bernardu Bertolučiju „jedno pametno pitanje“. Odmah nakon toga Ðukelić ga je pozvao da se upoznaju i sledeće godine usledio je džentlmenski sporazum da uradi intervjue sa Šrederom i Formanom.

„U ‘Hronici Festa’ učinio sam sve da napravim svoj prvi gaf i u mladalačkom žaru svašta sam rekao o Spilbergovom ‘I-Tiju’, nije mi se dopalo. Nebojša je zbog toga mnogo istrpeo od filmskih moćnika.“

„Bio je nezaustavljiv“, kaže danas Maja Vlahović, dramaturg i kopirajter, žena koja je deset godina radila sa Ðukelićem, njegova desna ruka. „Na festivalu u Kanu 1988. Ben Kingsli se pojavio sa filmom ‘Paskalijevo ostrvo’. Vladala je jagma za intervjuom, Nebojša je rekao da dođemo dva sata ranije. Stajali smo sami u holu. Pojavile su se još dve-tri ekipe, ćaskali smo, kad se začuo dobro poznati glas koji je na engleskom pitao: ‘Ko je ovde sa jugoslovenske televizije?’ Dereta mi kaže: ‘Digni ruku, ovo je naš signal!’ Bio je to Nebojša, sa propusnicom jugoslovenske televizije na grudima! Podižem ruku, bune se kolege iz Britanije, ali mi ulazimo, smeštamo se u prvi red i, naravno, imamo najbolje snimke sa Kingslijem! To vam je Nebojša u najkraćem.“

Foto: Nebojša Ðukelić sa suprugom Gordanom i sinom; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Smena pod sankcijama

Posle „Hronike Festa“, Ðukelić je osmislio „Festoviziju“, program koji će se prikazivati 24 časa, uz moderne muzičke spotove s kraja osamdesetih, razgovore s gledaocima i razna dešavanja na festivalu. U holu Sava centra postavio je 36 televizora koji su pratili program. Nekim čudom Sava centar i hotel „Interkontinental“ bili su povezani sa beogradskim naseljem Cerak 2, tako da su ljudi iz centra odlazili kod prijatelja na Cerak da cele noći gledaju šta se dešava na Festu. „Već sledeće godine apetiti su porasli i hteli smo da pokrijemo ceo Beograd. Nebojša je to izveo u nemogućim uslovima: pozajmio je tri predajnika od vojske! Tehničar koji je prebacivao link rukovodiocima greškom je pustio program u jugoslovensku mrežu. Naš ležerni i opušteni program odjednom je gledala cela Jugoslavija“, seća se Maja Vlahović.

Tako je nastao Treći program Beogradske televizije.

U trenutku kada je Ðukelić postao selektor, Fest je šlajfovao, bio neka vrsta prestižne parade, a onda je angažovanjem mladih ljudi da mu budu pomoćnici tražio nove mirise i ukuse. „Imao sam čast da budem u selekcionoj komisiji gde smo prvi put prikazali Almodovara i Kaurismakija u tadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Nebojšu nije obeshrabrilo to što je na prikazivanju Almodovarovog ‘Zakona požude’ bilo 12 ljudi. Mnogi se danas kunu da su bili na toj projekciji, ali nisu. Znam sve koji su bili“, pričao je Dinko Tucaković. „Bio je najveći promoter Festa u njegovoj istoriji. Zračio je. Za razliku od današnjeg svaštarenja, bio je fokusiran samo na film. Ličnim kontaktima i naporima dovodio je goste koji su bili gabariti Festa.“

Tako su Sava centrom šetali Bertoluči, Pol Šreder, Verner Hercog, Nikita Mihalkov, Harvi Kajtel, Džoni Dep, Džim Džarmuš, Frederik Forest, Klaus Marija Brandauer, Fred Ros, producent Kopolinog „Kuma“ i mnoga značajna imena svetskog filma.

„Današnji Fest nije ni svestan koliko duguje Nebojši. Povodom 30 godina festivala, napravili smo 2002. seriju od deset kratkih filmova „Ljubav koja traje“ i posvetili ih njemu, da ga lagano vraćamo u sećanje. Puštali smo ih pre projekcije svakog filma“, sećao se Tucaković.

U poslednjoj epizodi ove serije postoji kadar gde Ðukelić priča kako bi Fest trebalo da se razvija. Bio je i poslednji dan festivala, prepuna dvorana. U tom trenutku je šest godina od njegove smrti. Kad je došao red na taj kadar gde Ðukelić priča, ceo Sava centar je ustao i aplaudirao.

„Bilo je vrlo dirljivo. Samo dokaz da se neke stvari ne zaboravljaju, naročito ako su dobre“, rekao je filmski kritičar Ivan Karl, jedan od budućih selektora Festa.

Ðukelić ni sa kim od kolega nije bio u svađi, nikoga kritikovao na grub način. „Priznajem, mislila sam tada da je to manjak hrabrosti, da nema petlje. Sada znam da je svetski manir uvažavati pravo na različitost i mišljenje. Nije Nebojša bio ispred svog vremena, bio je i ispred ovog“, rekla je svojevremeno Maja Vlahović u istoj emisiji niške televizije.

Najveća vrlina Nebojše Ðukelića vratila mu se kao bumerang. Da je sklonjen s mesta selektora Festa, saznao je iz novina. Tako su mu se odužili za sve što je uradio. Ni tada nije rekao ništa ružno o onima koji su to učinili. Okrenuo se drugim stvarima, bio je pionir u advertajzingu.

„To mu je teško palo, poznavao sam ga“, rekao je Dinko.

Na inicijativu Ivana Karla, koji ga nikad nije upoznao, Nebojša Ðukelić dobio je svoju ulicu 2013. godine. Bila je to velika borba, potpisivala se peticija, papiri s potpisima su se gubili. Najzad, Ulica Miloja Zakića, prilaz 2, dobila je Nebojšino ime.

Foto: Nebojša Ðukelić sa Emirom Kusturicom i Maksom Ćatovićem; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Nije bio miran, već staložen

O privatnom životu nikada nije pričao.

„Ništa nismo znali o njemu, ni da li su mu roditelji živi“, priča danas Maja Vlahović. „Čudili smo se kako postiže da radi čitav dan, ode kući da se presvuče i onda vodi emisije. Jedan jedini put za deset godina rada sa njim doživela sam da je doveo svoju porodicu na neki afterparti. Tada mi je njegova supruga Gordana o njemu rekla: ‘Bio bi kosmonaut da je mogao!’ Eto, toliko znam i danas, ništa više.“

Privatni život Nebojše Ðukelića malo je osvetlio njegov stariji sin Miloš, reditelj, producent i vlasnik producentske kuće „Red prodakšn“, zajedno sa majkom i mlađim bratom Vladimirom. Miloš ima 40 godina, Vladimir 36. Oba Ðukelićeva sina su reditelji. Miloš je, spremajući se da sutradan otputuje na festival u Kanu, rekao za Njuzvik najpre da bi i njegov slavni otac i on najviše mrzeli romansirane biografije.

„Bio je popularan, ali nam je govorio da je to posao kao i svaki drugi. To što su ga prepoznavali na ulici nije smatrao za ‘big deal’. Poznanstva s velikim filmskim zvezdama, od kojih je s mnogima i privatno bio prijatelj, čuvao je za sebe. Ja ga doživljavam pre svega kao teoretičara filma i teoretičara medija, ne toliko kao novinara. Bio je televizijski čovek, umeo je to da prenese. Na televiziji se bavio praksom, na filmu teorijom. Za njega je film pre svega bio emotivni doživljaj priče, ne samo za intelektualce. Naprotiv, najmanje za intelektualce. Znate, on se jednako radovao holivudskim hitovima koliko i umetničkom filmu. Draži su mu bili oni koji se pale na američki film nego lažni elitisti. Bio je bliži novom Holivudu nego klasičnom evropskom filmu apriori. Voleo je i jedno i drugo. Uvek mu je bio smešan fanatizam klanova. Još u ono vreme je pričao o smrti klasične filmske priče, što danas vidimo. Film je postao drugorazredna bitnost, vatru kreativnosti preuzimaju serije.“

Na primedbu da je Nebojša Ðukelić bio miran čovek, Miloš ne deli to mišljenje.

„Ne bih rekao da je bio miran čovek. Bio je staložen i analitičan. Emotivno burno je doživljavao i filmove, i umetnost, i život. Zbog toga je objašnjavao zašto gledaoci, i on sam kao gledalac, doživljavaju određenu emociju gledajući neki film. I nama i sebi tražio je razlog za taj doživljaj. Ne, nije bio miran. Bio je pristojan, pokušavao je da ne ide u neke ekstremne stavove što se tiče filma. Bio je moderan. Bio je veliki takmičar. Ne bih rekao borac, već takmičar. Voleo je da se nadmeće, da dobije najbolje intervjue. S jedne strane emotivan i brižan, pun brige za bližnje, a s druge strane uživao je da posmatra ljude, lišen svakog egzibicionizma.“

I iz Miloševe priče saznajemo da je njegovom ocu teško palo što su ga sklonili s mesta selektora Festa.

„Zapravo, nisu ga ni sklonili, već je Fest zbog sankcija privremeno ugašen. Pobedila je struja koja je smatrala da, kad smo već pod sankcijama, sve treba da zamre. Otac je mislio da ne treba sami sebe da izolujemo, ako to već drugi pokušavaju. Sećam se da je sve to teško podneo i smatrao nepravdom. Znate kako je, borili su se za to mesto. I danas je to politička funkcija.“

Foto: Nebojša Ðukelić; Izvor: Arhiva Gordane Đukelić

Vožnja gradskim prevozom

Bio je prijatelj sa Zoranom Ðinđićem. Kao kreativni direktor „Spektre“ doveo ga je u ovu agenciju.

„Učio je Zorana kako da se ponaša na televiziji. Nuđeno mu je da se bavi politikom. Nije to želeo, iako je imao vrlo jasan politički stav u to vreme. Dosta tragično je doživeo raspad Jugoslavije, u smislu pada svih vrednosti. Taj veliki kulturni prostor bio je njegova publika, a taj prostor se smanjio. Teško mu je padala nacionalistička histerija u svim zemljama oko nas i kod nas. To je bilo porazno i zaustavilo je njegovu domaću i međunarodnu karijeru.“

U nekim intervjuima može se naći da Nebojša Ðukelić nije u tadašnje vreme, što je bilo normalno za kuću u kojoj je radio, niti dobio stan, niti imao kola. Njegov sin na to gleda vedro, sećajući se sasvim drugačije svog odrastanja.

„Nije imao kola zato što nije znao da vozi, kao što ne znam ni ja. Išao je autobusom na posao, ali to je bio način života. Materijalne stvari nisu mu bile bitne, bilo mu je važnije da bude poštovan i uspešan u poslu. Do devedeset i neke smo živeli na Konjarniku u stanu od 40 kvadrata, trećinskom delu stana moje bake po majci. Nismo bili bogataši, niti smo držali do toga. Putovao je, dobro smo živeli. Onda je počeo da zarađuje ozbiljniji novac radeći reklame i neke međunarodne poslove. Bio je to dobar život. Sada se to vreme malo romantizuje. Nije to bila preterana skromnost, drugi su bili prioriteti.“

Miloš ovo govori dvadeset jednu godinu otkad Nebojše Ðukelića nema među nama. Ako niste u cehu, danas nemate o filmu ni sa kim da pričate. Filmofilija je zalečena. Televizije ne prikazuju odjavne špice, a da se u njihovom programu govori o nekom filmu ili seriji, nezamislivo je. Moždani centri mogu da miruju. Imate internet, pirateriju, pa se nagledajte koliko vam volja. Umetnost se ne nagrađuje, glupost ne kažnjava. Nema slavnih gostiju, nema „Festovizije“. Kakav domaćin, takvi i gosti.

I kako onda ne preneti gotovo vapaj jednog, pre deset godina veoma mladog filmskog radnika koji je, na tom blogu sećanja na Nebojšu Ðukelića, gde su ga nazvali princom, napisao:

„Ej! Pa ljudi! Gde ja živim? Šta ja radim? Džaba meni 23 godine kad mi se nikad neće desiti tako nešto… Džabe mi Akademija, i diplomski, i pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, i milion producentskih kuća kad nikad neću ovako da se naježim!“

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)

Piše: Ljilja Jorgovanović

Mačke

Čarls Bukovski je obožavao mačke, a zapisane su i njegove reči: „Dobro je imati puno mačaka oko sebe. Ako se loše osećate, samo pogledajte mačke i biće vam bolje, jer one znaju da je sve baš tako kako je. Nema razloga za nerviranje. One jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imate, duže ćete živeti. Ako imate sto mačaka, živećete deset puta duže nego ako ih imate deset. Jednog dana to će biti otkriveno, i ljudi će imati po hiljadu mačaka i živeti zauvek.“

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1038932732936791&id=585516521611750

Kritičari rastrgli prvi roman Šona Pena: „To je prikaz seronje, glupandera na 160 strana. On ne sme više da piše“

Proslavljeni glumac Šon Pen teško da će se proslaviti kao pisac. Njegov roman „Bob Hani što samo radi stvari“ naišao je na salvu loših kritika američke javnosti.

Distopični roman na 160 stranica je priča o Bobu Haniju, plaćenom ubici koji radi na tajnom programu američkih obaveštajnih službi sa zadatkom da eliminiše stare, nepokretne i ljude koji crpe resurse iz društva.

Brojni literarni kritičari se slažu da je se glumac nije snašao u ulozi spisatelja. Knjiga je napisana stilom nerazumljivim i na engleskom jeziku, izrabljujući aliteraciju i koristeći se prizemnim rečnikom.

Novinarka Hafington posta Kler Felon u recenziji pod naslovom „Romanopisac Šon Pen mora biti zaustavljen“ nazvala je delo: „prikazom seronje, glupandera na 160 strana “

Felon je izdvojila i pojedine pasaže iz knjige, ističući da je sela da je pročita kako bi je „zakopala“, ali da se knjiga sama od sebe „zakopava“ što je duže čitate.

Evo pokušaja prevoda nekih od pasaža:

„Stoga, njegov život ostaje neprestano infuziran njenim identetskim neiskrenostima i njenim užasnim uživanjima tim konstantnim pohotljivim prilikama polnog pasijansa koje je shvatala kao samopoštovanje.“

„Posprdna pitanja o višnjama sačuvanim služila su seči i poslednjih utisaka koje je Bob mogao da ima o Sparli kao o glasivitoj građanki.“

„Dok privilegovani pljuju po ovoj neprilci kao epitetu epigenetske nejednakosti jednakih, Bob njuši sajber-nahuškani napad ohrabren od strane Holivudskih narcisa desnog mozga.“

Poslednji citat se, možda, odnosi na pokret #MeToo koji Pen kritikuje u pesmi koja na kraju romana stoji kao epilog. U njoj se on pita gde je nestao smeh i gde je komičar Lui Si Kej, nazivajući pripadnike pokreta #MeToo lažnim licemerima koji se šlepaju hrabrim ženama koji se bore za svoja prava.

Penov stil neke kritičare podseća na Tomasa Pinčona, i to lošu kopiju, dok ih opisi seksualnih odnosa u romanu podsećaju na Čarlsa Bukovskog.

Njujork tajms je delo nazvao „mukotrpnim“ i „nezabavnim“, Entertejment vikli ističe da je delo „licemerno“.

Pen, koji je za sebe izjavio da više „nije zaljubljen“ u glumu, svestan je da njegov umetnički izražaj i pogledi na svet nisu za svakoga.

„Neki ljudi će skapirati ovu knjigu a neki su… neće skapirati knjigu.“ rekao je Pen na jutarnjem programu CBS-a nedavno. „Neki ljudi, ja mislim, će stvarno uživati u njoj, neki drugi će je prezirati. I… to je sve što bih hteo da kažem o sebi, razumeš?“

http://www.nedeljnik.rs

NISAM KARLEUŠA, VEĆ „SAMO“ DOKTOR: „Vaš sin je mrtav. Umro je od bolesti koja je iskorenjena pre 100 godina“

Zbog komplikacija malih boginja u Srbiji je umrlo 12 osoba, među njima je bilo i dece i odraslih, medicinskih radnika, potpuno zdravih osoba pre nego što su se zarazile… Kolektivni imunitet je opao, jer roditelji, vođeni pogunim stavovima antivakcinalista – da MMR vakcina izaziva autizam, ne žele da vakcinišu svoju decu.

Među javnim ličnostim koje šire takvu suludu i opasnu propagandu je i Jelena Karleuša i ovaj blog upravo je „prst u oko“ svima onima koji i dalje tvrde da decu ne treba vakcinisati, dok se zaraza širi, a ljudi oko nas umiru… U tekstu, objavljenom na portalu „Buka“, jedan bloger (pišući iz perspektive doktorke) odgovara na tvrdnje Karleuše i njenih istomišljenika. Tekst prenosimo u celosti:

Vaš sin je mrtav. Žao nam je. Umro je od bolesti koju je medicina iskorenila pre 100 godina. Niste vakcinisali svoje dete i veoma nam je žao zbog Vašeg gubitka. Jelena Karleuša je bila protiv vakcinacije na fejsu i vi ste odabrali da svoje dete ne vakcinišete da ne bi dobilo autizam. Poslušali ste šta kaže pevačica o vakcinama i sad je vaše dete mrtvo. Uspeli ste u tome i Vaše dete nije umrlo kao autistično i poremećeno, nego je umrlo zbog banalnih ospica koje smo iskorenili pre mnogo godina upravo vakcinama, ali eto, Vaše dete nije primilo odgovarajuće vakcine, napala ga je ta vrsta ospica koja se vraća na velika vrata i uskoro će biti proglašena epidemija u celoj zemlji.

Žao nam je. Trebali ste kao roditelji da preispitate kompetentnost Jelene Karleuše i sličnih osoba koje pričaju o vakcinama i autizmu, o medicini i doktorima i teoriji zavere. Mi nismo Jelena Karleuša i razumemo da nam ne verujete, jer nemamo milion pratioca na Instagramu i Fejsu, ali vidite, mi smo samo doktori. Mi smo obični ljudi koji čitav život rade na tome da produže životni vek Vama i Vašoj deci, ali nismo pevači i poznate ličnosti, pa razumemo kad roditelji poput vas ne vakcinišu decu i onda Vaša deca umru od bolesti koje smo nekad davno iskorenili…

Znate niste Vi krivi. Nije kriva ni Jelena Karleuša. Budale imaju pravo na glas, na izražavanje i na mišljenje. Budale poput ljudi koji nisu završili srednju školu. Znate, gospođo, da Jelena Karleuša nije završila srednju školu? Znate li da ona nema diplomu iz zdravstva i da nije kompetentna da priča o vakcinama? Niste znali? Pa dobro sad je kasno. Vaš sin od šest godina je jutros umro. Temperatura je dovela do kolapsa pluća i nakon što smo pokušali da izvedemo traheotomiju na njegovom tankom i osutom vratu od čireva i osipa, on je nažalost umro na lekarskim rukama…

Jelena Karleuša nije bila tu da uslika i stavi na Fejs posledicu nevakcinacije, jer to ne bi skupilo milion lajkova, ali sada Vi imate priliku da objavite sliku svog sina koji je podlegao zbog toga što nije primio vakcinu. Kao što rekoh možete biti sretni jer nije umro od autizma. Autizam se dobija od vakcina, jel tako? To tvrdi Jelena Karleuša sa svojom školom, znanjem i sa dugogodišnjim iskustvom u vakcinaciji. Znamo da nismo ona i da nema smisla da Vam sad nešto govorimo, ali ako će Vam biti lakše, možete biti srećni, jer ste imali savršeno zdravog dečaka kojeg je ubila bolest iz prošlog veka.

Jelena Karleuša Vas je nažalost vratila u srednji vek. Ta žena i njoj slične vraćaju Vas u srednji vek i, sa svojim mišljenjima i snažnim dokazima koje su skinule sa interneta, odlučuju o sudbini Vašeg deteta. Nastavite sad sa svojim akcijama i glasovima protiv vakcina. Kad sahranite svog dečaka, objavite još nekoliko statusa o zlokobnom delovanju vakcina na ljudsko telo. Vi ste zdravi jel tako? Primili ste vakcine? Jeste naravno i nemate autizam, niste retardirani i nemate posledice na mozgu?
Jelena Karleuša Foto: Dejan Briza / RAS Srbija
Jelena Karleuša

Zanimljivo je da Vi tako zdravi i normalni imate zaostalost koja je tipična za autizam. Jelena Karleuša isto ima zaostalost tipičnu za autizam. Ako pogledate bolje u rečnik, ponašanje i stav gospođe Karleuše, videćete, uz manjak obrazovanja, stručnosti i kompetentnosti na polju vakcinacije dece, takođe i zaostalost u svim ostalim područjima života.

Naravno znamo, razumemo Vas – ona je diva, uspešna, zgodna, moćna i atraktivna žena, ostvarena na svim životnim poljima, a među njima je i polje vakcinacija. Naravno. Imate divan primer i nit vodilju uz jedan problem – Vaše dete je mrtvo.

Kako rekoh, ja nisam Jelena Karleuša. Ja sam obična doktorka, infektolog u Kliničkom centru za infektivne bolesti i viruse. Nemam Fejs i nisam na Instagramu, pa moj rad o bolestima koje iskorenjuje vakcinacija nije nikad podeljen i lajkovan na mrežama gde Vi i Jelena Karleuša provodite vreme sa svojim vestima iz sveta vakcina. Nažalost, nisam imala priliku poput Jelene Karleuša da objavim svoj rad i da podelim milionima ljudi informaciju kako će deca poput Vašeg sina uskoro umirati od niza bolesti koje je medicina jednom davno iskorenila…

Nisam Jelena Karleuša. Obična sam doktorica koja je upravo završila smenu, ide na večeru i posle toga u kino. Nemam potrebu da se nadmećem sa slavnim ličnostima i njihovim stavovima o vakcinama. Ja sam učila 10 godina medicinu, a potom tri godine specijalizirala svoj posao da bih mogla sutra da spasem dete poput Vašeg sina, ali vidite nisam uspela. Na mom fakultetu nisu me upozorili na Jelenu Karleušu i na njen uticaj u svetu vakcinacije i lekova.

Ona se razumije bolje od mene. Infektolog i imunolog, a pritom i diva. Jelena Karleuša Vam je pomogla da Vaše dete ne dobije smrtonosne bolesti, poremećaje i autizme, ali vidite nije bila tu dok se Vaš sin gušio od otečenog vrata i unutarnjih osipa u grlu i nije mogla da spasi Vašeg sina, jer ona nije doktor. Žao mi je, ali ta žena nema diplomu iz medicine, ali to svakako niko nije ni tražio, zar ne?

Jeste li ikad preispitali Jelenu Karleušu i njeno znanje iz medicine? Jeste li seli s njom i pitali je odakle joj ideja da vakcine uzrokuju autizam? Jeste li je pitali gde je radila praksu i kod kojeg doktora je stekla osnovno znanje o sastojku svake od pojedinih vakcina za svaku bolest i za šta je jedna vakcina zapravo zadužena?

Znate li da vakcina ne može uzrokovati autizam? Ne znate? Evo ja Vam moram reći da medicina još uvek nije razvila tako moćnu vakcinu koja u svom sastavu može da uzrokuje autizam, zaostalost, retardaciju i dugoročne posljedice…Nije moguće. Nisam videla u svom radnom stažu tako moćnu vakcinu, ali čula sam da je videla Jelena Karleuša te opasne vakcine koje imaju smrt u svom sastavu. Ne znam gdje ih je ona videla, jer ja nisam radila sa takvim vakcinama. Dala sam stotine vakcina i niko nije postao autističan, retardiran i mrtav od vakcine. Jelena Karleuša očito radi sa tim nekim opasnim vakcinama pa neće da vakciniše svoju decu.

Možda je videla vackine od Ace Lukasa u njegovoj torbi koje on sebi daje, pa je pobrkala da su to one iste koje dajemo Vašoj deci? Oh žao nam je, ne dajemo takve vakcine Vašoj deci. Vakcine u sebi imaju tragove originalne bolesti koja potom unesena u organizam, pa šalje informacije telu da ono može da stvori antitela i izgradi imuni sistem na taj način da, drugi put kad Vaše telo dođe u kontakt sa tom vrstom bolesti, ono jednostavno pojede i uništi tu vrstu bakterije ili virusa. Tako je prosto. Vakcina su oslabljene bakterije i kad se one u maloj količini daju, teraju organizam da proizvede antitela, da se sledeći put telo može jednostavno i bez problema obraniti.

Jelena Karleuša tvrdi da u vakcinama ima autizma, šizofrenije, ludila i bolesti za celu civilizaciju. Nažalost nema, a svi dokazi za njenu tvrdnju leže na internetu, nikako u službenim enciklopedijama zdravlja i nege bolesnika. Nisam nikad videla te vakcine o kojima priča ta žena. Da bi čovek postao lud potrebno je više od vakcine i manje od vakcine. Ludilo, autizam, retardacija, zakržljalost mišića, atrofija i deformacija ne dolaze u vakcinama i ne leče se vakcinama. Nemaju toliku moć te vakcine i njihova svrha je veoma prosta – da izgradite imuni sistem kod svoje dece, da ne umiru u ovom modernom vremenu od srednjovekovnih bolesti.

Žao nam je. Vaše dete i stotine drugih polako, ali sigurno umiru od srednjeg veka koji ste dopustili onog momenta kad ste odlučili svoj život poveriti Jeleni Karleuši i njenom stručnom mišljenju…

Mi smo kao doktori nemoćni. Nemamo pravo da Vas nateramo na vakcine. Nema potrebe. Vi imate Jelenu Karleušu i naš predlog je da sačekate njeno stručno mišljenje o ovoj temi. Mi smo neznalice, žao nam je. Vaše dete je samo jedno od niza dece žrtvi koje je vakcina mogla sprečiti i tek će epidemija narasti, jer vakcinacija je postala neobavezna i sad ste otvorili vrata srednjem veku u svoj život…

Nadam se da ćete vakcinisati ostalu decu, ali ne morate. Jednom sam pročitala divan status jednog uglednog doktora koji je završio medicinu i posvetio svoj život lečenju ljudi i dece: „Ne morate vakcinisati svu decu, samo onu koju želite da zadržite“. Jelena Karleuša je vakcinisana, znate li to? Niste znali? Jeste, vakcinisana je kao i sva ostala deca protiv bolesti iz srednjeg veka. Kad bolje razmislim, ona je zaista upravu. Vakcina zaista ostavlja trajne posljedice na čoveka i nažalost s tim se moram kao doktorka na kraju složiti, jer imam dokaz ispred sebe – Jelenu Karleušu, Vaše mrtvo dete i Vama slične…